JavaScript

This website requires the use of Javascript Explain This   to function correctly. Performance and usage will suffer if it remains disabled.
Gde je Božja crkva danas?
Njujork, SAD Jamajka Peru Ajdaho, SAD Indija Belgija Kenija Arkanzas, SAD Južna Afrika Engleska Nigerija Ohajo, SAD

Isus je rekao: „Ja ću izgraditi Svoju crkvu.” Postoji jedna organizacija koja podučava potpunoj istini Biblje, koja je pozvana da živi kroz „svaku reč Božju”. Da li znate kako da je nađete? Hristos je rekao da će ona:

  • Podučavati „sve stvari” koje je On zapovedao
  • Prozvati sve članove izdvojene istinom
  • Biti „malo stado”.
O Autoru
David C. Pack 

Osnivač i generalni pastor Obnovljene crkve Božje, glavni urednik časopisa Prava istina i glas TV programa Svet koji dolazi, Dejvid C. Pek je dostigao milione širom sveta najmoćnijim istinama Biblije—nepoznatim gotovo svima. Kao autor 80 knjiga i brošura, lično je ustanovio preko 50 kongregacija i bio je gost na TV kanalu Istorija. Gospodin Pek je završio školu na fakultetu Ambasador u Pasadeni u Kaliforniji, ušao je u poslaništvo Svetske crkve Božje 1971. i lično je obučavan od strane njenog osnivača, Herberta W. Armstronga.

Šta je prava konverzija?

autor Dejvid C. Pek

Šta je prava konverzija? Da li je to samo „ispovedanje Hrista kao Gospoda i Spasitelja”? Kako i kada je neko preobraćen? Da li je to odmahodjedanput? Ili je to postepeni proces, koji traje celog života? Mnogi se bore s problemima, slabostima i gresima. Da li Bog očekuje prevazilaženje — [duhovni] rast? Šta ovo znači? Kako se to radi? Kakvu ulogu igra Sveti Duh? Šta je sa verom i pokajanjem? Mnogi pretpostavljaju da moraju biti savršeni. Drugi osuđuju Božji put ponašanjem hrišćana. Može li neko zgrešiti, a ostati hrišćanin? Šta je sa oproštajem? Milioni traže odgovore na ova pitanja. Ovde je tema hrišćanske konverzije konačno objašćena jasno!

 Jezik Afrikaans Deutsch English Español Français Italiano Kiswahili Nederlands Polski Srpski Tahiti

Kada je osoba preobraćena? Poznavao sam mnoge koji su sumnjali u svoje preobraćanje jer nikada nisu bili naučeni značenju istinskog preobraćanja. Kada su bili u vatri — pod pritiskom — nedostajalo im je samopouzdanja da shvate da mogu efikasno rešiti svoje probleme. Oni nisu bili sigurni da imaju čak i moć da ih prevaziđu.

Pošto đavo — tvorac [za]bune (Korinćanima poslanica Prva 14: 33) — obmanjuje čitav svet, on takođe nastoji da o ovoj najvažnijoj temi zbuni one koji se izjašnjavaju kao hrišćani. U stvari, zato što je toliko toga u pitanju, on postavlja sve prepreke. Ono što on najviše mrzi jeste da se makar i jedno ljudsko biće okrene Bogu.

Malo ljudi pita: „Šta je pravi hrišćanin?” Da li je to onaj koji „ide u crkvu” — „propoveda Isusa” — „poznaje Hrista” — koji je bio „kršten”? Da li postoji jedan jedini stih na koji se možemo osloniti, a koji daje biblijsku definiciju pravog hrišćanina — koja eliminiše svu konfuziju [zabunu]?

Prisetite se, Pavle je napisao: „Jer koji se vladaju po duhu Božijem [koji su vođeni Duhom Božjim] oni su sinovi Božiji” (Rimljanima poslanica 8: 14). Hrišćanin je, dakle, onaj koji ima Sveti Duh koji ga vodi. Ali, da li je posedovanje Božjeg Duha apsolutno neophodno da se bude hrišćanin? Do ovog trenutka, u kontekstu, Pavle je već rekao: „A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov” (st. 9)!

Jake reči! Čovek ili ima Duh Božji i hrišćanin je, ili ga nema i nije hrišćanin — „nije Njegov”. Svi oni koji su zaista preobraćeni imaju u sebi Sveti Duh.

Ali šta to znači? Da li je primanje Božjeg Duha sve što treba za hrišćanstvo i preobraćanje — ili je potrebno još nešto?

Dobijanje snage

Hristos je učio apostole četrdeset dana nakon Svog vaskrsenja (Dela apostola 1: 3). On ih je uputio da čekaju u Jerusalimu dok ne dobiju Sveti Duh deset dana kasnije, na praznik Pedesetnice. Učenici su Ga pitali da li će sad uspostaviti Svoje carstvo na Zemlji. Neposredno pre nego što se uzdigao na nebo, On je rakao: „Nije vaše znati vremena i leta [godišnja doba]… Nego ćete primiti SILU kad siđe Duh Sveti na vas” (st. 7–8). Ovo su Mu bile poslednje reči pre nego što je nestao.

Kao apostoli koji su čekali moć kroz Sveti Duh, većina ljudi danas čeka neku vrstu dodatne snage nakon preobraćanja. Recite tinejdžeru da će dobiti ključeve porodičnog automobila i on neće imati nikakve poteškoće da shvati da će dobiti pravu snagu. Kada sam prvi put dobio ključeve očevog automobila, shvatio sam tačno šta to znači. Nije ništa drugačije sa potencijalnim hrišćaninom koji čeka da primi Božji Duh na pokajanju i krštenju.

Pavle je napisao Timotiju: „Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote [zdravog uma]” (Timotiju poslanica druga 1: 7). Pošto hrišćani imaju Božji Duh, u njihove živote je došla vrlo stvarna moć. Naravno, stih takođe kaže da hrišćanin pokazuje ljubav — ili davanja [neuzimanja] kao način života — i da njegovo ponašanje odražava zdravi um.

Činjenica da Božji Duh prenosi zdravu umnost [čistotu, neiskvarenost uma] dokaz je da Bog želi da hrišćani shvate svoj poziv — svoje preobraćanje — Božju SVRHU za njih. Bog želi da Njegovi ljudi budu zdravi [čisti, neiskvareni] na pravi način. Naravno ovo mora podrazumevati razumevanje svih osnovnih aspekata istinite konverzije.

Kada je dat Sveti Duh?

Kako neko zaista primi Božji Duh? I kako može sa sigurnošću znati da mu je Božji Duh dat? Pošto ovaj trenutak predstavlja konverziju, kada onaj koji želi da bude hrišćanin može biti siguran da mu je Bog dao Svoj Duh? Pošto bez Božjeg Duha niko nije pravi hrišćanin, sigurno Bog neće ostaviti svoje sluge u sumnji da li ga imaju — tačno kada ga prime — i kako!

Dela apostola potvrđuju: „A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha” (Dela apostola 2: 38).

Primanje Božjeg Duha dolazi na pravo pokajanje i ispravno krštenje. Sa ovim takođe dolazi oproštenje greha ili oproštaj. Dakle, postoji određeni trenutak kada konverzija počinje. Postoji određeno vreme kada Duh Sveti ulazi u um i pojedinac postane pravi hrišćanin — i Bog začne novog sina. Međutim, ima još mnogo toga da se shvati.

Moramo pitati da li je spasenje sada završeno u hrišćaninu? Da li je on ili ona sada „spasen(a)”? Da li je novozačeto Božje dete iznenada savršeno, neće nikada zgrešiti ili krenuti stranputicom jer misli da je sada zaštićeno?

Pravo hrišćansko preobraćanje je POSTEPENI proces rasta i prevazilaženjapromene i razvoja. Ali kako? I na kraju procesa, kako će izgledati „završeni” hrišćanin? I kakve to veze ima sa ciljem hrišćanina — čemu on teži kao svojoj poslednjoj nagradi zbog toga što je hrišćanin?

Božja svrha za hrišćane

Videli smo da je Hrist, sasvim kroz Svoju službu, objavljivao jevanđelje Božjeg Carstva — i da je u ovoj poruci skriveno razumevanje VELIKOG POTENCIJALA za onoga koji zaista popušta Bogu. Gde god je Hristos išao, govorio Je o dolasku Carstva — ili VLADAVINI — Boga. Dok je većina Njegovih priča [parabola] bila usredsređena na ovu poruku, malo onih koji su ih čuli je razumelo njihovo značenje. I kada je govorio ove priče [parabole], On je uvek u njima navodio kako se pravi hrišćani kvalifikuju da postanu deo te vlade!

Jevanđelje po Mateju 13 sadrži sedam priča o „Carstvu”. Iako je njihovo krajnje ispunjenje pred nama, postoje prinicipi koji se danas primenjuju.

Ovo poglavlje počinje pričom o „Sejaču i semenu”, u kojoj je prikazano bacanje semena na različite lokacije i vrste tla. U nekim slučajevima, u priči je opisano kako je seme raslo i procvetalo u osobi koja ga je primila. U drugim slučajevima, ili je brzo umrlo nakon što je počelo da raste, ili uopšte nije pustilo koren. Drugi koji su primili seme rasli su u karakteru „trideset, šezdeset ili stotinu puta” na putu ka Carstvu.

Nakon toga sledi priča o „Žitu i kukolju”. Ova priča govori o „plodu” koji se pojavljuje u životu hrišćana pre vremena kada ih Bog okuplja u Svom „ambaru”. Plod, dobar ili loš, predstavlja hrišćanski rast, ili nedostatak rasta. Ambar je vrsta Carstva.

Treća priča opisuje početak Carstva kao maleno „zrno gorušice [slačice]” koje poraste u veliko drvo. Nakon toga sledi priča o kvascu, koja prikazuje Božje carstvo kao kvasac koji se širi sve dok ne obuzme celo testo (Zemlju i sve nacije) koje ga sadrži. Peta [priča] poredi Carstvo sa „skrivenim blagom” koje se nalazi u polju. Pronalazač prodaje sve što ima da kupi to polje.

Šesta priča opisuje Carstvo kao „skup biser” koji osoba kupuje nakon što proda sve što mora da bi prikupila dovoljno novca za kupovinu. Sedma i poslednja priča ovog poglavlja opisuje Carstvo kao „mrežu” koja okuplja sve vrste riba. „Dobre” ribe se čuvaju — „loše” se bacaju. Isus objašnjava da su dobre ribe oni koji ulaze u Carstvo. Loše predstavljaju one koji su spaljeni (st. 50) i uništeni u „vatrenoj peći”. (Ponovo, da biste naučili tačno kako će se ovo Carstvo ostvariti — i konačno značenje ovih priča — pročitajte Kako će doći Božje Carstvo — Neispričana priča!)

U svakoj od ovih priča poruka je ista. Neki (ne svi!) su voljni da plate cenu da bi bili hrišćani. Oni žele da duhovno rastu i razvijaju karakter, tako da kasnije mogu naslediti večnu nagradu za rođenje (ne više samo začeće) kao Sinovi Božji — u BOŽJOJ PORODICI — vladati s Njim u Carstvu Božjem.

Postoje mnoge druge novozavetne priče [parabole]. Veliki deo Hristovog učenja bio je kroz korišćenje ovih priča o zajedničkim, dobro poznatim stvarima. Namera im je bila da prenesu duboke lekcije o pozivu Hrišćanina onima čiji je um Bog otvorio da bi ih razumeli.

Podsetite se Hristovih reči: „Niko ne može doći k meni ako ga ne dovuče Otac koji me posla” (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65). Mora se ponoviti da bi se naglasilo da je prvi korak ka konverziji [preobraćanju] poziv. Bez poziva Vi jednostavno ne možete shvatiti Božju istinu, možete jedino kroz snagu Njegovog Duha dok radi s Vama. Dakle, proces dolaska do pravog hrišćanskog preobraćanja počinje pozivom ili je vođen od strane Oca.

Priče o talentima, novčiću, bračnoj večeri, deset devica, ovaca i koza, nepravednom sudiji, smokvi, izgubljenoj ovci, izgubljenom novčiću, izgubljenom sinu, nepravednom upravniku, Lazaru i bogatašu, dobrom Samarićaninu i druge, sve sadrže ili prikazuju hrišćanina koji ulazi u dolazeće Carstvo, ili u vladajuću Božju Porodicu. Moglo bi se posvetiti više mesta detaljnijem analiziranju svake priče demonstriranju toga. Iako su neke veoma kratke, a druge prilično duge, svrha većine Hristovih priča [parabola] je u suštini ista. Za one koji slede Petrovo uputstvo da „napreduju u blagodati [milosti] i u poznanju” (Druga poslanica Petra 3: 18), vladanje u Božjoj vladavini pod Hristom je dostižno.

Dolazeće Carstvo Božje

U Besedi na gori Hristos je rekao: „Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu” (Jevanđelje po Mateju 6: 33). Hrišćanin mora uvek težiti ka ova dva neodvojiva cilja. Obratite pažnju na to da je PRVI prioritet tražiti Carstvo Božje. Ali mora se u njemu takođe razviti Božja pravednost — Njegov (Božji) karakter. Najveći deo ove propovedi naglašava IZGRADNJU KARAKTERA kroz poštovanje Božjeg zakona.

Jovan je zabeležio Hristove reči: „Mnogi su stanovi u kući Oca mog… idem da vam pripravim mesto. I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja” (Jevanđelje po Jovanu 14: 2–3).

Ovo zahteva analizu.

Prvo, postoje mnoge „rezidencije” u Božjoj „kući” (Carstvu). Oni koji treba da žive na ovim mestima moraju se kvalifikovati izgradnjom božanskog karaktera. Drugo, Hristos priprema ova mesta pre nego što „dođe ponovo”. Treće, hrišćani ne idu tamo gde je On da budu s Njim — na nebo ili bilo gde drugde — jer Isus je rekao: „opet ću doći”. (Do sada ste shvatili da nebo nikada nije bilo nagrada za spasene.) Hrišćaninu se nudi nasleđe vladanja Zemljom (Jevanđelje po Mateju 5: 5).

Jedno poglavlje kasnije (Jevanđelje po Jovanu 15: 1-2), Hristos nastavlja: „Ja sam pravi čokot [loza]… Svaku lozu [granu] na meni koja ne rađa roda [ploda] odseći će je [Otac]; i svaku koja rađa rod [plod] očistiće je da više roda [ploda] rodi.” U stihu 5, On opet kaže: „on će roditi mnogi rod [plod]”, a u stihu 8: „Tim će se Otac moj proslaviti, da rod [plod] mnogi rodite.” Na kraju, On kaže: „Ja vas izabrah… da vi idete i rod [plod] rodite” (st. 16).

Ovo je veoma važno! Hrišćanin mora da donosi plodove svom životu! Stih 8 dalje objašnjava da čineći to „i [Vi] bićete moji učenici”. Hristos Vas identifikuje kao jednog od Svojih učenika (i Božjih začetih sinova) po tome da li donosite ili ne donosite plodove ovom životu!

Naučili smo da knjiga Otkrivenja beleži nekoliko mesta gde Hristos, preko Jovana, nudi Carstvo onima koji istraju. Hajde da pregledamo: „I koji pobedi [istraje] i održi dela moja do kraja, daću mu vlast nad neznabošcima [nacijama]; I pašće ih [vladaće njima] gvozdenom palicom” (Otkrivenje 2: 26-27), i: „Koji pobedi [istraje] daću mu da sedne sa mnom na prestolu mom” (Otkrivenje 3: 21).

Ovo, zajedno sa Otkrivenjem 5: 10 jasno pokazuje da sveti postaju i „carevi i sveštenici” koji će „carevati [vladati] na zemlji” sa Hristom, ali samo ako su pobednici [ako istraju] u ovom životu.

Ovo znanje je zaista posebno — i dragoceno. Svet ne zna o dolazećem Božjem Carstvu. „Bog ovog sveta” je bio u stanju da u potpunosti obmane čovečanstvo koje ni u šta ne sumnja.

Ali hrišćani prepoznaju da su na svakodnevnoj obuci za VLADAVINU. Oni više nisu zaslepljeni Božjom svrhom. Stoga je od ključne važnosti da razumeju svoj „režim obuke”.

Vera i pokajanje

Objasnili smo da Bog daje Svoj Duh na krštenju, koje se događa nakon pokajanja. Ali kako se postiže pokajanje? Da li se neko samo izjasni jednostavnom tvrdnjom: „Ja sam se pokajao?” Da li je to sve? Odgovor je naglašeno NE! To nije tako jednostavno.

Pokajanje je DAR od Boga jednako kao i prvi poziv. Govoreći o nejevrejima koji su se preobratili, Knjiga Dela Apostola 11: 18 kaže: „Dakle i neznabošcima [nejevrejima] Bog dade pokajanje za život.”

Timotiju poslanica Druga 2: 25 govori o okolnostima u kojima će „Bog… datipokajanje za poznanje [priznanje] istine”. Na kraju, Rimljanima poslanica 2: 4 objašnjava da je Božja „dobrota” ta koja „na pokajanje vodi”. Ljudi ne „dolaze do” pokajanja [ne teže pokajanju] da bi zahtevali [tražili] od Boga da im da Svoj Sveti Duh. (Dela apostola 2: 38).

Ljudi moraju tražiti Boga i tražiti dar pokajanja. Ovo nije automatski i nikada se ne sme tretirati kao tako. Ali Bog daje pokajanje svima onima koji ga traže celim svojim srcem kao što je David učinio u Psalamu 51. (Ako je moguće, odvojte vreme da pročitate ceo ovaj dirljivi psalam koji će Vam otvoriti oči.)

Ali za šta se tačno čovek treba pokajati? Setite se da Biblija kaže da „svi sagrešiše [svi su grešni]” (Rimljanima poslanica 3: 23). Šta je greh?

Ponovo, Prva poslanica Jovana 3: 4 kaže: „Greh je bezakonje.” Ovo se odnosi na Božji zakon.

Zapamtite, normalni, telesni ili materijalni um je neprijateljski raspoložen prema Božjem zakonu (Rimljanima poslanica 8: 7). Ljudi se prirodno ne pokoravaju Bogu. Ljudska narav ne poštujekrši — Božji zakon, i to čini prirodno! (Naučićemo mnogo više o ljudskom prirodnom stavu u narednom poglavlju.) Hrišćanin se drži Božjeg zakona. Nije samo da sluša i govori o tome: „Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju [čuju] zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore [izvršavaju]” (Rimljanima poslanica 2: 13).

Dakle, Bog će dati Svoj Duh samo onom koga je osvojio — onom koji je voljan da Mu se pokori (Dela apostola 5: 32).

Svet opisuje Božji zakon kao oštar i težak. Ali Jovan je napisao: „Jer je ovo ljubav Božija da ZAPOVESTI NJEGOVE DRŽIMO; i zapovesti Njegove nisu teške” (Prva poslanica Jovana 5: 3). (Takođe Rimljanima poslanica 13: 10). Božji zakon je sveti, pravedan, dobar i duhovan (Rimljanima poslanica 7: 12, 14) i osoba je kroz Božji Duh sposobna da se pokorava Bogu i tako praktikuje Božju ljubav. U Rimljanima poslanici 5: 5 je rečeno: „Jer se ljubav Božija izli u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama.”

Um onoga koji se pokajao je skrenuo sa svog sopstvenog puta. On želi da sledi Boga. On se pokorava Bogu — popušta Njegovoj vladavini, Njegovom autoritetu u svom životu. Takav um teži da kopira Isusa Hrista i da proizvede „plodove Duha”. Prisetite se, Hristos je govorio o „donošenju mnogo plodova”. Kasnije je inspirisao Pavla da NABROJI „plodove Duha” — ljubav, radost, mir, dugu patnju, dobrotu, milost, veru, krotkost i uzdržanost [umerenost] — u Galatima poslanici 5: 22-23. To postaje očigledno u ponašanju osobe koja je vođena Duhom — u preobraćenoj osobi.

Um onoga koji se pokajao odrekao se sebičnog „dobijajućeg” načina života, u korist načina „davanja”. Čitava svest hrišćanina se transformiše — potpuno MENJA — do potpuno novog načina gledanja na život.

Hrišćanin živi po veri (Jevrejima poslanica 10: 38; Knjiga proroka Avakuma 2: 4). Ali Hristova vera (Otkrivenje 14: 12), a ne ljudska vera, omogućava osobi da sluša Boga. Ipak, osoba mora pokazati početnu veru da mu je Hristos oprostio na krštenju (Dela apostola 2: 38). Upravo u ovom trenutku je hrišćansko prethodno ponašanje potpuno izbrisano. Postalo je belo kao sneg — očišćeno krvlju Isusa Hrista (Efescima poslanica 1: 7; Kološanima poslanica 1: 14). Ova prva ljudska vera se onda zamenjuje HRISTOVOM verom u sada preobraćenoj osobi (Rimljanima poslanica 1: 17). Videli smo da je vera jedan od plodova Božjeg Duha, koji je ušao u um hrišćanina u trenutku začeća — na preobraćanju i krštenju.

Nemojte pogrešno shvatiti! Bog Vam ne duguje Svoj Sveti Duh zato što Vi praktikujete veru i pokajanje. Ovo je dar (Dela apostola 2: 38), kao što je i pokajanje dar. Duh Sveti nije nešto što možete zaraditi svojim delima, ni spasenje se ne može steći delima (Efescima poslanica 2: 8-9).

Biblija uči da je „pokajanje prema Bogu” i da je „vera prema… Isusu Hristu” (Dela apostola 20: 21). Preobraćanje je lična, privatna stvar između Oca i Hrista, i svakog pojedinca. Ako Vas Bog zaista poziva, budite sigurni u Vaš poziv (Druga poslanica Petra 1: 10). To je najdragocenije!

Ovo je jedini način da se približite čudesnom daru koji Vam je dat!

Objašnjena istinita konverzije

Moć koja dolazi sa Božjim Duhom pomaže rast i istrajnost osobe. Bukvalno, ova moć je Hristos koji živi Svoj život u hrišćaninu. Bez Njegove pomoći, novi preobraćenik ne stigne nigde — brzo! Kada je Hristos rekao: „… on će roditi mnogi rod [donosiće mnogo ploda]” (Jevanđelje po Jovanu 15: 5), uz to [je rekao] i: „jer bez mene ne možete činiti ništa.” Ljudska snaga — ljudska energija — pomaže osobi da istraje samo u fizičkim oblastima. Duhovni problemi se ne mogu savladati fizičkim, mentalnim ili emocionalnim naporom.

Zapamtite da je Hristos loza, a mi smo grane. Grane moraju biti povezane sa vinskom lozom, i to se dešava kroz Božji Duh koji radi u umu.

Govoreći o tome, Hristos je rekao: „… iz njegova tela [trbuha] poteći će reke žive vode. (A ovo reče za Duha kog posle primiše oni koji veruju u ime Njegovo…)” (Jevanđelje po Jovanu 7: 38-39). Dok obavlja dobra dela, Božji Duh teče „iz [van]” hrišćanina. Dakle, mora se nadopuniti ili će se iscrpiti i potpuno nestati. Zato je Hrist rekao: „Kad, dakle, vi… umete dobre dare [poklone] davati deci svojoj, koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetog onima koji ištu u Njega [koji ga pitaju]?” (Jevanđelje po Luki 11: 13). Božji narod redovno pita, u molitvi, za više od Duha Svetoga.

Pavle je napisao: „Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje [Ja mogu sve da učinim kroz Hrista koji me jača]” (Filipljanima poslanica 4: 13), i: „A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu, i u sili jačine NJEGOVE” (Efescima poslanica 6: 10). Hristos je takođe rekao: „Bogu je sve moguće” (Jevanđelje po Mateju 19: 26). Čak je i Hristos potvrdio da dok je u telu: „Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe” (Jevanđelje po Jovanu 5: 30). Sa Božjim Duhom koji aktivno radi i raste u Vama, to može biti istina i za Vas!

Ali zaista duboka konverzija ne dolazi preko noći. Pavle je pisao Korinćanima da su oni bili „mala deca [bebe] u Hristu” (Korinćanima poslanica Prva 3: 1). On je opisao kako je njima potrebno „mleko” umesto „mesa” za hranu. Novi hrišćanin je kao detence. Po analogiji, on prvo uči da se prevrće, onda puzi, pre hodanja (pa čak i onda, u početku, nestabilno, gegajući se). Tek kasnije se konačno nauči da trči (duhovno).

Pavle je to shvatio. On je uporedio konverziju sa trčanjem trke (Korinćanima poslanica Prva 9: 24). Naravno, iako ne odmah, trkač mora na kraju da razvije brzinu jer Pavle kaže: „… trčite da dobijete [da pobedite].”

Takav je hrišćanski način života. Spor, stabilan rast, kroz svakodnevnu vežbu proizvodi napredak u životu osobe koja kopira Hrista. Novi hrišćanin iskreno teži, iz srca, da bude drugačiji — da se okrene i krene drugim putem — BOŽJIM PUTEM — do kraja svog života!

Nije jednostvan način

Ali da li je put hrišćanina lak? Da li je postati kao Hristos u karakteru lako kao što se poslovično kaže “prosto kao pasulj”? Svakako ne!

Da se vratimo na Besedu na gori za Isusov lični odgovor. On kaže: „Uđite na uska [teška] vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze” (Jevanđelje po Mateju 7: 13-14). Uvek je bilo veoma malo onih koji su voljni da plate cenu za težak način života.

Setite se, hrišćani „trče”. Trčanje zahteva trud — to je TEŽAK POSAO! Trkači postaju umorni nakon trošenja mnogo energije. Gledajte ljude u trci na duge staze dok su blizu ciljne linije. Umorni su, istrošeni — malaksali! Trčanje nikada nije lako. A ponekad, kao učesnik na krosu ili maratonu, trkač mora da ide uzbrdo i nizbrdo, preko neravnog terena.

Sam Pavle kaže: „I trčim [pritiskam] k belezi [prema oznaku], k daru [za nagradu] gornjeg zvanja Božjeg [visokog Božjeg poziva] u Hristu Isusu” (Filipljanima poslanica 3: 14). Neposredno pre toga, rekao je da je naučio da „zaboravljam šta je ostrag [stvari koje su pozadi, iza], a za onim što je napred sežem se [teži da „dostigne” veliki cilj koji je ispred njega]” (st. 13). Ako trkač pritiska sebe tokom duge trke, on je potpuno potrošen na kraju. Ipak, ako odustane, on nema nikakve šanse za pobedu, i sva njegova vežba i trud u pripremi za pobedu su izgubljeni! Tako, bez obzira na to koliko umoran trkač postane, on pamti da je „s Bogom sve je moguće”.

Pavle je takođe govorio o hrišćanstvu kao o „rvanju [ratu]” (Efescima poslanica 6: 12, Kralja Džejmsa verzija). Svako ko se rvao zna da je to veoma naporno — ponekad izaziva muku i povraćanje. Takođe, uporedio je to sa ratovanjem [borbom]. Obratite pažnju na Timotiju poslanicu Prvu 6: 12: „Bori se u dobroj borbi vere, muči se za večni život.” Isto tako, Korinćanima poslanica Druga 10: 4 kaže: „Jer oružje našeg vojevanja [ratovanja] nije telesno [fizičko], nego silno [moćno] od Boga na raskopavanje [rušenje] gradova [dvorca, uporišta].”

Ništa o ratu nije prijatno ili lako. To je opasno i obično rezultira mnogim žrtvama — neki su ranjeni, drugi ubijeni. Zato Pavle upozorava hrišćane da vode „DOBAR rat” (Timotiju poslanica Prva 1: 18). Hristos se naziva „POGLAVAR [KAPETAN] [našeg] spasenja” u Jevrejima poslanici 2: 10). Neiskusni ili neobučeni vojnik lako može postati žrtva rata ako se ne pokorava autoritetu i ne poštuje naredbe svog kapetana!

Suprotstavljanje trima neprijateljima

Hrišćani su u ratu na tri različita fronta. Oni moraju biti oprezni — ne zanemarujući potencijalnu opasnost od bilo kojeg od TRI neprijatelja koji im se redovno suprotstavljaju. Za hrišćanina je potrebna poniznost da prizna, sebi i Bogu, da je bilo koji od ovih protvnika sposoban da ga savlada.

Hajde da ih kratko pogledamo.

Efescima poslanica 6 opisuje šest komada oklopa koje hrišćani koriste u duhovnom ratovanju. Pažljivo pročitajte stihove 12-17. Oni sadrže snažno upozorenje da ne zaboravimo da se borimo protiv „[zlih duhova] s duhovima pakosti ispod neba.”

Prvo, đavo i njegovi pali anđeli žele da poraze i unište svakog Božjeg sina u nastajanju. Ako ste začeti od Boga, Vi ste sin Božji, nosite ogroman potencijal za vladanje. Đavo mrzi izglede da Vi možete dobiti ono što njemu nikada nije bilo ponuđeno — članstvo u Božjoj porodici. On čeka, kao „lav [koji] traži koga da proždere” (Prva poslanica Petra 5: 8). Ali on ne može da pobedi „oprezne” i one koji se „brane [odupiru]” (st. 9)! Hrišćanin se mora stalno čuvati i odupirati se Sotoninim stavovima koji mu se uvlače u um.

Drugo, Prva poslanica Jovana 5: 19 kaže da „sav [čitav] svet leži u zlu”. To je veoma snažna optužba čovečanstva. Ali evo je u Vašoj bibliji! Hrišćanin takođe mora da odoli ovom svetu, sa svim njegovim sjajem, uzbuđenjem, privlačnošću, i iskušenjima. Videli smo da ovo nije svet pravog Boga. Bog ovog sveta ga je oblikovao onako kako on to želi. Pravi Bog nije tvorac konfuzije, neznanja i bede koja prožima mnoge kulture i društva Sotoninog sveta.

Postoje mnoga iskušenja, nagovaranja, zamke i jame u koje Božji sluga može lako pasti ako nije blizu Boga i ne živi po svakoj reči Biblije (Jevanđelje po Mateju 4: 4; Jevanđelje po Luki 4: 4). Pavle je uputio Efeske starešine da Božja „Reč… može nazidati [sposobna je da Vas izgradi] i dati vam nasledstvo [spasenje — večni život]” (Dela apostola 20: 32). Proučavajte je svakodnevno!

Treće, proučavanje Božje Reči će Vam pomoći da savladate nagone svog tela. Pošto je Pavle rekao: „Jer telesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir”, a dodao je i: „A [oni] koji su u telu [koji žive po svojim nagonima] ne mogu Bogu ugoditi” (Rimljanima poslanica 8: 6, 8). Hrišćanin je i dalje telesni, ali više nije „u telu [ne vodi se više svojim nagonima]” jer ga vodi Božji Duh.

Nekontrolisana ljudska priroda [narav, stav] sastoji se od taštine [uobraženosti], ljubomore, požude, zavisti, pohlepe, ozlojeđenosti [zlopamćenja], mržnje, besa, ponosa, pobune, gluposti, tvrdoglavosti, prevare i neprijateljstva prema Bogu. Onaj koji hoda Božjim putem hoda po ivici i zadržava se gde god Božja Reč upućuje. I nastoji da se bavi svim stvarima kojima Bog rukovodi. Kada Bog daje instrukcije da se nešto čini, on teži da to radi! Kada Bog daje instrukcije da se nešto ne čini, on se trudi da to ne radi!

Dok učenje da uvek pratimo ovaj obrazac ponašanja traje doživotno, izgradnja Božjeg karaktera je svrha za koju je svako ljudsko biće stvoreno. Njegov posao je da „obuče” karakter Boga i Hrista i da „skine” telesnu ljudsku prirodu koja ga privlači (Kološanima poslanica 3: 8-13). Iako to nije lako, nagrada je ogromna.

Samo redovnom molitvom, proučavanjem Biblije, meditacijom, pa čak i privremenim postom (biti bez hrane i vode u jednom periodu), Božje dete bi moglo da savlada ova tri neprijatelja koji ga vrebaju svaki dan celog života! Zato, odmah počnite da se navikavate na redovne molitve, proučavanja Biblije, meditacije i post. Ova četiri alata hrišćanskog napretka će blisko sarađivati sa petim alatom koji će doći kasnije — primena [razrađivanje] Božjeg Duha koji će biti u Vama.

Pavlova borba

Biblija je puna priča najvećih Božjih slugu koji su se borili da odole grehu. Gotovo u svakom slučaju, morali su učiti teške i ponekad vrlo bolne lekcije. Kada se sve pregleda zajedno, vidi se da su se Mojsije, Noje, David, Samuilo, Petar i mnogi drugi borili protiv svake vrste problema koji je poznat čoveku.

Pavle predstavlja klasičan primer kako se jedan od najvećih Božjih slugu borio da odoli grehu. Na kraju svog života, bio je u stanju da kaže da „dobar rat ratovah [vodio sam dobru bitku]” i „trku svrših [trku sam završio]” znajući da ga čeka „venac [kruna]”. Ali to se nije dogodilo bez mnogo rvanja, pritiska, trčanja, borbe i ratovanja protiv njegove ljudske prirode.

Pažljivo pročitajte Rimljanima poslanicu 7: 14–23. Ona će Vas podučiti i ohrabriti da niste sami na ovom putu ka prevazilaženju Sotone, društva i sopstva — svega što navodi na GREH!

Pavle je rekao: „Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam telesan [fizički napravljen od tela], prodan pod greh [pod grehom]. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego ono na šta mrzim [što mrzim] ono [to] činim” (st. 14-15). On nastavlja: „Jer hteti imam u sebi, ali učiniti [izvršiti ono što je] dobro ne nalazim. Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim” (st. 18-19).

Za sve što je Pavle želeo ili sve što nije želeo da radi njegova ljudska priroda, njegovo telo, terala ga je da čini upravo suprotno! Zašto?

Bog ga je inspirisao da zabeleži odgovor za nas: „[Ja] nalazim, dakle zakon, kad hoću [kada pokušam] dobro da činim, da me na zlo nagoni [zlo je prisutno u meni]... Ali [ja] vidim drugi zakon u udima [članovima] svojim, koji se suproti zakonu uma mog [koji ratuje sa zakonom mog uma], i zarobljava me zakonom grehovnim [vodi me u ropstvo zakona greha]” (st. 21, 23).

Pavle je dodao da je samo kroz moć Hristovog uma u sebi bio u stanju da istraje i dobije konačnu pobedu u skladu Zakonom Božjim, umesto da se pokorava vrlo realnom „zakonu” greha. Jedino na taj način mogao bi Pavle kasnije da kaže da je „dobar rat ratovao” i da je „trku svršio” do pobede.

Nemojte pogrešiti. Hrišćanstvo je težak rat! Ali to je rat u kojiem bi hrišćanin trebalo da očekuje da POBEDI! — dokle god nastavlja da se približava Bogu da bi dobio snagu za pobedu.

Bog posmatra nameru Vašeg srca. Njemu je važna opšta želja i motivacija. On želi da zna da li Vam je nakon što ste zgrešili žao zbog toga i da ste uvek odlučni da se trudite da radite bolje. On razume iskušenja koja nas opterećuju čak i bolje nego mi. On posmatra da bi video da li ćemo biti trezveni i oprezni dok ne iskorenimo grehe iz svojih života — i da li ćemo neprestano nastavljati dalje!

Postavljanje cilja

Ako istina postaje jasna — veoma JASNA — Vama, postavite cilj pokajanja, krštenja i primanja Božjeg Svetog Duha — početak ISTINSKOG PREOBRAĆANJA!

Dok se pripremate za preobraćanje, fokusirajte se na preispitivanje svih pogrešnih navika i stavova koje možete [preispitati]. Postoje određene fizičke promene koje možete napraviti pre krštenja. Shvatite. Konverzija je potpuno o promeni, rastu, odolevanju — i razvoju Božjeg karaktera.

Pažljivo pravite svaki korak. Pratite ritam koji Vam odgovara. Ipak, nemojte to nepotrebno odlagati samo zato što niste žestoko ili dovoljno često tražili „poklon” pokajanja (Timotiju poslanica Druga 2: 25; Dela apostola 11: 18). Budite oprezni da ne sledite obrazac ovog sveta, upadanjem u iščekivanje čarobnog osećanja da je „sada vreme”.

Tokom ovog perioda, potrebno je vreme da proučite sve moje materijale koji se bave verom, preobraćanjem, krštenjem, Vašim ljudskim potencijalom i dokazima o postojanju Boga, Njegove Reči i Njegove Crkve.

Mnogo — zapravo sve — je na kocki za Vas ako Vas Bog sada poziva!

Božji savršeni karakter

Svemoćni, veliki Bog, koji je stvorio nebo i zemlju, takođe je stvorio Vas. Fizička vasiona je stvorena samo da odražava Božju slavu, i da bude predivan dar za čovečanstvo za gledanje i uživanje.

Vi ste stvoreni za beskrajno veću svrhu. Vi ste stvoreni da postanete kao Bog u svakom aspektu svog života. Zapamtite, Bog se reprodukuje u ljudima — GRADEĆI DUHOVNI KARAKTER u njima!

Retko više ljudi pričaju ili čak mare za izgradnju karaktera — nekada nazvanog „vrlina”. Čini se da tako malo danas razumeju o tome. Samo kroz Božju otkrivenu Reč je ispravna definicija karaktera opisana i shvaćena.

Videli ste da je karakter razlučivanje — znanje — dobrog od lošeg i činjenje onog što je ispravno umesto onoga što je pogrešno! Zapamtite, Bog otkriva ono što je ispravno — KAKO ŽIVETI. Ali pravedni karakter je izgrađen snagom slobodnog moralnog delovanja — odlučivanja da RADITE to što je ispravno. Karakter bira da radi ono što je ispravno umesto da izabere da radi ono što je pogrešno. On se ne bavi time šta DRUGI kažu ili čine. On se bavi jedino time što BOG kaže da se uradi.

Bog je ljubav. Ljubav je ispunjenje zakona. To je otvorena briga za druge, koja stavlja njih na prvo mesto — ispred sopstvenog interesa.

Podsećajte se stalno da je izgradnja Božjeg ličnog karaktera razlog zbog kojeg ste rođeni!

Pavle je rekao da Božji Duh održava „čistoću [zdrav um]” (Timotiju poslanica Druga 1: 7). Čak i na ljudskom nivou, malo ljudi danas ima mnogo „zdravog razuma”. Izgleda teže nego ikad da ljudi ostanu uravnoteženi i stabilni jer pritisci i stres koji dolaze od naroda oko njih ih teraju da čine nenormalne stvari koje su čudne i sve bizarnije. Božji Duh će Vas odvesti na stabilne, odmerene, zdrave načine razmišljanja (Filipljanima poslanica 4: 8). Pomoći će Vam da vidite stvari koje se dešavaju oko Vas i da reagujete na njih na pobožan način. To će odrediti Vaše razumevanje i dovesti Vas do mudrih, ispravnih i zdravih odluka u Vašem svakodnevnom životu.

Trudite se! Naterajte se da rastete i odolite. Nemojte očekivati da će to biti lako kao da se može uraditi „očas posla”. Rastite u znanju. Jednom preobraćeni, prepoznajte da ste „izabrani da budete vojnik” i da ponekad morate „trpiti zlo [trpeti loše stvari]” kao što je Pavle pisao Timotiju (Timotiju poslanica Druga 2: 3-4). Za promenu svih starih navika potrebno je vreme. Posle svega, primenjivali ste ih — i, u izvesnom smislu, čak ste ih utvrđivali tokom čitavog života. Vaše navike su postale deo Vas. One su kao „druga priroda”. Međutim, zapamtite da one nisu „božanska priroda” (Druga poslanica Petra 1: 4) — štaviše — [božanska priroda] koja Vam je data primanjem Božjeg Duha na krštenju i preobraćanju.

Ako ste odrasli, trebalo Vam je petnaest do dvadeset godina samo da biste porasli do određene visine. Hrišćanstvo se ne razlikuje! To je dug vremenski period. I verovatno podrazumeva mnoge „bolove odrastanja”. Sugurno ste pali i oderali koleno ili iskrvavili nos mnogo puta pre nego što ste odrasli. Hrišćanstvo se ne razlikuje! Nemojte se obeshrabriti i prestati da rastete, kao ni dete koje ne treba da se obeshrabri i „prestane da živi” jednostavno zato što je možda palo ili odralo koleno. Kada Vaše dete padne, Vi mu kažete da ustane jer je to deo života. Hrišćanstvo se ne razlikuje!

Mala deca uvek žele da odrastu brže nego što to životni tok dozvoljava. Iako je detinjstvo na mnogo načina divno, čini se da većina mladih jedva da čeka zrelost. Hrišćanstvo se ne razlikuje! Ali puna, razvijena hrišćanska zrelost dolazi tek nakon dugog perioda VOĐENJA pravog načina života.

Ali šta ako neko zgreši?

Utvrdili smo da sva ljudska bića greše. Da li novozačeti hrišćanin očekuje da se to nastavi nakon krštenja? Da li je savršenstvo ostvareno preko noći određenom „ispovesti vere” ili činom pokajanja i krštenja?

Nije! Postoji jedan dugačak odlomak iz Svetog pisma koji je veoma koristan za temu oproštenja i srodnih pitanja.

Sledeći stihovi nose mnogo instrukcija — ali tek nakon što ih prvo sve pročitate. Obratite pažnju: „… a naša je zajednica s Ocem i sa Sinom Njegovim Isusom Hristom… da radost vaša bude ispunjena. I ovo je obećanje… da je Bog videlo [svetlost], i tame u Njemu nema nikakve. Ako kažemo da imamo zajednicu s Njim a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo [činimo] istine. Ako li u videlu [svetlosti] hodimo, kao što je On sam u videlu [svetlosti], imamo zajednicu jedan s drugim, i krv Isusa Hrista, Sina Njegovog, očišćava [čisti] nas od svakog greha. Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako priznajemo grehe svoje, [On] veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde. Ako kažemo da ne sagrešismo [da nismo sagrešili], gradimo Ga lažom [činimo Ga lažovom], i reč Njegova nije u nama. Dečice moja! Ovo vam pišem da ne grešite. I ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika, I On očišća [On ispašta za] grehe naše” (Prva poslanica Jovana 1: 3–2: 2).

Ovde ima mnogo važnih uputstava. Otvorite svoju Bibliju, hajde da analiziramo stih po stihu.

Stih 3: Jovan, poslednji živi apostol u Bibliji, govori u ime svih apostola („naša [mi]”), objašnjava da je istinsko zajedništvo hrišćana na duhovnoj ravnici sa Hristom i Ocem. Jedino kroz njih hrišćani mogu imati stvarnu, istinsku zajednicu jedni s drugima, u Božjoj Crkvi.

Stih 4: Jovanova svrha je bila da pokaže ljudima izvor stvarne, trajne punoće radosti.

Stih 5: Pravi Bog predstavlja svetlost — On je sam „videlo [svetlost]” — i nema nikakve tame [mraka, neasnoće] u tome šta On radi ili ko je On. Osoba koja se brine o istinskom Bogu biblije želi da dođe na svetlost i izađe iz tame ovog sveta.

Stih 6: Ovo je prvi od šest stihova koji počinje na rečju „ako”. Upotreba ove reči uvek ukazuje na uslove — u ovom slučaju, one koji uključuju slobodno moralno delovanje [odluke]. Mnogi ljudi tvrde da „poznaju” Boga, da imaju zajednicu s Njim, ali oni ne znaju niti izvršavaju Njegovu ISTINU u svom životu. On kaže da ih to čini običnim lažljivcima (2: 4).

Stih 7: Hristova krv nastavlja da čisti sve grehe — greške, zabune, slabosti i mane — osobe koja nastoji da živi u Božjoj istini — i u zajedništvu s drugim pravim hrišćanima. Iako obično ne nameravaju, hrišćani se okliznu [skrenu s pravog puta] i moraju ustati [moraju se vratiti na pravi put].

Stih 8: Ovaj stih je veoma važan. Hrišćani moraju da priznaju da greše. Moje iskustvo je da je obmana samog sebe (Knjiga proroka Jeremije 17: 9) najveći razlog zbog kojeg većina ljudi ne raste i prestane da odoleva [gresima, lošim stvarima] kako bi trebalo. Samoobmana — laganje samog sebe — je i dalje prevara. I nema mesta da istina zaživi u takvoj osobi!

Stihovi 9-10: Stih 9 ne govori o nepreobraćenoj osobi sa ljudskim [fizičkim] umom. Za one koji potvrđuju i priznaju svoje grehe ovi stihovi su očigledni. Isus Hrist je tu da opere — OČISTI! — istinskog hrišćanina kada na trenutak skrene sa puta svetlosti života po Božjoj reči i [Božjem] Zakonu. Hrišćanin mora naučiti da odoli [odoli grehu, savlada/nadjača greh]. Kao učenje klavira ili crtanje predivne slike, to se ne događa preko noći.

Drugo poglavlje, stihovi 1-2: Jovan koristi očaravajući izraz: „Dečice Moja” jer tako Bog gleda na sinove i kćeri koje je začeo. Svi smo mala deca u Njegovim očima. On zna da treba da pazi na nas kao što ljudski roditelji paze na svoju malu decu. Iako je Božja namera da ne grešimo, kada to činimo, Hristos stoji pred Ocem kao naš „advokat [branilac]”. Kao naš Veliki Sveštenik (Jevrejima poslanica 4: 14-16), Isus bukvalno „navija” za Svoju mlađu braću i sestre u prisustvu Oca. On razume šta znači boriti se sa gresima i odolevati im, i nudi snagu i oproštaj onima koji priznaju da im je potrebno oboje.

Naredna četiri stiha u Prvoj poslanici Jovana 2 opisuju poslušnost hrišćanina kao onog koji čuva Božji Zakon i nastoji da hoda i živi istim životom kakvim je Isus živeo (st. 6). On je onaj „koji drži reč Njegovu [Božju]” nastojeći da ne pravi kompromise. On uvek nastoji da uradi ono što je ispravno.

Kada se spotaknete, i ponekad padnete, zapamtite Davidove reči u Psalamu 37: 23-24: „Gospod utvrđuje [određuje] korake svakog [dobrog] čoveka… kad posrne da padne [iako padne], neće pasti [neće biti sasvim pogubljen], jer ga GOSPOD drži za ruku.” Kao što roditelj podiže ili pridržava dete, Bog redovno podiže i „drži” Svoju decu. Pustite da Vas ovo divno Božje obećanje ohrabri kada se osećate obeshrabrenim zato što ste pali na kratko u hrišćanskom hodu.

Šta je sa smrću?

Zapamtite, cilj hrišćanina je da postane poput Hrista i Oca — da postane savršen kao što je Bog savršen (Jevanđelje po Mateju 5: 48). Šta ako osoba umre pre nego što dostigne savršenstvo? Da li takva osoba nije postigla cilj? Da li je neko izgubljen zato što nije postao potpuno savršen u ovom životu?

Nijedno ljudsko biće nikada neće postati potpuno savršeno dok je još u telu. Ono treba uvek da nastavi da traži [teži] da bude — da se trudi da bude — poput Hrista tokom svog života.

Savršenstvo je cilj koji sa sobom nosi način života koji treba da upravlja svakom čovekovom misli, svakim delom i svakom rečju. Bog posmatra srce, nameru osobe koja mu se pokorava. Dokle god on duhovno raste i prevazilazi [probleme] [odoleva iskušenjima] — i dok se vodi Svetim Duhom — on ostaje preobraćen, stvoren od strane Boga, sin Božji. Smrt ne menja ništa jer je Bog zadužen za život hrišćana [vodi brigu o njemu]. Nakon smrti, hrišćanin postaje samo „zaspao u Hristu”. On iščekuje vaskrsenje svih svetih u Carstvu Božjem (Korinćanima poslanica Prva 15: 50-55; Soluljanima poslanica Prva 4: 13-18).

Neoprostivi greh

Mnogi se brinu da su možda počinili „neoprostiv greh”. Savetovao sam brojne ljude koji su bili opterećeni strahom i strepnjom jer su bili zabrinuti ili su se čak ponekad osećali “sigurnim” da su krivi za taj neoprostivi greh. Posle razgovora s njima uvek je bilo jasno da nisu. Ali često je trebalo mnogo razgovora, savetovanja i objašnjenja da bi se uverili da nisu počinili neoprostivi greh.

Često sam morao da objasnim da je sam čin zabrinutosti njegov sopstveni dokaz da čovek nije otišao dovoljno daleko da bi bio kriv za ovaj greh. Neoprostivi greh uključuje namerni, samovoljni, prethodno smišljeni greh zasnovan na jasnoj i konačnoj odluci da se izvrši bilo kakav greh i ostane u njemu. Ključni stav — temeljni stav — jeste samovoljni stav. Da, mnogi greše voljno — ali to je daleko od toga da grešimo namerno.

Svaki put kad ljudi greše, oni su, naravno, voljni da rade ono što su uradili. Ali obično su bili savladani nekom vrstom iskušenja ili nekog stanja [položaja] koji su im omogućili da skliznu [skrenu s pravog puta]. Uskoro im je bilo veoma žao zbog toga što su uradili. Iako ovo nikada ne umanjuje ozbiljnost greha, ako je nekome žao zbog svojih postupaka i želi da se promeni — želi da se pokaje i da mu bude oprošteno — i to je praćeno odlukom da sledeći put čini bolje, onda je on daleko od toga da je počinio neoprostivi greh.

Bog je milostiv i čak željan da Vam oprosti — nakon iskrenog pokajanja! On kaže da želi da Vi, i svi oni koje On poziva, uspete (Druga poslanica Petra 3: 9; Timotiju poslanica Prva 2: 4). Dok Sotona iskušava ljude, nadajući se neuspehu, Bog periodično testira svoje sluge nadajući se — čak i očekujući — da će uspeti. Zapamtite, Bog nikada ne želi da neko propadne!

Dakle, ako ste zabrinuti da ste počinili neoprostivi greh, onda Vi još marite i, dakle, niste ga počinili! Ako se niste samovoljno, namerno okrenuli od Hrista, onda niste počinili neoprostivi greh! Ako ste popustili pred iskušenjem i prekršili jedan ili više Božjih zakona, priznajte ga i priznajte Bogu. Još uvek se možete pokajati, promeniti i nastaviti putem ka večnom životu u Carstvu Božjem!

Ne odustajte! Ne mojte stati! Car Solomun je napisao: „Ako kloneš u nevolji, skratiće ti se sila” (Priče Solomunove 24: 10) i: „Jer ako i sedam puta padne, pravednik opet ustane, a bezbožnici propadaju u zlu” (st. 16). Nemojte se nikada „povlačiti” [Nemojte nikada „odustajati”] (Jevrejima poslanica 10: 38-39).

Dva puta, Hristos je rekao: „Ali koji pretrpi do kraja blago njemu [biće spasen]” (Jevanđelje po Mateju 24: 13; 10: 22). Hrišćanin nije automatski spasen na krštenju i preobraćanju. Ako padnete, ustanite — tražite Boga, pokajte se i nastavite! Bog će nastaviti da Vas pridržava ako Vi nastavite da IZDRŽAVATE [ISTRAJAVATE]!

Spoznajte svog protivnika

Svi su upoznati s onim što se obično naziva ljudska priroda [narav]. Biblija ima mnogo da kaže o tome. Onaj koji će odoleti iskušenju i grehu mora shvatiti da se mora baviti ljudskom prirodom [naravi] i savladati je da bi bio uspešan!

Ali šta je LJUDSKA PRIRODA? Zašto postoji? Odakle je došla? Da li ju je Bog stvorio? Zašto je tako sebična i zla? Malo je njih koji razumeju ovu temu. Sledeće, proučavaćemo zašto ljudi misle i deluju onako kako to čine.

Možda ćete želeti da pročitate: