Njujork, SAD
Jamajka
Peru
Ajdaho, SAD
Indija
Belgija
Kenija
Arkanzas, SAD
Južna Afrika
Engleska
Nigerija
Ohajo, SAD
Isus je rekao: „Ja ću izgraditi Svoju crkvu.” Postoji jedna organizacija koja podučava potpunoj istini Biblje, koja je pozvana da živi kroz „svaku reč Božju”. Da li znate kako da je nađete? Hristos je rekao da će ona:
Odakle je došla Biblija? Koja je pozadina njenog nastanka? Ko je njen autor?
Mnogi se pitaju: Imamo li celu Bibliju? Neki smatraju da ne možemo znati. Može li se ovo dokazati?
Mnogi veruju da su katolici sastavili Bibliju. Da li je to istina? Kakvu su ulogu Jevreji imali u sastavljanju Božje Reči?
Na ova pitanja postoje jasni odgovori.
Morate znati da li je Bog napisao Bibliju — ili su to učinili ljudi. Na primer, ona sadrži mnoge zapovesti iza kojih stoji ili ne stoji autoritet. Takođe, jedna trećina nje [Biblije] sastoji se od proročanstava koja će uticati na Vas — i to uskoro!
Razmislite na trenutak. Da li ste Vi u mogućnosti da sačuvate važne finansijske papire koje morate čuvati? Mogu li porodice sačuvati dragocene fotografije zaštićene u albumu? Da li su kompanije sposobne da vode evidenciju od ključne važnosti za svoje postojanje? Da li Nacionalni arhiv može zaštititi neprocenjive dokumente i artefakte iz američke istorije? Mogu li sudovi sačuvati zapisnike o postupcima? Da li je internet u stanju da sačuva praktično SVE?
Odgovor je u svakom slučaju: „Naravno!”
Ako Bog može da stvori svemir — i sav život u njemu — sugurno može sačuvati svoju Reč. Ipak, čini se da većina misli da je Bog manje sposoban od ljudskih bića da sačuva ono što je od ključnog značaja za Njega.
Oblikovanje i razvoj Biblije je fascinantna priča. Ova knjižica će detaljno istražiti kanonizaciju — povezivanje i potvrđivanje — onih knjiga koje je Bog nameravao da sačuva za sva vremena kao Svoju Reč — Sveto pismo.
Potrebno je razumeti i prepoznati vrednost tri odvojena dela da bi se odgovorilo na uvodnu seriju pitanja. Predstavićemo nenadmašan dokaz u sledećem opštem obliku:
(1) Oblikovanje i raspored sadržine Starog zaveta (uključujući kanonizaciju).
(2) Oblikovanje i raspored sadržine Novog zaveta (uključujući kanonizaciju).
(3) Proučavanje apokrifa i drugih dokumenata koji nisu kanonizovani.
Bog je jevrejskom narodu dao posebnu dužnost. Govoreći o Mojsiju, knjiga Dela apostola kaže: „Ovo je onaj što beše u crkvi u pustinji s anđelom, koji mu govori na gori Sinajskoj, i s ocima našim; koji primi reči žive da ih nama da” (Dela apostola 7: 38). Zatim, primetite kome je tačno povereno da sačuva „živu reč [proročanstva]”: „Šta je [Po čemu] je, dakle, bolji Jevrejin od drugih ljudi? Ili šta pomaže obrezanje [šta se dobija obrezivanjem]? Mnogo svakako; prvo, [to] što su im poverene reči Božije. A št[a] ako neki ne verovaše [ne veruju], šta je za to? Eda će [Da li] će njihovo neverstvo [neverovanje] veru Božiju ukinuti? Bože sačuvaj! Nego Bog neka bude istinit, a čovek svaki laža…” (Rimljanima poslanica 3: 1–4). Bog je zadužio Jevreje – [bez obzira na] njihovo (ne)verovanje — da sačuvaju Njegovu Reč.
Božja proročanstva se sastoje od Svetog pisma i Svetog kalendara, koji uključuje sedmodnevni nedeljni ciklus. Neki greškom odbacuju ovaj kalendar — koji se ponekad naziva hebrejski kalendar — zato što insistiraju na tome da se rukovode isključivo Biblijom — a ne bilo čime što su Jevreji radili. Ipak je Bog — ne ljudi! — poverio Jevrejima da čuvaju kalendar i Sveto pismo! — životna proročanstva! Da bismo pronašli izvor istinitog Svetog pisma, moramo se obratiti Jevrejima, čije su vođe bile zadužene za očuvanje Zakona, Proroka i Psalma, poznatih kao Stari zavet.
Možemo li biti potpuno sigurni da je Bog sačuvao svoju Reč za nas danas — skoro 2000 godina nakon konačne kanonizacije Novog zaveta? Hristos odgovara na ovo u Jevanđelju po Mateju 24: 35: „Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći”.
Zapazite još jednu Hristovu izjavu koja se proširuje po ovom principu: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji [postoje], neće nestati ni najmanje slovce [jota] ili jedna titla [znak, simbol] iz zakona dok se sve ne izvrši” (Jevanđelje po Mateju 5: 17–18).
Izraz „zakon ili proroci” jeste termin za hebrejska pisma, kao što ćemo uskoro videti. Hristos nije došao da uništi Božju Reč, ili poništi Njegov Zakon, već da ih ispuni — ovde se govori o proročanstvima o Njegovom dolasku i žrtvovanju za svet. (Da biste saznali više o Božjem zakonu, pročitajte našu knjigu Deset zapovesti — „Prikovane za krst” ili potrebne za spasenje?)
Obratite pažnju na sledeći stih koji pokazuje da je Isus znao da Jevreji poseduju ispravna Sveta pisma, proričući određeno ispunjenje. Sve se odigrava u trenutku kada je On uhvaćen pre raspeća: „Ali kako bi se ispunilo šta stoji u pismu da ovo treba da bude?… A ovo sve bi da se zbudu [ispune] pisma proročka. Tada učenici svi ostaviše Ga, i pobegoše” (Jevanđelje po Mateju 26: 54, 56).
Dela apostola 17: 10–11 pokazuju gde su braća [crkve] tražila da pronađu istinita Sveta pisma: „A braća odmah noću opraviše [poslaše] Pavla i Silu u [grad] Veriju. Došavši onamo uđoše u zbornicu jevrejsku. Ovi pak behu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po pismu je li to tako.”
Jevanđelista Timotej, sin jedne Jevrejke, od detinjstva je poznavao istinito pismo: „I budući da iz malena umeš [poznaješ] sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenje u Hristu Isusu. Sve je [sveto] pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje [ukor, prigovaranje], za popravljanje, za poučavanje u pravdi” (Druga poslanica Timoteju 3: 15–16).
Mnogi drugi stihovi bi se mogli citirati da bi potkrepili ovu činjenicu, ali poenta je jasna. Svaka sinagoga je imala kopije — tačne replike — tekstova pronađenih u Hramu. Čak je i izraz „sveto pismo” bukvalno značio „sveto pismo”. Sveto se odnosi na Sveto mesto Hrama.” Sveti spisi” su zapravo prevedeni kao „Spisi Hrama” u engleskoj Bibliji. Ponovo, svi skupovi svetih pisama u sinagogama bili su replike tekstova koji se nalaze u Hramu.
Oni koji sumnjaju u suštini optužuju Boga da nije sposoban da sačuva svoju Reč. Šta je s Vama? Da li Vi prihvatate Sveto pismo kao autentično [istinito] — onako kako ga čuvaju Jevreji? Da li su Jevreji uspeli ili je Božji plan osujećen?
Verzija kralja Džejmsa i gotovo svi drugi moderniji prevodi navode 39 pojedinačnih knjiga u Starom zavetu. Ove knjige zaista predstavljaju celinu Starog zaveta. Ali jedini problem sa njima jeste redosled kojim su date.
Pošto ove knjige čine zvanična hebrejska kanonizovana Sveta pisma, ovo je mesto gde treba da težimo da uspostavimo ispravan redosled. Prvo, primetite da je Hrist rekao svojim učenicima, posle svog vaskresnja, da su biblijski stihovi prorekli Njegov život i misiju: „I reče im: Ovo su reči koje sam vam govorio još dok sam bio s vama, da sve treba da se svrši šta je za mene napisano u zakonu Mojsijevom i u Prorocima i u Psalmima. Tada im otvori um da razumeju [Sveto] pismo (Jevanđelje po Luki 24: 44–45).
Kao što je Luka pisao o ovom izveštaju, on je precizirao koje je Sveto pismo — hebrejski kanonizovana Sveta pisma — Hristos istako kao svoju nadahnutu Reč. Oni su predskazali Njegov život i ispunjenje mnogih proročanstava o Njemu.
Luka je precizirao ovu informaciju nejevrejskim čitaocima svojih grčkih rukopisa.
Hebrejski kanonizovana Sveta pisma su ovde naglašena za razliku od takvih falsifikovanih dokumenata kao što je Septuaginta, pisana na gričkom jeziku. (Više će biti objašnjeno o Septuaginti kasnije). Tačne i validne kopije hebrejskih Svetih pisama prevedenih na grčki jezik su postojale u prvom veku.
Primetite da je sam Hristos identifikovao hebrejsko Sveto pismo sledećim terminima: (1) Mojsijev zakon, (2) Proroci, i (3) Psalmi.
Ovo su tri glavna dela hebrejskih Svetih pisama — Stari zavet. Bili su raspoređeni u skladu sa zabeleženim rečima Isusa Hrista u Jevanđelju po Luki 24: 44–45.
Pre nego što detaljno definišemo ova tri dela, uočite da se ispravan raspored razlikuje od Verzije kralja Džejmsa i drugih modernih prevoda.
To je zato što je Rimokatolička crkva zasnovala svoju latinsku Vulgatu na verziji egipatske Septuaginte napisane na grčkom. Ovi uglavnom samarićanski religiolozi nisu imali nikakvu obavezu da čuvaju Sveto pismo. Nisu se plašili izraelskog Boga i nastavili su da grupišu Sveto pismo kako su smatrali da je potrebno. Oni su preuredili poredak starozavetnih knjiga prema temi, ignorišući izvanredan poredak Zakona, Proroka i Psalma.
Ali katolici su menjali samo redosled, a ne sadržaj i izbor knjiga. Katolici nisu kananizovali Sveto pismo! Sve tvrdnje da jesu su NEISTINE!
Većina biblijskih delova odražava preuređenje ovih nejevrejskih falsifikata. Redosled 39 knjiga je radikalno promenjen. Ipak, videćemo njihov originalni raspored i shvatiti zašto je taj redosled bio važan.
Obratite pažnju na ono što je Flavije Josif, istoričar u Isusovo vreme, napisao o broju knjiga u Hebrejskom pismu: „Jer mi (Jevreji) nemamo nebrojevo mnoštvo knjiga među nama, koje se međusobno ne slažu i protivreče jedna drugu (kao što Grci imaju), ali samo 22 knjige, koje sadrže zapise o svim prošlim vremenima za koje se opravdano veruje da su božanske” (Protiv Apiona, knjiga I, odeljak VIII).
Mnogi naučnici povezani sa katoličkim pokretom takođe su javno priznali da u hebrejskom Svetom pismu postoje 22 knjige: Origen (210 n.e.), Atanasije (365), Ćirilo Jerusalimski (386), i Jeronim (410).
Evo, dakle, ispravnog redosleda delova Starog zaveta. Prvo navodimo knjige Zakona, takođe poznate kao Tora ili Petoknjižje:
Zakon Mojsijev (5 knjiga):
Postanak, Izlazak, Levitski zakonik [Knjiga Levitska], Brojevi i Ponovljeni zakoni
Imajte na umu da se u ovom prvom delu Zakona redosled ne menja. Radikalne promene pojavljuju se u drugom [delu] (Proroci) i trećem delu (Psalmi ili Spisi).
Sada, navodimo originalni redosled Proroka. Obratite pažnju na to kako se knjige dele i prave potpodele:
Raniji proroci (2 knjige):
Isus Navin [Jošua] i Sudije (kombinovani u jedno), I-II Samuilo i I-II Kraljevi (sva četiri spojena u jedno)
Kasniji proroci (4 knjige):
Tri glavna proroka: Isaija, Jeremija i Jezekilj (po jedna knjiga); „Dvanaest” proroka (koji se sastoje od 12 proročkih knjiga ponovo spojenih u jednu): Osija, Joilo, Amos, Avdija, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonija, Agej, Zaharija i Malahija
Najzad, treća podela poznata kao Psalmi. Ova podela je takođe poznata pod nazivom Spisi. Podeljeni su na tri dela:
Ranije pesničke knjige (3 knjige):
Psalmi, Priče Solomunove i Jov
Megilo ili Festivalske knjige (5 knjiga):
Pesma Solomonova [Pesma nad pesmama], Knjiga o Ruti, Plač Jeremijin, Knjiga propovednikova i Knjiga o Jestiri
Knjige o kasnijoj restauraciji (3 knjige):
Danilo, Knjiga Jezdrina–Knjiga Nemijina (kombinovane u jedno), I-II Knjiga dnevnika (kombinovane u jedno).
Ovaj originalni redosled je potpuno hronološki. Važnost toga će se bolje razumeti kasnije kada budemo proučavali kanonizaciju.
Postoji još jedan aspekt značaja broja 22. Sekstu Senensisu, jevrejskom naučniku, 1520. godine nove ere, pripisuje se sledeća izjava: „Postoje 22 [hebrejska] slova, u kojima se razume sve što se može reći i napisati, tako da postoje 22 knjige u kojima je sadržano sve što se može saznati i izgovoriti o božanskim stvarima” (Opšti uvod u Stari zavet, Grin, str. 87).
Sa značajem 22 knjige (ili svitka) hebrejskog Svetog pisma i 22 slova hebrejske abecede, vrsta abecednog „akrostiha” najverovatnije su 22 knjige. Akrostih nastaje kada svaki od 22 stiha počinje rečju koja je napisana sledećim slovom hebrejske abecede. Svako slovo (počevši od prvog) nastavlja se po redosledu kroz abecedu u nizu [22 stiha]. Drugim rečima, prvo slovo abecede odgovara prvom slovu prvog stiha. Zatim drugo slovo abecede odgovara prvom slovu drugog stiha i tako dalje. Delovi akrostiha mogu biti pojedinačni stihovi, ili skupovi stihova, ili eventualno poglavlja ili čak knjige.
Primer potpunog akrostiha je Psalm 119. Ovde je osam stihova grupisano zajedno u 22 seta stihova. Prvo slovo svih osam stihova svake grupe je isto slovo abecede. Tako prvih osam stihova počinje prvim slovom, narednih osam stihova počinje drugim slovom abecede itd. Ne samo da je ovo poetsko poglavlje savršen i potpun akrostih, već i slogovi svakog stiha moraju savršeno da se slažu jedan sa drugim, jer je [poglavlje] napravljeno za muziku.
Psalm 119 pokriva temu da je Božji zakon savršen i potpun. Tako se upotrebljava savršen i potpun akrostih. Svaki pojedinačni stih ovog psalma na originalnom hebrejskom pominje Božji zakon, koristeći termine kao što su zakon, propisi, presude, statuti, zapovesti, itd. Osam stihova po strofi ili metru pomnoženo sa 22 slova hebrejske abecede iznosi 176. U Psalmu 119 postoji tačno 176 stihova.
Psalmi 111 i 112 zajedno čine potpuni akrostih koji pokazuje da će Bog u potpunosti izbaviti svoj narod. Svaki [od ovih] psalma sadrži 10 stihova, od kojih 10. stih svakog [psalma] sadrži dva dela.
Način na koji su Biblije podeljene na poglavlja i stihove ne poklapa se uvek pravilno sa metodom ili namerom sa kojom su napisane (pogledajte prilog). Na primer, Priče Solomunove 31: 10–31 sadrže 22 stiha koji čine još jedan potpun, savršen akrostih. Ovi stihovi opisuju potpunu i savršenu ženu. Još jedan potpuni akrostih je u [knjizi] Plač Jeremijin. Ovaj naglašava potpuno uništenje koje dolazi za svih 12 plemena modernog Izraela.
Tokom Hristovog vremena, hebrejska Sveta pisma su se sastojali od 22 knjige. (Videli smo da Josif Flavije i drugi to dokumentuju.) Zanimljivo je da kada se dodaju 22 knjige ovih Svetih pisama na 27 knjiga Novog zaveta, dobije se ukupno 49 knjiga. Jevrejima broj 49 (sedam puta sedam) predstavlja apsolutni završetak.
(Takođe, drugi način za brojanje, ako se svaka starozavetna knjiga računa pojedinačno — a psalmi se računaju kao pet knjiga zbog njihove prirodne podele — ukupan broj knjiga Starog zaveta je 43 knjige. Ako se ovo doda Novom zavetu sa ukupno 27 to daje broj 70, što je deset puta više od Božjeg broja ostvarenja [ispunjenja] ili savršenstva.
Do drugog veka, mnogi Jevreji su negodovali zbog toga što su mislili da „njihovo” Sveto pismo kombinovano sa Novim zavetom iznosi ukupno 49 knjiga. Pa su podesili redosled hebrejskog Svetog pisma kako bi povećali broj na 24. To je učinjeno deljenjem knjige Isusa Navina/Knjige o sudijama na dve knjige i podelom Knjige Samuila/Knjige o carevima u dve knjige, što daje ukupno 24 knjige.
Iako je ova promena dala drugačiji broj, knjige u okviru podela nikada nisu premeštene u druge delove.
Pre i tokom tog vremena, Jevrejima je bila odvratna egipatska verzija Septuaginte, koja je u potpunosti rekonstruisala knjige drugog i trećeg dela (Proroka i Spisa).
Još jednom, ovde je mesto odakle su katolici nasledili svoj pogrešan redosled delova sadržaja Starog zaveta i preneli su ga nama danas u istom iskrivljenom redosledu, kroz Verziju kralja Džejmsa i većinu drugih verzija koje su dostupne danas.
Mnoge hebrejske biblije nose oznaku TANAK (ili često TANAKH) na koricama. Ovo ime potiče od tri dela hebrejskog Svetog pisma:
TORA je naziv dat delu o Božjem zakonu — prvih 5 knjiga.
NEBI-IM je naziv za deo Proroka.
KETHUVIN je deo Spisa.
Početna slova tri naslova (T, N, K) formiraju reč TANAK. Naziv nastao prema ove tri glavne podele pokazuje da Jevreji prihvataju pravu podelu, za razliku od određenih izmenjenih verzija kao što je Septuaginta.
Mojsije je zabeležio i sastavio svih pet knjiga Zakona (Petoknjižje) tokom 40 godina Izraelovih u pustinji. Bog ga je očigledno navodio da koristi dokumente pre Potopa i druge izvore da sastavi knjigu Postanje.
Postanje, Izlazak i Levitski zakoni napisani su tokom prvih godina u pustinji. Brojevi su napisani kao neprekidni zapis putovanja. Naravno, na početku Mojsije nije očekivao da će putovanje trajati 40 godina. Zakoni ponovljeni [Peta knjiga Mojsijeva] jeste knjiga napisana tokom poslednjih meseci putovanja.
Neposredno pre svoje smrti, Mojsije je sveštenistvu Izraela predstavio pet knjiga koje je sastavio i napisao (Zakoni ponovljeni [Peta knjiga Mojsijeva] 31: 9). Oni su bili čuvani na bočnim stranama Kovčega zaveta. Pod autoritetom prvosveštenika, pisari su pravili kopije ovih svitaka.
Od svih kraljeva Izraela se zahtevalo da kopiraju celo Petoknjižje, ili pet knjiga Zakona. Ovo pravilo je ustanovio Samuilo i pridržavali su ga se David, Solomon, a kasnije i većina kraljeva Jude.
Zatim, Knjiga Isusa Navina/Knjiga o sudijama je svrstana među Proroke prvenstveno zato što ju je napisao Samuilo, koji je bio prorok. Ali ovo delo je bilo prvobitno istorijsko i postavilo je osnovu za sledeće knjige: Knjiga Samuilova/Knjiga o carevima i Kasniji proroci. Samuilo je bio taj koji je uspostavio „društvo proroka” širom Izraela (Prva knjiga Samuilova 10: 5; 19: 20).
Određene istorijske činjenice iz Knjige Isusa Navina su verovatno sakupljene iz izvora koje su proizveli Isus Navin i neki od Božjih odanih slugu koji su došli posle Isusa Navina. Veći deo detaljne istorije ranih careva Izraela i Jude verovatno je zabeležio prorok Ilija, ali ga je kasnije sastavio i napisao Isaija za deo o carevima u Knjizi Samuilovoj/Knjizi o carevima. Na kraju krajeva, ko bi bio kvalifikovaniji da piše o Iliji od samog Ilije?
Ilija je nastavio sa školama proroka u Izraelu — bilo ih je tri — koje je Samuilo otvorio više od 200 godina ranije (Druga knjiga o carevima 2: 3, 5; 4: 38). Jedna od svrha ovih škola bi bila da dokumentuju istorijske događaje i prepisuju prethodne zapise koji će kasnije biti sastavljeni u kanonizovane rukopise. Jelisej i drugi s njim dali su svoj doprinos istorijskim zapisima posle Ilijinog vremena.
Očigledno je da su knjige velikih i manjih proroka pisali ljudi kojima se knjige pripisuju. Ovi proroci su pisali i zapečatili svoja dela, koja će biti dodata Svetom pismu tokom kasnijih vremena kanonizacije.
Kralj David je napisao i kanonizovao većinu psalma. David je ustanovio 24 (dvonedeljna) kursa za sveštenike, za Levite i pevače. On je napisao dve od pet knjiga [psalmi su podeljeni u pet knjiga]. Ove prve dve knjige sastojale su se od prva 72 poglavlja psalma, zvaničnih psalma koje su pevači koristili za službu u Hramu.
Psalme posvećene Asafu i Koreju takođe je napisao David i posvetio ih ovim izuzetnim pevačima. Ovi psalmi bi uključivali većinu treće knjige. Među ostalim saradnicima knjige psalma bio je Mojsije (autor Psalma 90 i niza drugih psalma u četvrtoj knjizi). Više Davidovih psalma pojavljuje se u petoj knjizi, zajedno sa nekim jedinicama psalma koje je napisao Jezekija.
Davidov sin Solomun sastavio je i napisao [knjigu] Priče Solomunove. Agur iz Priče Solomunove 30 i Lemuil iz Priče Solomunove 31 – oba se odnose na Solomuna. Lemuilo znači „kralj koji je odbacio Boga”. Solomunovo pisanje kasno u njegovom životu odražavalo je lekcije iz mnogo gorkog izkustva. Ovaj mudri stari monarh je davao mudre savete nastale iz toga što je teško zgrešio Bogu. On je savetovao potčinjavanje Bogu (Knjiga propovednikova 12: 13) — teško da je to ponašanje nekoga neprijateljski nastrojenog i ko se ne kaje, kako neki tvrde.
Iako je Solomun zabeležio Knjigu propovednikovu i Pesmu nad pesmama, one, zajedno sa drugim spisima, nisu kanonizovane sve do Jezdrinog vremena.
Za vreme judejskog kralja Jezekije i Isaije (u njegovim mlađim godinama), pretila je opasonst od napada i zarobljeništva od strane Asirije. Jezekija i Isaija su kanonizovali određene knjige za preostale delove Izraela i Jude, koji su tada mogli da traže odgovarajuće smernice ako su verske službe obustavljene usled asirske invazije i zarobljeništva.
U tom vremenu Izrael je upravo bio odveden u zarobljeništvo. Kasnije su Asirci zarobili i neke Jevreje (Druga knjiga o carevima 18: 13). Oni su odvedeni u Istočnu Evropu gde mnogi njihovi potomci žive i danas.
Svaki od takozvanih 15 Psalma stepenica [penjanja] (120–134) poklapa se sa jednim od 15 stepenica koji vode do Hrama. Jevrejska tradicija smatra da su pevači napredovali za jednu stepenicu dnevno sa svakim psalmom stepenicom u određeno doba godine u svom bogosluženju. Od ovih psalma, pet je pripisano Davidu, jedan Solomunu, a naučnici ostalih devet pripisuju Jezekiji, koji je takođe kanonizovao veliki deo psalma. Knjiga proroka Isaije 38: 9–21 je dugačak Jezekijin psalm. Ovaj veoma daroviti car bio bi vrlo kvalifikovan da sastavi određene psalme.
Jezekija je uspostavio simbol” trigramaton”, koji je ukazivao na to da je knjiga Svetog pisma zvanično uvezana ili potvrđena — kanonizovana. Ovim simbolom su zapečaćene kanonizovane knjige posle njegovog vremena.
Kasnije tokom vremena kralja Josije, kao i kod Jezekije 85 godina ranije, Juda je ponovo bila pod pretnjom invazije i zarobljeništva. Josiji su pomagale i savetovale ga određene Božje sluge, uključujući Jeremiju. Ovo je bilo paralelno sa načinom na koji je Jezekija radio sa Isaijom.
Takođe, i Jezekiji i Josiji su prethodili vrlo zli očevi. Obojica, kada su stupili na presto, ponovo su uspostavili istinsko obožavanje Boga [bogosluženje] u Judi i ponovo otvorili i obnovili Hram koji su zatvorili i oskrnavili njihovi zli očevi.
U Josijino vreme, pretnja je dolazila iz Vavilona. Mnogo voljen od Boga zbog svoje pravedne revnosti (Druga knjiga o carevima 23: 25), Josija je tražio Boga i mir je obećan Judi dokle god je on živ (Druga knjiga dnevnika 34: 27–28). Tokom tog vremena, još Svetih pisama je kanonizovao najviše Jeremija. Ovo je verovatno uključivalo neke od manjih proroka.
Jeremija je napisao Plač Jeremijin da oplakuje Josijinu smrt u borbi. Iako je knjiga napisana u senci neminovne invazije Vavilona, ona je takođe proročanska u pogledu toga šta će trpeti moderni potomci Izraela. Jeremijina knjiga nije bila završena do pada Jerusalima.
Tokom Judinog ropstva u Vavilonu, položaj rukovodstva proroka Danila mu je omogućio da sačuva nekoliko primeraka hebrejskog Svetog pisma kad su odneti u Vavilon. Različite reference koje je Danilo naveo za Sveto pismo bile su autentične, jer im je on imao pristup i pažljivo ih je ispitao (Knjiga proroka Danila 9: 2, 11).
Jezdra je bio sveštenik i književnik koji je sakupio sve knjige i izvršio konačnu kanonizaciju hebrejskog Svetog pisma.
Nešto od istorijske pozadine tog vremena biće uskoro pomenuto, ali prvo ćemo se fokusirati na izmene koje su Jezdra i drugi napravili da bi razjasnili određene delove Svetog pisma.
Jezdra je ubacio neke uređivačke beleške da bi Jevrejima svog vremena razjasnio trenutna imena određenih gradova koji se pominju u Prvoj knjizi Mojsijevoj 14: 7, 17; 23: 2, 19; 36: 31–39.
Mojsije je takođe ubacio neke uredničke primedbe. Neke od onih koje su njemu pripisane su Prva knjiga Mojsijeva 2: 13–14; 12: 8. (Ovo je bilo mesto gde je Vetilj tek trebalo da bude naseljen.)
Samuilo je takođe zakonu dodao neke važne delove. U Prvoj knjizi Samuilovoj 10: 25, gde se kaže: „Tada Samuilo kaza narodu prava carska i napisa u knjigu, i metnu je pred Gospodom”, izraz „u knjigu” bi trebalo biti „tu knjigu”. To pokazuje da je Samuilo pisao u knjigu koja je već postojala. Jedina knjiga koja je tada bila položena pred Gospoda bio je Mojsijev zakon.
Peta knjiga Mojsijeva 17: 14–20 deo je koji je Samuilo dodao govoreći o upustvima koja se tiču kralja nad Izraelom. Jezdra je kasnije u Petoj knjizi Mojsijevoj 34: 5–6, i 10, ubacio uredničke komentare koji se odnose na period posle Mojsijeve smrti. Jasno je da Mojsije ne bi mogao da zabeleži svoju smrt i sahranu.
Jezdra je došao u Jerusalim posle vavilonskog ropstva, gde se vratilo preko 40 000 Jevreja da ponovo sagrade Jerusalim i druge gradove. Hram je ponovo obnovljen oko 515. godine pre nove ere. Većina izgnanika koji su se vratili nisu bili posvećeni tome da se pokoravaju Bogu. Mnogi su stupili u brak sa okolnim idolopokloničkim nejevrejima. Oko 457. pre nove ere, Bog je poslao Jezdru, sa 4000 sveštenika, Levita i hramskih slugu, da popravi situaciju. Ovaj proces vraćanja Jevreja Bogu je trajao oko 13 godina.
Knjiga Jezdrina 7: 10 rezimira: „Jer Jezdra beše upravio srce svoje da istražuje zakon Gospodnji i da ga izvršuje i da uči Izrailja uredbama i zakonima.”
Nemija, koji je poslat da bude guverner [upravnik] nad Judejom, pomogao je Jezdri u obnavljanju pravog bogosluženja u Judeji. Ova dva čoveka su sazvala sve jevrejske vođe da potpišu poseban sporazum [ugovor] da će poštovati Božje zakone (Knjiga Nemijina 10: 28–39). Međutim, prvosveštenik Elijasiv nije hteo da prisustvuje okupljanju.
Ovaj sastanak je uspostavio mehanizam vlasti u Judeji poznat kao Velika skupština.Na čelu sa Jezdrom, u njoj su bili Nehemija i svi glavni sveštenici i starešine Judeje. Njenih 120 članova se takođe sastalo da utvrde koje knjige treba da budu kanonizovane. Nekoliko godina su pomagali Jezdri u ovoj konačnoj kanonizaciji, uključujući razdvajanje 22 knjige Starog zaveta na tri velika dela. Nakon Jezdrine smrti, prvosveštenik je trebalo da predsedava Velikom skupštinom.
Elijasiv, koji se nikada nije sastao sa skupštinom, nije se slagao sa Jezdrom i skupštinom. Bio je posvećen drugim stvarima (Knjiga Nemijina 13: 4–7). Posebni savez je zahtevao od onih koji su se venčali sa ženama paganima da ih oteraju. Elijasivov unuk, Manasija, oženjen samarićanskom princezom, odbio je da prekine svoj versko-politički savez između najvećih porodica Samarije i Judeje.
Izopšten iz Judeje, Manasija se preselio u Samariju, gde ga je Sambalat (otac njegove supruge) postavio za prvosveštenika Samarićana. Ovim je započeta [stvorena] samarićanska religija, i antagonizam koji se kasnije razvio između Samarićana i Jevreja. Manasija je sagradio hram na planini Gerizim (da bi falsifikovao Božji hram na planini Sion), i odbacio jevrejska pisma osim Petoknjižja — pet [Mojsijevih] knjiga Zakona.
Da bi Jevreji razlikovali samarićanske falsikovane spise, Jezdra je promenio jevrejska slova u kvadratna slova. Na kraju su sve kopije spisa Hrama promenjene u kvadratna slova.
Uzred, pošto su Samarićani takođe izmenili sveti kalendar, Jezdra je promenio nazive meseci u imena onih koje su Jevreji naučili u Vavilonu. Tako je Abib postao Nisan, Zif je postao Ijar, itd. Vavilonska imena za mesece u kalendaru su se zadržala do današnjeg dana.
Isaija je mnogo pre toga napisao Knjigu carstava (ili Knjigu Samuila/Knjigu o carevima). Pišući iz svešteničke perspektive, Jezdra je napisao [Knjigu] Dnevnik, naglašavajući da je Jerusalim oduvek bio sedište Božje vlasti. Ovo je trebalo da pokaže da su Samarićani lažno tvrdili da su oni središte Božjeg puta.
Jezdra [Knjiga Jezdrina] se poziva na najmanje 15 sekularnih izvora da bi potvrdio svoju tvrdnju, dok [Knjiga] Samuilova/Knjiga o carevima koristi nekoliko spoljnih izvora. Jezdra [Knjiga Jezdrina] i Nemije [Knjiga Nemijina] su se delimično suprotstavili lažnoj taktici Samarićana kanonizacijom hebrejskog Svetog pisma. U stvari, potomci Samarićana pod Simonom Magom falsifikovali su Novi zavet i pokušali da ga kanonizuju — bez uspeha.
Oduvek je vođena bitka đavoljih sila da sruše tačnost, snagu i efekat Božje Reči. Današnji sekularni izvori ne posustaju.
Kako znamo da je današnje hebrejsko Sveto pismo upravo ono što je Jezdra kanonizovao? Posle uništenja Jerusalimskog hrama 70. godine nove ere, očuvanje je postalo odgovornost jevrejskih verskih vođa umesto države. Nekoliko jevrejskih sekti pobrinulo se da drugi ne promene tekst. Neki Jevreji pokušavali su da uvedu nelegitimne kopije.
U 6. veku, da bi razjasnili nepodudarnosti i „preneli budućim generacijama autentičnu Božju Reč” (Enciklopedija Britanika), zvaničnici su obnovili stare merodavne rukopise prenete još iz predrimskih dana. Oni su pretvoreni u standarni tekst — koji se naziva mazoretski tekst. Ovo je isti onaj koji se danas koristi, i isto Sveto pismo koje je Jezdra kanonizovao.
Podele na poglavlja i stihove u Bibliji su dodate radi lakšeg upućivanja na određena mesta ili tačke u Svetom pismu. Originalni rukopisi i za Stari i za Novi zavet nisu sadržali takve podele.
Engleski naučnik po imenu Stiven Langton bio je zaslužan za podelu Biblije na poglavlja oko 1205. godine nove ere i kasnije. Langton je bio profesor na Univerzitetu u Parizu, a kasnije je postao nadbiskup Kenterberija.
Ovo potvrđuje Enciklopedija Britanika, 11. izdanje, u članku „Stiven Langton”: „Stiven je, međutim, emigrirao u Pariz, i pošto je diplomirao na tom univerzitetu, postao je jedan od njegovih najslavnijih teologa. To je verovatno bilo vreme kada je sastavio svoje obimne komentare (od kojih mnogi i danas postoje u rukopisu) i podelio Bibliju na poglavlja” (tom 16, str. 178).
Ovaj isti izvor pokazuje da je Langton takođe imao ključnu ulogu u formulisanju Magna [Velike] karte u Engleskoj nakon otprilike 1213. godine dok je služio kao nadbiskup Kenterberija.
Još jedna osoba kojoj se ponekad pripisuje podela Biblije na poglavlja bio je cardinal po imenu Hju od Sen Šera, koji je umro 1263.
Što se tiče ove tvrdnje, Enciklopedija Britanika, 11. izdanje, daje nam više uvida. Iz članka pod naslovom „Hju iz Sent Šera” čitamo: „Uz pomoć mnogih svojih naredbi on je uredio prvi spisak reči Biblije… ali tvrdnja da dugujemo sadašnju podelu poglavlja Vulgate njemu je pogrešna” (13. tom, str. 859).
Rad Langtona i njegovih pomoćnika na podeli Svetog pisma na poglavlja nije nadahnuo Bog (koliko znamo). Međutim, ovo delo je bilo temelj za sledeći projekat koji je francuski štampar po imenu Robert Estien (obično poznat po latinskom obliku njegovog imena, Stefanus) ostvario 1551. U toj godini Robert Stefanus je podelio grčki Novi zavet na stihove (Enciklopedija Britanika 11. izd., 9. tom).
Zatim, 1555. godine, Stefanus je celu latinsku Vulgatu Bibliju podelio na stihove. Uzeo je Langtonova poglavlja onakva kakva su postojala i dalje ih podelio na stihove. Godine 1560, nakon Stefanusove smrti, ženevska Biblija je postala prvi engleski prevod podeljen na poglavlja i stihove.
Jevrejski naučnici su prepoznali vrednost ovih dodatnih podela. Do 1445. godine, Mordekaj Natan iz Francuske je podelio hebrejsku Bibliju na poglavlja. Kasnije su jevrejski naučnici još više podelili poglavlja hebrejske Biblije na stihove. Ipak, sistem numerisanja za stihove koji se danas najčešće koristi je pre svega Stafanusov sistem kako se pojavljuje u ženevskoj Bibliji.
Iako su ove podele na poglavlja i stihove od pomoći, one su ipak izmišljene od strane ljudi. Kao pravilo, treba ignorisati ove podele kada proučavamo Bibliju. One ponekad ometaju osećaj kontinuiteta u razumevanju određenih izveštaja iz svetih spisa.
Jedan primer pogrešnog preloma poglavlja je na kraju Jevanđelja po Mateju 16. Stih 28 zapravo pripada 17. poglavlju. Ovaj stih citira Isusove reči: „Zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrt dok ne vide Sina čovečijeg gde ide [dolazi] u carstvu svom.”
Sada obratite pažnju na sledeći stih, kojim počinje 17. poglavlje: „I posle šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana brata njegovog, i izvede ih na goru visoku same.”
Sledeći stihovi pokazuju da su u viziji videli proslavljenog Hrista, ispunjavajući Jevanđelje po Mateju 16: 28.
Razdvajanje ovih stihova prelomom poglavlja zapravo ometa razumevanje kontinuiteta događaja koji se opisuje. Pažljivije ispitivanje će pokazati da bi idealni prelom poglavlja više odgovarao mestu gde počinje 24. stih, kako ne bi došlo do prekida konteksta.
Podela Biblije na stihove takođe može preneti pogrešnu poruku, jer su mnogi skloni da citiraju stihove kao „samostalne” i kada nije zamišljeno da se izvlače iz konteksta. Obratite pažnju na stih koji se pojavljuje u Poslanici Kološanima:
„Ne dohvati si, ne okusi, ne opipaj” (2: 21).
Sam po sebi ovaj stih, koji je samo deo izraza u zagradi, odaje utisak da podstiče neku vrstu fizičkog samoodbijanja. Ali u odgovarajućem kontekstu, nalazimo da je slučaj suprotan. Da bismo razumeli značenje ovog stiha, potrebno je da pročitamo stih koji mu prethodi da bismo utvrdili kontekst.
„Ako dakle umreste s Hristom stihijama [od osnova] sveta zašto se kao živeći u svetu prepirete [kao da još pripadate svetu] [da li ste podložni obredima]” (Kološanima poslanica 2: 20).
Ovde vidimo pokazan jedan od problema sa podelom stihova. Izvlačenjem izolovanih fraza iz konteksta, mnogi su izmislili brojne pogrešne doktrine.
Stihovi nekih knjiga su jasno razgraničeni interpunkcijom, kao što je u knjizi Priče Solomunove.
Stihovi poetske knjige Psalma i na raznim drugim mestima su više utemeljeni zbog toga što su spisi već napisani u segmentima koji se lako uklapaju u stihove koje je ustanovio Robert Stefanus. Ovi stihovi se uklapaju u metre i napravljeni su za muziku na originalnom hebrejskom. U većini slučajeva, oni su tačni.
Dva izuzetka su poslednji stihovi Psalma 111 i 112, u kojem slučaju je poslednji stih trebalo da bude podeljen na dva stiha. Zajedno, ova dva poglavlja čine potpuni akrostih od 22 stiha, a ne samo 20 stihova.
Prvobitni autori Svetog pisma nisu nameravali da se njihovi spisi razbiju i razdele kao što je učinjeno.
Nekoliko manjih knjiga Biblije mogu se pročitati u jednom dahu. Ovo je najbolji način da se to pročita. Pokrivanje većeg segmenta u datom trenutku pomaže da se stekne opšti pregled pisca, umesto da se koncentriše na fraze i segmente rečenica kao što podele stihova navode mnoge na to.
Zapamtite, iako su podele na poglavlja i stihove zgodne i korisne na više načina, one su izmišljene od strane čoveka. Ove podele navode mnoge da razmišljaju o biblijskim poukama u „delovima” umesto da gledaju širu sliku. Budite oprezni da ne dozvolite da ove veštačke podele dovedu do toga da zaboravite pregled onoga što su pisci nameravali da predstave!
Sada ispitujemo Novi zavet, koji su napisali Hristos, apostoli i drugi učenici. Pojedini apostoli su ga kanonizovali. Zapazite proročanstvo u Knjizi proroka Isaije 8: 13–17:
„Gospoda [samog] nad vojskama svetite; i On neka vam je strah i [neka vam bude] bojazan. I biće vam svetinja, a kamen za spoticanje i stena za sablazan [ogrešenja] obema domovima [za oba doma] Izrailjevim, zamka i mreža stanovnicima jerusalimskim. I spotaknuće se mnogi [među njima] i pašće i satrće se, zaplešće se i uhvatiće se [u zamku]. Sveži svedočanstvo, zapečati zakon [među] mojim učenicima. Čekaću dakle Gospoda, koji je sakrio lice svoje od doma Jakovljevog, i uzdaću se u Nj[ega] [tražiću Ga]”.
Knjiga Proroka Isaije 7: 14, 8: 8 i 9: 6 otkriva opšti kontekst ovog pasusa. Jasno govori o Hristovom vremenu. Njegovi učenici su morali da zavežu svedočanstvo i zapečate zakon. Oni su to uradili. Hristos je dostavio Novi zavet, ali je zahtevao od svojih slugu da zabeleže — i da zavežu i zapečate — ovaj pisani zapis.
Novi zavet je napisan onima „prozvanim” (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65), koji je trebalo da porastu po karakteru i da se kvalifikuju za vladavinu u Božjem dolazećem carstvu. (Da biste saznali više o jedinoj pravoj Crkvi, pročitajte našu osnovnu knjigu Gde je prava crkva? — i njena neverovatna istorija!)
Ali Hristov identitet i misija, i koncept bilo koga ko vlada u Božjoj porodici sa Hristom, nisu bili ono što su Jevreji očekivali da čuju. Oni su to smatrali bogohuljenjem (Jevanđelje po Jovanu 10: 31–38). Samo Jevreji koji su bili deo prozvanih i čije je umove Bog otvorio bili su u stanji da razumeju.
Apostoli su u početku verovali da će se Hristos vratiti za vreme njihovog života i da bi bilo kakva kanonizacija jevanđelja, dela apostolskih i brojnih pisama bila neportrebna.
Takođe, Maslinsko proročanstvo, opisano u Jevanđelju po Mateju 24, Jevanđelju po Marku 13 i Jevanđelju po Luki 21, zvučalo je kao da se odnosilo na Jevreje tog vremena. Jerusalim će uskoro biti opkoljen vojskom. Uskoro će nastupiti strašni ratovi i patnje.
Apostol Pavle je mislio da će se Hristos vratiti za vreme njegovog života (Prva poslanica Solunjanima 4: 15–16; Druga poslanica Solunjanima 2: 1–2; Prva poslanica Korinćanima 15: 51– 52). Na kraju su preživeli apostoli shvatili da će se Hristos vratiti kasnije.
Obratite pažnju na odgovor apostola Jovana rimskom caru Domicijanu kada ga je ispitivao o Hristovoj vladavini: „I ti [Domicijan] ćeš carovati mnogo godina danih ti od Boga, a posle tebe i mnogih drugi; i kada se vremena stvari na zemlji ispune, sa neba će doći Car, večni, istiniti, Sudija živih i mrtvih…” (Prenikejski oci [Ante-Nicean Fathers], Roberts i Donaldson).
Sada se okrećemo određenim stihovima iz Novog zaveta koji pokazuju da su apostoli bili svesni svoje odgovornosti da svežu [povežu] i zapečate Novi zavet.
Evo šta je Hristos pročitao onima koji su spori u razumevanju događaja koji su doveli do Njegovog vaskrsenja: „O bezumni i sporog srca za verovanje svega što govoriše proroci! Nije li trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu svoju? I počevši od Mojsija i od svih proroka kazivaše im šta je za Njega u svemu pismu” (Jevanđelje po Luki 24: 25–27).
Zamislite kako je Hristos u stvari potvrđivao Sveto pismo. Da su Jevreji sakupili pogrešne knjige do Njegovog vremena, zar ih Hristos koji je nadahnuo te knjige ne bi ispravio? Naravno da bi!
Apostol Petar je rekao: „I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju…” (Druga poslanica Petra 1: 19). Petar je znao da je njega i druge apostole lično obučavao isti Hristos koji je inspirisao sve starozavetne proroke. Petar je znao da je Hrist izvor te „najpouzdanije proročke reči [reči proročanstva]”.
Katolici, koji tvrde da su kanonizovali Bibliju, nikada nisu razumeli ovu „najpouzdaniju reč”. Evo primera koji je pre izvesnog vremena dao jedan katolički istoričar koji pokazuje kako ova crkva gleda na Sveto pismo: „Za nas božansko nadahnuće ne znači da Bog poseduje čoveka, i jednostavno mu diktira nadahnuti tekst. Nego Bog usađuje u čovekov um opšti koncept. A kada Bog to uradi, on dozvoljava čoveku da to napiše u istorijskom kontekstu u kojem živi — ono što mi zovemo Sitz im Leben — gde su „to mesto i okolnosti života”. Dakle, čovek može imati istorijske netačnosti, ali Bog dozvoljava čoveku da piše sa tim pogrešnim shvatanjima, jer ono što je važno i nepogrešivo jeste teološki koncept koji Bog pokušava da prenese čovečanstvu.” Zaboravljeni su ovi jasni stihovi: „Sve su reči Božije čiste” (Priče Solomunove 30: 5), i: „Reči su Gospodnje reči čiste… očišćen[e]…sedam puta” (Psalmi Davidovi 12: 6)!
Obratite pažnju sada kako apostol Pavle završava Rimljanima poslanicu: „A onome koji vas može utvrditi po jevanđelju mom i propovedanju Isusa Hrista, po otkrivenju tajne koja je bila sakrivena od postanja sveta, A sad se javila i obznanila kroz pisma proročka, po zapovesti večnog Boga, za poslušanje vere među svima neznabošcima [svim narodima]” (Rimljanima poslanica 16: 25–26).
„Pisma proročka” odnosi se na starozavetne proroke. Ali Pavle je takođe mislio na otkrivenja koja su njemu data (Druga poslanica Korinćanima 12: 7). Znao je da treba da širi ovo shvatanje Crkvi: „Kojoj ja postadoh sluga [služitelj] po naredbi Božijoj koja mi je dana među vama da ispunim reč Božiju, Tajnu koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja, a sad se javi svetima Njegovim” (Kološanima poslanica 1: 25–26).
Sa punom poniznošću, ali sa jakim osećajem za stvarnost, Pavle je mogao reći Crkvi: „Toga radi i mi zahvaljujemo Bogu bez prestanka što vi primivši od nas reč čuvenja Božijeg primiste ne kao reč čovečiju, nego (kao što zaista jeste) reč Božiju, koja i čini u vama koji verujete” (Prva poslanica Solunjanima 2: 13).
Zapazite sada šta je Petar rekao u vezi sa Pavlovim pismima: „I trpljenje Gospoda našeg držite za spasenje; kao što vam i ljubazni naš brat Pavle po danoj mu premudrosti pisa. Kao što govori o ovome i u svima smojim poslanicama, u kojima imaju neke stvari teške razumeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju pogibao” (Druga poslanica Petra 3: 15–16). Nažalost, mnogi danas još uvek izvrću značenje Pavlovih pisama.
Pavlova pisma su obrađena u kontekstu „drugih svetih pisama”. Pošto je Petar kanonizovao mnoga Pavlova pisma, znao je iz prve ruke da su ona sada Sveto pismo. Pavle je, neposredno pre svoje mučeničke smrti, naložio Timoteju da sa sobom povede Marka (Druga poslanica Timoteju 4: 9–11). Radilo se o specifičnoj misiji u kojoj je takođe uputio Timoteja da donese knjige [pergamente] „osbito kožne” (st. 13).
Marko je verovatno bio poslat u Vavilon sa pergamentima za Petra (Prva poslanica Petra 5: 13), glavnog apostola koji je kanonizovao Pavlova pisma. U to vreme, Pavle je bio mučenički ubijen, ali su pergamenti već bili poslati na njihovo odredište.
Ubrzo nakon što je Petar kanonizovao Pavlova pisma i on je, po nalogu rimskog cara Nerona, mučenički ubijen. Pisma koja je Petar do tada kanonizovao činila su sva novozavetna pisma osim onoga što je Jovan kasnije dodao.
Četiri jevanđelja, kako se pojavljuju u Kralju Džejmsu i drugim verzijama, raspoređena su u ispravnom redosledu. Prvo je napisano Jevanđelje po Mateju. On je bio Levit i svoje jevanđelje je prvenstveno upućivao Jevrejima. Sledeće napisano je Jevanđelje po Marku. Marko je bio Petrov saputnik. Napisao je izveštaj onako kako ga je Petar objavio — Petar je bio svedok.
Jevanđelje po Luki je napisano za grčke čitaoce. Bio je [Luka] Pavlov saputnik. Luka je takođe napisao Dela apostolska na grčkom jeziku. Luka nije bio očevidac, svoje pisanje je zasnovao na mnogo marljivog istraživanja sastavljajući ono što su brojni apostoli i učenici ranije dokumentovali (Jevanđelje po Luki 1: 2). Luka je nastojao da stvari napiše „po redu” (stih 3) i na taj način uspostavi hronološki redosled događaja.
Četvrto jevanđelje (Jovanovo) je napisano nakon ostala tri jevanđelja. Ostala su ostavljena istim redom od Petrove kanonizacije. Jovanovo jevanđelje je bilo jedinstveno među ostalima, kao što je Lukino bilo jedinstveno u odnosu na ona koja su mu prethodila. Jovan je bio daleko od oblasti Judeje i Mediterana, oblasti 12 plemena Izraela, gde je Bog mnoge pozvao u svoju Crkvu.
Do 90. godine nove ere, Jovan je bio jedini preživeli apostol od prvobitnih 12. Bog je sačuvao njegov život za posebnu misiju. Ni Petar, ni Jovan, ni ostali, prvobitno nisu razumeli zašto će Jovan živeti duže ili kakva će biti njegova misija (Jevanđelje po Jovanu 21: 21–23).
Jovanova poslednja misija je bila višestruka. Najpre je došlo njegovo jevanđelje. Uprkos onome što Euzebije i neki drugi istoričari izveštavaju, Jovan je to najverovatnije napisao dok je bio u Francuskoj 50 godina, mnogo pre 90-ih godina nove ere.
Ton Jovanovog jevanđelja odražava pažljivo razmišljanje i mirnu introspekciju. Pažljivo je pisano tokom određenog vremenskog perioda, najverovatnije mnogo pre nego što se Jovan vratio u burne oblasti Judeje i Male Azije.
Jovan je otišao u oblast Efesa u Maloj Aziji nakon što se vratio u Judeju i zatekao Hram i Jerusalim davno uništene. Jovan je bio sasvim svestan jevrejskog rata koji se dogodio oko 20 godina pre njegovog povratka u tu oblast.
Efes je postao sedište crkve. Tu je Jovan pisao svoja opšta pisma crkvama. Njihov ton je odražavao turbulenciju pomešanu sa hitnošću zbog otpadništva i progona koji je iz toga proizašao.
Ubrzo nakon što se Jovan naselio u Efesu, car Domicijan je započeo drugo carsko progonstvo. (Neron je doneo prvo.) Jovan je bio zatvoren na ostrvu Patmos u Egejskom moru, gde je dobio [knjigu] Otkrivenje i naređenje da ga zapiše. Život u izgnanstvu dao je Jovanu izolaciju i vreme da pažljivo dokumentuje šta će biti poslednja knjiga Novog zaveta i cele Biblije — Otkrivenje Isusa Hrista.
Posle izgnanstva, Jovan se vratio u Efes da bi blisko sarađivao sa Filipom (jednim od prvobitnih đakona), i da bi obučio Polikarpa i druge koji će nadgledati sledeću fazu Božje Crkve.
Jovanova poslednja veoma važna misija bila je konačna kanonizacija Novog zaveta. Njegova kanonizacija, poput Jezdrine, bila je od ključnog značaja za očuvanje pravog Svetog pisma. Baš kao što je Jezdra kanonizovao istinito Sveto pismo da bi ga razdvojio od samarićanskih falsifikata, Jovan je preduzeo mere da zaštiti istinito Sveto pismo od lažnih pisama sledbenika Simona Maga i drugih sa sličnim ubeđenjima.
Hristos je naredio da Novi zavet bude sačuvan od strane neočekivane grupe, jer Crkva Božja, sistematski gonjena i proganjana tokom vekova, ne bi bila u poziciji da sačuva ova Sveta pisma.
Bog je iskoristio Grke da to urade. Za razliku od Crkve Božije, Grci nisu bili proganjani, već su bili slobodni da ostanu u svojoj otadžbini. Njihova misija bi bila da cene, čuvaju i prepisuju Novi zavet reč po reč i slovo po slovo — kroz dugu, mračnu noć srednjeg veka. Nije bilo bitno da ti ljudi veruju ili čak razumeju Novi zavet da bi ga sačuvali.
Već smo videli da je redosled jevanđelja isti kao što je predstavljeno u modernim Biblijama. Sledi knjiga Dela apostola. Zatim dolazimo do odeljka koji je pomeren sa svog prvobitnog položaja — sedam opštih poslanica: Poslanica Jakova, Prva poslanica Petra, Druga poslanica Petra, Prva poslanica Jovana, Druga poslanica Jovana, Treća poslanica Jovana, i Poslanica Jude.
Grčka istočna crkva je insistirala na tome da se Opšte poslanice pojavljuju pre Pavlovih pisama. Univerzalna crkva na zapadu u Rimu zahtevala je da Pavlova pisma — pogotovo poslanica Rimljanima — budu prva. Protivili su se svemu što je označeno kao jevrejsko ili za šta se mislilo da je jevrejsko. Tako je Rim nadvladao istočnu crkvu i opšte poslanice su pomerene posle.
Evo šest razloga zašto opšte poslanice pripadaju pre Pavlovih pisama, a ne posle:
(1) Bile su namenjene opštoj [celoj] Crkvi Božjoj i nisu bile upućene pojedinim kongregacijama kao Pavlova.
(2) One uglavnom sadrže opšte informacije.
(3) Bog je uvek slao svoje sluge prvo Jevrejima (Rimljanima poslanica 1: 16; 2: 9–10), a ne nejevrejima [neznabošcima] do kojih je Pavle stigao.
(4) Svi pisci opštih poslanica su po vremenu prethodili Pavlu.
(5) Opšte poslanice zaista daju neku neophodnu pozadinu za bolje razumevanje Pavlovih pisama.
(6) Pavlova pisma sadrže čvršća i specifična uputstva. Pastirske poslanice Timoteja, Tita i Filemona su još jače. Jevrejima poslanica koju je Pavle pisao — još snažnije — bila je prvobitno odbačena od strane katolika jer je zvučala „previše jevrejski”.
Sada sumiramo redosled Novog zaveta, koji sadrži 27 knjiga u četiri glavna dela.
Jevanđelja i Dela apostolska:
Jevanđelje po Mateju, Marku, Luki, Jovanu i Dela apostolska
Generalne [Opšte] poslanice:
Poslanica Jakova, I-II Poslanica Petra, I-III Poslanica Jovana i Jude
Pavlova pisma određenim crkvama [kongregacijama]:
Rimljanima poslanica, I-II Korinćanima poslanica, Efescima poslanica, Filibljanima poslanica, Kološanima poslanica, I-II Solunjanima poslanica
Pavlovo Generalno [opšte] pismo:
Jevrejima poslanica
Pavlova pastirska pisma:
I-II Timoteju poslanica, Titu poslanica i Filimonu poslanica
Drugi Jovanovi spisi:
Otkrivenje
(Često nazivane „zatvorske poslanice”, Pavle je napisao sledeće knjige dok je bio u zatvoru: Efescima poslanica, Filibljanima poslanica, Kološanima poslanica i Filimonu poslanica.)
Još jednom, kada se dodaju 22 knjige Starog zaveta na 27 knjiga Novog zaveta dobija se ukupno 49 knjiga — što predstavlja apsolutni završetak. Iz zavisti, Jevreji iz drugog veka promenili su broj svojih knjiga na 24 da bi izbrisali ovaj značaj.
Ali istinito Sveto pismo ostaje netaknuto iako je poredak Starog zaveta preuređen prvenstveno od strane Rimokatoličke crkve, prateći redosled izmenjene verzije Septuaginte. Zatim su preuredili Novi zavet, uglavnom da bi uzvisili Rim. Ali opet, to ne znači da su oni odredili ili ustanovili sadržaj Biblije!
Crkva Božija je kroz vekove mogla da održava čistotu doktrine jer je Bog obećao da će sve Sveto pismo biti sačuvano. Ovo je od ključnog značaja za one koji traže Božju istinu!
Rimokatolici tvrde da su oni isključivi čuvari Biblije, sa jedinim ovlašćenjem da određuju koje knjige treba da budu u Starom ili Novom zavetu, kao i redosled u kome su one postavljene. Oni takođe priznaju da su koristili ovaj autoritet [ovo ovlašćenje] tako što su Starom zavetu dodali sedam knjiga apokrifa i delove druge tri [knjige].
Neki katolički prevodi sadrže sledeće knjige nazvane apokrifima: Tovit, Judita, Premudrosti Solomonove, Eklezijastik, Varuh, i I i II Makabejci.
Osim ovih knjiga, jedan deo je umetnut u sredinu Knjige pororoka Danila 3, pod naslovom „Pesma o troje Svete dece”. Na kraju Knjige proroka Danila je dodato poglavlje (13) pod nazivom „Suzana i starešine” i 14. poglavlje pod nazivom „Bel i zmaj”.
Reč apokrif potiče iz grčkog jezika i znači „skriveno” ili „tajno poreklo”. Na engleskom, sinonimi za apokrif uključuju reči kao što su „neautentično” i „neistinito”. Sam naziv ovih knjiga potvrđuje njihovu neautentičnost!
Apokrifni spisi dolaze iz misterioznog početka sa tajnim poreklom. Imajući ovo na umu, obratite pažnju na sledeće komentare u vezi sa oštrom suprotnošću između kanonizovanog Svetog pisma i apokrifnih spisa:
„Hrišćanstvo kakvo potiče od svog Osnivača nije imalo tajne ili ezoterično učenje. To je u suštini bilo otkrivenje ili manifestacija istine Božije.” Apokrifni spisi se dalje definišu kao „nedosledni elementi koji postoje rame uz rame sa suštinskim istinama hrišćanstva” (Enciklopedija Britanika, 11. izdanje, tom 2).
U stvari, postoje stotine apokrifnih zapisa, kao što su „Jevanđelje po Egipćanima”, „Jevanđelje o Marijinom rođenju”, „Apokalipsa nevine [Bogorodice]”, između mnogih drugih. Većina svih najstarijih poznatih verzija apokrifnog pisanja razlikuju se jedna od druge. Retko se mogu naći bilo koje dve koje su identične.
Između 200. pre Hrista i 100. godine nove ere, mnoga apokrifna pisma su se pojavila
među Jevrejima Esena. Među najozloglašenijim bila je Knjiga Enohova.
Imajte na umu da Poslanica Jude 14 ne pominje ovu knjigu, već citira Enohovo proročanstvo koje su prenele Božje sluge iz vremena pre Noja. Knjiga Enohova je bila pokušaj da se diskredituje Božji Sveti kalendar u prvom veku. Odbacili su je Juda i svi ostali apostoli. U stvari, čak su je i katolici odbacili!
Uprkos tako sumnjivom dosadašnjem radu, neki se i dalje pitaju da li bi takva apokrifna dela mogla biti nadahnuta, kao što su kanonizovana Sveta pisma. Najbolje rešenje za ovo pitanje jeste upitati: da li su ih [apokrife] Hristos i apostoli ikada prepoznali ili citirali iz bilo koje knjige apokrifa? Da li su ikada pokazali ikakvo odobravanje [apokrifa]?
Da bismo odgovorili na ovo postoji 263 direktna citata iz Starog zaveta koji se nalaze u Novom zavetu. Pored ovoga, postoji 370 izjava koje se nalaze u Novom zavetu, a koje se odnose na odlomke iz Starog zaveta. I u Starom i u Novom zavetu nema citata i aluzija na bilo koji od spisa apokrifa!
Dobro je dokumentovano da su esenski Jevreji proizveli mnoga neistinita pisma. Korisno je saznati više o prirodi njihovih verovanja.
Enciklopedija Britanika nas obaveštava: „Eseni su bili ekskluzivno društvo, koje se razlikovalo od ostatka jevrejske nacije u Palestini po organizaciji koja je bila individualno samo njihova… Imali su fiksna pravila… i propise za vođenje svog svakodnevnog života čak i do najsitnijih detalja.”
„Njihovo članstvo je moglo da se regrutuje samo iz spoljašnjeg sveta, pošto su brak i… [svako druženje] sa ženama bili apsolutno odbačeni… načela društva su čuvana u dubokoj tajnosti, savršeno je jasno iz istovremenog svedočenja Filona i Josifa Flavija da su oni gajili neku vrstu spekulacije, koja ne samo da objašnjava njihov duhovni asketizam, već ukazuje na veliko odstupanje od normalnog razvoja judaizma i na duboku simpatiju prema grčkoj filozofiji, a verovatno i prema orijentalnim idejama [naglasak naš]” (11 izd., tom 9).
Prva poslanica Timoteju 4: 1–3 kategorizuje zabranu braka sa demonskim doktrinama. Eseni su pribegli izmišljanju dokumenata kako bi opravdali mnoge demonske doktrine koje su usvojili.
Apokrifi vode poreklo iz Vulgate Rimokatoličke crkve posle petog veka. Odatle, oni sežu do Septuaginte i dalje do aleksandrijskih uticaja — koji potiču iz mešavine izvora kao što su zapisi Samarićana i Esena.
Pobožniji Jevreji — oni iz rasejanja — nisu dozvoljavali nijedan kanon osim Svetog pisma, koje su prihvatili Jevreji iz Jerusalima i Judeje. Sledeći citat ilustruje uzvišeni položaj kanonizovanog Svetog pisma čak i van Judeje.
Filon, jevrejski filozof iz Aleksandrije u Egiptu objasnio je zašto „ne navodi nikakve citate iz apokrifa i ne daje ni najmanje osnove za pretpostavku da su Jevreji iz Aleksandrije njegovog vremena bili raspoloženi da prihvate bilo koju knjigu apokrifa u svom kanonu „Svetog pisma” (Filon i Sveto pismo, Rajl).
Zakonski deo grčke Septuaginte verzije Aleksandrije preveden je sa samarićanskog Pentateuha umesto zvanične jevrejske verzije. Ovo se može apsolutno dokazati sa 2000 mesta gde se Septuaginta ne slaže sa zvaničnom jevrejskom verzijom, ali se savršeno slaže sa samarićanskim Petoknjižjem.
Jevreji koji su preveli Septuagintu bili su „Jevreji Samarićani”. Čak početkom 300. godine nove ere, apokrifi još nisu bili dodati Septuaginti. Ovi spisi su kasnije dodati verziji Septuaginte, koja je već bila pokvarena i pre ovih dodataka.
Godine 363, na saboru u Laodikiji, apokrifi su i dalje isključeni iz Svetog pisma (Enciklopedija Britanika, 11. izdanje, tom 16).
Godine 384, poznati katolički naučnik, Jeronim, počeo je da prevodi latinsku Vulgatu. Svoj prevod je uradio direktno sa hebrejskog (ibid, tom 3). Ovaj prevod sa hebrejskog isključio je apokrife jer je Jeronim znao da su lažni.
Ubrzo nakon toga, na saboru u Kartagini u Avgustinu, hananski episkop iz Hipona u Severnoj Africi predvodio je pravac odobravanja sedam apokrifnih knjiga. Ovo je bilo prvo zvanično “prihvatanje” ovih spisa koje i danas odbacuju mnogi katolički naučnici koji su članovi crkve koja ne može da se složi oko toga šta je Božja Reč.
Tek na Tridentskom saboru (1563) katolici su proglasili apokrife „ravnopravnim” sa bilo kojom knjigom Biblije. Katolici su ovom odlukom nameravali da udalje protestante, proglašavajući svakoga ko odbaci apokrife „anatemom Hristovom”.
Postoji nekoliko drugih knjiga koje su neki doveli u pitanje [označivši ih] kao „izgubljene knjige Biblije” samo zato što se citiraju jednom ili dvaput. Setite se da je Pavle u Delima apostola 17: 28, citirao paganske pesnike [pevače].
Naravno, niko ne tvrdi da su paganski pesnici bili nedostajući deo svetog pisma, ali logika koju neki koriste jednako je bez osnova. Pavle je u Titu poslanici 1: 12–13 citirao određene religiozne ljude koji su proklinjali Krićane kako su uvek lažovi. To ne znači da je odobrio tu izjavu kao dostojnu kanonizacije zajedno sa bilo čim drugim što su možda rekli.
U nastavku su neke od takozvanih „izgubljenih knjiga” Starog zaveta:
Imajte na umu da su poslednje četiri navedene knjige citirane u knjigama koje je Ezra kanonizovao. Zašto ove knjige nije dodao u kanon? Odgovor je da ga Bog nije ovlastio da to učini.
Kada pisci sastavljaju informacije kako bi upotpunili deo šire slike, svaki izvor koji doprinosi bilo kom delu šire slike možda neće biti relevantan u celini. Iako izvori mogu biti potpuno pouzdani i tačni, oni možda nisu deo šire slike koju Bog navodi pisca ili proroka da saopšti.
Tokom vremena dok je Samuilo vodio svoje „društvo proroka”, deo njihovih dužnosti morao je da uključuje beleženje događaja i sastavljanje izveštaja iz izvora napisanih ranije.
Mnogi izolovani izveštaji su kombinovani u jedinstvenu širu sliku u dokumentovanju toka istorijskih događaja. Ovo bi se odnosilo na Iliju dok je kasnije vodio škole proroka. Bog je dozvolio takvim slugama da dokumentuju ne samo istoriju uopšte, već i mnoge izveštaje u kojima se Bog bavio pojedincima, kraljevima i čitavim narodima.
Kada su sluge kao što su Isaija ili Jezdra kasnije kanonizovale izveštaje u veća dela, oni su uglavnom sastavljali druga postojeća dela u veći ujedinjeni tok istorije. Dakle, ove sluge i pororoci su zapravo gradili [stvarali dela, knjige] na delima prethodnih slugu.
Neke od gore navedenih knjiga mogle su biti nacrti koje je Bog nadahnuo za kasnije sluge da doprinesu široj slici. U ovom slučaju, Bog bi samo učinio da konačni proizvod bude kanonizovan, a ne svaki nacrt u fazama razvoja.
Oni koji dovode u pitanje Božju sposobnost da sačuva hebrejsko pismo ili grčki Novi zavet ne shvataju da je to nešto što je On pažljivo osmislio i sproveo. Samo oni koji se dive Božjoj moći da sačuva svoju Reč izbeći će da budu odneti u more sumnje.
Nakon što smo dokazali sve stvari (Prva poslanica Solunjanima 5: 20–21), uključujući Božju sposobnost da sačuva kompletnu Bibliju, možemo pouzdano da verujemo Bogu kada daje nedvomisleno obećanje. (Naše dve knjižice Biblijski autoritet … može li se dokazati? i Da li Bog postoji? pomoći će da dokažete ove važne teme.)
Svemogući Bog jasno kaže: „Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći” (Jevanđelje po Mateju 24: 35). Svi moramo da se razvijamo do te mere da možemo verovati Bogu na Njegovu reč — i verovati Njemu!
Uvod Kralja Džejmsa (KJV) ili autorizovane verzije (AV) Biblije kaže: „Ali kako će ljudi razmišljati o onome što ne mogu da razumeju? Kako će razumeti ono što se kaže na nerazumljiv način? Prevod je taj koji otvara prozor, osvetli unutrašnjost [čini jasnim]; lomi ljusku, da možemo doći do jezgra [pomaže da prevaziđemo barijere u razumevanju].”
Biblija kakvu danas poznajemo prenosila se kroz vekove. Tokom proteklih nekoliko godina, bili smo svedoci ekspozije različitih prevoda i „specijalnih” Biblija. Neki od njih mogu biti korisni. Drugi su žalosno netačni. Kako možete biti sigurni koji [prevod] ćete koristiti? Koji je [prevod] najtačniji?
Reč „biblija” izaziva misteriju u glavama nekih ljudi. Od grčkog biblosa, to jednostavno znači „list ili svitak za pisanje; knjiga.”
Jezici na kojima je Biblija prvobitno napisana su prvenstveno hebrejski za Stari zavet (sa nekoliko izuzetaka kod Danila i Jezdre), i grčki u Novom zavetu. Ako osoba nije u stanju da čita hebrejski i/ili grčki, onda se mora osloniti na čitanje prevedene verzije na svom jeziku ili dijalektu. Naravno, nijedan prevod Biblije nije 100% tačan. Biće grešaka, zasnovanih na značenju određenih reči, fraza, idioma i unapred stvorenih ideja svakog pojedinca. Bog je mogao direktno da pošalje ljude koji su mogli da prevedu Bibliju na jezik naroda. Ali Bog je testirao biblijske „učenjake” ovog sveta da vidi koliko su pažljivi i marljivi u tačnom održavanju njegove reči.
Stari zavet su sačuvali Jevreji, koji su bili jedno od dvanaest izraelskih plemena. Njima je bilo povereno (Rimljanima poslanica 3: 1–2) da prenose, iz generacije u generaciju — preciznim prepisivanjem i pedantnim čuvanjem — ceo tekst Starog zaveta. Jevreji su ovo zaduženje shvatili toliko ozbiljno da su, dok su prepisivali, brojali reči i slova kako bi bili sigurni da ništa nije dodato ili izostavljeno. Ovaj tekst je poznat kao „Mazoretski tekst”. Bez sumnje, otkriće svitaka sa Mrtvog mora 1947. dokazuje tačnost starozavetnog pisma koje danas imamo. Klima oko Mrtvog mora je prilično sušna i savršena za očuvanje materijala kao što su svici.
Ovi svici uključuju kompletne knjige i delove knjiga napisanih pre 2000 godina. Jedan dobro očuvani svitak Knjige proroka Isaije napisan je „kvadratnim slovom” na hebrejskom, što datira u drugi vek pre nove ere. Sam ovaj dokument zaustavio je spekulacije da je Isaija napisan posle Hristovog vremena — čime je dokazano da su Isusova proročanstva tačna.
Većina svitaka je napisana između trećeg i prvog veka pre nove ere, i najverovatnije sakrivena neposredno pre nego što su rimske vojske uništile Jerusalim 70. godine nove ere.
Kada su ovi novootkriveni svici prevedeni i upoređeni sa našom modernom Biblijom kralja Džejmsa, potpuno su se uskladili. Jedine značajne razlike su one u pravopisu. Ovo ne treba da nas iznenađuje jer su i tokom našeg života pojedine reči pretrpele promene u pravopisu. Na primer, engleski „subtil” je promenjeno u „subtle” i „centre” u „center”.
Dr Jigael Jadin, stručnjak za svitke s Mrtvog mora, jednom je rekao: „Ono što je zapanjujuće jeste da su, uprkos njihovoj starini i činjenici da svici pripadaju ovom periodu pre standardizacije, oni su u celini skoro identični kao nama poznat mazoretski tekst. Ovim se uspostavlja osnovni princip za sva buduća istraživanja biblijskih tekstova. Čak ni stotine manjih varijacija utvrđenih u tekstovima, koje uglavnom utiču na pravopis i povremeno na zamenu reči, ne mogu promeniti tu činjenicu.”
Profesor Miler Barouz sa Univerziteta Jejl kaže: „Upadljiva razlika u pravopisu i gramatičkim oblicima između [Isaijinog svitka] i mazoretskog teksta čini njihovo suštinsko slaganje u rečima teksta još upečatljivijim”.
Otkriće svitaka sa Mrtvog mora omogućava nam da otputujemo u period 1000 godina pre najstarijih ranije poznatih rukopisa. Oni nam pružaju dokaz da je Stari zavet kakav imamo tačan i pouzdan.
U prva tri veka Katolička crkva je koristila najstarije dostupne fragmente Novog zaveta. Oni se zovu „zapadni tekst”. Oni su prepuni značajnih izmena, protivrečnosti, brisanja i falsifikovanih dodataka. Oni se toliko razlikuju da ne postoji način da se tačno sazna šta čini Novi zavet. Naučnici priznaju da potiču iz Rima.
Katolici i protestanti se slažu da je Biblija nadahnuta Božja Reč, ali se ne slažu oko toga koje knjige pripadaju Bibliji. Katolički starozavetni kanon uključuje knjige kao što su Tobija, Judita, Mudrost, Eklezijastik, Varuh, i I i II Knjiga o Makabejcima, sa dodatim delovima u Jestiri i Danilu koji nedostaju u verziji Kralja Džejmsa. Ove dodate knjige nazivaju se „apokrifima” i protestanti i drugi ih ne prihvataju kao sveta pisma. Među naučnicima je opšte poznato da postoje očigledne istorijske netačnosti u knjigama Tobije i Judite.
Vatikanski kodeks se upravo slučajno našao u Vatikanskoj biblioteci 1481. Kvalitet teksta je neverovatno netaknut. Ali izostavlja značajnu količinu teksta. Na primer, nedostaje Prva knjiga Mojsijeva 1: 1 do 46: 28, kao i Psalmi 106 do 138, Pavlove pastirske poslanice, Jevrejima poslanica 9: 14 do 13:25 i cela knjiga Otkrivenja. Samo u Jevanđeljima nedostaje 748 celih iskaza, 452 rečenice i 237 reči. Vatikanski kodeks ima sve knjige katoličkog Starog zaveta osim I i II Makabejaca.
Sinajski kodeks je otkrio 1844. godine nove ere prof. Tišendorf na gomili đubreta ispred zidova manastira Svete Katarine, u podnožju planine na kojoj je, kako neki veruju,Mojsije primio Deset zapovesti. Monasi su ga izbacili kao đubre. Na skoro svakoj stranici postoje ispravke i revizije od strane čak deset različitih ljudi. Sadrži većinu Novog zaveta plus „Varnavinu poslanicu” i „Hermesov pastir”. Sinajski kodeks izostavlja I i II Knjigu o Makabejcima, ali sadrži IV Knjigu o Makabejcima.
Grčka Septuaginta je prevedena tokom helenističke ere (od 331. pre Hrista do 100. godine nove ere) da bi koristila Jevrejima Aleksandrije u Egiptu, koji su govorili grčki. Oko 250. godine pre nove ere, prvih pet knjiga Biblije prevela su 72 helenistička Jevreja. Ime Septuaginta potiče od grčke fraze „od sedamdeset(orice)”. Nekoliko decenija kasnije prevedene su i proročke knjige. Tu su nastali Vatikanski kodeks, Sinajski i Aleksandrijski kodeks.
Aleksandrijski kodeks sadrži sve knjige katoličkog Starog zaveta, plus III i IV Knjigu o Makabejcima.
Grčki prevod Starog zaveta, Septuaginta, ima mnogo izmena i ne treba ga koristiti.
Tekst Revidirane standardne verzije (RSV) je delo takozvanih viših kritičara u proteklih 150 godina. Oni svoj rad zasnivaju i na Vatikanskom kodeksu i na Sinajskom kodeksu. Ali oni su nastali u Egiptu u četvrtom veku nove ere, kroz rad škola i kritičara u prvim vekovima posle Hrista. Zajedno, ovi tekstovi su poznati i kao „Aleksandrijski tekst”. Neki misle da bi trebalo da se oslone na najstariji dostupan tekst. Ovaj tekst ima oko 5% poznatih grčkih rukopisa i menjan je tokom godina. Činjenica da je to najstariji rukopis ne čini ga tačnim. Kako se kopija teksta istrošila, napravljena je nova kopija — pisana rukom. Ovo objašnjava zašto ima malo starih kopija. Svaka je odložena i uništena pošto ju je novija zamenila. Kritičari izgleda zaboravljaju da su tačne kopije originala daleko superiornije od izmenjenih [falsifikovanih] kopija, bez obzira na to koliko su stare.
Kada je kralj Džejms 1607. naručio od grupe od 57 naučnika da prevedu Bibliju, on je tražio najbolje ljude u to vreme da naprave novi prevod koristeći samo originalne hebrejske (mazoretski tekst) i grčke (vizantijski/primljeni/antiohijski tekst) rukopise.
Ovi ljudi su bili podeljeni u šest grupa: tri za Stari zavet, dva za Novi zavet i jedan za apokrife (kasnije odbačene). Kada je svaka grupa završila svoj rad, predavala ga je drugoj grupi od dvanaest ljudi na pregled. Ova sledeća grupa je smatrala neophodnim da doda određene reči koje se ne nalaze u originalu kako bi tekst tekao na engleskom jeziku. Ove dodate reči su ispisane kurzivom, tako da će svako ko čita moći da kaže koje su reči dodate. Započeti posao je završen za dve godine, ali je bilo potrebno dodatnih devet meseci da još jedna grupa proceni rad prvih grupa. Od kada je prvi put objavljena 1611. godine, urađene su samo manje (uglavnom pravopisne) izmene.
Verzija kralja Džejmsa koristi „vizantijski tekst” (takođe poznat kao „sirijski”, „antiohijski” i „primljeni” tekstovi) kao svoj glavni rukopis Novog zaveta. Ovaj tekst je kružio po celom Vizantijskom carstvu. Takođe je kružio u Siriji i njenom glavnom gradu Antiohiji. Naučnici ga često nazivaju Koine (grčki „uobičajeno”) da bi označili njegovu tačnost od 95%.
Postoje neke male razlike između skoro 5.000 grčkih rukopisa koje koristimo za upoređivanje. Ali većina ovih razlika ne menja nameru ili smisao stihova.
Biblija je nadahnuta od Boga na takav način da ne možemo zasnovati doktrinu na jednom stihu. Doktrina ili učenje se ne nalaze na jednom mestu lepo upakovani. „Jer zapovest [propis, pravilo] [mora biti] po zapovest [po propisu, po pravilu], zapovest po zapovest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, ovde malo, onde malo davaše se” (Knjiga proroka Isaije 28: 10).
Stvarne razlike u rukopisima obuhvataju reči ili fraze koje ne menjaju svrhu stiha. Ako spojite sve stihove na bilo koju određenu temu, možete doći do razumnog zaključka o tome šta je svrha stihova.
Postoje samo dva mesta u Novom zavetu čija se autentičnost dovodi u pitanje: Jevanđelje po Marku 16: 9–20 i Jevanđelje po Jovanu 7: 53 – 8: 11.
Poslednji deo Markovog jevanđelja se ne nalazi u nekim od najstarijih rukopisa, ali se nalazi u nekim kopijama. Jezik koji se koristi je donekle drugačiji od onog u ostatku knjige, što je navelo neke da veruju da je neko drugi, a ne Marko, zapravo završio ovaj odeljak. Ali ako se izostave ovi poslednji stihovi, poglavlje neće doći do logičnog kraja. Pošto Bog čini stvari pristojnim i ispravnim (Prva poslanica Korinćanima 14: 40), ovi stihovi zaista [tamo] pripadaju; bili su nadahnuti Bogom da budu tamo.
U vezi sa Jevanđeljem po Jovanu 7: 53 – 8: 11, beleške na margini u Novoj verziji kralja Džejmsa (NKJV) navode: „NU zagrade 7: 53 do 8: 11 kao što to nije u originalnom tekstu. Oni su prisutni u preko 900 Jovanovih rukopisa.” Da ponovimo, ovaj odeljak ne oduzima niti dodaje ništa što bi promenilo namenu knjige. U stvari, jedan teolog je jednom rekao: „Izveštaj ima sve oznake istorijske istinosti.”
Jedna namerna obmana koja je izvršena nakon što je Novi zavet bio završen nalazi se u Prvoj poslanici Jovana 5: 7–8: „Jer je troje što svedoči na nebu: Otac, Reč, i Sveti Duh; i ovo je troje jedno. I troje je što svedoči na zemlji: duh, i voda, i krv; I troje je zajedno.” Prepisivači koji su verovali u paganski koncept Trojstva dodali su reči ispisane kurzivom da bi potkrepili svoja verovanja.
Oni koji koriste ovaj stih da podrže doktrinu o Trojstvu ili ne znaju da je stih izmenjen, ili očigledno pokušavaju da prevare. Nigde Biblija ne uči pagansku doktrinu o Trojstvu. Iako se ovaj stih nalazi u Verziji kralja Džejmsa i u Novoj verziji kralja Džejmsa, postoji beleška na margini u Novoj verziji kralja Džejmsa koja kaže: „NU, M izostavi ostatak stiha 7 i do na zemlji od stiha 8, odlomak koji se nalazi na grčkom u samo četiri ili pet veoma kasnih rukopisa.”
Kritički i eksperimentalni komentar kaže za ovaj odeljak da stih nije pronađen u latinskoj Vulgati sve do osmog veka. Komentar Adama Klarka kaže: „Ali verovatno je da ovaj stih nije originalan. Nedostaje u svakom MC [manuskriptu/rukopisu]. Od ove poslanice napisane pre pronalaska štampanja, jedna je izuzetna, Kodeks Montiforti na Triniti koledžu u Dablinu: ostalih koji Izostavljaju ovaj stih ima sto dvanaest.
„Nedostaje i u sirijskom, u svim arapskim, etiopijskim, koptskim, sahidskim, jermenskim, slavonskim, itd., jednom rečju, u svim starim verzijama osim u Vulgati; pa čak i ove verzije mnoge od najstarijih i najispravnijih MSS [rukopisa] ih nemaju. Nedostaje i kod svih starih grčkih otaca; u većini čak i na latinskom.” (Naša knjiga Trojstvo — Da li je Bog tri u jednom? otkriva biblijsko učenje o Božjoj prirodi.)
Kada se jedan jezik prevodi na drugi nastaju određeni problemi. Čak i pod najboljim uslovima, prevodi stvaraju netačnosti, jer ne postoji tačna korespondencija između jezika u sintaksi i rečniku.
Iako postoji nekoliko fraza koje su sporne u grčkom, mi i dalje možemo razumeti njegov rečnik, idiome i gramatiku mnogo bolje nego pre 150 godina.
Ovo nije uvek slučaj sa hebrejskim. Pošto je to mnogo stariji jezik i Izraelci su izgubili veliki deo znanja o određenim aspektima, dva različita prevoda dvoje različitih ljudi će završiti sa dva različita tumačenja određenog odlomka. Samoglasnici prvobitno nisu postojali u drevnom hebrejskom, ali su izmišljeni otprilike 700. godine nove ere kako bi pomogli u ujedinjenju hebrejskog izgovora. Stoga se o izgovoru tetragramatona „YHWH” („Gospod” u Starom zavetu) stalno raspravlja. Ljudi neće ni pokušati da izgovore reč iz straha da ne izgovore Božje ime pogrešno.
Shvatite da su značenja određenih odlomaka na hebrejskom još uvek podložna tumačenju. Dodatna istraživanja i nova otkrića će pomoći u rešavanju nekih poteškoća starog hebrejskog jezika. Ali do tada, ne možemo da kritikujemo prevodioca kada je dao sve od sebe sa znanjem koje ima.
Zbog specifičnosti hebrejske gramatike, neki glagoli su često nesigurni. Prevodioci su se suočavali sa teškim preprekama. Hebrejski glagoli u svršenom [prošlom] vremenu mogu se prevesti kao sadašnji, jednostavni prošli ili sadašnji svršeni. Reč ahabti se može prevesti sa „volim”, „voleo sam”, ili „ja sam voleo”. [Reč] yadati može se prevesti sa „znam”, „znao sam” ili „ja sam znao”.
Hebrejske reči u nesvršenom vremenu mogu se prevesti kao nesvršene, sadašnje ili buduće. Yiktob se može prevesti kao „on sada piše”, „on piše” ili „on će pisati”.
Revidirana standardna verzija (RSV) prevodi Knjigu proroka Isaije 42: 6 kao: „Uzeo sam te za ruku i čuvao te”, dok Verzija kralja Džejmsa (KJV) to prevodi kao: „… i držaću te za ruku i čuvaću te”.
Takođe, određeni idiomi u jednom jeziku se ne razumeju na drugom. „Šutnuti kofu” u Sjedinjenim [Američkim] Državama obično znači „umreti”. Ali reći „šutnuti kofu” na stranom jeziku može značiti bukvalno „šutnuti kofu”!
Postoje dve osnovne vrste prevoda: (1) doslovni, u kojima prevodioci koriste originalne rukopise da tumače reč po reč; (2) slobodno tumačenje, u kome prevodioci prevode prema smislu [a ne bukvalno reč po reč].
Vezija kralja Džejmsa i Nova verzija kralja Džejmsa (revidirana autorizovana verzija) su doslovni prevodi. Oni prate grčki i hebrejski tekst od reči do reči gde god je to moguće. Ali tamo gde engleski idiom ne odgovara originalnom tekstu, reči često zvuče čudno i nerazumljivo.
Verzija kralja Džejmsa često zvuči čudno jer koristi jezik iz 17. veka. Ljudi su tada uglavnom znali da li govornik razgovara sa jednom osobom ili sa više ljudi. Ovo je sačuvano u klasičnom engleskom. Ako bi se govornik obraćao jednoj osobi, koristio bi „tebi” ili „ti”. Ako bi se obraćao grupi ljudi, rekao bi „vi” ili „vaš”. Nova verzija kralja Džejmsa je zamenila „tebi” ili „ti” sa modernijim „ti” i „tvoj”.
Neki drugi doslovni prevodi su američka standardna verzija, revidirana verzija, Biblija Kralja Džejmsa II od Džeja P. Grina; Sveta Biblija na modernom engleskom od Ferara Fentona; Jangov doslovni prevod Svete Biblije Roberta Janga i prevod Jevrejskog izdavačkog društva iz 1917.
Većina najnovijih biblijskih verzija koristi drugi metod prevođenja opisujući značenje svakog odlomka. Prvo, prevodilac pokušava da razume šta stih govori. Zatim pokušava da prenese ovu poruku čitaocu koristeći svoj način da objasni šta stih znači. Ako prevodilac ima malo ili nimalo znanja, ili pogrešno razume određeni stih, on čini medveđu uslugu čitaocu. Ovo je jedan od načina na koji se sopstvene ideje promovišu. Na primer, vratite se na Prvu poslanicu Jovana 5: 7–8, gde su oni koji su verovali u Trojstvo pokušali da podmetnu svoje ideje.
Prevodilac će možda morati da doda reči ili fraze kako bi preneo svoju poruku ili preveo druge reči na moderniji način (na primer, „stopa” umesto „lakat” [stopa i lakat kao drevne merne jedinice]).
Neki primeri slobodnog [tumačenja] prevoda su Današnja engleska verzija, Nova Engleska Biblija, Biblija, Novi prevod (Mofatov) i Nova međunarodna verzija (NIV). Engleska standardna verzija i Holmanova hrišćanska standardna Biblija (Novi zavet; puna Biblija očekivana u 2004. godini) pojavile su se 2001.
U stvari, Nova međunarodna verzija (NIV) je ponovo revidirana. Zove se Današnja nova međunarodna verzija. Ovaj najnoviji od novih prevoda je rodno neutralan. „Sinovi Božiji” će biti zamenjeni sa „decom Božjom” u Jevanđelju po Mateju 5: 9, i „da će se čovek opravdati verom” će biti promenjeno u „osoba će se opravdati verom” u Rimljanima poslanici 3: 28.
Radeći na očuvanju rodno specifičnog jezika, Savet za biblijsku muškost i ženskost je rekao: „Ovo je neverovatno za jevanđeliste, kako se Biblija prevodi… Verujemo da je Biblija Božja reč, tako da je namerno menjanje ovih stvari opasno.”
Upoređivanjem obe vrste prevoda većina ljudi može saznati više o Bibliji i njenim učenjima. Doslovni prevod će vas vratiti u proces razmišljanja o originalu, dok će vam slobodni prevod pomoći da se osećate savremenije govoreći stvari na moderniji način. Na primer, šekeli, mine i talenti [nazivi za novčane jedinice] postaće peniji, nikle [novac od pet centi] i dolari.
Kao opšte pravilo, prevod koji je uradio samo jedan čovek će naginjati ka idejama tog čoveka.
Prevod odbora ili tima naučnika biće umereniji ili konzervativniji. Ponekad će ipak doći do kompromisa kako bi se ugodilo svima. Ako se to dogodi, onda se prvobitna misao može potpuno izgubiti.
Svako treba da ima bar jednu dobru Bibliju za proučavanje. Uprkos nekim netačnostima Biblije kralja Džejmsa, preporučujemo je kao vašu načelnu Bibliju za proučavanje, ne samo zato što je jedna od najtačnijih, već i zato što su mnogi alati za proučavanje, kao što su Strongova konkordansa, Tajerov grčko-engleski leksikon i drugi, zasnovani na KDV [Verziji kralja Džejmsa]. Sistem numerisanja koji koriste ova pomagla za učenje olakšava unakrsne reference i proučavanje određenih reči.
Nijedan prevod Biblije nije 100% tačan. Ali kada Bog otvori nečiji um, ta osoba će uvek nastojati da odvoji istinu od greške.
