JavaScript

This website requires the use of Javascript Explain This   to function correctly. Performance and usage will suffer if it remains disabled.
Gde je Božja crkva danas?
Photo of a CongregationNjujork, SAD Photo of a CongregationJamajka Photo of a CongregationPeru Photo of a CongregationAjdaho, SAD Photo of a CongregationIndija Photo of a CongregationBelgija Photo of a CongregationKenija Photo of a CongregationArkanzas, SAD Photo of a CongregationJužna Afrika Photo of a CongregationEngleska Photo of a CongregationNigerija Photo of a CongregationOhajo, SAD

Isus je rekao: „Ja ću izgraditi Svoju crkvu.” Postoji jedna organizacija koja podučava potpunoj istini Biblje, koja je pozvana da živi kroz „svaku reč Božju”. Da li znate kako da je nađete? Hristos je rekao da će ona:

  • Podučavati „sve stvari” koje je On zapovedao
  • Prozvati sve članove izdvojene istinom
  • Biti „malo stado”.
O Autoru
Photo of David C. PackDavid C. Pack 

Osnivač i generalni pastor Obnovljene crkve Božje, glavni urednik časopisa Prava istina i glas TV programa Svet koji dolazi, Dejvid C. Pek je dostigao milione širom sveta najmoćnijim istinama Biblije—nepoznatim gotovo svima. Kao autor 80 knjiga i brošura, lično je ustanovio preko 50 kongregacija i bio je gost na TV kanalu Istorija. Gospodin Pek je završio školu na fakultetu Ambasador u Pasadeni u Kaliforniji, ušao je u poslaništvo Svetske crkve Božje 1971. i lično je obučavan od strane njenog osnivača, Herberta W. Armstronga.

Možda ćete želeti da pročitate:

Da li Bog postoji?

autor Dejvid C. Pek

Milioni veruju da Bog postoji! Malo ko ima dokaza. Da li ste Vi dokazali da Bog postoji? Ili se nadate—sumnjate—osećate—verujete—mislite da On postoji? Može li se Njegovo postojanje naučno dokazati? Možete li sa sigurnošću znati da je inteligentan Um stvorio svemir i sav život na Zemlji—uključujući i Vas? Moraju li se odgovori „prihvatiti verovanjem”? Hajde da se suočimo direktno sa ovim pitanjima!

Ljudi su hiljadama godina raspravljali o postojanju Boga. Većina zaključuje da se to ne može dokazati—na jedan ili drugi način. Pretpostavlja se da tačan odgovor leži u apstraktnoj filozofiji i metafizici. Drugi su postali agnostici tvrdeći da „ne znaju” da li Bog postoji. Oni koji prihvataju Božje postojanje često to čine pasivno, samo zato što su o tome učili od detinjstva. Neke čak to ni ne zanima. Takvi se ljudi verovatno ne mogu mrdnuti iz svoje apatije. Ateisti su zaključili da Bog ne postoji. Ovi ljudi predstavljaju posebnu kategoriju koju Bog opisuje kao: „Reče bezumnik u srcu svom: Nema Boga” (Psalmi Davidovi 14: 1). Ovaj spis se ponavlja u Psalmima Davidovim 53: 1. Ova knjižica će objasniti zašto Bog naziva ateiste „bezumnicima”.

Pre više od trideset sedam godina, saznao sam za apsolutni dokaz da Bog postoji. Moje studije su trajale 2 ½ godine. Shvatio sam da ne moram prihvatiti Njegovo postojanje „verujući”. Od tog vremena, nauka je došla do mnogo više saznanja i „pitanje” Božjeg postojanje postalo je daleko jače nego u bilo kad u istoriji. Ova knjižica predstavlja brojne apsolutne, nepokolebljive dokaze da Bog postoji. Nakon što je pročitate, nikada više nećete sumnjati u odgovor na ovo, jedno od najvećih pitanja! Neki dokazi će vas zadiviti. Drugi će vas inspirisati. Dok će vas neki iznenaditi ili čak uzbuditi. Svi će vas fascinirati svojom jednostavnošću. Prvo ćemo ispitati neke tradicionalne dokaze, a zatim ćemo razmotriti materijal koji se nalazi u vrhu naučnog razumevanja, pre nego što se vratimo na utvrđene dokaze. Učićete iz biologije, astronomije, hemije i matematike.

Stvaranje [Postanje] ili evolucija?

Postoji svevažno pitanje neodvojivo od pitanja o postojanju Boga. Pitanje da li životna Zemlji postoji zbog slepe, puke sreće i slučajnosti kroz evoluciju ili zbog posebnog stvaranja od strane Vrhovnog bića, ne može se izbeći u proučavanju postojanja Boga.

Da li se sav život na Zemlji razvijao milionima godina, kako tvrde evolucionisti—ili ga je svemoćni Bog stvorio na početku? Većina ljudi pretpostavlja da je evolucija istinita, baš kao što i oni koji veruju u Boga pretpostavljaju Njegovo postojanje. Ja sam takođe dublje proučavao ovo pitanje—evolucija naspram stvaranja [sveta]—istovremeno dok sam istraživao [kako] da dokažem Božje postojanje.

Naučio sam da je potrebno mnogo više „vere” da bismo verovali u intelektualni šik i moderni evolucioni mit nego da bismo verovali u postojanje Boga. U stvari, naučio sam da se evolucija u potpunosti zasniva na verovanju jer nikada nisu pronađene činjenice ili dokazi koji je potkrepljuju! (Pripremili smo temeljnu i najinspirativniju brošuru od 21 stranice, Evolucija—činjenice, zablude i implikacije, koja dopunjuje ovu knjižicu. Oni koji pročitaju ovu moćnu publikaciju više nikada neće sumnjati u naučni predmet Stvaranja [Postanja]!)

Vera i dokaz

Verovanje [Vera] igra [važnu] ulogu u životu hrišćanina. Kao osoba koja zaista želi da traži Boga i nauči da Mu ugodi, obratite pažnju:

„A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog[a] [da Bog postoji] i da plaća [nagrađuje] onima koji Ga [marljivo] traže” (Jevrejima poslanica 11: 6). Vera je za hrišćanina od ključnog značaja. U stvari, bez nje niko ne može ugoditi Bogu. Obratite pažnju, ovaj stih kaže da oni koji traže Boga „moraju verovati da Njega ima”. Duboko verovanje u Boga, koji „nagrađuje” sve koji „Ga marljivo traže” zahteva DOKAZ o Njegovom postojanju. Nakon što se utvrdi dokaz, tada—i tek tada—može se dobiti VERA—apsolutno UVERENJE—da se urađeno beleži u Božjem umu da bi se pamtilo kada se bude dobijala nagrada. Ako niste sigurni da Bog postoji, zato što dokaz o Njegovom postojanju nije čvrsto utvrđen, onda, pod vatrom [iskušenja], Vaša vera će oslabiti ili nestati.

Ali koji Bog?

Apostol Pavle je napisao: „Jer ako i ima [postoje] [oni] koji se bogovi zovu [nazivaju], ili na nebu ili na zemlji, kao što ima mnogo bogova i mnogo gospoda: Ali mi imamo samo jednog Boga Oca, od kog je sve… ALI NEMA SVAKO [TAKVOG] RAZUMA [ZNANJA]” (Korinćanima poslanica prva 8: 5-7).

Religije ovog sveta stvorile su mnoge bogove od drveća, kamenja i drugih materijala. Drugi postoje samo u umovima ljudi. Drevni Grci su sami služili 30 000 bogova, a moderni Hindusi obožavaju 5 miliona bogova! Zaista postoji i uvek je bilo „mnogo bogova i mnogo gospoda”. Ipak, Bog Bibilje stvorio je sve materijale koje ljudi koriste za dizajniranje [stvaranje] sopstvenih bogova. Ali, kao što je Pavle rekao: „… nema u svakom čoveku tog razuma.”

Tako neportrebno neznanje i konfuzija!

Bog Biblije pokazao je put ka miru, sreći i životu u obilju za sve ljude koji su voljni da proučavaju Njegovu knjigu sa uputstvima. Time bi se čovečanstvo oslobodilo pometnji i zala koji okupiraju ovaj svet. Ali, naša svrha ovde nije da dokažemo da je Bog Biblije jedini istinski Bog stvaranja [postanja]. (Da biste saznali više o Božjoj prirodi, pročitajte našu knjigu Trojstvo—da li je Bog tri u jednom?)

Šta nam nauka govori

Budite voljni da [detaljnije] istražite nauku. Dok razmišljamo, nemojte pretpostavljati ili se nadati.Držite se nespornih činjenica. Videćemo činjenice iz širokog spektra različitih vrsta nauka. One će pružiti više nego dovoljno dokaza i pažljivo pokazati da svemoćno Vrhovno Biće beskonačne inteligencije bez sumnje postoji.

Biblija je Božje uputstvo čovečanstvu. On očekuje da svi koji su spremni da čitaju Bibliju „Sve kušajući [dokazujući] [i] dobro [to što je tačno] [čvrsto] drže” (Solunjanima poslanica Prva 5: 20). Sigurno ovaj Bog onda ne bi očekivao da pretpostavljamo Njegovo postojanje dok nas upućuje da sve ostalo dokazujemo iz Njegove Reči! (Da biste saznali više o ovoj temi, pročitajte našu knjižicu Biblijski autoritet… Može li se dokazati?)

Pre početka ovog istraživanja, upamtite, pretpostavke se ne računaju! Kao ni sujeverni mitovi ili tradicije zasnovani na neznanju! Šta se može saznati iz nauke? Prihvatajte samo činjenice. Razmišljajte racionalno i jasno. Onda prihvatite ono što se može dokazati!

Najsavršeniji sat

Verovatno imate ručni sat. Bez njega biste bili izgubljeni u svetu koji zahteva da ljudi budu „tačni [da rade sve na vreme]”.

Neki satovi su precizniji od drugih. Koliko je precizan Vaš sat? Koliko vremena prođe pre nego što izgubi jednu sekundu? Kad se to desi, Vi ga podesite [upravljajući se] prema tačnijem izvoru. Taj izvor, koji god bio, takođe je nesavršen i mora se redovno ažurirati, mada ne tako često, da bi bio u skladu sa Glavnim časovnikom [Master satom] Sjedinjinih Američkih Država u Pomorskoj opservatoriji u Vašingtonu D.C.

Tokom mnogo godina, sve do 1967, astronomi Pomorske opservatorije su „posmatrali” kretanje zemlje u odnosu na vasionu kako bi tačno merili vreme. Svi satovi u ovoj zemlji su postavljeni u odnosu na ove vrlo precizne mere. Bog je taj koji je stvorio ovaj Glavni časovnik [Master sat] vasione! On je pokrenuo vasionu i čovečanstvo je naučilo kako da koristi Njegovu divnu preciznost. Koliko god je ovaj veliki sat čudesan, priča se ovde ne završava.

1967. naučnici su izgradili „atomski sat”. Taj sat koristi atome cezijuma 133 jer oni osciliraju (vibriraju) brzinom od 9 192 631 770 puta po sekundi. Ovo daje tačnost unutar jedne sekunde svakih 30 miliona godina! Zar ne biste voleli tako precizan sat? Atomi cezijuma 133 nikada ne menjaju [variraju] ni jednu vibraciju. Oni su postojani—konstantni—pouzdani—a ne može biti slučajnost prirode da se to samo tako „desi” da uvek ispadnu potpuno isti.Bog je morao da osmisli složenost i pouzdanost ovih atoma. Nijedan pošten um ne može verovati u nešto drugačije. Ljudi su samo naučili kako da uzmu [iskoriste] ono što je Bog stvorio za upotrebu u merenju vremena. Još jednom, priča se nastavlja.

Vi koji sumnjate, razmislite o ovome! Naučnici u Boulderu, u Koloradu, iz Nacionalnog instituta za standarde i tehnologije, izgradili su optički sat koji je još precizniji. Kako? Merenjem vremena svetlom. Vreme se sada meri u takozvanim femtosekundama—ili million milijarditim delom sekunde. Ovi satovi koriste jone od žive kao „srce” mehanizma da računaju koliko puta vibriraju u sekundi.

Optičke frekvencije redovno osciliraju milion milijardi (1 000 000 000 000 000—jednog kvadriliona) puta u sekundi. Koristeći lasere i „ohlađene” jone od žive, naučnici su iskoristili Božju preciznost za bolje merenje vremena. Optički časovnici kasne samo jednu sekundu svakih 30 MILIJARDI godina! Ovo je 1 000 puta preciznije od atomskih satova!

Svi ljudi časovničari koriste izuzetnu preciznost u svom radu. Kvarcni satovi mere vreme brojeći tačan broj oscilacija kvarcnog kristala korišćenjem digitalnog brojača. Digitalni satovi koriste oscilacije kvarcnih kristala ili dalekovoda (60 ciklusa u sekundi u Sjedinjenim Američkim Državama), ali se mogu računati i upotrebom digitalnih brojača. Dedovi časovnici [veliki stojeći podni/zidni satovi sa tegovima] koriste zamah klatna jednom u svakoj sekundi i beleže se metalnim zupčanicima unutar časovnika, kako bi pokazivali tačno vreme.

Kretanjem vasione, ljudi su naučili da prihvate pouzdanost atoma cesijuma 133 i da kretanjem ohlađenih jona žive računaju vreme. Njihov broj oscilacija u sekundi nikada ne varira. Da li ovaj savršen red može biti rezultat slučajnosti?

Ukratko, samo uz puno vremena i truda, najbolji časovničari na svetu u najboljem slučaju mogu osmisliti nekoliko vrsta relativno nepreciznih satova [časovnika]. Može li onda iskrena, nepristrasna osoba poverovati da su tri visoko precizna časovnika—nebeski [vasionski], atomski i optički nastali slučajno? Drugim rečima, možemo li poverovati da su se časovnici daleko veće sofisticiranosti, preciznosti i dizajna stvorili sami od sebe dok su vrlo sofisticirani časovnici osmišljeni od strane ljudi zahtevali napore i genijalnost kvalifikovanih, inteligentnih ljudi da bi bili stvoreni? Koliko smešno!

Videli ste APSOLUTNI DOKAZ da je samo „Najveći časovničar” mogao smisliti ove „najveće časovnike”.

Prvi zakon termodinamike

Koja je istina savremene nauke o poreklu sve materije u svemiru? Da li nam naučnici kažu da je sve od uvek postojalo? Ili su utvrdili da je postojao trenutak u kojem je sva materija nastala? Odgovor na drugo pitanje je da! Ali šta je dokaz da je to istina?

Prvi zakon termodinamike kaže sledeće: Materija i energija ne mogu se stvoriti niti uništiti. Ne postoje prirodni procesi koji na ovaj način mogu promeniti materiju ili energiju. To znači da ne postoji nova materija ili energija koja ulazi u postojanje i ne postoji nova materija ili energija koja izlazi iz postojanja. Svi koji tvrde da je svemir nastao ni iz čega krše prvi zakon termodinamike, koji je ustanovila sama naučna zajednica koja sada izgleda da ga želi zanemariti. Ukratko, ovaj zakon jasno pokazuje da svemir, i sva materija i energija u njemu, mora imati božansko poreklo—specifičan trenutak u kojem ga je stvorio neko ko je bio svemoćan.

Dolaskom atomskog doba, počevši od otkrića radijuma 1898. od strane madam Kiri [Marije kiri], došlo se do saznanja da svi radioaktivni elementi neprestano ispuštaju zračenje. Razmislite! Uranijum ima atomsku težinu 238.0. Prilikom razlaganja, on oslobađa atom helijuma tri puta. Svaki atom helijuma ima težinu 4. Sa novom težinom od 226.0, uranijum postaje radijum. Radijum dalje ispušta dodatne atome dok krajnji proizvod postaje teški inertni element po nazivu olovo. Ovo zahteva ogromnu količinu vremena. Dok je proces pretvaranja uranijuma u radijum veoma dug, radijum se za 1 590 godina pretvara u olovo.

Šta mi to govorimo? Postojao je trenutak kada uranijum nije mogao postojati, jer se uvek raspada na visoko sistematičan, kontrolisan način. On nije stabilan poput olova ili drugih elemenata. Raspada se. To znači da je postojao određeni trenutak u vremenu kada su svi radioaktivni elementi nastali. Zapamtite, svi oni—uranijum, radijum, torijum, radon, polonijum, francijum, protaktinijum i drugi—nisu postojali uvek. Ovo predstavlja apsolutni dokaz da je materija nastala, ili, drugim rečima, materija nije oduvek postojala!

Ovo se direktno suočava sa evolucionističkm razmišljanjem—da je sve postepeno evoluiralo u nešto drugo. Problem je u ovome. Ne možete imati nešto što polako nastaje ni iz čega. Materija nije mogla nastati sama od sebe. Nijedna racionalna osoba ne može poverovati da je ceo svemir—uključujući sve radioaktivne elemente koji dokazuju da je postojalo određeno vreme početka—postepeno nastao SAM OD SEBE!

Svojim sopstvenim naporima pokušajte ni iz čega da izgradite nešto—bilo šta. Čak angažujući i svoju stvaralačku moć u tom naporu, to nikada ne biste mogli učiniti. Nećete moći—sto života pokušavajući—da ni iz čega proizvedete jednu stvar! Može li, dakle, bilo koji skeptik poverovati da je sve u celom svemiru, u svim njihovim izuzetnim detaljima, nastalo potpuno samo od sebe? Budite iskreni. Prihvatite činjenice. Ovo je dokaz da postojeće prirodno carstvo zahteva postojanje Velikog Stvoritelja!

Drugi zakon termodinamike

Drugi zakon termodinamike najbolje je rezimirati govoreći da se sve kreće prema neuređenosti—ili stanju poznatom kao entropija. Ovome je potrebno dodatno objašnjenje, a razmotrićemo i nekoliko primera.

Upamtite da evolucionisti uče da se sve neprestano razvija u viši i složeniji poredak. Drugim rečima, veruju da stvari postaju sve bolje i bolje umesto da postaju sve gore i gore.

Ako se voda zagreje na šporetu na 150 stepeni Farenhajta, pa se ringla isključi, temperatura će se smanjivati, neće se povećavati. Postajaće hladnija, a ne toplija. Ako se lopta postavi na brdo, ona će se uvek kotrljati nizbrdo, a ne uzbrdo. Energija koja se koristi za obavljanje određenog zadatka prelazi iz upotrebljive u neupotrebljivu u obavljanju tog zadatka. Uvek će preći sa višeg nivoa energije na niži nivo energije—gde je sve manje energije na raspolaganju za upotrebu.

Kada se primeni na svemir, drugi zakon termodinamike ukazuje na to da se svemir odvija [a ne navija]—krećući se prema neuređensti ili entropiji—ne navija se niti se kreće ka savršenijem redu i strukturi. Ukratko, čitav svemir se ODVIJA!

Čak i evolucionisti priznaju da su teorija evolucije i drugi zakon termodinamike međusobno potpuno nekompatibilni. Uzmite u obzir sledeće: „Što se tiče drugog zakona termodinamike (univerzalno prihvaćenog naučnog zakona koji kaže da će sve stvari prepuštene sebi težiti pražnjenju/zaustavljanju/nestajanju) ili zakona entropije, primećuje se da: „Teško bi bilo moguće zamisliti dva principa koja su potpuno suprotna kao princip entropijskog povećanja i princip evolucije. Svaki pojedinačno je potpuno suprotnan od ovog drugog. Kako je (Oldus) Haksli to definisao, evolucija podrazumeva stalno povećanje reda, organizacije, veličine, složenosti. Čini se aksiomatski da ni jedan ni drugi [princip] nikako ne mogu biti istiniti. Ali nema sumnje da je drugi zakon termodinamike istinit” (Moris, Henri M., Sumrak evolucije, Grand Rapids: Baker Book House, 1967, str. 35).

Kao čigra ili jo-jo, svemir je morao biti „navijen”. Pošto se svemir konstanto odvija, pred nama se nameće drugi zakon termodinamike u obliku velikog pitanja: Ko ga je navio? Jedini prihvatljiv odgovor jeste Bog!

Veliki dokaz stvaranja

Utvrdili smo da stvaranje zahteva Stvoritelja. Narednih nekoliko odlomaka predstavlja neke neverovatne naučne dokaze stvaranja.

Teorija evolucije je puna nedoslednosti. Evolucionisti su u okviru celokupne teorije evolucije prihvatili mnoge teorije u pokušaju da objasne poreklo biljaka, životinja, neba i zemlje.

Ponovo i iznova, ovi, “teoretičari” pokušavaju da objasne kako je život evoluirao od neživog materijala u složenije oblike života sve dok nije dostigao vrhunac—ljudska bića.

Ipak, kao što je jedan geolog napisao: „Mora biti značajno da su skoro sve evolucione priče koje sam naučio kao student… razotkrivene” (Dr Derek V. Ager, Odsek za geologiju, Imperijal College, London, Priroda fosilnih zapisa, Zbornik radova Geološkog udruženja, tom 87, 1976, str. 1132-1133).

Možda je najveći razlog za to što se toliko teorija u celokupnoj teoriji evolucije srušilo taj što sadrže užasnu logiku koja zahteva velike skokove u veri da bi im se poverovalo. Evo jednog primera „razotkrivene” teorije: „Mnogi evolucionisti pokušali su da dokažu da su ljudi 99% po hemijskoj strukturi slični majmunima, a testovi taloženja krvi ukazuju na to da je šimpanza najbliži rođak ljudi. Ipak, u vezi s ovim moramo primetiti sledeće: „Hemija mleka ukazuje na to da je magarac čovekov najbliži rođak.” „Testovi za nivo holesterola pokazuju da je zmija podvezica čovekov najbliži rođak.” „Hemija enzima suza ukazuje na to da je piletina čovekov najbliži rođak.” „Na osnovu druge vrste testa hemijske analize krvi, zrno maslaca je čovekov najbliži rođak.” (Moris, Henri M., Sumrak evolucije, Grand Rapids: Baker Book House, 1967).

Složenost života

Svi su bili svedoci eksplozija. Da li ste ikada videli urednu eksploziju? Ili jednu koja je napravila ručni sat ili budilnik? Ili jednu koja je proizvela jednu jedinstvenu stvar izuzetnog dizajna—umesto izvesnog rezultata haosa i uništenja? Da ste bacili milion ručnih bombi, videli biste ih kako milion puta proizvode haos i uništavaju! Nikada ne bi bilo izuzetka.

Razmotrite sledeće citate, koji uključuju verovatnoću eksplozije koja stvara celokupno prirodno carstvo života svuda oko nas na Zemlji—a kamoli lepu veličanstvenost i red koji se vide bez obzira na to koliko daleko gledate u svemir.

Dr B. G. Ranganatan je rekao: „… verovatnoća života proizašlog iz nesreće uporediva je sa celovitim rečnikom nastalim eksplozijom u štampariji” (Poreklo?, str. 15). A ovo samo govori o verovatnoći bilo kakvog života, a ne samo o najsloženijim oblicima poput velikih životinja ili ljudskih bića—a da ne pominjemo i o svim ostalim različitim vrstama života koje danas postoje.

Drugi naučnik, Ser Fred Hojl, engleski astronom i profesor astronomije na Univerzitetu u Kembridžu, izjavio je: „Šansa da su se na ovaj način pojavili viši oblici uporediva je sa šansom da bi tornado koji je plutao otpadom iz materijala u njemu mogao sastaviti Boing 747” (Priroda, tom 294, 12. novembar 1981, „Hojl o evoluciji, str. 105).

Neverovatne ćelije i „ složenost koju je nemoguće pojednostaviti”

Razmislite o običnoj mišolovci. Svima je poznata i većina ju je koristila. Koji deo mišolovke biste mogli da uklonite, a da ona i dalje radi? Odgovor je—nijedan! Koliko god genijalan, to je vrlo jednostavan mehanizam. Ali, pošto se mišolovka ne može učiniti jednostavnijom, ona predstavlja stanje koje se naziva „složenost koju je nemoguće pojednostaviti”. Određeni živi organizmi takođe se ne mogu pojednostaviti ili uprostiti u složenosti i preživeti. Uklanjanje bilo kojeg dela dovodi do prestanka rada sistema. Složeni sistemi koji se ne mogu pojednostaviti ne mogu se proizvesti postepeno, malim uzastopnim modifikacijama iz manje komplikovanog preduslova. Oni moraju postojati upravo takvi kakvi jesu—celi, potpuni—ili uopšte ne mogu postojati! Oduzmite im bilo koji deo i oni prestaju da funkcionišu i, stoga, prestaju da žive. U čemu je značaj ovoga?

Čarls Darvin je u svom čuvenom delu Poreklo vrsta postavio veliki problem sa kojim se on i svi drugi evolucionisti suočavaju: „Kad bi se moglo dokazati da postoji bilo koji složen organ koji ne bi mogao biti formiran brojnim uzastopnim malim izmenama, moja teorija bi se apsolutno slomila” (isticanje moje).

Priroda sadrži mnoge različite biohemijske sisteme koji se ne mogu uprostiti po složenosti. Ponekad se nazivaju „molekularnim mašinama” i, poput četvorotaktnog benziskog motora, ne mogu se pojednostaviti, a da nastave funkcionisati.

Evo samo jedan neverovatni citat o jednom neverovatnom organizmu. On ilustruje princip o kojem govorimo. Možda ćete morati da ga pročitate dva ili tri puta da biste procenili njegov značaj. Dužina citata je neophodna za ilustraciju složenosti samo jedne molekularne mašine. Citat je iz članka Molekularne mašine autora Majkla J. Beha, a isticanje je moje:

„Ranije smo razgovarali o proteinima. U mnogim biološkim strukturama proteini su jednostavno komponente većih molekularnih mašina. Kao i [katodna] cev sa slikom, žice, metalni zavrtnji i šrafovi koje sadrži televizor, mnogi proteini su deo struktura koje funkcionišu samo kada su gotovo sve komponente sastavljene. Dobar primer za to jesu cilije [treplje]. Treplje su organele nalik na kosu na površinama mnogih životinjskih i nižih biljnih ćelija koje služe za kretanje tečnosti po površini ćelije ili za „provlačenje” pojedinačnih ćelija kroz tečnost. Na primer, kod ljudi, epitelne ćelije koje oblažu respiratorni trakt imaju oko 200 treplji koje sinhrono kucaju da bi gurale sluz prema grlu radi eliminacije. Treplje (Cilije) se sastoje od snopa vlakana prekrivenih membranom koja se naziva aksonema. Aksonema sadrži kariku od 9 dvostrukih mikrotubula koje okružuju dve središnje pojedinačne mikrotubule. Svaki spoljni dublet sastoji se od karike od 13 vlakana (podvlakana A) spojenih na sklop od 10 vlakana (podvlakana B). Vlakna mikrotubula sastavljena su od dva proteina koji se zovu alfa i beta tubulin. Jedanaest mikrotubula koje formiraju aksonemu zajedno su povezane pomoću tri vrste konektora: podvlakna A su povezana sa centralnim mikrotubulama radijalnim žbicama [prečkama]; susedni spoljašni dubleti spojeni su linkerima [vezama] koji se sastoje od visoko elastičnog proteina pod nazivom neksin; a centralne mikrotubule spojene su vezivnim mostom. Konačno, svako od podvlakana A ima dva kraka, unutrašnji i spolnjni krak, a oba sadrže protein dinein.

„Ali kako cilije [treplje] funkcionišu? Eksperimenti su pokazali da je cilijarno kretanje rezultat „hodanja” hemijski pokretnih dineinovih krakova na jednoj mikrotubuli uz susedna podvlakna B druge mikrotubule, tako da dve mikrotubule klize jedna pored druge. Međutim, proteinske unakrsne veze između mikrotubula u netaknutoj ciliji sprečavaju da susedne mikrotubule klize jedna pored druge na distanci većoj od kratke udaljenosti. Ove unakrsne veze… pretvaraju klizno kretanje izazvano dineinom u savijanje cele aksoneme.

„Hajdemo sada da sednemo i pregledamo rad treplji i razmotrimo šta to podrazumeva. Cilije [Treplje] se sastoje od najmanje pola tuceta proteina: alfa-tubulina, beta‑tubulina, dineina, neksina, proteina žbica i proteina sa centralnog mosta. Oni se kombinuju zarad obavljanje jednog zadatka, cilijarnog kretanja, i svi ovi proteini moraju biti prisutni da bi cilije [treplje] funkcionisale. Ako su tubulini odsutni, onda nema filamenata za klizanje; ako nedostaje dineina, onda cilijum ostaje krut i nepomičan, ako nedostaju neksin ili drugi proteini koji se povezuju, onda bi se aksonema raspadala kada klize filamenti.

„Ono što vidimo u trepljama, nije samo duboka složenost, već i složenost koja se ne može pojednostaviti na molekularnoj skali.” To je poenta!

Ovo je bilo veoma komplikovano. Na neki način, u tome je poenta! Organizmi su svi komplikovani—neki su veoma čudesni. Pa ipak, oni se ne mogu smanjiti, umanjiti ili pojednostaviti zbog svoje složenosti. Morali su da nastanu baš takvi kakvi jesu, jer nikada ne bi mogli postepeno doći do trenutnog stanja.

Trebalo bi da imamo strahopoštovanje prema bilo kojem Bogu koji može da osmisli i stvori treplje.

Aminokiseline, proteini i DNK

Hajde da krenemo na putovanje duboko u ćelije svih živih organizama. Ovo će se razlikovati od bilo kog putovanja na koje ste ikad išli.

Odmah, vidimo svet tako izuzetnih detalja, oblika, složenosti, međuzavisnosti i specifičnosti da se zapanjimo. Hajde da naslikamo sliku.

Aminokiseline moraju da se povežu zajedno da bi formirale lanac stvarajući tako protein. Obratite pažnju: „Ipak, aminokiseline formiraju funkcionalne proteine samo kada usvajaju veoma specifične sekvencijalne aranžmane… kao što su pravilno sekvencionirana slova u engleskoj rečenici. Dakle, aminokiseline same po sebi ne stvaraju proteine više nego što samo slova čine… poeziju. U oba slučaja, redosled sastavnih delova određuje funkciju [ili nedostatak funkcije] celine. Objašnjavanje porekla specifičnog sekvenciranja proteina (i DNK) leži u suštini trenutne krize u materijalističkom evolucionističkom razmišljanju” (Stiven C. Mejer, DNK i drugi oblici, str. 9—isticanje moje).

Neophodna je kratka diskusija o proteinima i sekvenciranju. Proteini se moraju pojavljivati u tačnim redosledima da bi izazvali specifične hemijske reakcije ili izgradili specifične strukture unutar ćelija. Ova akcija se zove specifičnost. Upravo zbog specifičnosti proteini ne mogu zameniti jedan drugog. Različiti su po nameni kao što su i sekira, bušilica, čekić i šrafciger.

Ovaj opširni citat rezimira ogromnu poteškoću u verovanju da se DNK dogodila slučajno: „Složenost i zamršenost molekula DNK—u kombinaciji sa zapanjujućom količinom hemijski kodiranih informacija koje sadrži—nepogrešivo govore o činjenici da se ovaj „supermolekul” jednostavno nije mogao desiti pukim slučajem. Kao što je Endruz primetio.

„Nije moguće da kodiranje, bilo koje vrste, nastane nenamerno ili slučajno… kodiranje je delo inteligentnog uma. Čak ni najpametniji pas ili šimpanza nisu mogli da smisle bilo kakvo kodiranje. Očigledno je, onda, da ni slučajnost ne može to učiniti… Ovo ne bi moglo biti slučajnost ili sticaj okolnosti kao što ni „Mesečnu sonatu” ne bi mogli da sviraju miševi koji trče gore i dole po testaturi mog klavira! Kodiranje ne nastaje iz haosa.” (Endruz, E. H., 1978, Ni od čega do prirode, str. 28-29).

Evo drugog iskaza: „Zaista, kodiranje ne nastaje iz haosa. Kao što je Dokins ispravno primetio: „Što više je stvar statistički neverovatna, to manje možemo da verujemo da se dogodila pukim slučajem. Površno gledano, očigledna alternativa slučajnosti je inteligentni stvaralac” (1982, str. 130, naglasak dodat). To je tačna poenta koju teista iznosi: inteligentnog Stvaraoca zahtevaju dokazi” (Bert Tomson, Dr, Slučaj postojanja Boga [II Deo]).

Dr Karl Sagan napisao je članak za Enciklopediju Britanika o DNK. Rekao je: „Sadržaj informacija jednostavne ćelije procenjen je na oko (jedan trilion) bita.” Zatim je nastavio da objašnjava ogromnu veličinu ovog broja rekavši: „… kad bi se prebrojalo svako slovo svake reči svake knjige u najvećoj biblioteci na svetu (preko deset miliona tomova), konačan broj bi bio približno trilion. Dakle, jedna ćelija poseduje sadržaj informacija koji je ekvivalentan sa deset miliona tomova” („Život na Zemlji”, tom 10).

U zaključku, što se tiče DNK, ništa ne funkcioniše OSIM ako sve ne funkcioniše u isto vreme. Ona nije mogla postepeno da nastane. Potrebna je posebna kreacija da bi DNK postojala!

„Maleni motori” unutar ćelija

Moramo da pogledamo još jedan primer molekularnih mašina da bismo bolje razumeli složenost ćelija.

Japanski i nemački naučnici sada su otkrili najmanju mašinu u prirodi nazvanu „majušni [maleni] motori”. Uzmite u obzir ovo napredno istraživanje ovih izvanrednih malenih motora.

Dok čitate ovaj citat, zapitajte se odakle su došli: „Grupa japanskih naučnika koji istražuju kristalnu stukturu enzima F1-ATPaze otkrila je sopstveni rotacioni motor prirode—ne veći od deset milijardi puta deset milijardi puta osam milijardi dela metra. Majušni motor sadrži ekvivalent bloka motora, pogonskog vratila, i tri klipa. Radi brzinom od 0.5 i 4.0 obrtaja u sekundi. Ovaj motor ne samo da je najmanji ikada viđen, već predstavlja i najmanji motor koji će zakoni fizike i hemije dozvoliti.

„U Nemačkoj, istraživački tim je koristio nove instrumente za ispitivanje ogromnog molekula, proteazoma kvasca 26S. Iako nije najveći molekul koji postoji, 26S proteazom kvasca sadrži preko dva miliona protona i neutrona i najveći je nesimetrični molekul koji je mapiran do sada. Ovaj molekul se može opisati samo kao „čudo”. On služi kao intracelularni sistem za odlaganje otpada i reciklažu” (Hju Ros, dr, Dokaz male veličine o dizajnu velikih razmera). Ovi organizmi nikada ne bi mogli da evoluiraju postepeno. Nije ni čudo što Bog za one koji ne veruju u Njegovo postojanje kaže: „Reče bezumnik u srcu svom: Nema Boga.”

Život zahteva DAVAOCA ŽIVOTA

Šta je sa prisustvom čitavog života na Zemlji danas? Odakle je došao? Kako je dospeo ovde? Biblija kaže da je Bog stvorio sav život tokom prvih šest dana nedelje stvaranja u Prvoj knjizi Mojsijevoj 1 koja se zove Postanje. Da li je to istina, ili je život nastao sam od sebe?

Kao i sa uranijumom 238, i dokazivim trenutkom njegovog začetka, veliki obrazac čitavog života jeste da on može doći samo iz drugih već postojećih života. Ovo se naziva zakonom biogeneze. Svi studenti prve godine biologije to znaju.

Kada se ispituju sitni organizmi, kao što su protozoe i bakterije, može se pokazati da život dolazi samo od života. Postoji mnogo vrsta života, ali svaka nastavlja da reprodukuje istu vrstu iznova i iznova. Ovo je neosporno.

Život nikada ne može nastati od neživih predmeta. Evolucionisti teoretišu da su neživi predmeti, pod određenim nepoznatim okolnostima u maglovitoj prošlosti, nekako spontano izrodili vrlo primitivne oblike života. Ovo predstavlja ogromne probleme za svakoga ko je upoznat sa prirodom i složenošću jednostavnih ćelija.

Biolozi shvataju da sve ćelije mogu proizaći samo iz već postojećih ćelija. Evo zašto. Ćelije su, čak i u svom najjednostavnijem i najrudimentarnijem obliku, izezetno složene. Razmislite: „Najjednostavniji organizam sposoban za samostalan život, bakterijska ćelija prokariota je remek-delo minijaturizovane složenosti koja čini da svemirski brod izgleda prilično niskotehnološki” (Darvin na suđenju, Filip Džonson, str. 102). Sledeći izvor je podjednako moćan u objašnjavanju i složenosti ćelije i njenog porekla: „Ćeliji su potrebni svi njeni osnovni delovi sa njihovim različitim funkcijama za preživljavanje; dakle, da je ćelija evoluirala, to bi značilo da bi milijarde delova morale da nastanu u isto vreme, na istom mestu, a zatim da se istovremeno spoje u preciznom redosledu” (Poreklo?, Ranganatan, B. G, str. 15).

Hoće li skeptici zanemariti istinu da je nemoguće imati život bez DAVAOCA [STVARAOCA] ŽIVOTA? Jedino Bog ima život kao sastavni deo Sebe. To je, na kraju krajeva, ono što Ga čini Bogom. Niko nije stvorio Boga, jer On ima život kao sastavni deo sebe. Ali da li je ovaj Bog samo neka vrsta slepe sile, neka vrsta neme „početne sile?” Hajde da zajedno promislimo.

Izvanredni ljudski um

Stanite i razmislite! Uzmite u obzir sva dela prirode oko sebe—i na Zemlji i na nebu [u vasioni].

Prvo, uzmite u obzir mnoge različite vrste planeta, zvezda i galaksija. Svaka je čudo za sebe. Drugo, uzmite u obzir sve vrste biljaka na Zemlji danas. Ima ih na milione, različitih boja, oblika, velečine, lepote, dužine života, itd. Proveo sam veći deo svog života proučavajući i sadeći mnoge vrste biljaka. Sjaj njihovih različitih oblika i namena nikada ne prestaje da me zadivljuje! Više sam fasciniran ovim živim biljkama nego zvezdama i drugim objektima širom vasione.

U ovom trenutku treba uzeti u obzir jednu sporednu napomenu. Sva hrana koja danas postoji na Zemlji savršeno je stvorena za ishranu ljudi ili životinja. Kreirana je tako da sadrži prave količine različitih elemenata neophodnih za održavanje različitih životnih oblika.Svaki put kada čovek pokuša da promeni ili poboljša hranu, čini se da je zagađuje, uništava, čini slabijom, ubrizgava u nju otrove, genetički je menja ili na neki način redukuje njeno savršenstvo u nešto inferiorno u odnosu na ono od čega je počeo. Kada bi čovečanstvo samo moglo da ostavi hranu na miru i da je jede onako kako ju je Bog stvorio, bolesti, zaraze i svi oblici ljudske slabosti u vezi sa ishranom bi nestali.

Klijanje, rast, razvoj i sazrevanje biljaka u mnogim vrstama hrane, dostupnim samo ljudskim bićima, predstavljaju sebi svojstveni niz čuda koja su previše složena da bi se ovde objasnila. Mogla bi nastati čitava knjiga kada bi se istražila čak i samo površno.

Ali razmislite! Ko je inteligentliji? Bog—koji je napravio savršenu hranu, ili ljudi—koji nalaze sve moguće načine da je izmene i degradiraju pre nego što je pojedu? Odvojite vremena da razmislite o ovom pitanju.

Treće, uzmite u obzir skoro million različitih vrsta stvorenja (plus procenjenih nekoliko miliona dodatnih vrsta insekata). Pošto su ova stvorenja živa, ona su još čudesnija i fascinantnija od sveta biljaka. Njihova raznovrsnost u boji, obliku, veličini, lepoti, dužini života, itd. Uporediva je sa biljkama.

Šta je poenta? Koliko god da su sve stvari koje su ovde opisane fascinantne, divne, lepe i neverovatne, sigurno ništa nije toliko neverovatno kao LJUDSKI UM. To je apsolutni vrhunac svih živih organizama. U ovo niko ne može sumnjati.

Granice vaše stvaralačke moći

Sada razmislite šta je čovečanstvo uspelo da proizvede. Može da gradi kuće, telefone, vozove, automobile, avione, rakete, kompjutere, faks mašine i druge sofisticirane uređaje koji su praktično neograničeni u složenosti i korisnosti.

Međutim, sva ova stvaralačka genijalnost ima jednostavnu granicu. Nijedan čovek, ili grupa ljudi, uključujući vas i mene, ne može stvoriti ništa tako čudesno kao ljudski um. Sve što čovek stvori je inferiorno u odnosu na njegov sopstveni um. Pokušajte da se setite jedne stvari koju su ljudi ikada stvorili, a koja je superniornija od umova koji su je stvorili. Nećete se setiti ničega.

Ovo je pitanje: Ko ili šta je stvorilo Vaš um—i Vas? Kralj David je rekao: „… što sam [ja] [strašno] [i] divno sazdan [stvoren]” (Psalmi Davidovi 139: 14). Ovo se sigurno najviše odnosi na ljudski mozak. Budite iskreni prema sebi. Možete li uopšte da verujete da je neka vrsta slepe, neme moći ili sile—manje inteligencije od Vas, ili bez ikakve inteligencije—stvorila Vaš um? Zapamtite, ne možete stvoriti ništa superiornije od svog uma. Dakle, samo veći um može stvoriti Vaš um.

Nemojte sebe vređati sugerišući da su Vaše izuzetne stvaralačke moći inteligencije, razuma, logike, misli, volje i domišljatosti proizvod obične puke sreće! (Da biste saznali više o ovoj temi, pročitajte našu knjižicu Šta nauka nikad neće otkriti o Vašem umu.)

Jedan veliki korak dalje

Razmislite o onome što smo razgovarali o vasioni i njenom sadržaju—uključujući zvezde, planete, galaksije, biljke, životinje, ljude i ljudski um!

Pretpostavite na trenutak da imate svu moć da stvorite šta god želite. Mislite li da biste mogli sami da stvorite ovoliku lepotu, veličansvenost, oblik, veličinu, tehničku preciznost, bez ikakve pomoći još jedne dodatne osobe? Zapamtite, ne biste imali šablon za kopiranje. Bili biste „sami” [prepušteni sami sebi].

Da li biste mogli da stvorite približno trilion galaksija, od kojih svaka sadrži u proseku 100 milijardi zvezda—bez šablona za kopiranje dok biste to radili? Da li biste pomislili da stvorite svetlost i naterate je da putuje brzinom od 186 000 milja u sekundi? Da li biste mogli da zamislite da stvorite zvuk koji se kreće brzinom od 660 milja na sat? Da li biste mogli da stvorite sve vrste atoma poznatih nauci i da u njih uključite svaku subatomsku česticu? Da li biste onda pomislili da posedujete sposobnost spajanja različitih atoma u složene molekule koji mogu imati bezbroj neopsivo komplikovanih namena?

Da li biste pomislili da možete da stvorite milione biljaka—od kojih su mnoge potpuno međusobno zavisne? Da li biste tada bili dorasli zadatku stvaranja, bez ijednog uzorka koji treba da sledite, nekoliko miliona životinja i insekata, koji ne samo da su savršeno međusobno zavisni, već su i međuzavisni i zavisni od čitavog biljnog sveta. Mogli biste onda da stavite svu hranu, i za biljke i za životinje, na svoje mesto, tako da se savršeno održava [bude dobra za upotrebu] tokom vremena koje ste odvojili za njihovo postojanje? Mogao bih još da nabrajam, ali razumete poentu.

Sada budite pažljivi! Baš kao što ne želite da sebe uvredite verujući da je Vaš um proizvod puke sreće, budite sigurni da ne vređate Boga sugerišući da bi cela vasiona i njen sadržaj mogli da nastanu sasvim sami! Ako postoje neuki, bezumni ateisti, koji su spremni da veruju da bi se sve ovo moglo dogoditi samo od sebe, onda pošteni, inteligentni ljudi nikada ne bi poverovali u takvu glupost samo zato što neke neznalice tako tvrde!

Zahvaljujući razumu i čistoj logici, sada imamo apsolutni dokaz da Veliko Biće vrhunske inteligencije jedino može da stoji kao Stvaralac i Arhitekta čitavog svemira i čitavog složenog života u njemu—ukljućujući vrhunac Njegovog stvaranja, Vaš ljudski um!

Procep u fosilnim zapisima

Evolucionisti su se nekada češće pozivali na dokaze iz „fosilnih zapisa”. Da li takvi zapisi postoje? Da li kosti i artefakti od pre miliona godina pričaju priču—nude ubedljiv dokaz—da je čovek evoulirao od jednostavnih organizama? Šta je istina o naučnim zapisima? Upamtite, mi želimo činjenice—dokaz—a ne teorije koje zahtevaju veru da bismo im poverovali!

Ovaj citat dr Kolina Patersona, višeg paleontologa u Britanskom muzeju prirodne istorije u Londonu, u pismu L. Sonderlendu, rezimirao je „problem fosila”: „… U potpunosti se slažem sa vašim komentarima o nedostatku direktnih ilustracija evolucionih tranzicija u mojoj knjizi. Da sam znao za bilo kakve, fosilne ili žive, sugurno bih ih uključio… Ipak, Guldu i ljudima iz Američkog muzeja teško je protivrečiti kada kažu da nema prelaznih fosila… Rizikovaću—ne postoji ni jedan takav fosil za koji bi se mogao izneti čvrst argument.”

Neki fosili

Tokom 1920-ih, jedan zub je pronađen u Zapadnoj Nebraski u kamenolomu Snejk Krik. Naučnici su se javili nudeći ovaj zub kao dokaz da je došlo do evolucije i naveli da je to „karika koja nedostaje”. Zbog mesta na kome je otkriven, skica nalik čoveku nacrtana oko njega nazvana je „Čovek iz Nebraske”.

Mnogo je „napravljeno” od ovog otkrića. Bila je to velika vest. Evolucionisti su se radovali. Ali smešna stvar se desila na putu ka teoriji evolucije. Pet godina kasnije, neko je odlučio da pita farmera za njegovo mišljenje o zubu. Njegov odgovor je bio da ga identifikuje kao „svinjski zub!”. Više iskopavanja na mestu „pronalaska” pokazalo je da je ostatak skeleta zaista predstavljao neku vrstu pekarija (svinje).

Često su kosti, ili čak fragmenti kostiju (a za neke od njih utvrđeno je da su prevara), ono što navodi evolucioniste da tvrde da su otkrivene važne „veze” iz fosilnog zapisa. Samo zato što je neko pronašao komad kosti, sofisticirani umetnički prikazi se predstavljaju, dodeljuju im se imena i nude se kao ubedljiv vidljivi dokaz da se evolucija dogodila.

“Čovek ors” je zasnovan na onome što se ispostavilo da je vrh lobanje magarca. “Čovek ramapitek” je jednostavno bila lobanja babuna. “Čovek iz Piltdauna” je bila prevara, a za “neandertalca” je bilo odlučeno da je imao krive noge samo zato što je imao rahitis. On sigurno nije bio dokaz iz fosilnog zapisa o prelaznom stvorenju polumajmuna, polučoveka.

Postoji očaj u razmišljanjima i postupcima mnogih evolucionista. Sledeći citati pokazuju njihov pristup:

„Pet miliona godina star komad kosti za koju se smatralo da je ključna kost stvorenja nalik čoveku zapravo je deo rebra delfina… Problem mnogih antropologa je u tome što oni toliko žele da pronađu hominida [čoveka] da svaki komad kosti postaje hominidna kost” (Dr Tim Vajt, antropolog, Univerzitet u Kaliforniji, Berkli, Novi naučnik, 28. april 1983, str. 199). „U stvari, evolucija je u izvesnom smislu postala naučna religija; skoro svi naučnici su to prihvatili i mnogi su spremni da „prilagođavaju” svoja zapažanja kako bi se uklopili u to” (H. S. Lipson, FRS, prof. fizike, Univerzitet u Mančesteru, UK, „Pogled Fizičara na Evoluciju”, Bilten fizike, tom 31, 1980, str. 138).

Evo činjenica. Apsolutno nikakvi prelazni oblici ne postoje nigde u fosilnom zapisu. Dok će evolucionisti sugerisati da je trebalo „50 miliona godina da riba evoluira u vodozemca”, jednostavna istina je da ne postoje prelazni fosilni oblici koji bi to dokazali. Nema pronađenih stvorenja koja pokazuju delimična peraja, delimična stopala ili delimično evoluirani mozak, noge, oči, organe ili druge delove tela.

Ono što sledi dolazi od „oca” evolucionog mišljenja: „Ako su vrste nastale od drugih vrsta neosetno finim gradacijama, zašto ne vidimo svuda bezbroj prelaznih oblika? Zašto čitava priroda nije u konfuziji umesto da su vrste, kako ih vidimo, dobro definisane?” (Poreklo vrsta, Čarls Darvin, poglavlje 6.)

Uzmite u obzir izjavu o tome kako bi fragmenti kostiju trebalo da predstavljaju čitave ljudske skelete u različitim fazama fosilnog zapisa. Dr Liki, koji se smatra najpoznatijim fosilnim antropologom na svetu, rekao je da je lobanja njegovog čuvenog otkrića, „Lusi” (poznata kao Australopitekus afarensis), toliko nepotpuna da je najveći deo „mašta napravljena od pariskog gipsa”. On je priznao da se ne mogu doneti čvrsti zaključci o tome koja je ona vrsta, iako joj je dodeljena starost od 3.5 do 4 miliona godina. Lično sam video fotografiju njenog „skeleta” i ona je besmislena.

Na naslovnoj strani poznatog nacionalnog časopisa prikazana je slika glave majmuna uz članak pod naslovom „Kako su majmuni postali ljudi”. Članak je bio jedan pokušaj da se prvo poveže kost nožnog prsta sa drugim kostima pronađenim deset milja dalje, a zatim da se prikažu kao dokaz evolucije. On govori o evoluciji kao unapred određenom zaključku.

Članak je bio ispunjen nesigurnim frazama poput „blizu odgovora”, „kako se čini”, „ljudi su spekulisali”, „predlažemo”, „još uvek je misterija”, „verovatno”, „oko”, „po svoj prilici”, „možda”, itd. Ovih fraze je bezbroj. Ipak umetnička dela i dijagrami čine da slabašni, spekulativni „dokazi” izgledaju kao apsolutni dokaz.

Na čitaoca se čak ostavlja utisak da su i sami pisci bili nesigurni i neugodni. Pomešano sa neosnovanim pretpostavkama, umetničko delo odaje kredibilitet kroz senzacionalizam, dajući mu „sposobnost prodaje”.

Razmislite! Ne postoje veze između biljaka i životinja, povezanost gmizavaca sa pticama i sisarima, itd. Fosilni zapisi pokazuju da se životinje pojavljuju iznenada. Kada se došlo do tog saznanja, cela teorija „mikro-evolucije” je propala, a evolucionisti su to priznali. Zatim su odlučili da se fosilni zapisi možda najbolje mogu opisati kao pokazatelji „makro-evolucije”, koja se ponekad naziva „punktuirana ravnoteža” ili „teorija čudovišta koja obećava”. Ova smešna ideja sugeriše da bi gmizavac mogao iznenada da snese jaje koje bi izleglo pticu.

Čini se da su mnogi ljudi spremni da nasednu na smešne ideje jer su im tokom života govorili da je evolucija činjenica i oni pretpostavljaju da ne može biti pogrešno ako „svi u to veruju”. Jedan izvor je priznao: „To što su živa bića prilagođena svom okruženju bolje objašnjava činjenicu da su stvorena za to, a ne da su evoluirala u njega” (Poreklo?, Ranganatan, B. G).

Nakon svega rečenog i urađenog, fosilni zapisi nikada nisu otkrili ono čemu su se evolucionisti nadali. Zapis daje jasne dokaze o jednoj činjenici—iznenadnom, posebnom stvaranju čitavog života i potpuno formiranom stanju! Verovati u bilo šta drugo znači biti nepošten sa dokazima.

Neverovatno ljudsko oko

Ostatak ove knjižice sadrži niz kratkih pregleda različitih primera koji oslikavaju Božju stvaralačku genijalnost i svedoče o doslovnom božanskom stvaranju. Svako od ovih čuda tehnike prkosi ateistima i evolucionistima! Pažljivo razmislite o onome što čitate i zapitajte se da li je i jedno od njih moglo da evoluira.

Počnite sa ljudskim okom. Ovaj mehanizam je spektakularno složen i posebno je inspirativno svedočanstvo o veličini Božje vrhunske inteligencije.

Evo tri izjave dr Davida N. Mentona. Prva predstavlja veličinu poteškoće da se ljudsko oko razvije do svog trenutnog stanja izuzetnog dizajna i složenosti:

„Najneverovatnija komponenta kamere oka je njen „film” ili mrežnjača. Ovaj sloj osetljiv na svetlost, koji oblaže zadnju stranu očne jabučice, tanji je od sloja Saran Vrap-a [celofana] i znatno je osetljiviji na širi opseg svetlosti od bilo kojeg filma [tankog sloja] koji je napravio čovek. Najbolji film koji je napravio čovek može da podnese raspon od 1000 prema jedan. Poređenja radi, ljudska mrežnjača može da podnese dinamički opseg svetlosti od 10 milijardi prema jedan (ili 10 miliona puta više) i može da oseti samo jedan foton svetlosti u mraku! Na jakom dnevnom svetlu, mrežnjača se izbeljuje i smanjuje svoju „kontrolu jačine” kako se ne bi preopteretila.

„Ćelije mrežnjače osetljive na svetlost su poput izuzetno složenog pojačivača visokog pojačanja. Postoji preko 10 miliona takvih ćelija u mrežnjači i one su upakovane zajedno sa gustinom od 200 000 (po milimetru) u veoma osetljivoj fovei. Ove fotoreceptorske ćelije imaju veoma veliku brzinu metabolizma i moraju se potpuno zameniti na svakih 7 dana! Ako pogledate veoma jako svetlo kao što je sunce, one odmah pregore, ali se u većini slučajeva brzo zamenjuju novim. Pošto je mrežnjača tanja od talasne dužine vidljive svetlosti ona je potpuno providna. Svaka od sitnih fotoreceptorskih ćelija je mnogo složenija od najsofisticiranijeg kompjutera koji je napravio čovek”.

Sada obratite pažnju: „Evolucionista dr Ernest Majer je jednom rekao: Nečija velika lakovernost bi bila pretpostavka da se fino izbalansirani sistemi kao što su određeni čulni organi (oko kičmenjaka ili ptičje perje) mogu poboljšati nasumničim mutacijama.”

Čak je i Darvin jednom rekao da ga je sama pomisao na složenost oka naježila. Evo još jednog razloga zašto je Darvin to rekao. Ovaj citat, iako inspiritivan, svakako je zastrašujući: „Procenjuje se da se 10 milijardi proračuna dešava svake sekunde u mrežnjači pre nego što svetlosna slika uopšte stigne do mozga! Otrežnjujuće je uporediti ove performanse sa najmoćnijim kompjuterom koji je napravio čovek. U članku objavljenom u kompjuterskom časopisu Bajt (april 1985), dr Džon Stivens je rekao: „Za simulaciju 10 milisekundi kompletne obrade čak i jedne nervne ćelije iz mrežnjače bilo bi potrebno rešenje oko 500 istovremenih nelinearnih diferencijalnih jednačina sto puta i trebalo bi najmanje nekoliko minuta vremena obrade na superkompjuteru Krej. Imajući na umu da postoji 10 miliona ili više takvih ćelija koje međusobno komuniciraju na složene načine, bilo bi potrebno najmanje sto godina Krejovog vremena da se simulira šta se dešava u Vašem oku mnogo puta svake sekunde” (dr Dejvid N. Menton, Oko, Misuri asocijacija za stvaranje, Inc.—isticanje moje).

Ostaje Vam da sami izvučete zaključke o tome kako je tako čudesan organizam—ljudsko oko—mogao evoluirati. Nije ni čudo što mi je moj optičar rekao da veruje da oko nije evoluiralo. On razume da ne može! „Izmislio” ga je Veliki pronalazač.

Australijski termiti

Sledeće, pogledajmo veoma malo i malo poznato stvorenje—australijski termit. Ovaj poseban termit se razlikuje od svih ostalih. U stvari, to su četiri bića u jednom, i svako zavisi od drugih da bi postojalo. Ovaj termit predstavlja slučaj u kojem ne možete imati jedan bez svih ostalih. Uzmite u obzir ovo:

„Zanimljivost koju sam proučavao na času mikrobiologije bio je mikroorganizam po imenu Miksotriha Paradoksa koji živi u crevima austalijskih termita. Kada je prvi put otkriven, izgledao je kao da je prekriven gomilom kovrdžavih dlačica. Pažljivije posmatrajući, pokazalo se da to uopšte nisu bile dlake, već spirohete, potpuno druga vrsta mikroorganizama. Na Miksotrihi su bile izbočine ili dodaci na koje su se spirohete zakačile, i bacil koji je ostao na drugoj strani izbočine. Spirohete su predstavljale sredstvo za kretanje čitave kolonije mikroorganizama. To su tri potpuno različite klice koje su odlučile da žive zajedno u zajednici. Dakle, ono što imate je međuzavistnost između velikog mikroorganizma, spirohete, bacila, australijskog termita, pa čak i drveća kojim se termiti hrane. Pretpostavljam, ako ste evolucionista, da biste morali da verujete da su u jednom trenutku formirali zajednicu i odlučili da svi rade zajedno; izbočine koje Miksotriha „razvija”, gde su spirohete mogle da zakopaju glavu i iza kojih bi se bacil mogao sakriti; svi koji su „odlučili” da žive u crevima termita” (Daglas B. Šarp, Revolucija protiv evolucije, gl. 5—isticanje moje).

Očigledno, ovo je ilustracija slučaja posebnog stvaranja svih ovih stvorenja u isto vreme. Oni nisu mogli da se razviju odvojeno i da ikada dođu do tačke u kojoj bi mogli da se „sastanu” i zauvek provedu svoje postojanje međuzavisno i zajedno.

Koale i drveće eukaliptusa

Većina je upoznata sa umiljatim koalama „medvedima” ili je barem čula za drveće eukaliptusa. Oni imaju poseban odnos. Svaki od njih je poreklom samo iz jednog mesta na Zemlji—iz Australije. Koale ne jedu ništa osim lišća eukaliptusa, često živeći ceo svoj život u jednoj šumici. Oni takođe dobijaju vlagu [tečnost] iz ovih listova jer skoro nikada ne piju vodu.

Koale poseduju specifične mikroorganizme u svom digestivnom sistemu neophodne za razgradnju elemenata u lišću eukaliptusa koji su toksični za svako drugo stvorenje. Ti se toksini zapravo pretvaraju u vitamine. Kako su koale evoluirale, osim ako nisu stvorene sa ovim mikroorganizmima koji su već bili prisutni u njihovim stomaku? Bez njih bi jeli lišće eukaliptusa i umrli. Ipak, njihovi sistemi su toliko specifični da mogu da prežive samo jedući lišće eukaliptusa. Mnogi prirodnjaci smatraju da oni imaju „najnapredniji probavni sistem na planeti”. Njihov nizak unos proteina od 5%, sa taninima i toksinima, ubio bi druge životinje.

Da bi odbacili posebno stvaranje od strane Boga, evolucionisti su primorani da zaključe: „Kakva sreća za koale što su samo pravi mikroorganizmi ušli u njihove sisteme u isto vreme kada su razvili ukus za jelo samo listova eukaliptusa.” Ovo je dokaz da je Bog stvorio koale.

Kitovi i delfini

Sledeći citat pokazuje nemogućnost da kitovi i delfini evoluiraju do svog sadašnjeg stanja. U kontekstu veće izjave o tome zašto ne postoje fosilni zapisi koji pokazuju različite faze tranzicije u njihovim razvoju nalazi se:

„Jedan takav problem tranzicije možemo demonstrirati na primeru delfina i kitova. Ovi sisari svoje mlade nose žive i udišu vazduh, ali ceo život provode u moru. Pretpostavlja se, da bi delfini i kitovi evoluirali, mora biti da su potekli od kopnenog sisara koji se vratio u vodu i pretvorio u morsko stvorenje. Ali delfini i kitovi imaju toliko izuzetnih osobina od kojih zavisi njihov opstanak da nisu mogli evoluirati! To bi bilo kao da deo po deo pokušavate da pretvorite autobus u podmornicu, i to sve dok se kreće brzinom od 60 milja na sat.

„Sledeći je spisak prelaza koje evolucionisti moraju da uzmu u obzir kod delfina u njegovoj evoluciji od nekog nepoznatog kopnenog pradelfina: (1) Nos bi morao da se pomeri na potiljak. (2) Stopala, kandže ili rep bi se menjali za peraja. (3) Morao bi da razvije telo u obliku torpeda za efikasno plivanje u vodi. (4) Morao bi da pije morsku vodu i da je desalinizuje. (5) Celokupna struktura kostiju i metabolizam bi morali da se preurede. (6) Trebalo bi razviti sofisticirani sonarni sistem za traženje hrane.

„Da li bi delfin mogao da dobija ove karakteristike postepeno, jednu po jednu, tokom perioda od milion godina? Šta je se tranzicionim [prelaznim] fazama? Da li bi preživeli samo sa nekim od ovih karakteristika? Zašto postoji potpuno odsustvo fosilizovalnih prelaznih oblika?

„Uzmite u obzir kita i njegovu ogromnu veličinu u poređenju sa planktonom kojim se hrani. Kit je nautički usisivač sa filterom od [kitove] kosti. Dok je „razvijao” ovu funkciju, čime se ranije hranio? Za mene je potrebna velika mašta da bih zamislio evoluciju delfina i kitova” Daglas B. Šarp, Revolucija protiv evolucije, gl. 5).

Mora se zaključiti da su kitovi i delfini stvoreni!

Šta je sa kolibrijima?

Najkraći pregled ptica otkriva neke izuzetne činjenice. Skoro svaka ptica gradi svoje gnezdo na drugačiji način. Ponašanje prilikom udvaranja, seksualne uloge i reproduktivna aktivnost se razlikuju među gotovo svim vrstama. Kod jedne ptice, uloga mužjaka koji skuplja hranu dok ženka sedi na jajima je obrnuta. A kada su se polovi razišli—kod ptica ili bilo koje druge životinje? (Čak su i neke biljke muške i ženske. Kako se to dogodilo?)

Kolibriji predstavljaju pravu genijalnost. Teški su jednu četrnaestinu unce [unca = 3 grama] i, poput helikoptera, mogu da lete napred, nazad, u stranu i mogu da lebde u vazduhu. Njihov mehanizam leta je neverovatno složen i bodlje [struktura] u njihovom perju su jače u odnosu na njihovu težinu od bilo koje strukture koju je stvorio čovek. Ove bodlje stalno menjaju oblik kako bi se prilagodile vetru i vazdušnom pritisku. Vodeća lopatica njihovog pera funkcioniše slično kao propeler, da bi omogućila podizanje i kretanje [letenje].

Tri četvrtine njihove ukupne težine je u mišićima krila. Oni poseduju neku vrstu mehanizma za poletanje uz pomoć mlaznjaka koji mogu da koriste tokom sletanja i poletanja. Vazduh struji samo u jednom pravcu u njihova pluća kako bi obezbedio konstantno snabdevanje kiseonikom za tako naporan let velikom brzinom. Oni takođe poseduju stajni trap koji se može uvlačiti, sistem navigacije za migraciju, racionalizaciju i kamuflažu i izvanredan sistem disanja gde mogu da drže uskladišten dodatni vazduh unutar svojih šupljih kostiju. Zauzvrat, ovim se obezbeđuje snaga za letenje i unutrašnja klimatizacija. Kolibriji moraju da jedu kontinuirano da bi zadovoljili svoj veoma brz metabolizam. Prestati jesti značilo bi smrt. Samo podvrgnuti svojevrsnoj „hibernaciji” noću mogu da prežive. Da li je sve ovo moglo evoluirati ili se samo dogodilo?

Poput bumbara, koji takođe izgleda da potpuno prkosi zakonima fizike u svojoj sposobnosti da leti, kolibri je jednako jedinstven, ali je praktično aerodinamičko savršenstvo. Samo Bog je mogao da napravi tako efikasnu leteću mašinu. Nijedan aeronautički inženjer nikada nije stvorio ništa slično ovom malom čudu letenja!

A ribe?

Riba pecaroš, riba strelac i anableps [četvorooka riba] su tri ribe koje bukvalno plivaju u suočavanju sa evolucijom.

Ženka pecaroša ima mamac koji visi kao dodatak i proteže se od prednjeg dela njenog nosa. To mami ribe bliže tako da može da ih udari i proguta. Mužjak ga nema jer nikada ne jede. Umesto toga, on se vezuje za ženku dozvoljavajući krvotocima [od oboje] da se spoje, čime se hrani. Evolucionisti ne mogu da objasne ribu pecaroša.

Riba strelac može oboriti bube iznad površine prskanjem vode na njih. Voda jako lomi (prelama) svetlost i trebalo bi da izazove problem ribi u vidu nemogućnosti ciljanja. Kako sve ribe strelci instinktivno znaju kako da savršeno izračunaju pravi ugao prelamanja svetlosti da bi uspešno pogodile svoj plen?

Anableps [četvorooka riba] je riba sa apsolutno izuzetnim očima. One joj omogućavaju da sedi na površini i istovremeno vidi izvan vode i ispod vode. Njene oči su bukvalno podeljene na dva potpuno odvojena dela. Kako je evolucija dovela do toga da se polovina oka postepeno razvija tako da može da vidi iz vode i obrnuto sa drugom polovinom?

Koji inženjer je ikada napravio tako efikasne podmornice čiji dizajn ih čini savršenim lovcima tako dobro prilagođenim njihovim potrebama i okruženju?

Stvaranje zahteva STVARAOCA

Nismo spremni da se bavimo konačnim zaključcima u ovoj knjižici dok ne pogledamo još dva izvora. Sve više naučnika prihvata da veliki dokazi stvaranja svuda oko nas zahtevaju priznanje postojanja Velikog stvaraoca. Većina razume da ih prihvatanje bilo kojeg drugog objašnjenja primorava da poriču stvarnost. Prvi izvor uspostavlja drugi:

„Svi prirodno i olako zaključuju da na visokom nivou naručeni i osmišljeni predmeti (mašine, kuće, itd.) duguju svoje postojanje dizajneru [stvaraocu, kreatoru]. Neprirodno je zaključiti drugačije. Ali evolucija traži od nas da odstupimo od onoga što je prirodno, a da verujemo u ono što je neprirodno, nerazumno, i…neverovatno… Osnova za ovo odstupanje od onoga u šta je prirodno i razumno verovati nisu činjenice, zapažanje ili iskustvo, već pre nerazumne ekstrapolacije iz apstraktnih verovatnoća, matematike, i filozofije” (Vajsong, R. L, Postanje/Kontroverzija evolucije, 1976).

Sada drugi izvor:

„U zaključku, važno je shvatiti da dizajn [stvaranje] ne izvodimo iz onoga što ne znamo, već iz onoga što znamo. Ne zaključujemo da dizajn uzima u obzir crnu kutiju, već da vodi računa o otvorenoj kutiji. Čovek iz primitivne kulture koji vidi automobil mogao bi da pretpostavi da ga pokreće vetar ili antilopa skrivena ispod automobila, ali kad otvori haubu i ugleda motor, odmah shvati da je auto dizajniran [stvoren, napravljen]. Na isti način je biohemija otvorila ćeliju da ispita šta je pokreće i vidimo da je i ona dizajnirana [stvorena, napravljena].

„Bio je šok za ljude iz devetnaestog veka kada su otkrili, na osnovu zapažanja nauke, da se mnoge karakteristike biološkog sveta mogu pripisati elegantnom principu prirodne selekcije. Šok je za nas u dvadesetom veku da otkrijemo, na osnovu zapažanja nauke, da se fundamentalni mehanizmi života ne mogu pripisati prirodnoj selekciji, te da su, stoga, dizajnirani [stvoreni, napravljeni]. Ali moramo da se nosimo sa našim šokom najbolje što možemo i da idemo dalje. Teorija neusmerene evolucije je već mrtva, ali se rad nauke nastavlja” (Behe, Majkl, Dž, Molekularne mašine).

Svakako, prava nauka je uvek u skladu sa činjenicama. Niko ko veruje u Boga ili posebnu tvorevinu nikada ne treba da se plaši Boga ili nauke zasnovane na činjenicama!

Slučaj Zemlje

Hajdemo na zamišljeno putovanje na Mesec i osvrnimo se na Zemlju. Razmotrite sve ono što smo ostavili za sobom na našem putovanju. Mogli bismo da zapitamo: Koje su matematičke šanse da je Zemlja, sa svim svojim biljkama, životinjama, ekosistemima i složenom međuzavisnošću, mogla da nastane sama? Koje su stvarne šanse da se sve ovo moglo dogoditi - makar i jednom? Koje su šanse da se dogodi i jedna zemlja?

Brojni naučnici su prepoznali neverovatnu poziciju naše planete u Sunčevom sistemu u odnosu na njen mesec. Na primer, da je Zemlja 10% dalja od sunca, smrzla bi se, ili ako bi bila 10% bliže suncu, brzo bi se ispekla. Da je 20% bliže Mesecu, dva puta dnevno plimni talasi od 35-50 stopa bi velikom brzinom zapljusnuli veći deo zemljine površine.

Dr Hju Ros je seo i pažljivo izvršio izuzetno složeno matematičko izračunavanje. Uzeo je 123 odvojena parametra (faktora) i izračunao šansu da su sva 123 faktora, koji su morali da budu prisutni da bi Zemlja postojala onakva kakvom je poznajemo, mogla sama da se spoje—„da se tako desi”—sami do sebe.

Neki od njegovih parametara moraju biti navedeni ovde da biste počeli da cenite složenost njegovih proračuna.

Izračunao je tačnu vrednost za veličinu galaksije, tip, lokaciju, datum rođenja sunca, blizinu solarne magline do erupcije supernove, broj meseca, masu i udaljenost od meseca, silu plime, nagib ose planete, planetarne udaljenosti od zvezde, globalne distribucije kontinenata, debljinu kore planete, prozirnosti atmosfere, pritisak, viskozitet, nivo ugljen-dioksida, količine hlora, kobalta, bakra, fluora, niklena, kalijuma (i mnogih drugih elementa u zemljinoj kori), odnos kiseonika i azota, vulkansku aktivnost i još mnogo toga. Zatim je dr Ros izvršio jedno konačno matematičko proračavanje pre nego što je došao do konačnog zaključka o šansama da cela vasiona proizvede čak i jednu Zemlju.

Rezultati njegovih proračuna—pronalaženja sva njegova 123 parametra na jednoj zemlji su: „manje od jedne šanse u 10 na 139. stepen (deset hiljada triliona triliona triliona triliona triliona triliona triliona triliona triliona triliona triliona) postoji da bi se čak i jedna takva planeta pojavila bilo gde u vasioni.”

Ovo predstavlja mnogo nula!

Pre samo nekoliko decenija, najveći broj poznat matematičarima bio je vigintilion—ili jedan sa 63 nule. Kvadrilion ima petnaest nula, a kvintilion osamnaest. Koliko god da su gigantski ovi brojevi, izgledi da se Zemlja pojavi bilo gde u vasioni predstavljaju broj koji je toliko veliki kao mrvica kvadriliona.

Shvatite! Vasiona je neodvojiva od zakona matematike. Drugim rečima, pojava jedne zemlje, bilo gde u vasioni, potpuno je nemoguća slučajnost. Svaki pravi matematičar bi priznao da je Zemlja stvorena upravo onakvom kakvom je mi vidimo!

Osramoćeni naučnici i ateisti

Ova knjižica predstavlja delić svega što sam proučavao pripremajući se za pisanje. Lako bi mogla da bude dugačka hiljadu stranica, a da se ne iscrpi dustupan materijal koji bi se u nju mogao uključiti. Međutim, sve, uključujući i ovu knjižicu, ima razumnu granicu.

Pavle je opisao one koji odbijaju da prihvate planinu indikacija koje dokazuju postojanje Boga. On je napisao: „Jer šta se može doznati za Boga poznato [očigledno] je njima: jer im je Bog javio [to pokazao]; Jer šta se na Njemu ne može videti [nevidljive stvari], od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima [po stvorenim stvarima] [čak] i Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora [opravdanja]. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga niti Mu zahvališe, nego zaludeše [postadoše tašti] u svojim mislima [u mašti njihovoj], i potamne [pomrači se] nerazumno [bezumno] srce njihovo” (Rimljanima poslanica 1: 19-21). Moderna nauka ostaje bez izgovora kada izabere da veruje u evoluciju i podučava evoluciji, a ignoriše postojanje Boga. Rečeno je: „Nema tako slepog kao onog koji odbija da vidi.” Ako ljudi odbijaju da prihvate dokaz—dokazni materijal—istinu—o postojanju Boga, ne postoji apsolutno ništa što bi moglo da se kaže da bi izbrisalo njihovo namerno slepilo. Zapamtite, samo je „Bezumnik [rekao] u srcu svom: Nema Boga” (Psalmi Davidovi 14: 1).

Poslednji citat iz nauke najbolje sumira zašto toliko mnogo ateista i evolucionista živi u svetu frustracije i razočaranja:

„Pronalaženje jasnog početka vasione bilo je nešto što većina naučnika nije očekivala i zbog čega se većina njih, poput Ajnštajna, osećala izuzetno neprijatno. „Postoji neka vrsta religije u nauci”, kaže Jastrou, „ […] to je religija osobe koja veruje da postoji red i harmonija u svemiru, i svaki događaj se može objasniti na racionalan način kao proizvod nekog prethodnog događaja; svaka posledica mora imati svoj uzrok; nema Prvog uzroka.” Ali evo ga, Prvi efekat. Svemir je, kako se sada slaže većina astronoma i fizičara, imao poseban početak. Prema tome, mora postojati Prvi uzrok, Glavni pokretač—Bog—koji je pokrenuo svemir. „Naučniku koji je verujući živeo u planinama neznanja; predstoji mu da osvoji najviši vrh; dok se povlači preko poslednje stene, pozdravlja ga grupa teologa koji su tu sedeli vekovima” (Novi Amerikanac, „Božansko stvaranje”, D. Behrent, 18. decembar 2000).

Skeptiku

Među obrazovanima u zapadnom svetu, popularni termini za one koji odbijaju da prihvate autoritet svemoćnog Boga su „deisti”, „racionalisti” ili još popularnije „viši kritičari”.

Biblija uči da: „ […] telesno mudrovanje [mržnja] neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može” (Rimljanima poslanica 8: 7). Ovo je prirodna sklonost svih ljudskih bića—uključujući i Vas—iako većina u to nikada ne bi poverovala niti bi to priznala. (Pogledajte i Knjigu proroka Jeremije 17: 9). Ne postoje dokazi, činjenice, logika ili zdravo rasuđivanje koji bi ikada mogli da navedu bilo koga ko nije voljan da odbaci svoju prirodnu, automatsku predrasudu prema verovanju i prepuštanju božjem autoritetu. Prirodna pristrasnost i predrasude prema verovanju u svemoćnog Boga, koji im govori kako da žive, dovoljni su da spreče većinu da iskreno prizna dokaze koji se nalaze u ovoj knjižici!

Šta ćete Vi uraditi?

U svojoj knjižici Da li Bog postoji? Herbert W. Armstrong je zaključio ovom izjavom pod podnaslovom „Glavni sat vasione”:

„Ali onda Vi, gospodine skeptiče—gledate u ogromno veliko nebo na GLAVNI SAT vasione, koji nikada ne propušta ni sekundu—savršen sat prema kojem moramo stalno da podešavamo sve naše nesavršene satove koje je napravio čovek—pa recite mi: ‘To se sve upravo DOGODILO! Nije postojao Veliki Časovničar! Nijedan Veliki UM nije smislio i planirao taj ogromni svemir, stvorio ga, postavio svaku zvezdu i planetu tačno na svoje mesto, i pokrenuo bezbroj nebeskih tela da kruže kroz svemir, svako u svojoj propisanoj orbiti, u svojoj urednoj preciznosti. Ne, on se sam oblikovao, sastavio, namotao, i počeo da se kreće. Nije bilo Inteligencije—nije bilo planiranja—NIJE BILO STVARANJA—NIJE BILO Boga!’

„Da li Vi meni to govorite?

„Ako tako možete, ja odgovaram da ne poštujem vašu inteligenciju. A Bog kojeg priznajem odgovara vam: ‘Reče BEZUMNIK u srcu svome, Nema Boga!’ (Psalmi Davidovi 14: 1; 53: 1).

„Ako možete da se osvrnete oko sebe i vidite kako je inteligentno PLANIRANO i izvedeno sve u prirodi, u biljnom i životinjskom svetu—sve što vidimo osim zbrkanog, neurednog, zagađivanja Božjih lepih rukotvorina neveštom rukom LJUDI koji Boga—ignorišu—i odbacuju—i onda kažete da sumnjate u postojanje svemudrog, sveznajućeg, svemoćnog Boga Stvoritelja, onda nemam mnogo poverenja ni u vaše racionalne procese, niti u vašu iskrenost kao tragaoca za ISTINOM!”

Možda ćete želeti da pročitate: