Podsetite se još jedanput Hristovog obećanja: „Sazidaću [Ja] crkvu svoju” (Jevanđelje po Mateju 16: 18). Bez obzira na to kako ga ljudi tumače, ovaj stih govori o jednoj crkvi! Hristos nastavlja: „ […] i vrata paklena [grob] neće je nadvladati.” Obećao je da Njegova Crkva nikada neće biti uništena.

Samo u Sjedinjenim [Američkim] Državama, preko 2000 hrišćanskih crkvenih organizaicja, koje se izjašnjavaju na različite načine, „izgradili” su ljudi. Na svaka tri dana niče nova [crkvena organizacija]. Procenjuje se da broj onih koji se izjašnjavaju kao hrišćani iznosi oko 2 milijarde. Iako se čini da se crkveno prisustvo povećava, ono se ne povećava onako brzo kao konfuzija koja nastaje oko pitanja koja je prava crkva.

Iako je rečeno: „Nemogu svi grešiti”, ispravnije je reći: „Nemogu svi biti u pravu.” Ako je Hristos izgradio svoju Crkvu onako kako je rekao, onda se ona može naći negde na Zemlji danas — i to je jedina prava Crkva. Ali se moramo pitati: kako ćemo je pronaći — šta tražimo — kako ćemo je identifikovati — kako ćemo je prepoznati ako je vidimo?

Dok sam rastao, moja majka je tražila od mene da čitam mnogo knjiga. Proveo sam mnoga leta čitajući ono što bi ona odabrala kao „knjigu za [tu] nedelju”. Uživao sam u većini njih i zahvalan sam joj za to što je učinila. Povremeno, možda dva ili tri puta, uzimao sam Bibliju i pokušavao da je čitam. Ali nikada nisam uspeo da stignem daleko, jer mi nije imala smisla. Jednostavno nisam mogao da razumem Bibliju.

Uprkos ovakvom nerazumevanju, kada sam napunio šesnaest, bio sam „potvrđen” u crkvi u kojoj sam rođen. Sećam se da sam morao na kratko da se pojavim pred komisijom „đakona” da odgovorim na nekoliko vrlo jednostavnih pitanja, kojih se više ne sećam. Sećam se da sam načinio neku vrstu opšte afirmacije ovoj denominaciji [veroispovesti], ali se takođe sećam da nisam bio ni najmanje zabrinut da li sam bio u pravoj crkvi, ili da li sam ispunjavao biblijsku definiciju hrišćanina.

Nijedno od ovih pitanja me nije zanimalo. Može se reći da sam verovao da Bog postoji, ali On mi nije bio stvaran. Sigurno nisam nikada pokušao da gradim lični odnos s Njim ili da pronađem Njegovu pravu Crkvu. Nisam se molio niti proučavao Njegovu reč za savetovanje ili doktrinarne instrukcije. Ove stvari mi nisu pale na pamet do godinu i po dana kasnije, do 1966. godine, kada sam na radiju čuo glas koji me je upoznao sa Hristovom izjavom u Jevanđelju po Mateju 16: 18. Počeo sam da se pitam gde mogu naći ovu pravu Crkvu. Odmah sam shvatio da mora postojati jer sam kroz osnovno proučavanje koje sam tada počeo, shvatio da Hristovo obećanje ne samo da će postojati, već se ne može ni uništiti.

Ljudske tradicije

Podsetite se da je Hristos rekao: „Na zaludu [uzalud] me poštuju [klanjaju se] učeći naukama i zapovestima ljudskim [poučavajući za nauke ljudske zapovesti]” (Jevanđelje po Mateju 15: 9). U Markovom paralelnom objašnenju ove izjave, On je nastavlja: „Dobro ukidate zapovest Božju da SVOJ OBIČAJ [TRADICIJU] sačuvate” (Jevanđelje po Marku 7: 9).

Svetsko hrišćanstvo je ispunjeno tradicijama. Jedan od najvećih je tradicionalni pogled novozavetne crkve. Većina [verskih] poslanika, teologa i verskih lidera obično definiše crkvu na ovaj način: „Svi oni koji iskreno veruju u Isusa Hrista kao svog Spasitelja čine istinitu Crkvu.” Ovo je često praćeno poznatom izjavom: „Postoji mnogo puteva ka nebu”, ili „Ima mnogo zupčanika na točku spasenja.” Iako Biblija ne uči da je nebo nagrada spasenih, jasna implikacija je da ljudi mogu da veruju ono što žele, ili da budu deo bilo koje grupe koju izaberu, i da i dalje budu hrišćani. Dok ljudi iskreno veruju u ove tradicionalne ideje, oni iskreno greše!

Moje istraživanje me je dovelo do neoborivog DOKAZA gde se nalazila Crkva za koju je Hristos obećao da će je izgraditi. Naučio sam da se ova Crkva može pažljivo pratiti kroz skoro 2000 godina istorije Novog zaveta. Bio sam apsolutno šokiran. Nisam mogao verovati da je Biblija toliko jasna po pitanju teme koja zbunjuje mnoge.

Biblija izjavljuje: „Jer Bog nije Bog [tvorac] bune [zabune], nego mira, kao po svim crkvama svetih [kontekst pokazuje da se ovo odnosi na sve kongregacije jedne istinite Crkve, a ne na sve ljudske organizacije]” (Korinćanima poslanica Prva 14: 33).

Božja crkva (koja je sastavljena od mnogih kongregacija svetaca) treba da održava mir — a ne zabunu [konfuziju]. Nemorate i Vi biti zbunjeni o identitetu istinite Crkve. Bog je inspirisao Pavla da napiše: „A sve kušajući dobro držite [dokažite i držite sve što je dobro]” (Solunjanima poslanica Prva 5: 20). Dok se ovo očigledno odnosi na biblijska pitanja (a ne na to kakvu vrstu automobila da vozite ili kakvu kuću da kupite), kaže se da „SVE STVARI”, a ne „samo neke stvari”, treba da budu DOKAZANE! Bog sigurno ne bi isključio nešto od ovakve važnosti — od tako velike važnosti — kao što je pitanje gde se nalazi Njegova istinita Crkva. I On nikada ne bi naglašavao ljudima da dokazuju stvari koje se ne mogu dokazati!

Što sam više proučavao i druge doktrine u Bibliji, sve više sam naučio da crkve ovog sveta greše — praktično u SVEMU! Spisi su jedan za drugim bili u suprotnosti sa svakom tradicionalnom „hrišćanskom” idejom kojoj sam bio naučen. Bio sam začuđen — zapravo zapanjen — koliko je bilo lako pronaći direktni, jasni, neosporni dokaz da čak i najpopularnije tradicije velikih denominacija nisu zasnovane na Bibliji — uopšte!

Svaki put kada sam proučavao biblijske doktrine — spasenje, krštenje, ko i šta je Bog, jevanđelje, smrt i pakao, zakon i greh, milost, ponovno rođenje, hrišćansku Subotu (Šabat), istinito poreklo pretpostavljenih „hrišćanskih” praznika, gde se danas nalaze plemena drevnog Izraela, redosled proročanskih događaja koji prethode Hristovom povratku i još mnogo toga — dobio sam neoborivi dokaz o tome šta Biblija zaista uči [čemu podučava]! Bio sam uzbuđen i fasciniran. Otkrio sam da su crkve ovog sveta gotovo uvek bile zbunjene u vezi sa svakom od ovih i mnogih drugih jasnih poenti biblijskog učenja. Shvatio sam da mora postojati Crkva koja ispravno veruje i praktikuje sve doktrine u Bibliji.

Naučio sam da ova Crkva postoji i da se dokaz koji je identifikuje i izdvaja od svih crkava priznatog, matičnog hrišćanstva ne razlikuje od dokaza bilo kojih drugih biblijskih doktrina. Takođe sam saznao da je obim dokaza — kiličina činjenica — bio ogroman, gotovo neverovatan.

Progonjeno, malo stado

Kada je govorio sa Svojim učenicima o važnosti traženja Carstva Božjeg, Hristos reče: „Ne boj se malo stado! Jer bi volja vašeg Oca da vam da carstvo” (Jevanđelje po Luki 12:32). Ne može se smatrati da su crkve koje su sastavljene od miliona ljudi, a kamo li dve milijarde, nazvane „malo stado”. Dakle, Hristova mala Crkva ne bi bila lako vidljiva.

Hristos je razumeo da će Njegova crkva — Njegovo malo stado — biti progonjena i prezirena od strane sveta. Neposredno pre Svog raspeća, On je upozorio: „Opominjite [Sećajte] se reči koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svog. Ako mene izgnaše [prognaše], i vas će izgnati [progoniti]” (Jevanđelje po Jovanu (15: 20). U prethodnom stihu, Isus je podsetio Svoje učenike: „[…] nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet [mrzi vas svet].” Hristos je bio prognan do užasnog raspeća nakon noći brutalnog mučenja.Prema tome, prava Crkva takođe može očekivati da bude prognana — i omražena! Oni koji su u Njoj, nisu više od „ovog sveta”. Svet to oseća i mrzi ih zbog toga (Rimljanima poslanica 8: 7).Hrist je iskoristio Pavla da zabeleži: „A i svi koji pobožno hoće [žele] da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni [trpeti progonjstvo]” (Timotiju poslanica Druga 3: 12). Reč „svi” znači uravo to što piše!

Razmotrite ono o čemu smo upravo diskutovali. Koliko crkava možete po imenu nazvati a da su male, prognane, i da nisu od ovog sveta — pa čak i omražene zbog toga? Razmislite o onim koje su vam poznate. Da li se neka uklapa u ovaj opis?

Sigurno ne mnoge!

Važnost imena Crkve

Svetske crkve imaju mnošvo različitih imena, koja su izvedena na različite načine. To podrazumeva određene doktrine kojima one podučavaju, imena ljudi koji su ih osnovali, tip crkvene uprave koju su ljudi osmislili i koju zastupaju, lokaciju ili cilj i veličinu crkve, kao što su univerzalna ili katolička, a za ovu poslednju se misli na sveobuhvatnu.

U noći Njegove izdaje, Hristos se molio za Svoju Crkvu. Evo šta je On rekao: „Oče Sveti! Sačuvaj ih u IME SVOJE, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi. Dok bejah s njima na svetu, ja ih čuvah U IME TVOJE… Ja im dadoh reč Tvoju; i svet omrznu na njih, jer nisu od sveta, kao i ja što nisam od sveta. Ne molim Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla. Od sveta nisu, kao ni ja što nisam od sveta. Osveti [Blagoslovi] ih istinom svojom: reč je Tvoja istina” (Jevanđelje po Jovanu 17: 11–12, 14–17).

Postoji dvanaest odvojenih mesta na kojima Novi zavet navodi da je prava Crkva bila čuvana u ime Oca — Boga. Pet se odnosi na celu Crkvu, ili telo Hrista, kao celinu. Još četiri govore o specifičnoj lokalnoj zajednici [kongregaciji], koristeći isti termin „Crkva Božja”. Ovo se može odnositi na Božju Crkvu u Judeji ili Korintu, itd. Preostale tri se obraćaju kolektivno svim pojedinačnim lokalnim kongregacijama zajedno. Sve koriste termin „Crkve Božje” (Dela apostola 20: 28; Korinćanima poslanica Prva 1: 2; 10: 32; 11: 16, 22; 15: 9; Korinćanima poslanica Druga 1: 1; Galatima poslanica 1: 13; Timotiju poslanica Prva 3: 5, 15; Solunjanima poslanica Prva 2: 14; Solunjanima poslanica Druga 1:4).

U savremenom dobu, zbog korporativnih razloga, Crkva može koristiti dodatno opisno ime kako bi se razlikovala od drugih „Božjih crkava” — koje samo prisvajaju Božje ime, ali ne poštuju Njegove zapovesti, ne veruju u Njegove istinske doktrine i ne rade Njegov posao. Herbert W. Armstrong, lider Crkve u dvadesetom veku, izabrao je ime Svetska crkva Božja i pre toga, Radio crkva Božja. Mi smo izabrali ime Obnovljena crkva Božja.

Baš kao što različite glavne denominacije mogu imati nekoliko ispravnih doktrina pomešanih s mnogo grešaka, neke prisvajaju ime Božje Crkve. Ova knjiga će kasnije objasniti zašto nekoliko crkava čak ima značajnu količinu istine, ali reši da prihvati razne lažne doktrine. Samo jedna crkva na Zemlji ima ispravno ime i podučava sve druge još mnogim istinskim doktrinama koje Biblija uči! Čitali smo kako se Hristos molio u Jevanđelju po Jovanu 17: 17: „Osveti [posveti] ih ISTINOM svojom: reč je Tvoja ISTINA.” Crkva koju Hristos koristi, upravlja njom i vodi je, posvećena je — izdvojena — svojim verovanjem u jasnu istinitu Božju reč!

Da se osvrnemo na to: osim što nosi ime „Božja Crkva”, videli smo da je istinita Crkva izašla iz sveta [svetskih običaja], da je mala i prognana, čak i da je do te mere omražena.Ova Crkva je onda takođe izdvojena iz sveta svojim VEROVANJIMA i OBIČAJIMA — koji su u potpunoj saglasnosti sa istinom Biblije!

Ujedinjeni kroz Božju reč

Ljudi imaju svoje sopstvene različite definicije o tome šta je zapravo Crkva, ali jedino je definicija Biblije — Božja definicija — važna. Pročitajte je za sebe. Pavle je pisao jevanđelisti Timotiju: „… da znaš kako treba živeti u domu Božijem, koji je crkva Boga Živoga, stup i tvrđa [temelj] ISTINE” (Timotiju poslanica Prva 3: 15). Na kraju, nijedna druga definicija, koju su ljudi osmislili, nije prihvatljiva. Ova definicija istinite Crkve koju je Hristos izgradio će nas voditi kroz ostatak ovog poglavlja. Božja Crkva ima i uči „istinu”.

Razgovarali smo o tome kako su crkve ovog sveta u konfuziji, da su podeljene beskrajnjim neslaganjem oko doktrina i običaja. Prorok Amos pita: „Hoće [mogu] li dvojica ići zajedno, ako se ne sastanu [ne slažu]?”(Knjiga proroka Amosa 3:3). Odgovor je NE!

Crkve ovog sveta ne praktikuju ovaj princip: „Neće živeti čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči Božijoj” (Jevanđelje po Luki 4: 4), baš kao što je napisano. Umesto toga, pošto prate mnoge različite ljudske tradicije, beskrajna neslaganja razdvajaju, dele i stvaraju sve više i više ljudskih crkava. Oni uglavnom ne „hodaju zajedno” jer se „ne slažu” — ni jedni s drugima niti sa Bogom!

Božja Crkva je drugačija. Mnogi stihovi Novog zaveta pokazuju da je Crkva koju je Hristos izgradio sjedinjena — sa svim svojim članovima i kongregacijama, gde svi zajedno hodaju u potpunoj saglasnosti jedni s drugima i sa Bogom i Hristom.

Važno mesto, koje pokazuje jedinstvo istinite Crkve, proizlazi iz Hristove molitve u Jevanđelju po Jovanu 17, u noći Njegove izdaje. On se molio: „Ja posvećujem [sam] Sebe za njih, da i oni budu [mogu biti] osvećeni [izdvojeni] istinom… Da svi JEDNO [ZAJEDNO] budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama JEDNO [ZAJEDNO] budu, da i svet veruje da si me Ti poslao. I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu JEDNO [ZAJEDNO] kao Mi što smo JEDNO. Ja u njima i Ti u meni: da budu [postanu] sasvim [savršeni] UJEDNO, i da pozna svet da si me Ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao” (st. 19, 21–23).

Ovo su snažne izjave! Hristos je nameravao da Njegova Crkva bude ujedinjena — „jedna” — ne manje nego što su On i Njegov Otac! Nema mesta za neslaganje u Crkvi koja je ovako ujedinjena. Ovi stihovi opisuju savršeno jedinstvo putem istine — istu vrstu jedinstva u kojoj uživaju Otac i Hrist. Upravo je ovo ta vrsta jedinstva koja omogućava pravim hrišćanima da budu „u” njima — da budu u Hristu i Ocu (st. 21).

Čak i u Starom zavetu, David je bio inspirisan da zabeleži: „[Gle] Kako je lepo i [kako] je krasno [prijatno] kad sva braća žive zajedno [u JEDINSTVU]” (Psalmi Davidovi 133: 1).

Sada moramo ispitati nekoliko novozavetnih odlomaka da vidimo da li je, u stvari, ovakva divna vrsta jedinstva bila očigledna nakon stvaranja novozavetne crkve. Da li su istiniti Božji služitelji podučavali ovakvu vrstu sporazuma i upravljali njom?

Na dan Pedesetnice [Pentekosta], sakupljeni „jednodušno [u jednom dogovoru]” (Dela apostola 2:1), kada je nastala novozavetna crkva kršteno je bilo 3000 preobraćenika. Oni su počeli izgradnju Hristove Crkve. Početni opis je bio: „I ostaše jednako [uporno nastavljajući] u NAUCI APOSTOLSKOJ, i u ZAJEDNICI” (st. 42); „… A svi koji verovaše behu zajedno” (st. 44) i: „… svaki dan behu jednako jednodušno… I lomljahu hleb [jedoše] po kućama, i primahu hranu s radošću i u prostoti [jednostavnošću] srca” (st. 46).

Iz ovih stihova, jasno vidimo da je Crkva koju je Hristos izgradio počela u jedinstvu — sporazumu — oko doktrina, i zajednički. Sada stih 47: „A Gospod svaki dan umnožavaše društvo [Crkvu] onih koji se spasavahu.” U Crkvi koju Isus Hrist vodi i usmerava, On je onaj koji joj doprinosi, koji je gradi!

Pavle je naglašavao jedinstvo

Mnogo se može naučiti ispitivanjem Pavlovog uputstva [saveta] za različite kongregacije koje je nadgledao.

Kongregacija u Korintu je imala mnogo problema — uključujući strašne podele i neslogu. Pavle ih snažno upozorava da se ne bave drugim doktrinama i da prestanu da se dodvoravaju poslanicima. Primetite: „Molim vas pak, braćo,… da svi jedno govorite, i da ne budu među vama raspre [podele], nego da budete utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli… A to kažem da jedan od vas govori: Ja sam Pavlov; a drugi: Ja sam Apolov; a treći: Ja sam Kifin [Petrov]; a četvrti: Ja sam Hristov. Eda li se Hristos razdeli [Da li je Hristos podeljen]?” (Korinćanima poslanica Prva 1: 10, 12–13).

Ne propustite nameru ovog pasusa. Pavle je bio nadahnut [inspirisan] da opiše, na pet različitih načina, kako apsolutno svi Božji ljudi iz svakog doba treba da budu ujedinjeni i u slozi. I ovim stihovima se ne može „oduzeti duhovnost” varljivim ljudskim rasuđivanjem.

Kasnije, u istom pismu Korintu, Pavle je zabeležio da Crkva ima mnogo posebnih članova (braće), ali da su oni kao razni delovi ljudskog tela, po tome što su ti članovi povezani.Pažljivo proučite 12. poglavlje. Stihovi od 12. do 14. kažu: „Jer kao što je telo JEDNO, i ude [delove], ima mnoge, a svi udi [delovi] JEDNOG tela, premda su mnogi, JEDNO su telo: tako i Hristos. Jer JEDNIM Duhom mi se svi krstimo u JEDNO telo… Jer telo nije jedan ud [deo], nego mnogi.”

Kontekst koristi analogiju ruke, stopala, očiju, ušiju i usta da pokaže kako su različiti delovi ljudskog tela povezani u istu osobu. Pavle nastavlja: „Ali Bog postavi sve ude [svaki deo] u telu kako je koga hteo [kako je Njemu bilo drago]. A kad bi svi bili jedan ud [ako bi svi bili jedan isti deo], gde je telo [kakvo bi to bilo telo]? Sad su pak mnogi udi [delovi, članovi], a JEDNO telo” (st. 18–20).

Ovim stihovima se takođe ne može „oduzeti duhovnost” ljudskim rasuđivanjem. Oni ne opisuju bezoblično [amorfno], nepovezano, „duhovno” zamišljeno „telo” suprotstavljenih ljudi i organizacija širom ispoveđenog „hrišćanstva”. Svako stopalo, oko ili uvo koje je uzeto od ljudskog tela umire! Nijedan odsečeni deo tela ne može dugo da živi bez napajanja krvi i vezivnog tkiva potrebnog da ga obezbedi. Bog je stvorio ljudsko telo, On očigledno shvata analogiju koju je inspirisao. Na trenutak ćemo se vratiti na ovo.

Za dodatni dokaz značenja tela, razmotrite dva dodatna stiha, napisana za dve odvojene kongregacije pod Pavlovim rukovodstvom.

Obratite pažnju na njegovu izjavu kongregaciji Kološana: „I On [Hristos] je glava telu Crkve” (Kološanima poslanica 1: 18). Biblijska definicija Hristovog tela je ista kao i Crkva! Pavle je savetovao Kološane da se „stegnu [spoje zajedno] u ljubavi, i u svakom bogatstvu punog razuma [u punoj sigurnosti razumevanja]”, i: „Ukorenjeni i nazidani u Njemu, i utvrđeni [uspostavljeni] verom kao što naučiste [kao što su vas podučavali]” (Kološanima poslanica 2: 2, 7). Ne postoje nesporazumi za potpuno jedinstvo koje Pavle opisuje ovde. Braća hodaju „zajedno”, uvereni u ispravno „razumevanje” koje „su učili”.

Sada pogledajte njegovo uputstvo Efeskoj kongregaciji. Govoreći o tome šta je Bog stavio pod Hristovu kontrolu, Pavle piše: „… I Njega [Hrista] dade za glavu Crkvi [da bude glava], nad svima, [nad svim stvarima Crkve], Koja je telo Njegovo” (Efescima poslanica 1: 22–23). U četvrtom poglavlju, Pavle je savetovao Efescima: „Starajući se držati [zadržite] jedinstvo Duha u svezi mira. [Postoji] JEDNO TELO [Crkva], JEDAN Duh, [i] kao što ste i pozvani u JEDNOJ nadi zvanja svog [svog poziva]. JEDAN Gospod, JEDNA vera, JEDNO krštenje, JEDAN Bog i Otac svih” (Efescima poslanica 4: 3–6). Opet, ne sme biti zabune oko sveobuhvatnog jedinstva i dogovora koje ovaj odeljak zahteva od Božjeg naroda. Setite se kako se Hristos molio za ovu vrstu jedinstva i udruženja.

Nekoliko stihova kasnije, Pavle je opisao važnost verne službe, koja aktivno radi i podučava Hristovu Crkvu. Pažljivo pročitajte i shvatite sledeći duži, ali važan odeljak: „I On je dao jedne apostole [da budu apostoli], a [i] jedne proroke, a [i] jedne jevanđeliste, a [i] jedne pastire [poslanike], i učitelje, Da se sveti priprave [pripreme] za delo službe, na sazidanje tela Hristovog; Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine [punoće] Hristove; Da ne budemo više mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke [doktrine], u laži [lukavstvu] čovečijoj, putem prevare [koji u zasedi čekaju da prevare]; Nego vladajući se po ISTINI u ljubavi da u svemu uzrastemo u Onome koji je Glava, Hristos. Iz kog je sve telo sastavljeno i sklopljeno [sastavljeno] svakim zglavkom, da jedno drugom pomaže dobro po meri svakog uda [dela], i čini da raste [poveća] telo na popravljanje [izgrađivanje] samog sebe u ljubavi” (Efescima poslanica 4: 11–16).

Crkva je Hristovo telo i, kao vlastitom glavom, On njome upravlja, usmerava i gradi je, doprinoseći joj svakodnevno. Ovi stihovi je opisuju kao UJEDINJENU i u doktrinarnoj istini i u ljubavi. U izrazu za izrazom, ovaj odeljak pokazuje da cela Crkva („ukupno telo” i „svaki deo”) mora hodati zajedno u potpunom doktrinarnom dogovoru pod Hristovim autoritetom. I On radi preko Svojih pravih poslanika da spreči Crkvu da ne uđe u „svaki vetar [druge] doktrine”.

Sada uzmite u obzir Pavlov savet kongregaciji Filipljana: „… stojite [čvrsto] u JEDNOM duhu, i JEDNODUŠNO [JEDNIM umom] borite se za veru jevanđelja, I ni u čem [čemu] da se ne plašite od [vaših] protivnika” (Filipljanima poslanica 1: 27–28). I: „Ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate, JEDNODUŠNI [od ISTE duše] i JEDNOMISLENI [od ISTOG mišljenja]” (Filipljanima poslanica 2: 2). Ovi odlomci uče da je potpuno jedinstvo jedini uslov koji je Bogu prihvatljiv!

Lokalna kongregacija u Rimu je imala probleme sa lažnim doktrinama koje su ulazile u Crkvu. Primetite kako ih je Pavle uputio da se ophode prema tome: „Molim vas, pak, braćo, čuvajte se [označite, uzmite u obzir] od onih koji čine RASPRE [NESLOGU, PODELU] i razdore na štetu nauke [doktrine] koju vi naučiste, i UKLONITE SE OD NJIH [IZBEGAVAJTE IH]. Jer takvi… blagim rečima i blagoslovima [poštenim govorima] prelašćuju [varaju] srca bezazlenih [jednostavnih]” (Rimljanima poslanica 16: 17–18).

Zaštita jedinstva

Ovo su jake reči. Ali to pokazuje koliko je Bogu važno da Njegovi ljudi ne zalutaju iz istine u učenje i tradicije koje je stvorio čovek.

Petar je takođe podučavao važnu potrebu za ujedinjenjem i jedinstvom Crkve. On piše: „Ali vi ste izbrani rod [izabrana generacija], carsko sveštenstvo, sveti narod, narod dobitka” (Prva poslanica Petra 2: 9). Četiri fraze u ovom stihu su u jednini — znače jedan, a ne nekoliko, od svakog pojma na koji se upućuje. Na primer, ako je nacija podeljena u nekoliko nacija, niko ne bi smatrao da je to samo jedna nacija — to bi bilo mnogo nacija, ne „jedna” nacija. Isto tako i Božja Crkva.

Postoji samo jedna!

Takođe, i Hristos je lično učio [podučavao] o pitanju Crkvenog jedinstva: „Svako carstvo koje se razdeli samo po sebi, opusteće; i svaki grad ili dom koji se razdeli sam po sebi, propašće [neće preživeti]” (Jevanđelje po Mateju 12: 25). Prisetite se da je Pavle pitao u Korinćanima poslanici Prvoj 1: 13: „Eda li se Hristos razdeli [Da li je Hristos podeljen]?” Eto HRISTOVOG odgovora. Još je i interesantnije kada čitalac uzme u obzir da On [Hristos] opisuje Sotonino carstvo u ovom izveštaju [opisu]! Isus je učio da je i đavo dovoljno pametan da zna da se njegovo carstvo ne može podeliti i preživeti! Sigurno je da su moćni Bog s neba i Isus Hrist barem jednako intelegentni kao đavo Sotona. Naravno, oni su neizmerno mudriji! Obojica shvataju da se i Njihova Crkva ne može biti podeljena, a da se očekuje da će preživeti [„opstati”]. (Jevanđelje po Mateju 12: 26).

Upozorenja Crkvi

Nakon, što su prvobitni aposlotli umrli, došla je velika, lažna univerzalna crkva i uveliko uništila vidljivu Crkvu. Zbog progona, često uključujući pretnje, zatvaranja, mučenje i smrt, većina ljudi je popustila i skrenula sa Božjeg puta istine, a time izašla i iz istinite Crkve. Ovaj period se često naziva „izgubljeni vek”. Ipak, kao što je Hristos obećao, Njegova Crkva je uvek sve preživljavala. Ona nikada nije potpuno nestala ili bila uništena — iako je svakako ostala „malo stado” koje je zadržalo [čuvalo] Njegovu reč, i Crkvu koja je oduvek bila čuvana u Božjem imenu.

Petar je upozorio: „A beše [bilo je] i lažnih proroka u narodu [među narodima], kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će uneti [privući] jeresi pogibli [krivoverje], i odricaće se [negiraće] Gospodara koji ih iskupi [koji ih je kupio] i dovodiće sebi nagli pogibao [brzo uništenje]. I mnogi će poći za njihovim nečistotama [pogubnim putevima] kojima će se huliti na put istine [zbog kojih se zlo govori o istini]. I u lakomstvu [preko pohlepe] loviće vas [privući će vas] izmišljenim rečima” (Druga poslanica Petra 2: 1–3).

Pre svoje smrti, Pavle je izričito upozorio efeske starešine da shvate šta će se dogoditi nakon što on ode. Premetite: „Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama [učini nadglednicima, nadzornicima] da pasete [da biste hranili] Crkvu Gospoda… Jer ja ovo znam, da će po odlasku mom ući među vas teški vuci [zverski vukovi] koji neće štedeti stada; I između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku [izopačene stvari] da odvraćaju [okreću protiv] učenike za sobom” (Dela apostola 20: 28–30). Istorija beleži da je to upravo ono što se desilo tokom (i posle) izgubljenog veka.

Čitamo da je Hristos obećao da kada su lažni lideri, za koje On govori u Jevanđelju po Jovanu 10 kao o „lupežima [lopovima] i hajducima [razbojnicima]”, uspeli ući u Crkvu, i „ovce koje GLAS Njegov [Hristov] slušaju [čuju]: i svoje ovce zove po imenu, i izgoni ih [vodi ih van]” (Jevanđelje po Jovanu 10: 1, 3). Njegov glas je jasno definisan u Svetom pismu kao „istina” (Jevanđelje po Jovanu 18: 37).

On je nastavio u Jevanđelju po Jovanu 10 i dodao: „[On] ide pred njima, i ovce idu za Njim, jer poznaju GLAS Njegov. A za tuđinom neće da idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glas tuđi” (st. 3–5). Hristos nastavlja sa opisivanjem određenih poslanika: „A najamnik [plaćenik] beži, jer je najamnik [plaćenik] i ne mari [ne brine se] za ovce” (st. 13). Ovo izvanredno obećanje pokazuje da Hrist nikada neće napustiti svoje ovce i da će uvek štititi one koji čuju Njegov glas i rado Ga prate kada su u opasnosti zbog lažnih doktrina!

Božja Crkva ne kompromituje nijednu od Njegovih istinitih doktrina. Baš kao što je Hristos predskazao, to je malo, omraženo i prognano „malo stado” koje je Bog čuvao u Njegovo ime. Ono radi Božji posao — nosi istinito jevanđelje o Božjem Carstvu u svet pre nego što se ovo doba završi. Njegovi plodovi su dokaz Božjeg blagoslova. Ono raste i ima članove rasute po zemljama širom sveta. Činjenica da čitate ovu knjigu znači da ste došli u kontakt sa njim — baš kao što sam i ja imao privilegiju da stupim u kontank sa istinitom Crkvom i da prvi put naučim istinu 1966. godine.

Crkva je organizovano telo

Bog želi da Njegovi sinovi shvate Njegovu svrhu. On je dao osnovnu analogiju koju je lako shvatiti. On poredi Svoju Crkvu — Svoju pravu Crkvu — sa ljudskim telom. Upravo smo pročitali: „Jer kao što JE TELO JEDNO i ude [delove] ima mnoge, a svi udi [delovi] JEDNOG TELA, premda su mnogi, JEDNO su TELO: tako i Hristos. Jer jednim Duhom mi se svi krstimo u JEDNO TELO…” (Korinćanima poslanica Prva 12: 12–13).

Kološanima poslanica 1: 18 i Efescima poslanica 1: 22–23 otkrivaju da „telo” znači Crkva. Postoji samo jedna Crkva i, kao i ljudsko telo, svi delovi su povezani. Glava, oči, uši, prsti na rukama, prsti na nogama, ruke i noge su različiti ali povezani delovi ljudskog tela.

Obratite pažnju na ono što je Pavle dodao u 12. poglavlju: „A VI ste telo Hristovo, i udi [delovi] među sobom. I jedne, dakle, postavi Bog u crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje…” (Korinćanima poslanica Prva 12: 27–28). Crkva je organizovana, struktuirana — ona ima Božju VLADU!

Božja jednakost braka i porodice — Crkva

U celom Novom zavetu, Bog opisuje samog Sebe kao Oca sa mnogo „dece” — one od Njegove Crkve. Hristos neprestano spominje ovu drugu Osobu u Božanstvu kao „Oca”.Shvatio je da je On bio „Sin”. Sada, kada Hristos više nije od ljudskog tela (Rimljanima poslanica 1: 1, 3), vaskrsnut iz mrtvih, On je postao božanski Sin (Rimljanima poslanica 1: 4, Jevrejima poslanica 1: 8). Pažljivo pročitajte Rimljanima poslanicu 1: 1–4 da biste videli da je Hrist zapravo bio Davidov potomak — ljudsko biće od tela — preko Svoje majke.

Hristos je imao ljudsku majku, Mariju. On ima duhovnog oca. (Naravno, Josif nije bio Njegov stvarni otac.)

Razmislite na trenutak! Bog je začeo Hrista u materici ljudske žene. Ovo je izvanredna izjava koja treba da se razume. Shvatite šta to znači: Božja vrsta (Otac) se reprodukuje kao svaka druga vrsta. Bog je izabrao nevinu ženu, ljudsko biće (koje je napravljeno u „Njegovoj formi i sličnosti”) da nosi Njegovog Sina. Ali, to nije bilo u svakom smislu „nekorektno” jer se Bog nije reprodukovao izvan Svoje vrste. Prisetite se, Bog je odredio da se sve životinje i ljudi — sva živa bića — reprodukuju prema „svojoj vrsti” (Prva knjiga Mojsijeva 1: 25). Božje (duhovno) začeće Hrista u (fizičkom) ljudskom telu ne dozvoljava bilo koje drugo objašnjenje.

Nakon Njegove smrti i vaskrsenja, i povratka u formu duha, Hristos je postao „prvenac [Sin] iz mrtvih” (Kološanima poslanica 1: 18). On je doživeo drugo rođenje u Božijoj porodici — po vaskrsenju. Rimljanima poslanica 1: 4 kaže da je Hristos bio „Božji Sin… po vaskrsenju iz mrtvih”. To je učinilo Hrista Sinom. I time se predstavlja kako se ljudska bića spasavaju.

Mnogi stihovi pokazuju da je Hristos Bog. On je božanski Sin, član božanske Božje porodice. Jevrejima poslanica 1: 8 ovo razjašnjava. Tamo, Otac upućuje na Svog Sina — Hrista — kao na Boga. Obratite pažnju: „A sinu: Presto je tvoj, Bože [Hriste], va vek veka [zauvek].” Shvatite ove stihove. Hristos je Sin rođen vaskrsenjem iz mrtvih.

Hajde da povežemo ovo razumevanje direktno sa Crkvom.

Hrist da oženi Crkvu

Kakva je konačna sudbina Crkve? Odgovor je zapanjujući. Ali prvo moramo tačno definisati ko su i šta su članovi Crkve.

Vratite se na Rimljanima poslanicu 8 i pročitajte sada stih 9: „A vi niste u telu nego u Duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov.” Da bi bio hrišćanin, čovek mora imati Božji Duh. To je tako jednostavno.

Setite se da Korinćanima poslanica Prva 12: 13 otkriva da su svi članovi Crkve „kršteni u jedno telo”. Kršten znači uronjen, stavljen unutra. Stoga, hrišćanin se stavlja unutra u Božju Crkvu primajući Sveti Duh. Ovaj Duh ga čini začetim sinom. Oni koji su bez Božjeg Duha, bez obzira na svoju crkvenu pripadnost ili denominaciju, „nisu Njegovi”.

Videli smo da svi koji su začeti u Duhu postaju „naslednici” spasenja (Rimljanima poslanica 8: 17).

Ali postoji mnogo važnije znanje potrebno za razumevanje. Ovo je direktno vezano za svrhu ljudskog braka i porodice. Način na koji muž voli, radi i vodi svoju suprugu ima za cilj da bude odraz Hristovog vođstva nad Njegovom Crkvom. Novi zavet zapravo identifikuje Crkvu kao Hristovu NEVESTU. Mnogi stihovi otkrivaju to.

Prvo, obratite pažnju na sledeću paralelu između Hrista i Njegove Crkve, i ljudskih muževa i njihovih žena: „Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi… Da je metne preda se [da bi je on mogao predstaviti Sebi] slavnu crkvu, koja nema mane [nedostatke] ni mrštine [(na)bore, pukotine], ili takvog čega, nego da bude sveta i bez mane” (Efescima poslanica 5: 23, 27).

Biblija otkriva da je odnos preobraćenog MUŽA sa njegovom ženom paralelan sa HRISTOVIM odnosom sa Crkvom! Hrist sarađuje sa Svojom Crkvom onako kako muževi to treba da rade sa svojim ženama. On namerava da „predstavi Crkvu Sebi”, u ceremoniji venčanja, oslobođenu svih nedostataka, (na)bora i mana. Ali ovo venčanje je jedino moguće za one koji uče lekcije ovog života — za one koji sada stiču iskustvo kroz patnje i izgradnju karaktera!

Posle Hristovog povratka i ponovog uspostavljanja Božje vladavine (Otkrivenje 19: 11– 16), On postaje vladar i guverner nad svim narodima na Zemlji, sa Svojom Crkvom.

Ali to nije sve. Evo šta Hristos čini u kasnije: „I čuh kao glas naroda mnogog… koji govore: Aliluja! Jer caruje Gospod Bog Svedržitelj. Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu Njemu [poklonimo Mu čast]; jer dođe SVADBA Jagnjetova, i ŽENA Njegova pripravila se; I dano joj bi da se obuče u svilu [laneno platno] čistu i belu: jer je svila [laneno platno] pravda [pravednost] svetih. I reče mi: Napiši: Blago onima koji su pozvani na VEČERU SVADBE Jagnjetove…” (Otkrivenje 19: 6–9).

Naravno, Jagnje Božje oduvek je bio Isus Hrist (Jevanđelje po Jovanu 1: 29, 36; Otkrivenje 5: 6).

Sada potpuno shvatite ovo izvanredno znanje: Hristos je Bog. On je od „Božje vrste”. Kao što Bog i Hrist nisu mogli da se reprodukuju van svoje vrste (Prva knjiga Mojsijeva 1: 24–26), više nego što bi bilo koja životinja mogla da se reprodukuje sa bilo kojom drugom vrstom, tako isto se ni Hristos nije mogao venčati van Božje vrste.

U jednom od najuzbudljivijih događaja u celoj istoriji, Hristos će OŽENITI SVOJ NAROD! Ovo je čista istina iz Božje reči — i upravo ste je sada videli!

Hristos je oženio drevni Izrael

Stari zavetni dogovor između Hrista i drevnog Izraela bio je zapravo ugovor ili zavet o braku.

U Knjizi proroka Jeremije 3: 14, Bog je rekao Izraelu: „[…] jer sam Ja muž vaš [Ja sam oženjen vama].” Iako se kasnije razveo (3:8) zbog neverstva, brak je ostao obavezujući sve do Hristove smrti.

Hristov brak i razvod od drevnog Izraela bio je prema zakonu Starog zaveta — pogledajte Knjigu proroka Jezekilja 16: 38 i Petu knjigu Mojsijevu 24: 1.

Sada shvatite ponovo da je drevni Izrael zapravo bila starozavetna Crkva. Mnoga mesta u Starom zavetu se odnose na to, znače jedno isto. Reči „crkva” u knjizi Dela apostola 7: 38, i „crkva” opisana u Jevanđelju po Mateju 16: 18 iste su na grčkom.

Novi zavet je drugačiji jer uključuje duhovna obećanja, koja se odnose na MILOST, a ne samo na RASU. Međutim, Neizraelcima (onima iz drugih rasa) je bilo dozvoljeno da postanu deo drevnog Izraela, ali samo pod uslovom da se pridržavaju zakona, statuta i presuda koje upravljaju zemljom.

Crkva — Duhovni Izrael

Svi brakovi se završavaju kada umre bilo koji od supružnika. U slučaju drevnog Izraela, brak je prestao — više nije bio obavezujući — zato što je Hristos, kroz Svoju žrtvu, umro. Nakon Njegovog vaskrsenja, Hristos je sada bio slobodan — imao je pravo — da se ponovo ženi.

Crkva u Novom zavetu je još uvek Izrael — samo je sada duhovna, a ne fizička po prirodi. Ona takođe nije ograničena na jednu rasu ljudi.

Evo šta je Pavle pisao Efeskoj kongregaciji, koja je bila skoro sasvim sastavljena od Neizraelaca: „Zato se opominjite da vi koji ste nekada po telu neznabošci [Neizraelci] bili… da bejaste [da ste bili] u ono vreme bez Hrista, odvojeni [stranci] od društva [zajednice] Izrailjevog… A sad u Hristu Isusu, vi koji ste nekada bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom… Tako, dakle,više niste tuđi i došljaci [stranci], nego [SUGRAĐANI] ŽIVITE sa svetima i DOMAĆI STE BOGU [u DOMAĆINSTVU BOGA]” (Efescima poslanica 2: 11–13, 19).

Hristovo žrtvovanje je bilo za celi svet (Jevanđelje po Jovanu 3: 16). To uključuje i Neizraelce [neznabošce] koji su ogroman, dominantni broj ljudi na Zemlji. Većina fizičkih Izraelaca je u ovo vreme, i sa svetom, odsečeni od Boga grehom. Oni još nisu uključeni u duhovni Izrael — Crkvu.

Neizraelci [neznabošci] Galati su takođe shvatili da su oni bili uključeni u duhovni Izrael. Obratite pažnju: „A kad ste Hristovi, onda ste [Vi] [Galati, Neizraelci] seme Avraamovo [Izraelovo], i po obećanju NASLEDNICI” (Galatima poslanica 3: 29). Galati su bili deo duhovnog Izraela po milosti, a ne po rasi. Rimljanima poslanica 11, posebno stihovi 25–26, objašnjavaju ovo detaljnije.

Stanje braka u današnjem svetu je u zbrci. Mnogi odluče da žive zajedno pre braka, ili u potpunosti odbacuju ovu instituciju koju je Bog odredio. Drugi su u potrazi za istopolnim brakovima, ili drugim „alternativnim načinima života”. Sve to u potpunosti maši božanski otkrivenu vrhovnu svrhu braka — ono što je namenjeno da ga predstavlja! (Pročitajte našu knjižicu Svrha braka – [Da li] kada zastareva? da biste saznali više).

Svakako, nikome ko ODBIJA ovaj veliki nenadmašan smisao i sveobuhvatni cilj braka nikada neće biti dozvoljeno da bude deo neveste koja se udaje za Hrista. To bi bilo ismevanje Božje svrhe i dovelo bi do pobune!

Hristos je sagradio Svoju Crkvu

Bog naziva Svoju Crkvu, Svoju buduću nevestu „građevina sastavljena [uramljena zgrada, zgrada koja je uobličena zajedno]” (Efescima poslanica 2: 21). Hristos bukvalno „gradi zgradu” koja se sastavlja od „živog kamenja” (Prva poslanica Petra 2: 5). Psalam 127: 1 izjavljuje: „Ako GOSPOD neće graditi dom, uzalud se muče koji ga grade.” (Videli smo da Timotiju poslanica Prva 3: 15 naziva Božju Crkvu „dom Božji”.) Hristos nastavlja Svoju izgradnju Crkve danas, i Vi ste stupili u kontakt s njom.

Videli smo da je prava Crkva prikazana kao tip Jerusalima i kao majka sve braće u Crkvi (Galatima poslanica 4: 26; Jevrejima poslanica 12: 22–23). Kao i svaka Majka, ona se brine i hrani svoju decu.

Na kraju, još se nismo osvrnuli na stvarno značenje grčke reči „crkva”, prevedene u Novom zavetu. Ovo treba razjasniti. Većina pretpostavlja da to znači zgrada ili organizacija, ali to ne znači ni jedno ni drugo. Reč „crkva” je eklesia, što znači „pozivanje”, naročito kao religiozna kongregacija [zajednica]. Hrišćani su zaista pozvani iz ovog sveta — njegovim putevima — njegovim običajima — njegovom praksom — njegovom tradicijom — njegovim pogrešnim znanjem, u istinitu Crkvu i zajednicu s Bogom i Hristom (Prva poslanica Jovana 1: 3). Dajte sebi vremena da razmislite o ovom čudesnom razumevanju.

Bog grmi [uzvikuje, viče] ovo svim ljudima, svuda: „Zato IZAĐITE između [od] njih i odvojte se… i ja ću vas primiti, I biću vam Otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj” (Korinćanima poslanica Druga 6: 17–18).

Neka Vam Bog pomogne da izađete iz Vavilona ovog sveta (viđenog kao vrhunac konačnog ispunjenja u Otkrivenju 18: 4), da se možete KVALIFIKOVATI da vladate sa svemoćnim, živim Hristom u predivnom, utopijskom novom svetu koji je pred nama!

Samo nekolicina bira da izađe van ovog sveta. Oni su spremni da traže Boga svim svojim srcem. To su oni koji su pozvani ka Bogu u ovom vremenu. Hajde da razumemo.

Da li je većina izgubljena?

Većina onih koji se izjašnjavaju kao hrišćani su bili učeni da Bog pokušava da spasi svet sada. Takvo razmišljanje ide otprilike ovako: Bog i đavo su u ratu zbog sudbine čovečanstva. Ovo se gleda kao očajnička borba između dobra i zla — Boga i Sotone. Videli smo da Otkrivenje 12: 9 navodi da je Sotona prevario ceo svet — i slika o tome kako će Bog na kraju spasiti celo čovečanstvo je njegova najveća obmana. Naravno, ova slika služi Sotoni jer bi voleo da svet misli da je on moćniji od Boga.

Hajde da predstavimo ovo na drugi način: Da li je danas jedina prilika za sve ljude da izaberu ili odbace hrišćanstvo? Moraju li svi ljudi da „odluče sada” da prihvate Isusa kao Gospoda i Spasitelja? Da li je to ono što Biblija uči? Odgovor je nedvosmisleno NE! Ako bi to bilo da, onda Bog jadno propada u Svojoj borbi sa đavolom za kontrolu sudbine svih ljudi. Drugim rečima, Bog „poziva” celo čovečanstvo, ali većina NE ODGOVARA [NIJE ZAINTERESOVANA]!

Razmislite! 1920. godine, kada je moj otac rođen, bilo je oko 2 milijarde ljudi na Zemlji. Sada ima preko 7 milijardi — i svaki sve dan sve više. Približno 2,2 milijarde, ili jedna trećina, veruju — u manjoj ili većoj meri — u ime Isusa Hrista. Ovo predstavlja ukupan broj koji uključuje sve moguće vrste dobrog u više od 2000 različitih oblika propovedanih hrišćana. Otprilike još jedna trećina čovečanstva je čula za Hrista, ali ga nije prihvatila i ne pristaje da ga prati. Na kraju, poslednja trećina svih ljudi na Zemlji ne zna ništa o Hristu. Mnogi u Indiji, Africi, Japanu, Kini i u delovima Južne Amerike i jugoistočne Azije nikada nisu čuli za Njega. Da li su oni osuđeni na to da budu izgubljeni jer nikada nisu imali priliku da shvate šta su propustili ili zašto [zbog čega drugog] — bez mogućnosti da budu „pozvani”.

Govoreći o Hristovom imenu, Biblija jasno kaže: „I nema ni u jednom drugom spasenja; Jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima koji bi se mogli spasti” (Dela apostola 4: 11– 12). Dalje, Rimljanima poslanica 10: 13 navodi da ljudi moraju da pozivaju na ovo ime da bi se spasli. Shvatite! Očigledno je da svi koji se nisu pokorili Bogu Biblije i prihvatili Isusa Hrista kao Spasitelja sigurno nisu spaseni! Bezbrojne milijarde su umrle u ovom stanju. Većina je pretpostavila da je jedina druga opcija za njih da budu izgubljeni, da budu [daleko] od spasenja, i da je Bog odavno to planirao za ogromnu većinu koja ja ikada živela.

Većina nije pozvana

Ponovo, ako je sukob isključivo da se „osvoje duše za Hrista”, kao što to najčešće navode hrišćanski poslenici, onda je đavo mnogo jači, i mnogo efikasniji u svom trudu nego Bog. Ovo je jedina druga mogućnost — osim ako ne postoji treća kategorija koja obuhvata ogromnu većinu ljudi. Ali to mora biti kategorija koja nije prepoznata. Da, postoji! — Bog jednostavno ne poziva mase čovečanstva danas.

Istina je da Bog pažljivo poziva odabrani broj iz prevarene mase da razumeju Njegov plan i istinite doktrine Biblije. Ali videli smo da on poziva odabranu nekolicinu!

Sama definicija novozavetne crkve izaziva ispitivanje predmeta „pozivanja”. Ovo poglavlje — i knjiga — ne bi bilo potpuno bez bližeg pogleda na to šta znači biti „pozvan”.

Mnogi se naravno pitaju da li ih Bog poziva. Kako se to može znati? Da li su osećanja dovoljna za tako važnu stvar? Šta znači pozivanje? Šta kaže Božja reč? Morate znati.

Pozvani i izabrani od Boga

Biblija jasno govori o onima koje je Bog pozvao. Obratite pažnju na to šta je Pavle rekao braći u Solunu: „Veran je Onaj [Bog] koji vas dozva [poziva]…” (Solunjanima poslanica Prva 5: 24). Kao upozorenje kongregaciji Galata, koja je gubila iz vida istinito jevanđelje, rekao je ovo: „Čudim se da se tako odmah [brzo] odvraćate na drugo jevanđelje od Onog koji vas pozva blagodaću Hristovom” (Galatima poslanica 1: 6), a kasnije je dodao: „To odvraćanje [ubeđenje] nije od Onog koji vas pozva [poziva]” (Galatima poslanica 5: 8). Korinćanskoj kongregaciji napisao je: „Jer pogledajte znanje svoje [poziv svoj], braćo, da nema ni mnogo premudrih po telu, ni mnogo silnih, ni mnogo plemenitih [uzvišenih] [da su pozvani]” (Korinćanima poslanica Prva 1: 26).

Sam Hristos je mnogo puta govorio o hrišćanskom pozivu. Možda Vam je poznata Njegova izjava: „Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih”, pronađena je u oba Jevanđelja po Mateju 22: 14 i 20: 16. Kasnije, dodajući značenje drugog dela ove fraze, On je ovo objasnio Svojim učenicima: „Vi mene ne [niste] izabraste [izabrali], nego [sam] ja vas izabrah [izabrao]” (Jevanđelje po Jovanu 15: 16), a zatim: „Nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet” (st. 19).

Kada se spoje zajedno, ovi odlomci objašnjavaju da Bog poziva nekoliko ljudi — zapravo vrlo malo — izvan sveta za Njegovu vrhovnu svrhu. Oni koji reaguju na Njegov poziv onda su „izabrani”, prelaze u pokajanje, krštenje i preobraćanje [konverziju].

A Vi?

Tokom vremena, mnogi se nađu u situaciji da uče stvari koje nikada ranije nisu čuli. Oni otkrivaju da postoji ispravno (istinsko) razumevanje biblijskih doktrina i da postoji pogrešno. Oni prepoznaju da su došli u kontakt sa izvanrednim razumevanjima, nepoznatim svima oko njih. Oni primećuju da Biblija ima smisla — da je nije tako teško razumeti kao što su ranije mislili. Zatim, osećajući rastuću potrebu da reaguju na ono što su učili, mnogi se pitaju: „Da li me Bog poziva?”

Ponekad ovo pitanje ima oblik: „Da li ja prolazim kroz preobraćenje?”, ili: „Da li bi trebalo da se krstim?”, ili čak: „Da li sam došao u kontakt sa Božjom istinitom Crkvom?” U najboljem slučaju, većina nije sigurna kako da odgovori na ova osnovna pitanja, a mnogi nemaju apsolutno nikakvu ideju kako da ih [ta osnovna pitanja] pravilno postave.

Hajde da razjasnimo, iz Božje reči, kako možemo znati da li Vas Bog poziva.To može biti jednostavno, praktično je nemoguće da se pogrešno shvati. Na kraju krajeva, ovo pitanje je jedno od najvažnijih sa kojim ćete se ikada suočiti. Pravilno razumevanje je od IZUZETNOG ZNAČAJA za Vaš život!

Ja sam prvo počeo da učim Božju istinu kada sam imao 17 godina. Pre nego što me je Bog pozvao, ja nisam znao ni jednu jedinu istinitu doktrinu Biblije. Pozivni proces za mene je počeo kada sam čuo glas čoveka po imenu Herbert W. Armstrong, dok je emitovao [vodio emisiju na radiju] iz Pasadene, iz Kalifornije. To je bilo 1966. godine i odmah mi je bilo jasno da od tog čoveka čujem stvari koje NIKADA ranije nisam čuo — i sa jasnim biblijskim DOKAZIMA koji su ih podržavali. Sećam se da sam bio zapanjen koliko je Biblija postala jasna — i kako je bilo uzbudljivo proučavati je. Pre toga — u vreme dok sam prisustvovao dobro poznatoj, poštovanoj denominaciji svoje mladosti — uvek sam smatrao Bibliju dosadnom i teško razumljivom.

Ljudi svih uzrasta i porekla su zbunjeni time šta je zaista „pozivanje”. Mnogi to umanjuju i posmatraju kao nešto malo više od određenog osećanja koje dođe u njih, a koje pripisuju Bogu. Milioni u svetu se osećaju „pozvanima” — u nekim slučajevima prema „crkvi,” a drugim slučajevima prema „službi” ili „misionarskom radu”, u nekim da rade s decom, a u nekim da rade u medicinskoj profesiji ili služe u vojci. Ne znajući ono što Bog kaže, mnogi ljudi su prepušteni pukim osećanjima, pretpostavljajući da su njihovi životi — i putevi koje su oni izabrali — božanski nadahnuti. Oni tu „inspiraciju” pripisuju pozivu Boga. Nažalost, većina nikada ne nauči da ovakvi „pozivi” nemaju nikakve veze sa praćenjem pravog Boga Biblije.

Pravi poziv od Boga je mnogo veći od jedne vrste apstraktnog osećanja u kojem je ljudskom rasuđivanju samo drago da zaključi da je „od Boga”!

Definisanje pravog poziva

U izveštaju u Jovanovom jevanđelju, videli smo da je Isus rekao: „Niko ne može doći k Meni ako ga ne dovuče Otac koji me posla…” (Jevanđelje po Jovanu 6: 44). Devetnaest stihova kasnije, On ponavlja Svojim slušaocima: „Zato vam rekoh da niko ne može doći k meni ako mu ne bude dano od Oca mog” (st. 65). U sledećem stihu, Jovan piše: „Od tada mnogi od učenika Njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu s Njim.”

Mnogi koji su čuli Hristove izjave jednostavno nisu mogli da shvate da Bog mora da „privuče” ljude i da im je poziv nešto što je njima „dato”. Dok se čini da mnogi danas shvataju da na neki način moraju biti pozvani, oni ne pokušavaju da shvate — iz Biblije! — kako da sigurno znaju da je Bog taj koji ih poziva — privlači ih — koji daje — njima šta god treba da prime.

Hajde da razmotrimo nekoliko stihova koji jasno pokazuju šta je hrišćanima „dato” kada su pozvani. Moramo razjasniti sve moguće zabune.

U Jevanđelju po Mateju, Hristovi učenici su pitali: „Zašto im govoriš [mnoštvu koji su ga čuli] u pričama [parabolama]?” (13: 10). Njegov odgovor sažima kako i čime Bog poziva: „A On odgovarajući reče im: Vama je dano da znate tajne carstva nebeskog [ili Carstva Božjeg], a njima nije dano” (st. 11). U nekoliko narednih stihova naglašava se šta je mislio, objašnjenjem kako mnogi u svetu mogu da čuju Božje istine („misterije Carstva”), ali ih ne shvataju. Pošto ogromnu većinu čovečanstva ne privlači snaga Božjeg Duha, nije im data mogućnost da shvate Božju reč.

Kako se to odnosi na Vas? Odgovor na to direktno objašnjava kako da (prepo)znate da li Vas Bog poziva: pozivanje, najjednostavnije, jeste razumevanje Božjih istina kada ih vidite, pročitate ili čujete.

Upitajte se: „Da li razumem biblijska učenja i istine kada ih čujem? Da li mi stihovi koji se tiču jevanđelja o Carstvu; plan spasenja i svrhe ljudskog postojanja; završni uskoro dolazeći prorečeni događaji; Božja upozoravajuća poruka Njegovom narodu; Njegov zakon — uključujući naredbu za Šabat [Subotu] — svete dane; davanje desetka Crkvi; čista i nečista mesa; jedna prava Crkva i mnoga druga učenja imaju smisla?

Kada čitate ili slušate te stvari u knjigama kao što je ova, da li one imaju značenje za Vas? Da li ih shvatate? Da li su JASNE Vašem razumu? Da li ih vidite kao POSEBNO ZNANJE koje drugi nemaju? Da li se osećate kao da se morate uštinuti u neverici da su Vam se pokazale stvari o kojima mase nemaju pojma?

Ako su odgovori na ova pitanja „da”, onda Bog poziva — privlači — Vas! Misterije Carstva Božjeg se pružaju VAMA!

Odgovorni za znanje

Bebe se rađaju ne znajući ništa. One ne znaju čak ni osnove dobrog i lošeg. Moraju se naučiti gotovo svemu. Slično tome, svet ne poznaje stvari Boga — duhovno dobro [ispravno] i duhovno pogrešno. Ali sa saznanjem o ovim stvarima dolazi odgovornost da se sa time postupa.

Dva biblijska odlomka pokazuju da Bog smatra ljude odgovornima za ono što oni razumeju. Obratite pažnju na Poslanicu Jakova 4: 17: „Jer koji ZNA DOBRO ČINITI i ne čini, greh mu je.” Sada pročitajte Jevrejima poslanicu 10: 26: „Jer kad mi grešimo namerno [svojevoljno], pošto [nakon što] smo primili POZNANJE ISTINE, nema više žrtve za grehe.”

Hajde da razumemo. Svaki put kada saznate više o Božjoj istini (šta je „dobro”) i da to ima smisla za Vas — barem generalno to razumete — Vi dobijate izvanredno duhovno znanje za koje Vas Bog smatra odgovornim. Videli ste u prethodnom poglavlju zašto drugi koji nisu privučeni nemaju nikakve šanse — ni malo! — da razumeju ono što čitaju. Ali Vi se morate pitati da li razumete ono što učite.

Shvatanje — razumevanje značenja — znanje je centralno u procesu pozivanja. Dalje, shvatanje da ste dobili posebno znanje čini razumevanje toga kako Bog poziva ljude mnogo ozbiljnijim nego što većina veruje. Shvatite da će Bog samo jednom pozvati svako ljudsko biće. Dakle, Vi ste sada odgovorni za znanje koje Vam je dato. Ako neko ne reaguje na ono što uči, Bog će mu oduzeti to razumevanje (Rimljanima poslanica 2: 13; Psalmi Davidovi 111: 10), i takva osoba je [će biti] u teškom duhovnom stanju.

Najveća sloboda

Božja istina je najuzbudljivija za razumevanje. To je put do svih divnih, dobrih stvari u životu — stvari koje Bog želi da imate. To je takođe put ka najvećoj slobodi koja postoji! Hristos je rekao određenim Jevrejima koji su se izjasnili da veruju u Njega: „Ako vi ostanete na mojoj besedi [ako vi nastavite u mojoj reči — „istini” (Jevanđelje po Jovanu 17: 17], zaista ćete biti učenici moji, I poznaćete istinu, i ISTINA ĆE VAS IZBAVITI” (Jevanđelje po Jovanu 8: 31–32). Morate biti voljni da „nastavljate” sa svojim proučavanjem Božije reči, učeći sve više Njegove istine, za koje Hrist objašnjava da će „Vas izbaviti” iz sveta koji je odsečen od Boga i zarobljen od strane Sotone. Čak je i ovo razumevanje dragoceno znanje.

Vaši saradnici [kolege] u svetu verovatno ne razumeju ništa o ovim stvarima. Ni Vaši rođaci. Bez Božjeg poziva, oni nemaju mogućnosti da uživaju sada u onome što se Vama nudi — ako razumete i postupite prema Božjoj istini.

Takođe je od vitalnog značaja da u svojoj glavi budete sigurni u stvari koje učite. Trebalo bi da sami imate želju da DOKAŽETE Božje doktrine. Pavle je takođe rekao Solunjanima da dokažu sve: „A sve KUŠAJUĆI dobro držite. Uklanjajte se od svakog zla [držite čvrsto sve što je dobro]” (Solunjanima poslanica Prva 5: 21). Ako znate da Vas Bog poziva, izdvojte vremena da dokažete da On postoji. Onda dokažite da je Biblija zaista Njegova nadahnuta reč za čovečanstvo.

Na kraju, dokažite identitet Božje Crkve. Uklonite sve sumnje, ne ostavljajući ni malo mesta za zabunu. Videli smo da postoje mnoge lažne crkve — mnoge su duhovno „slične” u svetu. Nemojte da Vas zavaravaju neke od njih. Pošto je Hristos obećao: „Sazidaću [Ja] Crkvu Svoju” (Jevanđelje po Mateju 16:18), odlučite da saznate sigurno da li ste stupili u kontakt s njom.

U isto vreme kada dokažete sve ove stvari, marljivo se molite za ono što učite. Kad Vam je nešto nejasno, setite se da je Hristos učio: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete, kucajte, i otvoriće vam se” (Jevanđelje po Mateju 7: 7).

Jevanđelje po Jovanu 14: 17 objašnjava kako oni koji se približavaju preobraćenju počinju da shvataju da mogu jasno da vide Božije stvari. Obratite pažnju na ono što je Hristos rekao kada je govorio Svojim učenicima o Svetom Duhu koji će oni uskoro primiti: „Duha istine, kog svet ne može primiti, jer Ga ne vidi niti Ga poznaje; a vi Ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti.”

U tom momentu, učenici su bili kao mnogi danas — možda kao što ste i Vi. Oni su delom viđali mnoge duhovne istine, ali još uvek nisu u potpunosti shvatali veliku važnost učenja o Božjem planu i načinu života. Duhom Svetim koji radi s njima, Bog otkriva određene stvari koje bi oni shvatili na teži način jednom kada bude u njima, počinjući preobraćanje. Na kraju, da bismo u potpunosti razumeli sve Božje stvari — sve misterije Božjeg Carstva — moramo biti začeti od Duha Svetoga. To se dešava kada on uđe direktno u um! Nedostatkom krštenja i najbitnijeg primanja Božjeg Duha, potpuno je nemoguće da bilo ko zaista razume čak i jednju biblijsku istinu!

Upamtite. Sotona je MAJSTOR VARALICA. On je proširio mnoge oblike lažnih religija po celoj Zemlji. On falsifikuje istinu na beskrajno mnogo načina, a proces Božjeg poziva nije izuzet [od tog falsifikovanja].

Budite sigurni da li ste u ovom vremenu pozvani. Morate odlučiti da li shvatate istinu iz ove Knjige — da li Vam se sada daje prilika za spasenje!

Razumevanje konverzije [preobraćanja]

Poziv iz ovog sveta — Vavilona — vodi direktno do subjekta preobraćanja — PRAVOG PREOBRAĆANJA [KONVERZIJE]!

Šta je prava konverzija [preobraćanje]? Da li je to samo „ispovedanje Hrista kao Gospoda i Spasitelja”? Kako i kada se neko preobraća? Da li se to desi iznenada — odmah? Ili da li je to postepeni proces, koji traje doživotno.

Mnogi se bore sa problemima, manama i gresima. Da li Bog očekuje nadilaženje — rast? Šta to znači? Kako se to radi? Kakvu ulogu ima Duh Sveti? A šta je sa verom i pokajanjem?

Mnogi pretpostavljaju da moraju biti savršeni. Drugi procenjuju Božji pravac na osnovu ponašanja hrišćana. Može li ko zgrešiti i ostati hrišćanin? A šta je sa praštanjem?

Milioni traže odgovore na ova pitanja, ali pristaju na lažnu konverziju. U sledećem poglavlju, tema hrišćanske konverzije je konačno razjašnjena!