Istina jevanđelja — Božja zapanjujuća svrha za čoveka — bila je nedozvoljena [skrivena] svetu. Ono objašnjava zašto ste rođeni. To je neverovatno znanje koje će Vas ostaviti zapanjenim! Ovo neverovatno razumevanje je sada otkriveno — uz zataškavanje da ga potisne [suzbije]!

Milijarde su sada prevarene. Prethodne milijarde su bile. Čak i Vas su lagali. [Čak i Vi ste prevareni.] Došlo je do potpunog zavođenja, i sve svetske religije su u tome učestvovale. Znanje Vaše neverovatne budućnosti — Vaš VELIKI POTENCIJAL — je držano dalje od Vas!

Mnogi se pitaju i brinu o nepoznatom — i kakva ih budućnost čeka. Drugi strahuju da čak i nemaju budućnost. Dok neki drugi strahuju da čitavo čovečanstvo nema budućnost. Vi ne morate više sumnjati u Vašu budućnost — niti u budućnost čovečanstva.

Da samo čovečanstvo zna kakvu nameru ima Bog za njega! Ipak, namerno suzbijanje istine je uskratilo ovo znanje svima osim nekolicini. Vi možete biti izuzetak — jedan od onih koji nisu prevareni!

Svet je verovao u lažno jevanđelje 2000 godina. Generalno se pretpostavlja da je Isus Hrist bio jevanđelje, a ne Poslanik koji ga je doneo. Poruka — centralni deo — jevanđelja nije bio Hristos. Fokusirajući se na Njega — Poslanika — religijski prevaranti su uspeli da vešto potisnu i prikriju poruku koju je On doneo!

Važno znanje o tome kako je čovek mogao da reši svoje probleme i da shvati Božju vrhovnu svrhu bilo je uskraćeno svetu, čuvano u tami. Čovek ne zna šta je on niti njegov razlog postojanja. On ne zna put ka obilju, miru i svim dobrim stvarima u životu. Jevanđelje bi pokazalo čovečanstvu rešenje za njegove najveće nerešive probleme.

Ali ipak, osim apostola Jovana, svi originalni apostoli su bili učinjeni mučenicima za rad podučavanja istine o Božjoj nevorovatnoj svrsi. Isus je bio razapet zato što ljudi nisu hteli da čuju Njegovu poruku!

Pravilno razumevanje istinitog jevanđelja otkriva ključno znanje. Ono sadrži dimenziju razumevanja koja se ne može otkriti naučnim istraživanjem. Sve navodne „velike religije” sveta su pomagale da je zataškaju. Njihovi teolozi niti shvataju njeno učenje niti je podučavaju. Videćemo da su u stvari zadržali najbitniji ključ koji otkriva razlog Vašeg postojanja — VAŠ VELIKI POTENCIJAL!

Kako se to dogodilo? I ko je iza ovog zataškavanja znanja?

Veliki prevarant

Za nenaučene, Biblija je knjiga šokantnih izjava. Ona otkriva iznenađujuće istine, potpuno nepoznate čak i onima koji propovedaju da je shvataju. Ali postoji nekoliko izjava koje su iznenađujuće više nego one pronađene u Otkrivenju 12: 9. Ovaj stih direktno navodi da Sotona koja je đavo — koja postoji! — „vara SAV [CEO] svet”.

Kao „knez koji VLADA u vetru [vazduhu]” (Efescima poslanica 2: 2), Sotona je uticala, vodila, kontrolisala i potpuno prevarila naivne mase.

Ovo je apsolutno zapanjujuće otkriće — toliko da većine to jednostavno ignorišu ili odbacuju, smatrajući da to ne može biti istina. Ali to je u Vašoj Bibliji. I ceo svet ostaje obmanut činjenicom da je prevaren! (Da biste saznali više o ovome, pročitajte našu knjižicu Ko je đavo?)

Biblija navodi da je Sotona od svoje pobune pre stvaranje čoveka u velikoj meri „gazila [oslabila] narode” (Knjiga proroka Isaije 14: 12) i „obmanjivala [varala] narode” (Otkrivenje 20: 3) u oba [slučaja] razumevajući i kritičnim znanjem objašnjavajući Božju svrhu. Njena [Sotonina] prevara je potpuna. Kasnije ćemo ispitati detaljnije kako ona [Sotona] to čini.

Bog ovog sveta

Biblija takođe naziva đavola „bogom ovog sveta” — još jedno šokantno otkrovenje [otkriće]! To je ono što Druga poslanica Korinćanima 4: 4 navodi: „U kojima bog sveta ovog oslepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo jevanđelja… koji se ne vidi.”

Sotona zaslepljuje [vara] svet u vezi sa pravim jevanđeljem iz ličnih razloga. Ono objašnjava uskoro dolazeće carstvo Božje — Božju svetsku vladavinu. Naravno, Sotona pokušava da zaustavi [spreči] ljude da razumeju ovu veličanstvenu istinu, ne želeći da „svetlost” obasja Božju neverovatnu svrhu za čovečanstvo. Ona [Sotona] želi da čovečanstvo, kolektivno i pojedinačno, misli da nema budućnosti! Zapravo, đavo takođe prepoznaje da dolazak Božjeg carstva znači da će on biti izbačen iz svog sadašnjeg položaja (Otkrivenje 20: 2-3) globalnog uticaja kao bog kojeg čovečanstvo iz neznanja obožava. Neće mu više biti dozvoljeno da vara ili slabi nacije. On takođe shvata da on nikada ne može primiti ono što je Bog ponudio ljudima.

U Jevanđelju po Jovanu 12: 31, 14: 30 i 16: 11, Hristos se odnosi prema Sotoni kao „knezu ovog sveta”. Ovi stihovi navode da će đavo jednog dana biti osuđen. Izdvojite trenutak da ih pročitate! Jevanđelje po Jovanu 12: 31 poredi paralelno presudu ovog sveta sa Sotoninom presudom. Zašto? Zato što je ovaj svet njen [Sotonin]! Jovanova inspirisana izjava otkriva da je ona [Sotona] bukvalno njihov „bog”.

Ovo je jasna istina iz Vaše Biblije! Ljudska civilizacija, sa svojim kulturama, putevima i sistemima je pod kontrolom đavola!

Razmislite. Ako je Sotona prevarila čitav svet, onda ovo ne može biti Božji svet. I pošto je čitav svet obmanut, odsečen je od Boga. Prevareni ljudi ne znaju svoju svrhu postojanja, i praktikuju život koji odražava ovo neznanje (Knjiga proroka Isaije 59: 1-2; Knjiga proroka Jeremije 5: 25).

Mogli bismo pitati: Kako bi jedna osoba mogla da prevari preko šest i po milijardi ljudi? Postoje dva osnovna načina.

Prvo, Otkrivenje 12: 9 se završava sa: „i zbačena bi na zemlju, i anđeli njeni zbačeni biše s njom”. Primetite da piše „njeni anđeli”. Ova bića, koja on vodi, nazivaju se demoni (ili pali anđeli), i oni pomažu Sotoni u njenoj ulozi velikog prevaranta [velike varalice]. Tako da Sotona ne radi sama — ona ima milione obmanjenih duhovnih bića (palih anđela) koji joj pomažu.

Ali treba razumeti još mnogo toga. Postoji i drugi, podjednako važan način na koji je Sotona tako uspešno prevarila ogroman broj ljudi — i sakrila njihov veoma veliki potencijal od njih.

Sotona ima poslenike

Hrišćanstvo se predstavlja od strane na stotine različitih, konkurentnih denominacija i sekti, koje se raspravljaju — i umnožavaju. Pretpostavljeno hrišćanstvo se pojavljuje u svakom mogućem „obliku, ukusu, boji i teksturi” verovanja i običaja. Većine su pretpostavile da je to prirodno stanje stvari u „hrišćanskom” svetu — da je to način [put] koji Bog želi.

Kako se varaju!

Drugim rečima, to znači da postoje stotine hiljada, a možda i miliona sveštenika koji predstavljaju i podučavaju verovanje ovog kaleidoskopa različitih i nesaglasnih vrsta hrišćanstva. Većina onih koji su prisutni u ovim različitim crkvama takođe pretpostavljaju da svi ovi uopšteno govoreći moraju biti Božji poslenici — da oni predstavljaju i podučavaju ono što Bog želi da bude naučeno. Nema opasnije — ili jednostavno POGREŠNIJE — pretpostavke!

Sada evo još jedne zapanjujuće izjave!

Kao bog potpuno prevarenog sveta, koji mora, dakle, uključiti i sve različite forme hrišćanstva i drugih religija, Sotona ima svoje agente. Ona koristi ove agente da nesvesno šire njene lažne doktrine. Jeste, ona je uspela da postigne ovaj skoro sveopšti uspeh zato što ona IMA SVOJE VLASTITE POSLENIKE! Naravno, njeni agenti — njeni poslenici — sami su prevareni da misle da su Božji poslenici. Neki predaju poneke aspekte Božje istine, ali zapravo nijednu od Njegovih najvažnijih istina!

Sada obratite pažnju na Drugu poslanicu Korinćanima 11: 13-15. Apostol Pavle upozorava na lukavstvo kojim su Sotonini poslenici uspešno varali: „Jer takvi lažni apostoli i prevarljivi poslenici pretvaraju se u apostole Hristove. I nije čudo, jer se sam Sotona pretvara u anđela svetla. Nije dakle ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde, kojima će svršetak biti po delima njihovim.”

Ovo je iskreno zapanjujući zapis. Pa ipak, istina je da Sotonini poslenici izgledaju kao Božji poslenici. Shvatite ovo! Sotona ne razgovara direktno sa ljudskim bićima. Ona radi preko svojih slugu — svojih poslenika!

A evo gde je najveća prevara ovih lažnih poslenika: đavo ih koristi kao instrumente za širenje lažnog jevanđelja o Ličnosti Isusa Hrista — umesto Njegove poruke o Božjem carstvu, ona koju je Hristos doneo. Najveća istina koju poslenici, teolozi i religijski vernici negiraju je neverovatni potencijal koji svako ljudsko biće nosi.

Sledeći stihovi nastavljaju Pavlov opis posla lažnih poslenika. Oni pokazuju tekuću opasnost Sotoninih agenata koji pokušavaju da se probiju u pravu Crkvu da bi zataškali [učinili nevidljivom] istinu pravim Božjim služiteljima po drugi put, divnu istinu jevanđelja, i vratili ih u tamu. Primetite: „Ali se bojim da kako kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojim tako i razumi vaši [Korinćana] da se ne odvrate od prostote koja je u Hristu. Jer ako onaj koji dolazi [govori se o lažnim propovednicima] drugog Isusa propoveda…ili drugog duha primite… ili drugo jevanđelje koje ne primiste…” (Korinćanima poslanica Druga 11: 3-4).

Pavle je upozorio na „drugi” duh koji je čak mogao ući u pravu Crkvu. Ovaj potpuno drugačiji duh je iskrivio istinu o jevanđelju i pravog Hrista Biblije. Istorijski gledano, današnje falsifikovano hrišćanstvo se pojavilo gotovo odmah nakon Hristove smrti i vaskrsenja.

Takođe, zapitajte se: Ako je Hristos jevanđelje, zašto onda navoditi „drugi Isus” i „drugo jevanđelje” kao dve odvojene greške doktrine?

Vratićemo se na to.

Novozavetna upozorenja

Novi zavet sadrži brojna upozorenja na zavodnike, prevarante, šarlatane i varalice koji bi pokušali da uđu u pravu Crkvu i navedu sledbenike na lažne doktrine. Skoro svi apostoli su upozorili, na jedan ili drugi način, praktično svaku kongregaciju na ovu opastnost. Ovo je taj isti sistem lažnog hrišćanstva u kojem je većina ljudi rođena i provela svoje živote.

Apostol Petar je upozorio na lažne učitelje „među vama (u Crkvi)”. Primetite: „A beše i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti LAŽNIH UČITELJA, koji će uneti jeresi pogibli [robljene heresije], i odricaće se Gospodara [Gospoda] koji ih iskupi [je kupio] i dovodiće sebi [na sebe] naglu pogibao [brzu propast]. I MNOGI će poći za njihovim nečistotama [njihovim pogubnim načinama] kojima će se huliti na put istine [zbog njih će se put istine zlo govoriti]. i u lakomstvu loviće vas izmišljenim rečima [činiti vas robom]” (Druga poslanica Petra 2: 1-3).

Ovo su jake reči. Kao što su lažni proroci stalno mučili drevni Izrael, crkva je tokom vekova napadana „lažnim učiteljima” koji su „izmišljenim rečima” zaveli „mnoge” da ih prate. Njihova namera je bila da odvuku ljude od „pravca [puta] ISTINE”.

Apostol Juda, Hristov mlađi brat, podjednako je bio direktan u svom upozorenju: „Ljubazni! [Dragi!] Starajući se jednako [dao sam svu marljivost] da vam pišem za opšte [zajedničko] vaše spasenje… moleći da se borite za pravednu veru, koja je jedanput dana svetima. Jer se UVUKOŠE neki bezbožni ljudi, koji su davno određeni na ovo suđenje, i Boga našeg blagodat pretvaraju u nečistotu, [dozvolu da krše Božji zakon]…” (Poslanica apostola Jude 3-4).

Ova snažna optužba opisuje one koji su se „uvukli” i prouzrokovali da se neki više ne bore za „veru koja je bila jedanput dana”. Obratite pažnju da piše da su neki od tih varalica bili za to „davno određeni”. Zato što su oni bili bezbožni, učili su i druge da krše Božji zakon. Ispitaćemo Dela apostola 8 malo kasnije da bismo bolje razumeli odakle su ti ljudi došli. Njihov sistem i doktrine su daleko od novih.

Jovan je zabeležio skoro čitavo poglavlje Hristovih sopstvenih reči upozorenja svim Njegovim budućim ovcama. Hristos ne zadaje udarce [ne preteruje] kada opisuje tačnu narav lažnih vođa i učitelja. Evo navoda iz tog poglavlja:

„Ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji [Crkvu]… on je LUPEŽ i HAJDUK [LOPOV]… pastir [je Hristos i Njegova verna služba] ovcama… i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov. A za TUĐINOM neće da idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glas TUĐI… Tada im reče Isus… ja sam vrata k ovcama. Svi koliko ih god dođe pre mene LUPEŽI su i HAJDUCI [LOPOVI]; ali ih ovce ne poslušaše. Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći. LUPEŽ ne dolazi ni za šta drugo nego da ukrade i ubije i pogubi; ja dođoh da imaju život i izobilje. Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce. A NAJAMNIK [PLAĆENIK]… vidi VUKA gde ide… i beži: i VUK zgrabi ovce i raspudi [rastera] ih. A NAJAMNIK [PLAĆENIK] beži, jer je NAJAMNIK [PLAĆENIK] i ne mari za ovce” (Jevanđelje po Jovanu 10: 1-13).

Izdvojite vremena da pročitate ovo celo poglavlje. Obratite pažnju na ponovljenu upotrebu termina „vuk”, „stranac”, „lopov” i „najamnik” [plaćenik] — oni su oni koji napuste stado tražeći sopstveni interes. Tokom Crkvene istorije, kada su neprijatelji pretili Božjem narodu, većina poslenika je napustila stado i mnoge ovce su bile prevarene i sklonjene od Božje crkve i istine.

Pored Korinćana, Pavle je upozorio nekoliko drugih kongregacija. Evo šta je rekao Galatima nakon što su ušli u lažne doktrine: „Dobro trčaste; ko vam zabrani [ko vas je sprečio] da se ne pokoravate ISTINI [da ne poštujete ISTINU]? To odvraćanje nije od Onog koji vas pozva. Malo kvasca ukiseli sve [celo] testo” (Galatima poslanica 5: 7-9).

Galati su skrenuli s puta. Oni nisu shvatili da se mala lažna doktrina („kvasac”) konačno širi (kao kvasac u testu) kroz „celo testo” mnogih Božjih istina. Videćemo da su ovi Galati gubili svoje razumevanje jevanđelja.

Misterija bezakonja

Sada se okrenite upozorenju koje je Pavle dao Solunjanima, u kojem je govorio o „tajni [misteriji] bezakonja” koja je već radila [postojala] u crkvi prvog veka. Kontekst tamo (st. 3) takođe uključuje deskripcije događaja koji bi ubrzo prethodili Hristovom povratku. Prvo dolazi veliki „otpad”, pa onda otkrivanje „čoveka bezakonja… sina pogiblog” pre drugog dolaska Hrista. On piše: „Jer se već radi tajna [misterija] bezakonja (Solunjanima poslanica Druga 2: 7). Pavle je shvatio da su određeni događaji „već” u igri u crkvi onda, baš kao što će biti, još jednom, na kraju doba.

Knjiga Dela apostola opisuje događaje u Samariji i postavlja još činjenica koje treba uzeti u obzir: „A u taj dan postade veliko gonjenje na crkvu jerusalimsku [kongregaciju koja je u Jerusalimu], i svi se rasejaše [svi su bili razbacani] po krajevima judejskim i samarijskim osim apostola… A oni što se behu rasejali prolažahu propovedajući reč. A Filip sišavši [otidne] u grad samarijski [Samariju]… I bi velika radost u gradu onom” (Dela apostola 8: 1, 4-5, 8).

Kada se jasna istina Božje reči propoveda onima čiji su umovi otvoreni, ona donosi „veliku radost”.

Kasnije, nekoliko stihova spominje jednog Simona vrača — često nazivanog Simon Magus od strane raznih crkvenih istoričara. Ovaj čovek je imao ogroman uticaj na pretežno nejevrejskom području Samarije. On je bio deo tajnog [misterioznog] sistema na koji je Pavle upozorio Solunjane (takođe pogledajte Otkrivenje 17: 5, i kasnije u ovoj knjizi). Ovaj isti moćni sistem, koji je prvobitno vodio Simon stalno je pokušavao da uđe u pravu crkvu.

Sada obratite pažnju: „A beše jedan čovek, po imenu SIMON, koji pre čaraše [koristio magiju] u gradu [istom gradu] i dovođaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko; Na kog gledahu svi, i malo i veliko [mali i veliki], govoreći: Ovo je velika sila Božja. A zato gledahu na njega što ih mnogo vremena činima [čudesima] udivljavaše [zadivljava]” (Dela apostola 8: 9-11).

Biblija objašnjava koju je „reč” Filip propovedao: „Kad pak verovaše [kada su verovali] Filipu koji propovedaše JEVANĐELJE O CARSTVU BOŽJEM, i o imenu ISUSA HRISTA, krštavahu se [krstili su se] i ljudi i žene” (st. 12). Primetite da su se ovi u Samariji tek krstili nakon „verovanja” u ovu poruku — Božjeg carstva — a ne u neku drugu ljudsku izmišljenu falsifikovanu ideju.

Evo šta je Pavle pisao Efescima. Ovaj odeljak opisuje razna službeništva koja je Hristos uspostavio u okviru svog novozavetnog ministarstva. On objašnjava svrhu ovih službeništava u podučavanju, jedinstvu i usavršavanju braće Božje crkve. Primetite: „I On je dao [na] jedne APOSTOLE, a jedne PROROKE, a jedne JEVANĐELISTE, a jedne PASTIRE i UČITELJE, da se sveti priprave [pripreme] za delo službe, na sazidanje [prosvećivanje] tela Hristovog: Dokle dostignemo [dokle ne dođemo] svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine Hristove; Da ne budemo više mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke [doktrine], u laži čovečijoj, putem prevare; Nego vladajući se po ISTINI u ljubavi da u svemu uzrastemo u Onome koji je glava, Hristos” (Poslanica Efescima 4: 11-15).

Ovo je još jedna veoma jaka i poučna serija upozorenja za Božji narod. Hristos je imao nameru da Njegove ovce slušaju prave poslenike i da prepoznaju lažne „vetrove nauke [doktrine]” koji mogu da se upakuju „lukavo” na „vešt” način.

Pred kraj Pavlovog ministarstva, neposredno pre suđenja za negov život, on se sastao sa svim okupljenim starešinama u Efesu. Ovo je bio emotivni sastanak, jer je znao da ih više neće videti. Iskoristio je priliku [vreme] da ih podseti na njihovu obavezu i na ono na šta ih je on više puta uputio tokom tri godine! Odgovornost koju je Pavle opisao ostaje za Božiju instinitu službu i danas.

Pažljivo pogledajte kako je Pavle naglasio važnost svog propovedanja za BOŽJE CARSTVO: „I evo sad znam da više nećete videti moje lice, vi svi po kojima prolazih propovedajući carstvo Božje… Pazite dakle… na sve stado… da pasete [hranite] crkvu Gospoda… Jer ja ovo znam, da će po odlasku mom ući među vas TEŠKI VUCI, koji neće štediti [poštovati] stada [stado]; I između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju [izvuku] učenike za sobom. Zato GLEDAJTE i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah učeći sa suzama svakog od vas” (Dela apostola 20: 25, 28-31).

Ono na šta je Pavle upozorio se desilo. Jeretici su ušli ne samo u kongegaciju u Efesu, već i u većine ostalih Božjih crkvi i pretvorili ih u lažno razumevanje i praksu. Crkveni istoričari obično upućuju na period od sredine prvog veka do sredine drugog veka kao na „izgubljeni vek”.

Tokom ovog perioda, vidljiva crkva se radikalno promenila po izgledu, postajući gotovo neprepoznatljiva. Preostali istiniti vernici, koji su bili u manjini, bili su primorani da pobegnu od vidljive većine koja je zgrešila. Znanje Božje svesne namere za ljudski opstanak se izgubilo za veliku većinu, za one koji su se prebacili u lažnu veru za lažno spasenje.

Još od prvog veka, kada je Hristos uspostavio svoju Crkvu, ona se morala boriti za istinu. Božji narod je uvek morao da bude oprezan — izuzetno oprezan — zbog opasnosti da lažni poslenici ne uđu među njih da bi “izvrtali” [menjali] neke ili sve doktrine Božje. I ovi prevaranti uvek podučavaju lažno jevanđelje. Prisetite se, Pavle je upozorio Korinćane da su se „potrpeli [prevarili]” što su prihvatili „drugo jevanđelje” (Druga poslanica Korinćanima 11: 4). (Moja obimna knjiga Gde je istinita crkva? — i Njena nevorovatna istorija! detaljno pokriva ovu fascinantnu temu.)

U sledećem poglavlju, videćemo zašto ISTINITO jevanđelje — i dolazeće CARSTVO BOŽJE — nose [sadrže] odgovore za najveće probleme čovečanstva. Pripremite se za šokantno razumevanje — i činjenice!

Najveća jedinstvena doktrina u Bibliji je znanje istinitog jevanđelja. Ubrzo ćete naučiti zašto.

Shvatite. Postoji samo jedno istinito jevanđelje. Sva druga su izopačenosti koje je stvorila Sotona da bi zamenila neverovatnu istinu njene poruke. Ovo je to ogromno shvatanje koje poslenici Sotone uvek žele prvo da preokrenu.

Na samom početku svoje službe, Hristos je podučavao: „Pokajte se i verujte [u] JEVANĐELJE” (Jevanđelje po Marku 1: 15). Ali šta je istinito jevanđelje? Da li postoji više od jednog koje Bog odobrava? Odgovori na ova i druga pitanja o jevanđelju su nađeni u Bibliji — i NAJVAŽNIJE je da ih razumete. Ali, ovi odgovori su ostali skriveni od ogromne većine.

Mnogo lažnog znanja

Hiljade novih knjiga o religiji se objavljuje svake godine u Americi! I takođe postoji više od dve hiljade odvojenih denominacija i sekti u Americi! Pa ipak, nikada nije bilo više konfuzije i neslaganja među hrišćanima, ili u svetu u celini, što se tiče pravih odgovora na velike probleme života. ZAŠTO? Zašto postoji toliko znanja, a istovremeno toliko neznanja istine o VELIKIM pitanjima života?

Odgovori na ova pitanja imaju veze sa JEVANĐELJEM!

Ogromna većina je naučena — i veruje — da se jevanđelje samo bavi ličnošću Isusa Hrista. Svakako, Hristova uloga je veoma važna tema, ali On nije jevanđelje. Biblija pokazuje da je ime Isusa Hrista propovedano u vezi sa jevanđeljem. Još jednom, Njegova uloga je od vitalnog značaja za hrišćanstvo, i mora se razumeti, ali On nije jevanđelje!

Neki proklamuju „jevanđelje spasenja” ili „jevanđelje milosti”. Drugi veruju u „jevanđelje čuda”, ili u „jevanđelje društva”, ili „lečenja”, ili „vere”. Neki veruju u „versku muziku” kada čuju ovu reč. Ovo su sve ljudske ideje koje ignorišu istinu Biblije!

Hajdemo natrag na Jevanđelje po Marku 1, obratite pažnju na stih 14: „A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući jevanđelje o CARSTVU BOŽJEM.” Ovo je jevanđelje koje je Isus propovedao. I u tom istom kontekstu je rekao: „Pokajte se, i VERUJTE [u] JEVANĐELJE.” Još jednom, koje jevanđelje? Jevanđelje o „Carstvu Božjem”. Stih 1 se odnosi na ovu poruku kada kaže: „Početak jevanđelja Isusa Hrista.” Hristovo jevanđelje je bilo o CARSTVU BOŽJEM — ne o nečemu drugom! Čovek mora verovati u ovo jevanđelje, a ne u falsifikat ili zamenu. Svet jednostavno ne zna za ovo jevanđelje!

Samo nekolicina zna. Ali zašto? Zašto samo nekolicina shvata ovako veliku budućnost hrišćanskog poziva? Pavle je bio nadahnut da objasni: „Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide [šta oko nije videlo], i uho ne ču [i uvo nije čulo], i u srce čoveku ne dođe, ono [onako] ugotovi Bog onima, koji Ga ljube. A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božje” (Korinćanima poslanica Prva 2: 9-10). Bez Božjeg otvaranja uma, nemoguće je razumeti išta od Boga. Takođe, nemoguće je čak i doći do Boga (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65). Sasvim bukvalno, u ovom stihu se kaže da Božja svrha nikada ni ne pada čoveku na pamet!

Bog je, zbog Svoje veličanstvene svrhe u ovom vremenu, otvorio [otkrio] znanje istinitog jevanđelja nekolicini — i stavio ih je u Svoju Crkvu. Ostatak sveta je potpuno slep. Shvatite ovo! Đavo ne dozvoljava ljudskim bićima da uživaju u onome što njemu nije dozvoljeno — da bude član Božje porodice, o čemu ćete naučiti.

Većina se neće trgnuti na prevaru — masovnu zabludu — zavedenog „hrišćanstva” koje odbija ovakvu jasnu istinu Biblije! Božji plan za čovečanstvo je neverovatan — neuporediv sa bilo čime što su ljudi izmislili da ga zamene. Svet ignoriše obične, jasne spise koji se nalaze u celoj Bibliji o Carstvu Božjem. Ova knjiga objašnjava čudesnu istinu koju mnogi ignorišu — i otkriva šta može biti Vaša budućnost!

Snažno upozorenje da se jevanđelje ne predstavlja na neistinit način

Ova stvar je toliko važna da je Bog inspirisao apostola Pavla da onda izda upozorenje Galatima, a sada i nama: „Čudim se da se tako odmah odvraćate na drugo jevanđelje od Onog koji vas pozva blagodaću Hristovom, Koje nije drugo, samo što neki smetaju vas [vama], i hoće da izvrnu [izopače] jevanđelje Hristovo. Ali ako i mi, ili anđeo s neba, javi[mo] [vam] jevanđelje drugačije nego što vam javismo, proklet[i] da bude[mo]! Kao što pre rekosmo i sad [ja] opet velim: ako vam ko javi jevanđelje drugačije nego što primiste [što ste primili], proklet da bude!” (Poslanica Galatima, 1: 6–9).

Ovo je veoma snažna izjava! Malo kasnije, Pavle naglašava svoju nadu „da istina JEVANĐELJA ostane među nama” (Poslanica Galatima 2: 5). Dakle, postoji jedno istinito jevanđelje — a sva druga su lažna. Sada možete bolje razumeti Pavlovo upozorenje u ranije pomenutoj Poslanici Galatima 5: 7-9.

Iako neki tvrde da je Pavle podučavao drukčijem ili dodatnom jevanđelju, jasno je da nikada to nije radio. Ironično, Bog je iskoristio Pavla da večito opominje protiv dopuštenja da se tako lažno predaje sa proglasom prokletstva na bilo kojeg čoveka, anđela ili čak bilo kojeg apostola — „Ali ako i mi [apostoli]… javi[mo] vam jevanđelje drugačije” — za svakog ko prekrši ovu naredbu (Poslanica Galatima 1: 8).

Kakav moćni zapis u Svetom pismu — i UPOZORENJE!

Pavle objašnjava da je apostolima od strane Boga poverena dužnost da štite istinito jevanđelje. Uzmite u obzir Prvu poslanicu Solunjanima, 2: 4: „Nego kako nas okuša Bog da smo verni da primimo jevanđelje, tako govorimo, ne kao ljudima ugađajući nego Bogu koji kuša srca naša.” Ovo je odgovornost koja se ne sme shvatiti olako. Verni izaslanici moraju uvek da predaju ono što Bog zapoveda, a ne ono što se dopada ljudima (uključujući i „proučavaoce” Biblije). Stoga, bilo kakvo tvrđenje da je Pavle podučavao različitom ili drugačijem jevanđelju (obično se misli na jevanđelje o Hristu ili o „miru”) je nemoguće. On bi time bukvalno bacio kletvu na sebe!

Za Isusa je prorečeno da će doneti jevanđelje

Isus je došao kao glasnik, donoseći vesti. Gde god je išao objavljivao je istu poruku što se tiče dolazeće svetske SUPER VLADAVINE koja će biti uspostavljena po Njegovom povratku.

Kada je govorio grupi slušalaca u pustinji, Hristos je objasnio Svoju svrhu — Svoju odgovornost. Obratite pažnju kako je objasnio Svoj zadatak: „A On im reče: i drugim gradovima treba mi propovediti jevanđelje o CARSTVU BOŽIJEM; jer sam na to poslan.” (Jevanđelje po Luki 4: 43).

Mateja to pojačava: „I prohođaše po svoj [celoj] Galileji Isus učeći po zbornicama njihovim, i propovedajući JEVANĐELJE O CARSTVU, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima” (Jevanđelje po Mateju 4: 23). Hristov zadatak je bio da nosi poruku o Božjem carstvu po svim gradovima Izraela. On je „poslan” zbog te svrhe.

U Starom zavetu, za Isusa je prorečeno da će doći kao GLASNIK. Uzmite u obzir Knjigu proroka Malahije 3: 1: „Evo, ja ću poslati anđela [glasnika] svog [Jovana Krstitelja], koji će pripraviti put preda mnom [Hristom], i iznenada će doći u crkvu svoju Gospod [GLASNIK], kog vi tražite, i ANĐEO [Hristos] zavetni, kog vi želite.”

Hristos je bio „IZASLANIK”, a ne sama po sebi poruka. Ta poruka o Božjem carstvu je zapravo samo središte — centralni deo! — čitave Biblije.

Sada uporedite Malahijin pasus sa još jednim u Novom zavetu: „Zakon i proroci su [bili] do Jovana (Krstitelja) [jedino je Stari zavet bio propovedan pre Jovana Krstitelja]; odsele [a od onda] se CARSTVO BOŽJE propoveda jevanđeljem, i svaki navaljuje da uđe u njega” (Jevanđelje po Luki, 16: 16). Setite se da je u Jevanđelju po Marku 1: 14 Hristos propovedao „Carstvo Božje” i da je to nazvao jevanđeljem.

Sotona, koja je znala da je Hristos prorečen da propoveda poruku koju ona mrzi, potražila je od Cara Iroda da ga ubije dok Je bio dete. To je i razlog zašto je đavo pokušao da Ga kuša u pustinji (Jevanđelje po Mateju 4: 1-11). Znao je da bi ako bi uspeo u bilo kom pokušaju, mogao da omete Božji plan i da tako zadrži vlast nad narodima sveta. Više ćemo naučiti i o tome kasnije.

Značenje „jevanđelja”

Reč „jevanđelje” na engleskom gospel i na staroengleskom „god spell” znači dobra vest. Reč „carstvo” je takođe staroengleska reč jednostavnog značenja vladavina. Može se precizno reći da je Hristos propovedao „dobru vest o Božjoj vladavini”. Naučićemo o kome, čemu, kuda, kada, zašto i kako ovu DOBRU VEST i kako se to odnosi na biblijsko najvažnije proročanstvo.

Reč jevanđelje je pomenuta 101 put u Bibliji. Ponekad se nađe sama, a ponekad je prati izraz „o carstvu”. U drugim slučajevima, sadrži i „Carstva Božjeg” ili jednoznačnu frazu „Carstvo nebesko”. Imajte na umu da se kaže da je „nebesko” a ne „na nebu”. To je Nebesko carstvo i postoji velika razlika između ta dva pojma. Kao što carstvo od Boga znači Božje carstvo — ne carstvo u Boga — na taj način isto značenje imaju i carstvo od neba i Nebesko carstvo. Ovo je kritično za razumevanje.

U celom Novom zavetu, reč „carstvo” se nalazi 27 puta, „Carstvo Božje” 75 puta, a „Carstvo nebesko” 34 puta. Sve reči su, jasno, jedno te isto.

Sada shvatite poentu. Carstvo Božje je dominantna tema ne samo Novog zaveta, već CELE Biblije. Ipak, neverovatno, većina ljudi zna malo ili ne zna ništa o tome. Izaslanici ovog sveta su nesvesni ovog jevanđelja i nikada ne propovedaju o njemu. Zbog toga, praktično ceo svet stoji u potpunom neznanju ove jedinstvene najveće istine u Božjoj reči! Neverovatno, ali istinito!

Isto tako, SVI koji su ovo jedanput naučili moraju stalno da paze da im to kako ne umakne (Jevrejima poslanica 2: 1).

Apostoli su propovedali istinito jevanđelje

Kakvi dokazi postoje da su drugi pisci Novog zaveta propovedali ovu istu poruku? Veoma je mnogo dokaza!

Apostol Petar je takođe propovedao Carstvo Božje. Obratite pažnju: „Jer vam se tako obilno dopusti ulazak u večno CARSTVO Gospoda našeg i spasa Isusa Hrista” (Druga poslanica Petrova, 1: 11).

Tako je i apostol Jakov rekao: „Čujte, ljubazna braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovog sveta da budu bogati verom, i naslednici CARSTVA koje obreče [obeća] onima koji njega ljube?” (Jakovljeva poslanica 2: 5).

Matejev izveštaj pominje „jevanđelje o Carstvu” tri različita puta. Evo još jednog primera, skoro identičnog sa Jevanđeljem po Mateju 4: 23, koje je već citirano: „I prohođaše Isus po svim gradovima i selima učeći po zbornicama njihovim i propovedajući JEVANĐELJE O CARSTVU, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima” (Jevanđelje po Mateju 9: 35).

U većini Svojih parabola [priča], Hristos je podučavao osnovama Carstva Božjeg. Matej sam, uglavnom preko parabola, ukazuje preko pedeset puta na dolazeće Božje carstvo.

Luka beleži da je Isus Hrist naredio Svojim učenicima da propovedaju tu istu poruku: „Sazvavši, pak, dvanaestoricu… I posla ih da propovedaju CARSTVO BOŽIJE” (Jevanđelje po Luki: 9: 1–2). Ubrzo posle toga, On šalje sedamdeset drugih da propovedaju, i oni su takođe nosili poruku o „CARSTVU BOŽJEM” (Jevanđelje po Luki, 10: 1, 9).

Jovan beleži Hristove reči pre Pontija Pilata u noći kada je bio izdan. Ovo je važan pojam za razumevanje. Isus reče, „CARSTVO Moje nije od ovog sveta [ovog sadašnjeg doba]” (Jevanđelje po Jovanu 18: 36). Otkrićemo kasnije detalje o tome kako će Božja vladavina biti uspostavljena na Zemlji.

Sećate se da je đakon Filip propovedao Carstvo Samarićanima (Dela apostolska 8: 12). Primetite da je posebno propovedao Carstvo, a posebno Hrista: „Kad pak verovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o Carstvu Božjem, i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene.”

Filip nije jedino propovedao Carstvo Božje, nego je takođe i to razlikovao od učenja o Hristu. Odvojte vreme da pročitate ceo ovaj izveštaj. Zapamtite, glasnik nije poruka. Hristos nije jevanđelje. Ali, On stoji direktno pored istinitog jevanđelja i On će vladati celom zemljom kada se uspostavi carstvo.

Tako i Luka, pisac knjige Dela apostolska, razlikuje nadalje propovedanje o Carstvu Božijem i propovedanje o Isusu Hristu! Iako su oba od suštinskog značaja, ona su, jasno, dve odvojene teme!

Diskutovali smo kako neki tvrde da je Pavle propovedao „drugačije jevanđelje”. Oni jednostavno nisu svesni da je Pavle bio onaj koga je Bog iskoristio da baci kletvu na svakog koji to radi (Poslanica Galatima, 1: 8–9). Videli smo da je Pavle propovedao Božje carstvo. Međutim, obratite pažnju na dva stiha u knjizi Dela apostolska, koja pokazuju da on nije zanemario temu Hristove uloge u procesu spasenja.

Prvo, treba ustanoviti da je Pavle propovedao Božje carstvo nejevrejima. Dela apostolska 19: 8 navode: „I ušavši u zbornicu govoraše slobodno tri meseca učeći i uveravajući za CARSTVO BOŽJE.” U mnogim njegovim poslanicama, predavao je Carstvo u nejevrejskim kongregacijama. Njegova poruka je uvek bila ista. On je stalno propovedao, podučavao Carstvu Božjem i upućivao na njega.

Pregledajte ovo iz Dela apostolskih 20: 25: „Vi svi po kojima [ja] prolazih propovedajući CARSTVO BOŽJE… pokajanje k Bogu i veru u Gospoda našeg Isusa Hrista” (st. 21). Ovaj izveštaj jasno pokazuje da je Pavle propovedao jedno te isto jevanđelje — i paralelno Hristovu ulogu — jevrejima i nejevrejima. (U Božjoj crkvi, Efesci su većinom bili nejevreji.)

Sada primetite u knjizi Dela apostolska 28: 30–31: „A Pavle ostade pune dve godine o svom trošku, i dočekivaše sve koji mu dolažahu, Propovedajući CARSTVO BOŽJE, i učeći o Gospodu našem Isusu Hristu.” Kao i Filip, Pavle je razumeo da su jevanđelje i ko je bio Isus Hrist dve odvojene stvari.

Na kraju, razmislite o još jednom stihu, gde je Pavle lično napravio razliku između jevanđelja i Hristove ličnosti, sa kratkim pozivanjem ponovo na Drugu poslanicu Korinćanima 11: 4: „Jer ako onaj koji dolazi drugog Isusa propoveda kog mi ne propovedasmo… ili drugo jevanđelje koje ne primiste, dobro biste potrpeli [s njim]” (margina tačnijim čini ovaj poslednji izraz „sa mnom”). Pavle je želeo da Korinćani odbace lažne učitelje i da se drže onoga čemu ih je on učio. On jednostavno pravi razliku između učenja lažnog Isusa i učenja lažnog jevanđelja. To su — i uvek su bile — dve odvojene stvari.

Zapitajte se ponovo: Ako je Hristos jevanđelje, zašto su onda Pavle (četiri puta) i Filip govorili o tome kao o dve odvojene stvari?

Svi proroci Starog zaveta su propovedali Carstvo

Mnogi su pretpostavili da je jevanđelje isključivo novozavetna poruka. Ništa ne može biti dalje od istine! Biblija je bukvalno ispunjena mestima, U Starom i Novom zavetu, koja opisuju različite aspekte i proročanstva o Božem carstvu.

Obratite pažnju na Petrovu neverovatnu izjavu pronađenu u knjizi Dela apostolska 3: 19–21: „Pokajte se dakle, i [pre]obratite se da se očistite od greha svojih, da dođu vremena odmaranja od lica Gospodnjeg, I da pošalje unapred narečenog vam Hrista Isusa, Kog valja dakle nebo da primi do onog vremena kad se sve popravi, što Bog govori ustima svih svetih proroka svojih od postanja sveta.”

Obratite pažnju da ovde Petar govori o dolasku Hrista — kao [prisustvu] „lica Gospodnjeg” (stih 19), a stih 20 kaže da će Bog „poslati Isusa Hrista.” Stih 21 opisuje Božje carstvo kao restituciju svih stvari: „kad se sve popravi”. Petar izjavljuje da je ova „restitucija” (Hristos uspostavlja Svoje carstvo) nešto „što Bog govori ustima… SVIH svetih proroka svojih od postanja sveta”.

Ovo je zapanjujuća izjava! Ali, da li je to istina?

Da li je Bog zaista upotrebio sve Svoje proroke da objavljuju Njegovo carstvo? Zašto proučavaoci Biblije i veroučitelji ignorišu to znanje — pa ga čak i odbacuju bez ispitivanja. Hajde da pregledamo Stari zavet.

Propovednici pre potopa

Apostol Juda piše da „Enoh [Nojev pradeda]… prorokova [predvide]… govoreći: Gle, IDE Gospod… Da učini sud SVIMA” (Judina poslanica 14–15). Ovo se jasno odnosi na Hristov dolazak da uspostavi svetsku vladavinu, da vlada SVIM narodima.

Druga Petrova poslanica 2: 5 se odnosi na to da je Noje „osmi… propovednik pravde”. Juda piše da je Enoh „sedmi od Adama” (Poslanica Jude 14). Dakle, Noje je, sledeći posle njega, „osmi”. Počinjući sa Aveljom, i uključujući Enoha, bilo je sedam drugih ljudi koji su imali ovu ulogu ranije, pre Noja. Njihovi životi obuhvataju ceo period od Adama do potopa, i svi su propovedali istu poruku.

Pažljivo razmatranje poslanice apostola Jude otkriva da je Enoh takođe propovedao greh i pravdoljubivost. Iako se više može govoriti o ovom šesnaest i po vekova dugom periodu, dovoljno je reći da su svi ovi ljudi govorili istu poruku. Upamtite, Petar je rekao: „…od postanja sveta”.

Ko je još propovedao o Božjem carstvu?

Avram, Mojsije, Samuilo i David

Da li ima dokaza da je jevanđelje propovedano u periodu nakon potopa?

U Prvoj knjizi Mojsijevoj 12: 3, Bog reče Avramu: „… U tebi će biti blagoslovena sva plemena [sve nacije] na zemlji.” Ovaj stih je takođe naveden u Poslanici Galatima 3: 8, ali je izrečen malo drugačije: „… U tebi [Avraamu] će se blagosloviti svi neznabošci.” Ovaj isti stih kaže da je jevanđelje „[u]napred objavljeno Avraamu”.

Ovo je fascinantno razumevanje! Ne samo da je Avraamu jevanđelje propovedano (verovatno od strane Melhisedeka — Hrista), nego je propovedano i u Prvoj knjizi Mojsijevoj, koju je pisao Mojsije, o Avraamu! Sada razmislite. Kako se mogu blagosloviti sve nacije ako Hristos ne uspostavi Svoju vladu na Zemlji?

Iako Mojsije nije bio „propovednik pravednosti” ili apostol, bio je prorok i sudija, i prvi čovek kojeg je Bog uzdigao da vodi Izrael. Možda niste nikada pomislili na Mojsija kao na onoga koji je propovedao jevanđelje. Ali, Biblija otkriva da jeste, drevnom Izraelu, kada su bili u divljini. Videli smo da Prva knjiga Mojsijeva 12: 3 beleži jevanđelje, kao i Četvrta knjiga Mojsijeva 24: 17–19, i oba je zapisao Mojsije.

Dela apostolska 3: 22 jasno pokazuju da je Mojsije propovedao da će Bog podići [uzdignuti] Hrista kao velikog proroka (Peta knjiga Mojsijeva 18: 15) da propoveda celom svetu (Dela apostolska 3: 23) na Svom povratku! Većina je upoznata samo sa Mojsijem koji je vodio Izrael iz Egipta i potpuno su u neznanju da ga je Bog koristio na ovaj način.

Poslanica jevrejima 3: 9 i 4: 2 takođe prikazuje da je Mojsije propovedao jevanđelje drevnom Izraelu: „Jer je nama objavljeno [jevanđelje] kao i onima [u drevnom Izraelu]” (4: 2). Ovi stihovi, i knjiga Dela apostolska 3, zajedno pokazuju da ovo uključuje period sve do – i za vreme -Samuila!

Dela apostolska 3: 24 obaveštavaju da je Samuilo propovedao jevanđelje. Obratite pažnju: „A i svi proroci od Samuila i potom koliko ih god govori [što znači svi], i za ove dane javljaše [za dolazak Hrista i Božjeg carstva].” Ovo su jasne i moćne izjave. One se ne mogu prikriti. Odvojte trenutak da promislite o tome što ste pročitali. Ovaj stih kaže: „SVI Božji proroci… koliko god ih je govorilo… za ove dane javljaše.”

Na kraju, dok praktično svi znaju da je David bio kralj, skoro niko ne razume da je on propovedao Carstvo Božje. U Psalamu 67: 4, on piše: „… Jer sudiš [Bože] narodima pravo, i plemenima na zemlji upravljaš.” Očigledno je da se ovo odnosi na Božju dolazeću vladavinu.

Isaija, Jeremija, Jezekilje i Danilo

Prorok Isaija je imao još jasnije izjave o Božjem carstvu, o tome kako će se pojaviti i doneti mir svim narodima na Zemlji. Takođe je jasno objasnio da Božje carstvo uključuje VLADAVINU. Obratite pažnju: „Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome je VLAST na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prestolu Davidovom i u CARSTVU njegovom da se uredi i utvrdi sudom i pravdom od sada doveka” (Knjiga proroka Isaije 9: 6–7).

Ovo proročanstvo je toliko jasno da je nepotrebno bilo kakvo objašnjenje!

Prorok Jeremija je predskazao: „Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti Davidu Klicu pravednu [Hrista], koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U njegove dane spašće se Juda, i Izrailj će stanovati u miru, i ovo mu je ime kojim će se zvati: GOSPOD PRAVDA NAŠA” (Knjiga proroka Jeremije 23: 5–6, ali pročitajte i stihove 7–8).

Kao i u Knjizi proroka Isaije, ovim stihovima ne treba dodatno objašnjenje. Jeremija daje običan opis događaja koji se mogu opisati samo kao period nakon što je Božje carstvo došlo na zemlju. Tako je propovedao jevanđelje u Judinom domu.

Knjiga proroka Jezeklja opisuje vreme kada će Bog skupiti Svoj narod iz dolazećeg ropstva. Ovo je period neposredno nakon Velike nevolje (Jevanđelje po Mateju 24: 21-22) — predviđeno vreme nesreće za savremene potomke drevnog Izraela. Sada obratite pažnju: „Jer ću vas uzeti iz naroda, i pokupiću vas iz svih zemalja, i dovešću vas u vašu zemlju” (Knjiga proroka Jezekilja 36: 24).

U deset sledećih stihova opisuje se period obnove i nacionalnog prosperiteta, koji se može dogoditi jedino nakon Hristovog povratka. Odvojte vremena da ih pročitate.

Danilo je napisao: „A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti CARSTVO koje se do veka neće rasuti, i to se CARSTVO neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati do veka” (Knjiga proroka Danila 2: 44).

Da li je ovaj prorok propovedao Carstvo Božje? Biblija odgovara da — i videćemo kasnije da je to učinio u mnogo više navrata!

Svi manji proroci

Može se pokazati da su, na jedan ili drugi način, svi koji su često obeleženi kao „manji proroci” propovedali Božje carstvo. (Jona je bio mogući izuzetak.) Zapamtite, kada vidite frazu „jevanđelje o Carstvu Božjem” to nije jedini ispravan način za opisivanje jevanđelja! Prva knjiga Mojsijeva 12: 3 i Poslanica Galatima 3: 8 su to već pokazale.

Pregledajte sledeće stihove. U svakom slučaju, videćete da se oni odnose, direktno ili indirektno, na Carstvo Božje: Knjiga proroka Osije 2: 16, 19; 3: 5; Knjiga proroka Joila 2: 21–27; Knjiga proroka Amosa 9: 11–15; Knjiga proroka Avdije 21; Knjiga proroka Miheja 4: 1–3; Knjiga proroka Avakuma 2: 14; Knjiga proroka Sofonija 3: 14–20; Knjiga proroka Zaharije 14: 1–3, 8–9; Knjiga proroka Malahije 3: 1–3.

Posle čitanja ovih zapisa, jasno je da je Petar bio u pravu i da „Bog govori ustima svih svetih proroka svojih od postanja sveta… vremena kad se sve [obnovi] popravi” — to se može desiti jedino dolaskom Božje vladavine.

Važna je još jedna ključna stavka. Dela apostola 3: 21 navode: „Bog govori ustima…” Jevanđelje o carstvu Božjem je poruka od Boga.

Trebalo bi biti jasno da je to BOG koji govori kroz bilo kojeg slugu; On koristi — proroka, patrijarha, sudiju, đakona, propovednika pravdoljubivosti, kralja, pastora, evangelistu, ili apostola! Ako je čovek zaista Njegov sluga, Bog je uvek govorio ovu istu poruku kroz njega — „od početka sveta”!

Da li postoji posebno jevanđelje Isusa Hrista?

Kao što je već spomenuto, Jevanđelje po Marku 1: 1 tumači „Početak jevanđelja Isusa Hrista”. Zapitajmo se: Da li je „jevanđelje Isusa Hrista” neko različito — drugo — jevanđelje? Da li je Pavle zaboravio da postoji još jedno jevanđelje osim onog o Carstvu?

Odgovor je jasnan: „Ne!” Ali većina modernih propovednika uči da je jevanđelje Isusa Hrista o Njegovoj (Isusovoj) ličnosti; takođe tvrde da je On carstvo Božje i da je On [Hristos] jevanđelje. Videli smo da je to pogrešno i da to nije po Bibliji! Jevanđelje Isusa Hrista je Njegovo jevanđelje — Njegova poruka o Carstvu Božjem!

Videli smo da je Isus bio glasnik poslat od Boga sa NAJAVOM! Nije to bilo o Sebi — već je bilo o Božjem carstvu koje dolazi da vlada celom Zemljom. U Jevanđelju po Jovanu 12: 49–50, Hristos reče: „Jer ja od sebe ne govorih, nego Otac koji me posla, On mi dade zapovest šta ću kazati i šta ću govoriti. I znam da je zapovest Njegova život večni. Šta ja dakle, govorim, onako govorim kao što mi reče Otac.” Sada bi trebalo biti jasno da je Hristos imao ulogu glasnika — kao PREDSTAVNIKA — PORTPAROLA Carstva Božjeg.

U Jevanđelju po Jovanu, 14: 24, Isus reče: „Reč što čujete nije moja nego Oca koji me posla.” Hristos je doneo poruku od Oca — ne Svoju. Ovo bi sada trebalo biti jasno! Podsetite se šta je naveo u Jevanđelju po Luki 16: 16: „Zakon i proroci su [propovedani] do Jovana [Krstitelja]”; odsele [od tada] se carstvo Božje propoveda jevanđeljem.”

Ovo je ono što ovaj rad čini danas. Kroz ovu knjižicu, i mnoge druge, Carstvo Božije se propoveda lično Vama i milionima ostalih.

Carstvo Božje dolazi

Nemojte se zbuniti! Sa uslovima u svetu koji se približavaju poslednjoj krizi, ni jedan čovek nikad ne bi mogao doneti jedinstvenu svetsku vladu koja bi mogla funkcionisati. Isus Hrist će se uskoro vratiti na Zemlju i uspostaviće Svoje carstvo.

Učenici nisu razumeli kada će Hristos uspostaviti Božju vladavinu na Zemlji. Morao je to da objasni pomoću parabole. Obratite pažnju: „A kad oni to slušahu, nastavi kazivati priču; jer beše blizu Jerusalima, i mišljahu da će se odmah javiti CARSTVO BOŽIJE” (Jevanđelje po Luki 19: 11). Ova dugačka priča objašnjava da će mnogo vremena proći pre nego što dođe.

Pre Njegovog vaskrsa na nebo, u Delu apostola 1, nakon nekoliko susreta sa Svojim učenicima, Hristos se poslednji put sastao s njima. Do samog kraja, nastavio je da tumači Božje carstvo njima. Ali su ostali zbunjeni time kada će se ono uspostaviti: „Do dana kad se uznese [gore]… [On je] govorio [tumačio] o CARSTVU BOŽJEM… A oni onda koji zajedno behu, pitahu Ga govoreći: Gospode! Hoćeš li sad načiniti CARSTVO Izrailjevo?” (st. 2-3, 6).

Hristos je objasnio: „Nije vaše znati vremena i leta [sezone]…” (st. 7). Mi ne možemo znati danas tačno kad će to biti, ali možemo znati da je blizu.

Sada obratite pažnju na Knjigu proroka Danila 7: 18: „Ali će sveci Višnjeg preuzeti carstvo, i držaće carstvo na vek i doveka.” Zatim, stih 22 navodi: „Dokle dođe starac [Hristos ovde, i Otac u stihu 13], i dade se sud svecima Višnjeg, i prispe vreme da sveci preuzmu carstvo.”

Na kraju, primetite u stihu 27: „A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom daće se narodu svetaca Višnjeg; Njegovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti Njemu služiti i slušati Ga.”

Danilo je znao da će sveci jednog dana vladati na Zemlji sa Hristom!

Isusova prva zabeležena propoved, zvana „Beseda na gori”, navodi da će krotki [smerni, blagi] nasledeti zemlju” (Jevanđelje po Mateju 5: 5). Zapravo, Hristos je citirao Davida, koji je zabeležio ovu izjavu, Psalam 37: 11 — još jedno mesto gde je David propovedao jevanđelje. Tekst ovde je potpuno isti. Druga proročanstva pokazuju da će David lično jednog dana vladati svim plemenima Izraela (pogledajte Knjigu proroka Jezekilja 34) u Carstvu Božjem.

Obratite pažnju na tri različita pasusa u Otkrivenju. Hristos se citira kroz Jovana: „Koji pobedi daću mu da sedne sa mnom na prestolu mom, kao i ja što pobedih i sedoh s Ocem svojim na prestolu Njegovom” (Otkrivenje Jovanovo 3: 21). Takođe Otkrivenje 2: 26–27: „I koji pobedi… daću mu vlast nad neznabošcima; i pašće ih [vladaće njima] gvozdenom palicom.” I, na kraju: „I učinio si nas Bogu našem CAREVE i SVEŠTENIKE, i carovaćemo na zemlji” (Otkrivenje 5: 10).

Da li su Vam organizovane religije ikada govorile o bilo kojem od ovih stihova? Gotovo sigurno ne. Ali, bili su u Bibliji hiljadama godina!

Nije ni čudo što je Hristos, kada je bio na suđenju za Svoj život, dodao još Svojoj rečenici koja je citirana ranije u ovoj knjizi: „CARSTVO moje nije od ovog sveta; kad bi bilo od ovog sveta CARSTVO moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali CARSTVO moje nije odavde” (Jevanđelje po Jovanu 18: 36). U ovoj razmeni, Pilat ga upita, „Dakle, ti si car?” Isus odgovori: „Ja sam za to rođen, i zato dođoh na svet…” (st. 37).

Isus je potpuno razumeo da je rođen da bude Car (Jevanđelje po Luki 1: 31-33)!

Hristos da bude Car

Hristov Prvi dolazak je trebalo da bude veliki događaj. Isaija je predvideo Njegovo rođenje nevinoj devojci: „Zato će vam sam Gospod dati znak; eto [nevina] devojka će zatrudneti i rodiće Sina i nadenuće Mu ime Emanuilo” (Knjiga proroka Isaije 7: 14).

Pre Isusovog rođenja, anđeo se pojavio Mariji da objasni Božju nameru i to što će joj se uskoro dogoditi: „A u šesti mesec posla Bog anđela Gavrila u grad galigejski po imenu Nazaret i K devojci [devici] [kojoj] beše ime Marija” (Jevanđelje po Luki 1: 26-27).

Počinjući u stihu 30, Gavrilo objašnjava više o Hristu i kako će na kraju vladati sa Davidovog prestola. Obratite pažnju: „I reče joj anđeo: Ne boj se, Marija! Jer si našla milost u Boga. I evo zatrudnećeš, i rodićeš Sina, i nadeni Mu ime ISUS. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Najvišega, i daće Mu Gospod Bog PRESTO Davida oca Njegovog; I CAROVAĆE u domu Jakovljevom vavek [zauvek], I CARSTVU Njegovom neće biti kraja” (st. 30-33).

Hristos nikada nije sumnjao u Svoju životnu misiju i svrhu. Zbog toga je On stalno propovedao Božije carstvo svuda, gde god je išao.

Isaija je detalnjije govorio o tome kako će se Božje carstvo širiti po zemlji i na kraju obuhvatiti sve nacije: „Biće u potonja vremena gora doma Gospodnjeg utvrđena uvrh gora i uzvišena iznad humova, i sticaće se k njoj svi narodi. I ići će mnogi narodi govoreći: Hodite da idemo na goru Gospodnju, u dom Boga Jakovljevog, i učiće nas svojim putevima, i hodićemo stazama Njegovim. Jer će iz Siona izaći zakon, i reč Gospodnja iz Jerusalima. I sudiće među narodima, i karaće mnoge narode, te će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju [ratu]” (Knjiga proroka Isaije 2: 2-4).

Ovakvo identično proročanstvo se ponavlja radi isticanja u Knjizi proroka Miheja 4: 1-3. Ovi odlomci predviđaju da će se Božje carstvo širiti širom sveta. Zato je jedna od Hristovih parabola [priča] uporedila carstvo sa kvascem (Jevanđelje po Luki 13: 20-21), koji se uvek širi dok ne popuni domaćina [testo]. Sveobuhvatna svrha Vašeg života je da učestvujete u budućem proširenju Božje vladavine.

Ispred zgrade Ujedinjenih Nacija nalazi se spomenik velikog čoveka koji kuje plug od mača. Video sam to stotinama puta, jer sam vodio crkvenu službu preko puta tog mesta nekoliko godina. Ali, izgleda da niko više ne mari ili čak ne veruje u neverovatno proročanstvo koje prikazuje ova čuvena skulptura.

Isus Hrist je došao da bude CAR koji će jednog dana VLADATI na zemlji. Kada se vrati, patnja, beda, nezadovljstvo i sve svetske nevolje i zlo će nestati — i svetski mir će bukvalno „izbiti”, zajedno sa vrhovnom srećom, harmonijom, prosperitetom i obiljem za sve nacije. Nijedna ljudska vlada nikada nije mogla da donese ove stvari ni jednoj jedinoj državi na Zemlji. Ovo je centar [srž] poruke jevanđelja koje je Isus doneo.

Da li u to verujete? Hoćete li verovati?

Carstvo Božje mora i danas da se propoveda

U Jevanđelju po Mateju 24 (i 25), u Maslinskom proročanstvu, Hristos je upitan za događaje koji će biti znaci Njegovog drugog dolaska i kraja sveta [doba]. On je odgovorio da će se najpre desiti veliki broj različitih promena.

Jedan događaj koji prethodi Hristovom dolasku je opisan u stihu 14: „I propovediće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I tada će doći posledak.” Prorečeno je da će istinito jevanđelje biti propovedano sve do „posletka [ovog doba]”. Ovo jasno znači da će ga neko propovedati sada, u sadašnjosti — jer kraj još nije došao.

Nešto istorije: Znanje istinitog jevanđelja je obnovio Herbert W. Armstrong (1892– 1986). Ono nije bilo propovedano svetu tokom skoro 19 vekova sve dok gospodin Armstrong to nije učinio početkom 1934. godine, kada je proročanstvo iz Jevanđelja po Mateju 24:14 počelo da se odvija. Shvatite! Još od prvog veka svet u celini nije čuo ovu poruku. Ovaj čovek je korišten od Boga da za 52 godine tokom kojih je bio ministar dosegne do stotina miliona ljudi sa ovim razumevanjem. Bio je to g. Armstrong, koji je mene učio istinitom jevanđelju i koji me je obučio da nosim ovu istu poruku u svet.

Zapamtite, kraj još nije došao. Stoga, Obnovljena crkva Božja nastavlja ovu misiju, hrabro propoveda ovu najveću od svih proročkih istina. Dolazak Božjeg carstva je siguran — neizbežan! Kada se ispuni, i Vi možete biti deo Njega!

7000-godišnji plan

Odsečeno od Boga zbog greha (Knjiga proroka Isaije 59: 1-2), čovečanstvo je verovalo u laži boga ovog sveta tokom 6000 godina. Raspon Božjeg plana sa ljudima obuhvata 7000 godina. Nekolicina to shvata. Mnogi su ispravno shvatili barem neke od stihova o dolazećoj Hristovoj 1000 godina dugoj vladavini, koja će početi Njegovim dolaskom (Otkrivenje 20: 4-6). Ali oni ne znaju ništa o tome da je Bog odredio čoveku 6000 godina, ili šest milenijumskih dana od „sedmodnevne nedelje”, da vlada pod Sotonom, pred sedmi 1000-godišnji „dan”. Mi smo sada blizu kraja „šestog dana”.

Hajde da razumemo! Biblija navodi: „Ali ovo jedno da vam ne bude NEPOZNATO, ljubazni, da je jedan dan pred Gospodom kao hiljadu godina, i hiljadu godina kao jedan dan” (Druga poslanica Petra 3: 8; Psalam 90: 4). Naravno da je većini „nepoznato” skoro SVE čemu Biblija uči.

Ali Vi možete znati!

Čovek (pod nevidljivim uticajem Sotone) je dobio šest „dana”, ili 6000 godina, da isproba vlastite načine, vladavinu, religije, filozofije, vrednosne sisteme, kodove ponašanja i forme obrazovanja. Pod uticajem Sotone, on je tokom sveg vremena izvršavao grehe i pokazivao neposlušnost prema Božjim zapovestima. Onda je pokušao da tretira [“leči”, uklanja] sve loše efekte koje je to donelo, umesto uzroka, što je kršenje Božjih zapovesti. Bog dozvoljava čovečanstvu da uči teške, gorke lekcije. Mase, koje nikada nisu znale Božju dragocenu istinu, moraju naučiti da njihovi načini ne funkcionišu!

Uskoro, ceo svet će videti ispunjenje Otkrivenja 11: 15: „Posta carstvo sveta [svetsko] Gospoda našeg i Hrista Njegovog, i carovaće va vek veka [zauvek].”

Isus Hrist je rođen da bude Car koji će zauvek vladati svim narodima na zemlji uz pomoć drugih duhovno-sastavljenih careva: „I iz usta Njegovih iziđe mač oštar, da njime pobije neznabošce [nacije]; I On će ih pasti [vladati] s palicom gvozdenom… I ima na haljini i na stegnu [butini] svom ime napisano: CAR NAD CAREVIMA I GOSPODAR NAD GOSPODARIMA” (Otkrivenje 19:15-16).

Da li Vam je neko ikada objasnio ove pasuse? Ja nikada nisam saznao o njima, čak ni čuo za njih u crkvi moje mladosti — a ipak, evo ih, napisani su očiglednom jasnoćom za sve koji će im se obratiti.

Objašnjeno Carstvo Božje

Jevanđelje po Mateju 6: 33 navodi: „Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu…” Ako treba da pronađete nešto kao svoj prvi cilj u životu, morate bolje znati tačno šta je to!

Glavna svrha ovog poglavlja nije da detaljno objasnimo Božje carstvo. (To ćemo učiniti kasnije.) Sada nam je cilj da objasnimo definiciju pravog jevanđelja i veliki potencijal čovečanstva.

Dakle, hajde da razumemo. Reč „carstvo” jednostavno znači vladavina. Naravno, vladavina je nemoguća bez zemlje kojom se vlada. Dakle, carstvo je bar jedna zemlja sa vladom.

Postoje četiri neophodna dela za bilo koje carstvo: (1) zemljište, imovina ili teritorija — ma koliko velika ili mala. Drugim rečima, čovek mora imati specifičnu i definitivno određenu granicu koja uspostavlja veličinu carstva, (2) vladara, cara, monarha ili guvernera koji rukovodi vladom, (3) narod ili subjekte koji žive na teritoriji kojom se upravlja, i (4) sistem zakona i pravila i osnovnu strukturu vladavine. Nijedno carstvo nije savršeno bez ovih osnovnih elemenata.

Ali kako se to odnosi na Božje carstvo? Većina ne razume najosnovnije elemente carstva Božjeg. Da li će to biti bukvalno fizičko mesto na zemlji, sa narodom i zakonima, kojima predsedava vladar? Mnogi veruju da se ovo carstvo nalazi u čovečjem srcu. Drugi veruju da je to gde god pronađete neku određenu crkvu. Opet, neki drugi veruju da je to Isus Hrist lično. Pojedini veruju da je već sada na zemlji, dok drugi veruju da je tek u budućnosti, ali ne razumeju — nemaju ideju — kako će se to desiti.

Možemo da pitamo: Kako se zapravo ulazi u Carstvo Božje?

Čovek se mora ponovo roditi da uđe u Carstvo

Pavle je napisao da je Hristos postao „prvorođeni iz mrtvih” (Poslanica Kološanima 1: 18), i da je „On bio prvorođeni među mnogom braćom” (Poslanica Rimljanima 8: 29). Kada se povežu, ova dva stiha pokazuju da je Hristos prvorođeni iz mrtvih i da će ga mnogi drugi slediti. Ali kada i u kom obliku će se ovi drugi roditi?

U Jevanđelju po Jovanu 3: 3, Hristos reče Nikodimu: „Zaista, zaista [što znači iskreno, u istinu] ti kažem: ako se ko NANOVO NE RODI, ne može videti Carstvo Božije.” U stihu 6, on nastavlja: „Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je.” Verujte u ovaj jednostavni stih. Čovek mora postati duh da bi VIDEO Carstvo Božje!

Pavle podučava: „Telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije” (Prva poslanica Korinćanima 15: 50). Sledeća dva stiha objašnjavaju da će doći vaskrsenje kada zasvira sedma (poslednja) truba, kada će mrtvi „ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti [promeniti]”.

Hristos se vraća kada sedma truba iz Otkrivenja 11 zasvira. Tada će se vaskrsenje mrtvih desiti. Nemojte biti zbunjeni u vezi sa razumevanjem ovog velikog događaja, koji ćemo pažljivo objasniti kasnije. Dovoljno je reći ovde: ljudi koji su nekada bili telesna ljudska bića će biti pretvoreni u duh — biće ponovo rođeni — i ući će u Carstvo Božje. Fizički ljudi ne mogu ući u ovo Carstvo.

Jevanđelje po Jovanu 4: 24 kaže: „Bog je Duh.” Ispod Oca, Hristos će voditi Svoje carstvo, koje će biti sastavljeno od vaskrslih duhovnih bića. Na Svom povratku, Hristos će, kao član Božje porodice, imati mnogo „mlađe braće i mlađih sestara”, koji su se kvalifikovali da vladaju s Njim.

Promislite na ovaj način: Postoji biljno carstvo, životinjsko carstvo, ljudsko carstvo i anđeosko carstvo. Takođe postoji i Božje carstvo.

Sada primetite Prvu knjigu Mojsijevu 1: 26: „Potom reče Bog: Da NAČINIMO čoveka po SVOM obličju, kao što smo MI.” Aludirajući na sebe, onaj što govori reče: „Svom”, „Mi”. Ovaj stih otkriva da ima više od jednog bića u božanstvu — za sada postoje dva! U ovom spisu, hebrejska reč za Boga je Elohim. Ovo je unipluralni termin, kao grupa, tim, komitet ili porodica. Svi ovi nazivi predstavljaju jedan entitet, koji se sastoji od nekoliko osoba.

Dakle, Biblija uči da postoji jedan Bog [Elohim], sastavljen od dve osobe — Otac i Hristos — sa još brojnijom decom kasnije. Prvi put kada će Bog dodati više sinova u Svoju porodicu je u vreme kada se Hristovo carstvo uspostavi. Ali, ulazak u Božje carstvo neće biti automatski za bilo koga.

Postoje uslovi za ulazak u Carstvo

Čitali smo na nekoliko mesta gde je Hristos rekao da će samo oni koji prebrode [odole, pobede] nasledeti carstvo i vladati s Njim. Ulazak u Carstvo je nešto više od same želje. Postoje određeni USLOVI koji se moraju ispuniti.

Hristos reče mladom bogatašu koji se raspitivao o večnom životu: „… Ako želiš ući u život, drži [se] zapovesti” (Jevanđelje po Mateju 19: 17). On je objasnio da se čovek mora držati deset zapovesti da se spase, i konkretno je naveo njih pet.

Sada, šta je greh? Pošto činjenje greha rezultira smrću (Poslanica Rimljanima 6: 23), zar ne bi trebalo znati šta je to? Prva poslanica Jovanova 3: 4 beleži: „Greh je bezakonje [kršenje zakona].” Ovo je isti zakon po kome je mladom bogatašu rečeno da mora da se povinuje da bi nasledio večni život.

Mnogi tvrde da su hrišćani — da su Hristovi sledbenici. Oni tvrde da „veruju u Hrista” i tvrde da su „tražioci istine”, a uopšte ne žele stvarnu istinu Biblije. Obratite pažnju na ovu dugotrajnu razmenu koju je Isus Hrist imao sa farisejima: „Tada Isus govoraše onim Jevrejima koji Mu verovaše [ovo su bili „vernici”]: Ako vi ostanete na MOJOJ BESEDI [MOJOJ REČI], zaista ćete biti učenici moji, i [s]poznaćete ISTINU, i ISTINA će vas izbaviti… ali gledate da me ubijete, jer MOJA BESEDA [REČ] ne može u vas da stane… A sad gledate da mene ubijete, čoveka koji vam ISTINU kazah koju čuh od Boga… Kad bi Bog bio vaš Otac, ljubili biste mene; jer ja od Boga iziđoh i dođoh… Zašto ne razumete govor moj? Jer ne možete REČI MOJE da slušate… A meni ne verujete, jer ja ISTINU govorim [ali rečeno je da su verovali „u” Njega]… Ako li ISTINU govorim, zašto mi vi ne verujete? (Jevanđelje po Jovanu 8: 31-32, 37, 40, 42-46). Isus nastavlja sa otvorenim optužbama na račun onih koji bi tvrdili da su hrišćani kada su u stvari „od (svog) oca đavola”.

Mnogi tvrde da „znaju Isusa” kada ne znaju praktično ništa od istinskog Hrista Biblije. Kao što je rekao, oni bukvalno „ne mogu da čuju” Hristove reči — ISTINU — iako mogu misliti da je čuju: „Koji govori: POZNAJEM GA, a zapovesti Njegove [se] ne drži, laža [lažov] je, i u njemu ISTINE nema” (Prva poslanica Jovana 2: 4). Svet je ispunjen stotinama miliona takvih „hrišćana”, koji priznaju Isusa, ali ne znaju istinu.

Mnogi koji ne praktikuju hrišćanstvo pronađu svoj put u istinitu Crkvu. Ali na kraju svi oni odlaze. Jovan nastavlja: „Od nas iziđoše, ali ne biše [nisu bili] od nas: kad bi bili od nas onda bi [bez sumnje] ostali [nastavili] s nama; ali [oni su izašli napolje] da se jave [da bi se pokazalo] da nisu svi od nas” (st. 19). Viđao sam previše toga. Mnogi izgleda samo veruju „u” Hrista, ali ne veruju Njemu — tome što je rekao, i tome što je rekao da RADE!

Podsetite se Hristovih reči u Jevanđelju po Marku 1: 15: „POKAJTE se i verujte jevanđelju.” Pokajanje je od greha (Dela apostola 3: 19). Hrišćanin je onaj koji se preobratio — pokajao — zbog svojih greha i kršten je (Dela apostola 2: 38) i preobraćen (Dela apostola 3: 19). Kroz život se prevazilaženjem greha Hrišćanin kvalifikuje za spasenje i duhovno rođenje u Carstvo Božje (iako nikada to ne može dobiti).

Vaš veliki potencijal

Podsetite se da je Bog rekao da je On stvorio ljudska bića prema Svojem „obličju” [obliku] i „sličnosti” (Prva knjiga Mojsijeva 1: 26-27). Ovaj stih znači upravo ono što piše. Bog je stvorio Vas da postanete „kao” On u svakom pogledu. Kroz Njegov duh koji ulazi u um svakog od Njegove novopreobraćene dece, zasnovan je novi, duhovni život. U tom trenutku nastaje mali duhovno rođeni „embrion”, spreman za rast i razvoj u ukupan duhovni izgled, takoreći, najpre u „fetus”, a zatim rođenje.

I Stari i Novi zaveti čine ovu tačku apsolutno jasnom! Dok mnogi imaju nejasno shvatanje da bi hrišćani na neki način mogli biti „Božji sinovi”, niko nikada to ne uzima u obzir: „Ljubazni! Sad smo deca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo KAO i On, jer ćemo Ga videti kao što jeste” (Prva poslanica Jovana 3: 2). Shvatite ovo zapanjujuće znanje, nepoznato skoro svima koji smatraju sebe Hrišćanima! Jednoga dana ćemo imati sličnost sa Isusom Hristom. Rimljanima poslanica 8: 16 navodi da smo mi „deca” od Boga i „naslednici” s Hristom.

Kralj David je ovo razumeo hiljadu godina ranije kada je napisao: „A ja ću u pravdi [pravednosti] gledati lice Tvoje; kad se probudim, biću sit [zadovoljan] od PRILIKE [SLIČNOSTI] TVOJE” (Psalmi Davidovi 17: 15). Usput, ovaj stih razbija zabludu o ideji o „blaženoj viziji” popularnu kod univerzalne crkve — da ljudi zapravo neće videti Božje lice u zagrobni život. David je shvatio da ćemo videti Boga — i to licem u lice. Kao što je i Jovan. Obojica su znali da ćemo na vaskrsu — kad se „probudimo” — biti kao i Bog, po obliku i karakteru.

Onda, dakle, Bog se, u stvari, reprodukuje u ljudima koji su dobili Njegov Sveti Duh. On stvara decu koja će ličiti na Njega na svaki način!

Ali Petar je pisao da hrišćani moraju da „NAPREDUJU [RASTU] u blagodati [milosti] i u poznanju Gospoda našeg i spasa [spasitelja] Isusa Hrista” (Druga poslanica Petra 3: 18). Hrišćani treba — moraju — da rastu u ovom životu. Da bi dobili božansku vlast i moć, kao zajednički naslednici s Hristom, moraju se kvalifikovati kroz stvaranje Božjeg svetog pravednog karaktera u svom životu.

Pavle je objasnio da je uloga vernih ministara u Crkvi da hrane stado. Isus je rekao da će On sazidati Crkvu Svoju: „Sazidaću crkvu svoju” (Jevanđelje po Mateju 16:18). To je Crkva — TA CRKVA — koja je „Gornji Jerusalim… koji je mati [majka] svima nama [svih nas]” (Galatima poslanica 4: 26; Jevrejima poslanica 12: 22-23). Kao i svaka majka, Crkva neguje i hrani svoju decu — a to radi već 2000 godina. (Više o ulozi Crkve kao naše majke će biti objašnjeno u poglavlju deset.)

Zapanjujući zapis

Jevrejima poslanica otkriva Božju zapanjujuću svrhu kristalno jasno. Kontekst počinje u prvom poglavlju. Pogledajte kako se otvara slika spasenja.

Prvo, shvatite da je Bog stvorio anđele da budu „službeni duhovi” da pomažu „naslednike spasenja” (Jevrejima poslanica 1: 14). Ovo je njihova uloga u Božjem planu. Anđelima nije ponuđeno članstvo u Božjoj porodici. Zbog toga Sotona (kao pali anđeo) toliko mrzi ideju da slabašni, mali, telesni ljudi mogu primiti ono što njoj nikada nije ponuđeno i što ne može postići.

Pavle citira dva mesta u Psalmima: „Jer kome od anđela reče kad: Sin moj ti si, Ja te danas rodih? I opet: Ja ću Mu biti Otac, i On će Mi biti Sin?...” (Jevrejima poslanica 1: 5). Bog to nikada nije rekao ni jednom anđelu!

Pavle onda citira još jedan psalam, objašnjavajući šta je oduvek bila Božja svrha: „PRESTO je Tvoj, Bože, va vek veka [zauvek]; palica [skiptar] je pravde palica [skiptar] CARSTVA Tvog…” (Jevrejima poslanica 1: 8). Palica [skiptar] ili štap se koriste kao simbol vladavine ili autoriteta — i u Svojem carstvu Bog će imati svu moć.

Na kraju, Pavle postavlja isto pitanje o anđelima: „A kome od anđela reče kad: Sedi meni s desne strane dok položim neprijatelje Tvoje podnožje nogama Tvojim? Nisu li svi službeni duhovi koji su poslani na službu onima koji će naslediti spasenje?” (st. 13-14).

Ovo postavlja osnovu onome što moramo razumeti! Hajde da zaista shvatimo neverovatnu budućnost koju je Bog pripremio za sve one koji Mu služe.

Neverovatna serija stihova se nastavlja u drugom poglavlju. Pavle je citirao Davida (Psalmi Davidovi 8: 4-6) kada je postavio sve-važno pitanje: „Šta je čovek da ga se opomeneš [misliš na njega]? (Jevrejima poslanica 2: 6). Pošto je Bog večan, i sedi iznad čitave vasione i ima svu moć pod Svojom kontrolom, nije čudo što Ga je David pitao, a Pavle ponovio, ovo veoma centralno pitanje života.

Zapanjujući odgovor počinje u sledećem stihu: „Umalio [Učinio] si ga [čoveka] malim [manjim] nečim od anđela, slavom i časti venčao [krunisao] si ga, i postavio si ga nad delima ruku svojih” (Jevrejima poslanica 2: 7).

Bog će na kraju deliti vladavinu celog Svog stvaranja sa Svojim sinovima. Još jednom, Hristos je samo prvi od mnogih sinova. Rođenje sina prvenca ne sprečava rađanje dodatnih sinova (i kćeri) u istoj porodici. Ja imam dva sina i ja sam prvenac s mlađim bratom. Moj otac je bio drugorođeni sin, imao je starijeg brata i tako dalje.

Pavle nastavlja da objašnjava da Bog planira da da ogromnu snagu i autoritet Svojim sinovima: „SVE SI pokorio pod noge Njegove. A kad Mu pokori sve, NIŠTA ne ostavi Njemu nepokoreno; ali sad još ne vidimo da Mu je sve pokoreno” (st. 8). Ovo se još nije desilo — ali će se desiti uskoro.

Kada Bog kaže da će „sve stvari” biti stavljene pod noge čoveka, to je ono što je namera! Ogroman svemir, sa svim svojim kvadrilionima zvezda i jednog triliona galaksija, biće stavljen pod autoritet ljudi koji su rođeni u Božjoj porodici. U stvari, Mofatov prevod Biblije objašnjava grčku reč za „sve stvari” kao „SVEMIR”.

Ovo je zaista neverovatno znanje! Dajte sebi vremena da to shvatite. Shvatite šta može biti VAŠA budućnost!

Pre nego što nastavimo, razmislite o fascinantnom stihu još jednog srodnog aspekta spasenja koji se nije razumeo ranije. Videli smo da hrišćani čekaju zaista veličanstveno spasenje. Ali celina stvaranja takođe intenzivno čeka pojavljivanje tih novih sinova koji će biti dodati Božjoj porodici. Pažljivo pročitajte sledeće stihove iz revidirane standardne verzije Biblije:

„Jer čekanje tvari [tvorevina] [sa željnom žudnjom] čeka da se jave sinovi Božiji. Jer se tvar [tvorevina] [sve stvari u poznatom svemiru] pokori propadljivosti [bespomoćnosti] (ne od svoje volje nego za volju onog koji je pokori), na nadu [u nadi] da će se i sama tvar [tvorevina] oprostiti [osloboditi] od ropstva raspadljivosti na [u, za] slobodu slave DECE BOŽJE. Jer znamo da sva tvar [sve tvorevine] [sve] uzdiše u tuži [patnji] s nama do sad. A ne samo ona, nego i mi [hrišćani] koji novinu [prvi plodovi] duha imamo [NEKOLICINA sada pozvana], i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenje i izbavljenje telu svom” (Rimljanima poslanica 8: 19-23).

Svi budući „Božji sinovi” će na kraju biti oslobodioci tvorevine koja je sada u ropstvu, a predviđeno je da će postati još gore. Propala i ranjena zemlja, sunce, mesec i zvezde — svemir! — uskoro će se obnoviti i vratiti u stanje lepote, harmonije i mira pod rukovodstvom Hrista i vaskrslih svetitelja.

„Dolazak mnogih sinova u slavu”

Sada možemo nastaviti sa sve-važnim izveštajem u Drugoj poslanici jevrejima: „Ali umanjenog malim čim [malo nižim] od anđela vidimo Isusa, koji je za smrt što podnese venčan [krunisan] slavom i časti, da bi po blagodati [milosti] Božijoj za sve okusio smrt. Jer prilikovaše Njemu za Kog je sve i kroz kog je sve, koji dovede MNOGE SINOVE U SLAVU, da dovrši Poglavara [Kapetana] spasenja njihovog stradanjem” (Jevrejima poslanica 2: 9-10).

Ovaj odlomak otkriva neverovatan potencijal koji je planiran za sve hrišćane. Kada se Hristos vrati, Pavle otkriva da će biti „MNOGO SINOVA”, koji su dovedeni „u slavu” kroz „Kapetana našeg spasenja”.

Stih 11 navodi da se Hristos „ne stidi nazvati ih [mnogo drugih sinova — nas] braćom”. To su svi oni od kojih se Hristos naziva „prvorođenim”. Zaista, začeta osoba je pozvana u „slavu” i biće jedan od „mnogih sinova”. To je Hristova patnja i žrtvovanje koje Mu dozvoljava da bude „Kapetan njihovog spasenja” — i potencijalno Vašeg!

Kakav veličanstven potencijal za one koje Hristos „naziva… braćom”. Sada obratite pažnju na ovaj zadnji stih: „Jer i Onaj koji osvećuje, i oni koji se osvećuju, svi su od Jednog; zaradi tog uzroka ne stidi se nazvati ih braćom” (Jevrejima poslanica 2: 11). Hristos i sveci dele isto spasenje.

Ovaj stih pokazuje da su hrišćani „osveštani” (osvećeni, odvojeni). Kako? Jovan je rekao: „Osveti [posveti, odvoji] ih [začete hrišćane] istinom svojom; REČ JE TVOJA ISTINA” (Jevanđelje po Jovanu 17: 17).

Tradicije i ljudske bajke, o životu nakon smrti ili bilo čemu drugome, propadaju pod nadzorom. Hrišćani, izašli iz prevarenog, zbunjenog sveta, su odvojeni od sveta ISTINOM!

Ako se Hristos „ne stidi nazvati ih (nas) braćom”, onda mi, Božji duhovno začeti sinovi, ne smemo se sramotiti da branimo istinu koja nas osveštava — i istinu o jevanđelju (Filibljanima poslanica 1: 17). Mi svi moramo „dostignuti” jedinstvo vere Hrista (Efescima poslanica 4: 13) i držati se istinskih doktrina Božjih. Mi se moramo KVALIFIKOVATI da jednog dana stanemo pored Hrista nad „svim stvarima”.

Sada se vratite natrag. Da li vidite šta je opisano ovde? Neverovatni cilj hrišćanina je da se rodi u carstvu Božjem — da postane duhovno biće koje VLADA ispod Hrista, kao lični Božji Sin. Šta bi moglo biti lepše — SLAVNIJE! — za nadu hrišćana?

Hristos se vraća

Jevanđelje po Mateju 24: 27 navodi da će, kada se Hristos vrati, Njegov dolazak biti poput munje koja sija sa istoka ka zapadu. Ovo će biti događaj koji razara zemlju, koji je nemoguće propustiti.

Danilo govori o Hristovom dolasku u „oblacima nebeskim” (Knjiga pororoka Danila 7: 13). Pre Njegovog povratka, Bog [Otac] zvanično daje Njemu AUTORITET da vlada svetom. Sveci ne mogu dobiti autoritet sa Hristom dok On prvi ne dobije autoritet. Tek onda može dati vlast drugima. Primetite: „I DADE Mu se [Hristu] vlast i slava i CARSTVO da Mu služe svi narodi i plemena [nacije] i jezici; vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći [propasti], i CARSTVO se Njegovo neće rasuti [uništiti]” (Knjiga proroka Danila 7: 14).

Ali hrišćanska odgovornost u ovom životu je KVALIFIKOVANJE da postanu deo Božjeg carstva. Nije čudo što je Hristos rekao: „I koji pobedi [savlada] i održi dela moja do kraja, daću mu vlast nad neznabošcima [narodima]; I pašće ih [vladati njima] gvozdenom palicom… kao i ja što primih od Oca svog” (Otkrivenje 2: 26-27), i nekoliko stihova kasnije: „Koji pobedi [savlada] daću [dozvoliću] mu da sedne sa mnom na prestolu mom…” (Otkrivenje 3: 21). Kada se Hristos vrati, sveci će vladati s Njim!

Uzbuđenje večnog života će biti izvan opisa. Mi ćemo imati Božju snagu, nikad nećemo doživeti umor, patnju, bol ili zlo bilo kakve vrste. Predviđanje novih projekata, uzbudljivih dostignuća i neopisive radosti biće zauvek.

Ko to ne bi želeo? Zašto čovečanstvo nije znalo da je ovo oduvek bilo njihova SUDBINA — da bi se sve ljudske patnje i beda mogle elimisati, ako bi čovek shvatio poreklo ljudske prirode, izvor zla svake vrste — i pokorio ga?

Zašto je svet u užasnom neredu u kakvom jeste? Zašto je čoveku ponuđen večni život, ali je napravljen od prašine zemlje — smrtnog — da može umreti? Zašto — i kako — se razlikuje od životinja? Zašto je sposoban da misli i razmišlja — da reši probleme i pronađe rešenje — dok životinje ne mogu? Zašto je ljudski um neizmerno sposobniji od bilo kog životinjskog mozga? Kakva je tačno razlika između njih?

Nastavite čitanje da biste dobili JEDNOSTAVNE ODGOVORE koje su naučnici, teolozi i edukatori promašili!

Svet je dostigao dvadeset prvi vek. Moj deda i moja baka su rođeni u devetnaestom veku. U tom vremenskom periodu — nešto više od sto godina — svet se promenio do neprepoznatljivosti. Čovečanstvo sada stoji na pragu uništenja oružjem za masovno uništenje, sa zastrašujućim spektrom terorizma koji se širi svetom.

Uslovi u svetu postaju sve zloslutniji jer vesti svakog dana izgledaju sve lošije. Događaji ubrzavaju prema velikoj krizi na kraju ovog doba.

Kako je došlo do takvih užasnih zala i strašnih patnji na svetskom nivou?

I zašto svetski lideri nisu uspeli da poboljšaju zemlje kojima upravljaju i svet uopšte? Šta nije u redu?

Zašto napredak u znanju, nauci i tehnologiji nije izbavio čoveka iz njegovih problema?

Zašto civilizacija stoji na ivici katastrofe — čak i izumiranja — bez neke vrste intervencije i spasenja?

Mnogi znaju da nešto nije u redu — ali ne znaju šta. Pretpostavljeni stručnjaci nemaju odgovore na najveća životna pitanja. Manjina shvata da postoji veliki cilj (svrha) koji Bog razrađuje ovde dole. Još manje njih zna kakva je to svrha (cilj) — i oni ne razumeju radnu snagu koja kontroliše civilizaciju od kada se čovek prvi put pojavio na Zemlji.

Najveće kidnapovanje

Većina pretpostavlja da su stvari takve kakve jesu jer je čovečanstvo evoluiralo u sadašnje stanje ili položaj. Ovo razmišljanje prožima moderno obrazovanje, ali to je netačna — potpuno POGREŠNA — premisa. Evolucija je fikcija stvorena od strane ljudi koje je do te teorije doveo onaj koji želi da zaslepi sve stanovnike Zemlje Božjim velikim planom — Njegovom zapanjujućom svrhom za celo čovečanstvo.

Oni koji se drže teorije evolucije su sprečeni — zapravo blokirani! — da razumeju zašto su uslovi na Zemlji kakvi jesu. Mnogi državnici, lideri i mislioci se osećaju zarobljenim trendovima i uslovima, kao i opštim tokovima svetskih događaja, i ne mogu učiniti ništa u vezi sa njima. Zaista, zarobljeni su. Ali moramo da razumemo zašto.

Ovo nije Božji svet. Odsečen je od Njega i zadržan kao talac od strane nevidljivog SUPER OTMIČARA. Celo čovečanstvo je prevareno da veruje u umirujuće reči ovog velikog POROBLJIVCA, misleći da će im biti bolje pod njegovom brigom i vođstvom. Govorim o Sotoni, đavolu i njegovom otimanju — pre 6000 godina — Adama i Eve i svih stanovnika planete Zemlje od onda! Od tada je svet postao neminovni zarobljenik.

Svako ko čita novine razume kidnapovanje. Ovaj zločin često uključuje rukovodioce velikih kompanija, čije se oslobođenje obezbeđuje plaćanjem otkupnine.

Otmičari rade na isti način, osim što ovaj zločin obično uključuje zaplenu aviona, autobusa ili nekog drugog vozila punog žrtava.

Većina žrtava talaca su zarobljenici dok neko ne izvrši opasno spasavanje ili ne isplati cenu otkupa. Zemlja je sada u stanju ropstva koje zahteva natprirodno izvlačenje — spasavanje — plaćanje otkupa.

Evo savremenog čovekovog stanja: Zamislite sebe da podignete knjigu od dvadeset poglavlja i pokušate da je razumete počevši od zadnjeg poglavlja. Bili biste izgubljeni, potpuno nesposobni da shvatite značenje likova i opisanih događaja. Na isti način, niko ne može razumeti događaje u savremenom svetu jer nema dovoljno poznavanja okolnosti onoga što se dogodilo u prethodnim poglavljima postojanja čovečanstva na Zemlji. I to je prvo poglavlje priče o čovečanstvu koje je ključno za svih „devetnaest poglavlja” koja slede.

Svet pre čoveka

Moramo ispitati praistoriju, vreme pre pojavljivanja čoveka na Zemlji da bismo razumeli kako je Sotona postao onakvim kakav jeste.

Prva knjiga Mojsijeva 1:1 tumači: „U početku stvori Bog nebo i zemlju.” Ovaj stih je temelj naše studije.

Knjiga o Jovu najbolje opisuje vreme kada je Bog stvorio Zemlju, milijardama godina ranije. Bog je postavio Jovu niz pitanja: „Gde si ti bio kad Ja osnivah zemlju? Kaži, ako si razuman. Ko joj je odredio mere? Znaš li? Ili ko je rastegao uže preko nje?… Kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu [klicaše]?” (Knjiga o Jovu 38: 4-5, 7).

Ove „zvezde” su bili anđeli (Otkrivenje 12: 4), koji su takođe opisani kao „Božji sinovi”. (Naravno, bukvalno zvezde ne pevaju). Imajte na umu da piše da su „svi” oni „uzvikivali” i „pevali zajedno.”

Knjiga o Jovu 38 je izuzetan odlomak koji otkriva da je na početku fizičkog postanja bilo mira, harmonije i sreće. Ali ovo još nije stvarni početak Božjeg stvaranja — ovo je početak fizičkog stvaranja — svega što je napravljeno od materije.

Prvi, istiniti početak svega — u kojem stvarno počinje objašnjenje Božjeg stvaranja — nije pronađen u Prvoj knjizi Mojsijevoj 1, nego u Novom zavetu, u Jevenđelju po Jovanu 1. Ovo je mesto gde Biblija beleži ko je postojao ili šta je postojalo pre stvaranja zapisano u Prvoj knjizi Mojsijevoj.

Evo kako Jovan piše o najranijem vremenu koje je zabeleženo u Bibliji: „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga [sa Bogom]. Sve [stvari] [„svemir” — Mofetov prevod za istu reč u Jevrejima poslanici 1: 2] je kroz Nju postalo, i bez Nje NIŠTA nije postalo što je postalo” (Jevanđelje po Jovanu 1: 1-3). Ovo je sveobuhvatno.

Ali, ko je „Reč”? Jovan odgovara nekoliko stihova kasnije: „I Reč postade telo i useli se u nas [među nas] puno blagodati [milosti] i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca” (st. 14). Jedino Božje biće koje je ikada postalo telo da bi živeo među ljudima je Isus. On nije bio telo dok nije došao na Zemlju da postane Spasitelj čovečanstva.

U originalnom grčkom izrazu „Reč” zapravo znači „Zastupnik”. Dok je Hristos postao Sin Božji samo svojim ljudskim rođenjem, On je bio večno biće — On je bio „bez Oca, bez matere, bez roda [porekla], ne imajući ni početka danima [početka života], ni svršetka života” (Jevrejima poslanica 7: 3).

Jasno, ovi stihovi govore o Hristu i pre i posle Njegovog ljudskog rođenja. Ponovo, samo jedno Božje biće je „postalo telo i naselilo se u nas [među nama]”. Ali Jevanđelje po Jovanu 1: 1 otkriva više! Obratite pažnju na to da je Hristos, Reč, „bio” Bog i bio je „sa” Bogom. To može biti moguće jedino ako se opisuju DVA odvojena bića. Ove DVE večne osobe — ugledne ličnosti — su postojale pre nego što je napravljen bilo koji deo fizičkog svemira. Oni su postojali od početka i svih ranijih vremena.

Efescima poslanica 3: 9 potvrđuje Jevanđelje po Jovanu 1: „Bog… je sazdao [stvorio] sve [stvari] kroz Isusa Hrista.” Pošto je bio „Reč” — zastupnik — za svu večnost, Hristos je rekao mnogo puta u svojoj službi da je samo izjavio ono što je Bog želeo da On kaže. Pošto je Hristos bio „Reč”, možemo razumeti zašto Psalam 33 navodi: „Rečju Gospodnjom nebesa [svemir] se stvoriše, i duhom usta Njegovih sva vojska njihova… Jer On reče, i postade” (st. 6, 9).

Psalam 33 se proširuje u Kološanima poslanici 1. Stih 12 govori o Ocu i o „Njegovom… Sinu (st. 13): „koji je obličje Boga što se ne vidi… Jer kroz Njega [Hrista] bi sazdano sve [stvari] što je na nebu [svemir] i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti: sve se kroz Nj[ega] i za Nj[ega] sazda. I On je pre svega, i sve je u Njemu” (st. 15-17).

Mi smo upravo pregledali tvrdnju, sadržaj Biblije o ličnostima i uslovima koji su postojali tokom čitavog perioda praistorije! Nijedan anđeo ili fizička materija nisu postojali sa Bogom. Samo ova dva vrhovna bića su postojala — SAMA — za celinu prethodne večnosti.

Ova bića su bila Bog, posedujući beskonačnu moć i u umu i u stvaralačkoj sposobnosti. Zbog toga su stvorili čoveka, mnogo vremena nakon fizičkog svemira — da ima stvaralačku snagu uma. Ovo se uklapa u obrazac sopstvene Božje stvaralačke moći i sposobnosti.

Ljudska bića mogu dizajnirati, napraviti planove i izgraditi gotovo sve što izaberu. Ogromna moć razumevanja, razmišljanja, donošenja odluke i nastavka ka ciljevima po sopstvenom izboru razlikuje ljudska bića od životinja.

Da Bog nikada nije stvorio ništa drugo, pomislite samo kakvu veličanstvenu MOĆ oni moraju imati — da bi stvorili ljudski um sa naizgled neograničenim potencijalom.

Ali Knjiga o Jovu 38 otkriva da su anđeli stvoreni pre fizičkog svemira koji je stvoren možda milijardama godina pre pojavljivanja čoveka.

Anđeli su sastavljeni od duha. Oni su bukvalno bića, ali nisu napravljeni od materije. Oni su dobili besmrtni život od trenutka kada su stvoreni. Iako je njihova moć manja od Božje, ovi stvoreni duhovi imaju daleko veću moć od fizičkih ljudskih bića. Oni su bili vrhunac Božjeg stvaranja tokom milijardi godina praistorije.

Svet u vreme čovekovog postanja

Sada moramo ispitati stvaranje čoveka i ono što je Bog rekao o Svom „proizvodu” nakon što je završen.

Prva knjiga Mojsijeva je knjiga početaka. Njenih 50 poglavlja opisuje period od preko 2.000 godina. Stoga, nije napisana da pokaže detalje. Umesto toga, ona predstavlja pogled na najvažnije momente, vrhunce ljudske istorije.

Nedelja stvaranja i vreme koje odmah sledi opisani su u prva tri poglavlja.

Prva knjiga Mojsijeva 1: 1 iznosi: „U početku… Bog” — ali ko je govornik, ko se naziva Bogom? Mojsije beleži prvih pet knjiga Starog zaveta na hebrejskom jeziku. Videli smo da je Elohim hebrejska reč prevedena kao „Bog”, reč slična timu, grupi, porodici ili crkvi. Bog je jedna porodica — jedan Bog — sastavljen od DVA bića.

Bog i Histos imaju potpunu harmoniju i saglasnost. Oni održavaju savršenu ljubav, brižnost i saradnju. Otac je vrhovni lider porodice koju su obojica odabrala da prošire. Prvo, Bog je stvorio anđele, a onda celokupnu fizičku vasionu, uključujući i Zemlju. Zatim je došao čovek.

Upamtite, Bog je rekao, „da MI [više od jedne osobe] načinimo čoveka po SVOM [NAŠEM] obličju [obliku]” (Prva knjiga Mojsijeva 1:26). Kao što se vidi, očigledno je da je u stvaranje čoveka uključeno više od jedne osobe.

Stih 25 pokazuje da je svaka životinja napravljena prema „svojoj vrsti”. Primetite: „I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro.”

Stih 27 nastavlja: „I stvori Bog čoveka po obličju [obliku] svom, po obličju Božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih.” Ovaj stih je ključ za razumevanje da je Božja sušta svrha da reprodukuje Sebe. Ljudska porodica i ljudska reprodukcija su vrsta ovog plana. Stih 28 počinje važnom izjavom: „I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju.”

Sledeća dva stiha objašnjavaju da je Bog poverio celinu Svog stvaranja (životinje, biljke, itd) vlasti čovekovoj — njegovoj sveukupnoj kontroli. Prva knjiga Mojsijeva 2: 19 opisuje kako je Bog doveo sve životinje Adamu „da vidi kako će koju nazvati”.

Prva knjiga Mojsijeva 1 završava se sa veoma važnim stihom 31: „Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma.”

U drugom poglavlju, Bog je Adamu i Evi predstavio izbor sa kojim bi se suočili (poglavlje 3) između Drveta života i „drveta znanja o dobru i zlu”. Ovim izborom im je pružena prilika da se odluče između Božje „božanske prirode” (Druga poslanica Petra 1: 4) — gradeći i razvijajući Njegov karakter — ili Sotonine grešne prirode.

Ako bi Adam bio voljan da posluša Božje uputstvo, mogao be se kvalifikovati da zameni Sotonu i da vrati vladu Božju na Zemlju. Videćemo da se Sotona pobunio i srušio Božju vladu na Zemlji.

Da li je Božja stvaralačka moć ograničena?

Možemo pitati, sa naizgled neograničenim kapacitetom Njegovog stvaralačkog genija, da li postoji nešto što i sam Bog ne može stvoriti odmah? Da li Bog ima ograničenja? Da li postoji neka pojedinačna stvar — bilo kakva — koja je izvan Njegove sposobnosti da je stvori odmah?

Da — jedna stvar! I to je VEOMA VAŽNO.

Bog ne može stvoriti savršeni, sveti, pravedni karakter koji poseduju i Otac i Isus Hrist. Pre nego što nastavite, razjasnite sebi ovaj izuzetno važan deo razumevanja. Bog ne može metnuti [preneti] savršeni karakter, brzo, preko noći — božanskom naredbom. Ipak, ovaj najvažniji kvalitet mora biti prisutan u ljudskom biću da bi Bog postigao Svoju krajnju stvaralačku svrhu.

Ovakav karakter je sposobnost da se bira, da se radi i živi na pravi način, čak i protiv privlačnosti i iskušenja samozadovoljstva. To je potpuna popustljivost Bogu i Njegovom savršenom načinu života od strane slobodnog moralnog posrednika — dobrovoljno i bezuslovno. To je pokoravanje Božjoj vladi i Božjem zakonu.

Ovaj kvalitet uma — KARAKTERA — ne može biti izgrađen preko noći. To je životni proces. Karakter se mora razvijati kroz ponavljanje izbora (uz pomoć Boga) da se živi i radi ono što je pravilno. Bog ne može automatski da usadi ovo u bilo koga. Stvara se kroz testove i ispitivanja svih vrsta. Slobodni moralni posrednici moraju neprekidno da popuštaju Bogu i odlučuju da rade ispravno, iznova i iznova, sve dok to ne postane deo njihovog osnovnog, unutrašnjeg KARAKTERA!

Važnost ovog znanja — ovog zaista ključnog razumevanja — ne može se dovoljno naglasiti.

Anđeli su takođe bili stvoreni sa slobodnim moralnim posredstvom. Dobili su umove sposobne za izbore i odluke. Oni su bili sposobni za rasuđivanje i da razmišljaju kroz problem i da postavljaju svoju volju. Bog je otkrio Svoj pravi način života ovim slobodnim moralnim posrednicima. I On im je dozvolio da odaberu put kojim će ići.

Poslanica Jude 6-7 otkriva da je Bog postavio anđele na Zemlju kao njihovo „sopstveno [prvo] stanovanje”. Njegova namera je bila da oni koriste Zemlju kao teren za testiranje — poligon — da izgrade karakter.

Pre-adamski svet je bio naseljen ogromnim „praistorijskim” stvorenjima. Ovo je bilo vreme praistorije, što se tiče čoveka. Ljudi su stvoreni kasnije, nakon što su Sotona i njegovi demoni vladali Zemljom kao Lucifer i jedna trećina palih anđela — i nakon vremena njihove promene u prirodi.

Očigledno je da potencijal koji je nekada pripadao anđelima sada pripada ljudskim bićima.

Šta je promenilo sve?

Videli smo da Knjiga o Jovu 38 opisuje kako je Zemlja stvorena u divnom, lepom stanju, sa velikom radošću i uz pevanje od strane anđela. Sve stvaranje je bilo u najvećem stepenu srećno. To znači da u vremenu stvaranja u Prvoj knjizi Mojsijevoj 1: 1 još nije bilo demona, već jedino vernih anđela. Sada pročitajte Prvu knjigu Mojsijevu 1: 2.

Ovaj stih je pogrešno preveden i ne odražava značenje izvornog hebrejskog jezika. Verzija Biblije Kralja Džejmsa glasi: „A zemlja beše bez obličja [oblika] i pusta [prazna].” Tri ključne hebrejske reči su ovde pogrešno prevedene, tako zamagljujući, i zapravo skrivajući, istinito značenje pasusa.

Reč prevedena kao „beše” je hajah. U Prvoj knjizi Mojsijevoj 2: 7, ova reč je ispravno prevedena kao „postaje” i u Prvoj knjizi Mojsijevoj 9: 15 kao „postala”.

Reči za „bez obličja [oblika] i pusta [prazna]” su tohu i bohu. Tačno prevedene, one znače „haotična, u konfuziji [zbrci], pusta i prazna”. Ukratko, savršeno stvorena Zemlja (st. 1), „je postala haotična i zbunjena” (st. 2). Tohu i bohu su identično prevedene u Knjizi proroka Jeremije 4: 23. U Knjizi proroka Isaije 34: 11, i na drugim mestima, prevedene su kao „konfuzija i praznina”.

Obratite pažnju na Knjigu proroka Isaije 45: 18, koja objašnjava kako Bog nije stvorio Zemlju: „Jer ovako veli Gospod, koji je stvorio nebo, Bog, koji je sazdao zemlju i načinio je i utvrdio, i nije je stvorio naprazno [tohu što znači haotičnu i praznu], nego je načinio da se na njoj nastava [naseli].”

Iz ovog pasusa, jasno je da je Zemlja postala haotična nakon što ju je Bog stvorio — između događaja opisanih u Prvoj knjizi Mojsijevoj 1:1 i 1:2. Dakle, stih 2 opisuje PONOVNO formiranje Zemlje pre 6.000 godina, a stih 1 opisuje originalno stvaranje čitavog svemira što se, prema naučnicima, desilo pre 17 milijardi godina.

Psalam 104: 30 navodi da Bog „ponavlja [obnavlja] lice zemlji”. Sedam dana nedelje stvaranja su kada je Bog obnovio ono što je postalo oštećena, povređena, poplavljena Zemlja, a potom potpuno prekrivena vodom (Prva knjiga Mojsijeva 1:2). Ali Dela apostola 3: 19-21 otkrivaju da će jedino povratak Hrista doneti konačnu „restituciju [obnavljanje] svih stvari”.

Dakle, znamo šta se dogodilo. Ali kako se to dogodilo? Kako je površina planete od toga kada je bila lepa i savršena u stvaranju došla do haotičnog stanja konfuzije, postala pusta i prazna? Bog nije tvorac konfuzije (Prva poslanica Korinćanima 14: 33), znamo da On nije uništio Zemlju. Onda, ko je to izazvao ili šta je to izazvalo?

Luciferova pobuna

Sada, malo istorije. Odakle je došao Sotona? Kako je postao onakav kakav je?

Biblija otkriva mnogo važnih činjenica o subjektu ako se čitaju svi spisi koji se odnose na njega. Imajući ovo na umu, hajde da pročitamo o Luciferu nakon što je postao Sotona.

Knjiga proroka Isaije 14: 12-15 govori izuzetnu priču koja sadrži mnogo dokaza o tome gde se nekad nalazio Lucifer, šta je radio i šta mu se dogodilo. Pažljivo pročitajte, obratite pažnju na naglašene ključne fraze: „Kako pade s neba, [O Luciferu] zvezdo danice, kćeri [sine] zorina [zore]? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: Izaći ću na nebo,više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj; izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim. A ti se [ćeš] u pakao [„grob” — stihovi 9 i 11], svrže [biti srušen], u dobinu grobnu.”

Onaj pod nazivom „Lucifer” ne bi mogao biti čovek. Stvari koje je učinio ne može učiniti nijedno ljudsko biće. Jedino đavo može „gaziti [oslabiti]” sve narode [nacije], i mogao bi reći da „će [se uzdići] izaći na nebo”. Svakako nijedan čovek ne bi mogao biti „oboren na zemlju” na način opisan ovde. Na kraju, nijedan čovek nema presto koji se može staviti iznad „nebeskih zvezda”.

Bog živi na severnoj strani neba ili na „strani severa”. Knjiga o Jovu otkriva Luciferov pokušaj da tamo svrgne Boga: „On [Bog] je razastro i sever nad prazninom, i zemlju obesio ni o čem [ni na šta]” (Knjiga o Jovu 26: 7). „Prazno mesto” na „severu” poklapa se sa onim što su astronomi primetili da je značajan i čudan nedostatak zvezda u tom prostoru vasione. Postaje očigledno da je Sotona napao Boga u tom pravcu kada je tražio da se podigne sa svog vlastitog prestola da preuzme Božiji presto na „strani severnoj”. Ovo je ono što Biblija otkriva!

Sotona je bio obučen u samom štabu Božje vasionske VLADAVINE. On je naučen da upravlja svim osnovnim stvarima ADMINISTRACIJE Božje vladavine na Zemlji. Bog ga je postavio da bude i nazvao ga „carem” nad ovom zemaljskom administracijom.

Knjiga proroka Jezekilja 28: 12-17 je paralela Knjizi proroka Isaije 14, naglašava je i jednako je važna za proučavanje.

Ovaj izveštaj opisuje onog za koga neki „naučnici” govore da je čovek „car tirski”. Pažljivo čitanje pokazuje da je to nemoguće — i smešno.

Ovaj stih govori o onome ko je „pečat savršenstva, pun mudrosti, i savršene lepote”, koji je takođe „bio u Edenu, vrtu Božjem”. Nijedan čovek nikada nije bio savršen, ali to je bio đavo — zmija — koja je prevarila Evu u bašti. Stih 13 potvrđuje: „kad si se rodio” i Sotona je stvoreno biće. Stih 14 ga naziva „heruvim… koji zaklanja [pokriva]”. (Druga Knjiga Mojsijeva 25: 17-20 opisuje preostala dva verna „heruvima koji porkrivaju” Božji presto u tabernakolu Starog zaveta. Njihova krila su pokrivala „sedište milosti”.) Nijedan zemaljski car ne odgovara ovom opisu.

Krajnji deo Knjige proroka Jezekilja 28: 14 kaže da je ovaj „car” bio na „svetoj gori Božjoj” i „hodao posred [usred] kamenja ognjenog [vatrenog]”. Ovo opisuje područje oko Božijeg trona! Stih 15 izjavljuje: „bezakonje [nepravda] se našlo na tebi [pronađeno u njemu]”, a stih 16 to označava kao „greh”.

Stih 16 takođe opisuje ovog heruvima kao da je bio „izbačen… iz [sa]” neba. Bog je takođe rekao da će „uništiti” Lucifera. Stih 17 otkriva da se njegovo „srce ponelo [podiglo] lepotom njegovom” i da se njegova mudrost „pokvarila… svetlošću svojom”. Stih se završava Bogom „bacajući ga na zemlju”, gde će ga carevi Zemlje „gledati”.

Lucifer je bio sjajno biće — „anđeo svetlosti”, kao što su i „njegovi poslenici” (Korinćanima poslanica Druga 11: 13-15). Reč Lucifer znači „donosilac svetlosti”. Ovo nekad savršeno biće je ispočetka donosilo sjajnu svetlost svima oko sebe. Ali on se pobunio i zgrešio — i tako postao „princ tame”. Njegova pobuna ga je pretvorila u prpredeno, izopačeno biće. Iako veoma inteligentan, on je bukvalno postao ludi pali anđeo, više ne znajući da razdvoji dobro od lošeg!

Bog je prvobitno stvorio tri arhanđela: Lucifera (koji je postao Sotona), Mihajla i Gavrila. Lucifer je vladao pre-adamskim svetom. On se, zajedno sa mnogim anđelima, pobunio protiv Božje vladavine, i danas on vodi ove pale duhove, ili demone, kao bog ovog sveta.

Bačen na zemlju sa svim svojim anđelima

Otkrivenje 12 govori o Sotoni i njegovim demonima koji su „zbačeni na [ovu] zemlju” (stih 13). Zapravo, ovo poglavlje je umetak u sredini knjige Otkrivenja i sadrži kratak pregled celokupne istorije novozavetne crkve, pokrivajući najvažnije tačke poslednjih 2.000 godina.

Stih 3 opisuje Sotonu kao „aždaju” koja „odvuče trećinu zvezda nebeskih i baci ih na zemlju” (st. 4). Prisetite se da su ove „zvezde” bile anđeli pre nego što se Lucifer pobunio i odveo ih u greh.

Druga poslanica Petra 2: 4 nudi još jedan pojam o ovom „bacanju” Sotone i anđela koje je on „odvukao” s njim. Obratite pažnju: „Bog ne poštede [nije poštedeo] anđele koji sagrešiše [Sotona nije bio jedini anđeo koji je zgrešio], nego ih metnu [baci] u okove mraka paklenog [pakla].” (Grčka reč je ovde tartaros i to znači ili „zatvor” ili „mesto zadržavanja” — ovo je sama Zemlja.) Ovi demoni sa Sotonom su bili „[predati] da se čuvaju za sud” pošto su bili „metnuti u okove [lance] mraka”. Ovo otkriva da su mnogi drugi pali duhovi osuđeni od Boga na ovaj mračni zatvor da se priključe „princu tame”.

Petar je zabeležio da su „anđeli… zgrešili”. Šta to tačno znači? Prisetite se Božje definicije greha: „Greh je bezakonje [kršenje zakona]” (Prva poslanica Jovana 3:4). Oni su prekršili Božji zakon na više načina.

Poslanica Jude 6-7 opisuje njihovu pobunu — njihov greh — ovako: „I anđele koji ne držaše svojega starešinstva [nisu zadržali svoje prvo imanje], nego ostaviše svoj stan u večnim okovima pod mrakom za sud velikog dana. Kao i Sodom i Gomor, i okolni njihovi gradovi, koji su se prokurvali, onako kao i oni [na sličan način], i hodili [išli] za drugim mesom [za druga čudna tela], postaviše se za ugled [primer] i muče se [osuđeni] u večnom ognju [na večnu vatru].”

Nakon grešenja, narav [priroda] anđela se promenila. Njihov karakter više nije bio savršen — pravedan. Oni su postali duhovno pokvareni i ispunjeni pogrešnim mislima i stavovima, diskvalifikovali su se od večitog vladanja u okviru Božjeg plana. Bog ih upoređuje sa perverznim gradovima Sodome i Gomore, koji su postali toliko izopačeni da nije bilo drugog izbora nego da se unište. Stanovnici ovih gradova su postali potpuno beskorisni za Božji plan — nesposobni i diskvalifikovani za sva rukovodstva i autoritete, suviše rđavi da bi im bilo dozvoljeno da nastave da žive.

Sotona je ignorisao opasnost od toga da jednom kada uđu pogrešni stavovi, oni se vremenom ukorene [puste korene] i rastu. Oni se na kraju šire kroz karakter onog koji dozvoljava takvim stavovima da uđu. Ako dovoljno vremena prođe, ovaj stav će se širiti i na druge pojedince, sve dok se i njihov karakter takođe ne ošteti. Ovo se zove princip „trule jabuke”. Ako se jedna trula jabuka u buretu ne ukloni, trulež će se širiti na druge jabuke u buretu, i vremenom će sve satruliti.

Knjiga Otkrivenje identifikuje Sotonu kao „razarača”. On sistematski uništava, dovodi do truljenja, ruši i upropašćava sve što dotakne. S druge strane, Bog je TVORAC — GRADITELJ! On razvija, nadgrađuje, obnavlja, gradi i poboljšava sve što dotakne. Ovo je možda najvažnija razlika između Boga nebeskog i „boga ovog sveta” (Korinćanima poslanica Druga 4: 4).

Jedan GRADI — drugi UNIŠTAVA!

Šta je video Bog

Bog je shvatio da se Njegovo vrhovno stvaranje, Lucifer, pobunio i diskvalifikovao se kao vladar Zemlje. Iako razočaran, Bog nije bio iznenađen. On je u potpunosti unapred razumeo mogućnost Luciferove pobune. On je planirao unapred, prepoznajući šta bi to značilo.

Bog je sada shvatio da su On i Hrist bili jedina Bića koja nisu mogla grešiti i koja nikada ne bi grešila. On je namerio da preko Svog Sina proširi svoju porodicu stvarajući savršeni karakter u čoveka.

Ali znao je da nije mogao u početku da stvori čoveka od duha — besmrtnog — jednako kao anđele. Morao je osigurati da ne bude više besmrtnih bića koja bi se mogla okrenuti i pobuniti i postati varalice [lažovi] i rušitelji.

Njegov plan za čoveka bi morao uzeti u obzir da se onima kojima se pruži mogućnost da grade Njegov karakter da slobodno moralno posredovanje. Oni bi mogli da se pobune i da praktikuju greh kao svoj odabrani način života. Bog je shvatio da bi to uvek bilo moguće sa svakim koji je slobodan da odabere svoj moral. Ali, ako bi se pobunili, On [Bog] je morao da ih spreči da ne žive zauvek, poput Sotone i njegovih demona u večitoj bedi i nesreći, šireći to na sve oko sebe.

Bog je morao sve ovo uzeti u obzir u Svom planu da proširi Svoju božansku porodicu van Sebe i Reči — Hrista. On nije želeo da se neko kao član Njegove porodice koji poseduje Božju ličnu snagu pobuni i divlja po celoj vasioni. Tako je napravio čoveka od tela — od prašine zemlje. On namerava da radi za tako neverovatan cilj (svrhu) — tako VELIKOG POTENCIJALA! — da je izvan shvatanja najsjajnijih ljudskih intelekta!

Plan za smenu Sotone

Sotona je pokazao da Bog nije mogao upravljati njime. Zbog toga je naslednik morao da se kvalifikuje da ga smeni, jer je vlada Sotone još bila u mestu na Zemlji. Đavo je i dalje bio na vlasti — ostao je „knez koji vlada u vetru [vazduhu]” (Efescima poslanica 2: 2) i „bog ovog sveta” (Korinćanima poslanica Druga 4:4).

Naravno, Bog je shvatio da će Sotona, kao varalica (Otkrivenje 12:9), učiniti sve što je u njegovoj moći da porazi Božju glavnu svrhu, uništavajući Njegovu fizičku kreaciju — čoveka.

Razumevajući da bi taj čovek imao slobodno moralno posredništvo, Bog je morao da planira i odluči da „Reč” [Hrist], jedino drugo biće u Božanstvu, mora „postati telo” (Jevanđelje po Jovanu 1: 14) i doći na Zemlju. To bi bilo u cilju postajanja Spasitelja za sve koji bi napravili greh (Rimljanima poslanica 3: 23) i one koji bi onda trebalo da budu izbavljeni iz kazne večne smrti (Rimljanima poslanica 6: 23).

Bog je razumeo da može uzdignuti Hrista iz grobnice nakon plaćanja smrtne kazne za celo čovečanstvo. Sve ovo su važni aspekti plana koji je Bog smislio do detalja. Videćemo da je deo Njegovog plana morao da uključi stavljanje malog dela njegove prirode [naravi] u čovečanstvo, stavljanje Svog Svetog Duha u umovima svih koji će biti preobraćeni na Njegov put.

Božji Sveti Duh sadrži i odražava savršeni karakter koji je Njegov i Hristov, i Njegov divan plan omogućava Bogu, koji je sastavljen od Duha, da postavi malu količinu sopstvenog karaktera u ljudska bića, koja su napravljena jedino u Njegovoj fizičkoj formi i sličnosti. Naučićemo u petom poglavlju kako tačno Božji Duh ulazi u ljudski um i deluje u njemu.

Sa čim se Hrist suočio

Skoro odmah nakon što je Hrista krstio Jovan krstitelj (Jevanđelje po Marku 1: 9-11), On [Hristos] je ušao u izuzetnu, proširenu bitku sa Sotonom.

Uspešan otpor đavolskim iskušenjima je bio ključ Hristu za prevazilaženje greha i kvalifikovanje da ga [đavola] zameni i ukloni kada se uspostavi Carstvo Božje. Jevanđelje po Mateju 4 sadrži opis: „Tada Isusa odvede Duh… da Ga đavo kuša” (st. 1). Zavođenjem, đavo je više puta mamio Hrista na različite načine. Dajte sebi vremena da pročitate ceo opis. Nakon nekoliko pokušaja da slomi Hristovu otpornost, opis se završava.

Obratite pažnju na to da je, nakon što mu je Sotona ponudio sva svetska kraljevstva, Hristos ukorio Sotonu i naredio mu da ode. Iskušenje se završilo i đavo je otišao. Hristos je uspešno odloleo iskušenju — i kvalifikovao se!

Shvatite ovo. Isus Hrist je prošao pravi test! Pobedio je svet, Svoje ljudsko telo [ljudske navike] i đavola nadvladavši greh, i kvalifikovao se da plati za grehe celog sveta.

Božja svrha se mora završiti pre nego što Njegovo carstvo može doći

Iako se Hristos kvalifikovao da zameni (i smeni) Sotonu pre više od 2.000 godina, postoji nekoliko razloga za dugo odlaganje uspostavljavanja Božjeg carstva.

Pošto Božiji plan obuhvata 7.000 godina (i više), a završetak šestog dana se približava i hiljadugodišnji sedmi „dan” Božijeg plana će uskoro uslediti, Sotona će uskoro biti vezan (Otkrivenje 20:2). Ali to se neće desiti pre nego što se završi prvih šest hiljada godina.

Ponovo, čoveku je pruženo 6.000 godina da isproba sopstvene puteve, vladavine, religije, filozofije, sisteme vrednosti, oblike obrazovanja — i metode pokušaja da reši najveće svetske probleme. Pod Sotonom, on je praktikovao greh — neposlušnost Božjih naredbi — sve ovo vreme. Zatim je pokušao da tretira sve loše efekte umesto uzroka — kršeći Božji duhovni zakon. Teške lekcije se uče. Ogromne većine koje nikada nisu poznavale dragocenu Božju istinu moraju naučiti da njihova vlastita rešenja jednostavno ne funkcionišu!

Nakon nadvladavanja greha, Hristos se kvalifikovao da zameni (Jevanđelje po Mateju 4: 1-11; Jevanđelje po Luki 4:1-13) „boga ovog sveta”. On je osigurao da đavo uskoro neće više moći da zbunjuje (Otkrivenje 12:9) čovečanstvo (Korinćanima poslanica Prva 14: 33). Pošto još nije bio vezan, Sotona čini sve što je u njegovoj moći da ometa Božiji plan. Njegovi prevareni poslenici (Korinćanima poslanica Druga 11: 13-15) uče, zapravo, da Bog nije uspeo da spasi svet. A, u stvari, jedino sa Božjim odobrenjem Sotona drži nadmoć nad ovim „sadašnjim zlim svetom” (Galatima poslanica 1: 4; Prva poslanica Jovanova 5: 19). Znajte da Bog ne gubi neku vrstu velikog kosmičkog „rvačkog meča” nad kojim ima potpunu kontrolu. On zna tačno šta radi i lepota Njegovog plana može biti poznata. Nijedan pravi Bog nikada ne bi osudio čovečanstvo da ne nudi spasenje SVIMA!

Postoje drugi razlozi za odlaganje Hristovog dolaska. On je prvo morao da pozove na obuku prvobitne učenike da postanu apostoli — da postanu osnivači Crkve (Efescima poslanica 2: 20) i da propovedaju jevanđelje po celom svetu. Tada, tokom Novog zaveta, morao je da obuči ostatak administratorskog tima da vlada s Njim.

Hristos nije uspostavio odmah Svoje carstvo jer je morao da se vrati na nebo da postane Prvosveštenik svih onih koje Bog bude pozvao. Hristovom smrću, Hrišćani su se pomirili sa Bogom, ali su spaseni Njegovim ŽIVOTOM (Rimljanima poslanica 5: 10) — Njegovim vaskrsenjem. Takođe, dok je još bio čovek (od ljudskog tela), Hristos nije mogao da se postavi kao Sotonin zamenik. Prorok Danilo je pokazao da se On prvo mora vratiti na nebo (takođe Jevanđelje po Luki 19) da se KRUNIŠE silom i slavom pre nego što se može vratiti.

Šta je Božija svrha (cilj, namera) za ljude?

Većina ljudi apsolutno nema pojma ZAŠTO su rođeni. Ovo je duhovno otkriveno znanje, nedostižno za sve koje Bog nije pozvao da razumeju Njegovu istinu (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65).

U sledećem poglavlju, istraživaćemo više razlika između čoveka i životinja i to što Bog radi u umovima onih koje On poziva ka Svojoj VELIKOJ SVRSI (Svom VELIKOM CILJU)!

Razmislite na trenutak. Šta bi bilo važnije razumeti nego svrhu sopstvenog života?

Ateisti odbijaju da to znaju [prihvate]. Oni koji ne prihvataju postojanje Boga svakako ne mogu da prihvate da On ima glavni plan.

Cinici se rugaju mogućnosti takvog znanja. Oni vide konfuziju i široko rasprostranjeno neslaganje oko ovog pitanja i zaključuju da se na to pitanje nikada ne može odgovoriti.

Naučnici ne mogu otkriti ovo znanje laboratorijskim analizama. Astronomi, mikrobiolozi i drugi priznaju da Bog postoji, ali to samo po sebi ne otkriva Njegovu namenu za čovečanstvo.

Filozofi ne mogu to spoznati putem meditacije ili rasprave. Božanski otkriveni odgovori se ne mogu dobiti vekovnim razmišljanjima o pitanjima.

Edukatori ne mogu predavati ono što sami nikada nisu učili. Oni koji samo predaju iz knjiga koje su pisali drugi ljudi ne mogu predavati ono što te knjige ne sadrže.

Astrolozi zasenjuju trikovima koji ne otkrivaju ništa vredno. Da li razumni ljudi ozbiljno misle da takvi „poslovni ljudi” (oni koji prodaju proricanje sudbine kao istinsko razumevanje), koji su navodno u kontaktu sa „mrtvima” i sa „duhovnim svetom” (zapravo sa demonima), nose smisao života?

Teolozi nude laži izmišljene od strane ljudi. Sve religije propovedaju odgovore na životna pitanja, ali njihove ideje blede kao jeftine zamene — prazne neistne — kada se u potpunosti razume veličanstvena istina Božjeg plana.

Većina ljudi živi ceo život bez ideje o tome zašto su ovde. Oni hodaju polako, besciljno, nezainteresovani za odgovore na najveća životna pitanja — zašto život i zašto smrt? Drugi uživaju da raspravljaju o smislu života, ali nikad ne dođu do tačnih odgovora. Mnogi zaključuju da je čovečanstvo nešto više nego proizvod evolucije — slepa, glupa sreća!

Vrhunac Božjeg stvaranja

Ako ste pročitali mnoge od mojih materijala, znate da je Biblija Božja Knjiga uputstava za čovečanstvo. Ona je izvor otkrivenog znanja i razumevanja koje čovek ne može otkriti sam od sebe. Ona objašnjava najvažnija pitanja života. Ona sadrži ODGOVORE!

Još jednom, Biblija počinje knjigom Postanja (Prva knjiga Mojsijeva), što znači „početak”. Geneza [Postanak] neke stvari je njen početak — kako je počela. Knjiga Postanja objašnjava kako je Bog započeo Svoj plan za čovečanstvo.

Prvo poglavlje, stih 25 pokazuje da su životinje napravljene na drugačiji način i da je svaka napravljena prema „svojoj vrsti”. Obratite pažnju: „I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim…”

Konji izgledaju kao konji. Psi izgledaju kao psi. Krave izgledaju kao krave. Ptice izgledaju kao ptice. Nijedna od ovih životinja — i ništa drugo — nije formirana i izgrađena po Božjem liku i obličju. Tako kaže Bog, koji je inspirisao ovo objašnjenje Svojim rečima!

Ljudi nisu deo životinjske vrste. Oni ne nose lik bilo kakve „zemaljske zveri”. Kao deo Božje vrste, čovek je stvoren da stupi u vezu sa svojim Stvoriteljem, a takvu vezu životinje nikada ne mogu ostvariti.

Važno je da razumemo nešto o tome KO i ŠTA je Bog. Prva knjiga Mojsijeva 1 otkriva znanje koje je od suštinske važnosti. Ponovo, Onaj koji govori ovde koristi množinu umesto jednine. Podsetite se stiha 26: „Da NAČINIMO [to je više od jedne osobe] čoveka po SVOM obličju, kao što smo MI.” Ovaj stih beleži Božju PORODICU koja govori i stvara. Bog je jedna PORODICA — trenutno sastavljena od dva bića.

Paganska doktrina o Svetom trojstvu uči da je Bog jedno biće u trima osobama. Ovde se krije ključna istina da je Elohim FAMILIJA [PORODICA] sastavljena od više od jedne osobe. U smislu ovog odnosa prema ljudskoj porodici, važnost ovog znanja se ne može prenaglasiti.

Otkrivena velika svrha!

Evolucionisti su u neugodnom položaju — sasvim zarobljeni — u granicama svoje teorije. Oni ne vide veći razlog za rođenje ljudskog bića od kučeta ili žirafe.

Ako, kako tvrde, ljudska bića su samo najviša [najrazvijenija] među životinjama i proizvodi slepih, glupih evolucija, nemoguće je istovremeno verovati u transcendentalnu, svesnu Božju NAMERU za ljudski život. Ove dve pozicije su suprotne. Niko ne može iskreno prihvatiti obe!

Iako je evolucionsta često vrlo intelegentan, njegova zavisnost od ljudskog razmišljanja, praćena odbacivanjem otkrivenog znanja, ostavlja ga potpuno nesposobnim da sazna Božju veliku svrhu za čovečanstvo. Bukvalno se zatvara od istinskog razumevanja!

Ova knjiga je napisana onima koji će razmotriti ono što Bog OTKRIVA, a ne nevoljnima [da o tome razmisle]. Bog otkriva da čovek ima izvanrednu svrhu koja je potpuno izvan granica ljudske mašte. Nakon što čujete Božje objašnjenje, Vi sudite o tome da li ono ima više smisla od onoga koje nude evolucionisti i tradicionalno hrišćanstvo.

Nedovršeni

Propovednik psalma je napisao: „…što sam divno sazdan” (Psalm 139: 14). Ali Vi ste napravljeni nedovršeni.

Prva knjiga Mojsijeva 1 beleži izveštaj o FIZIČKOM stvaranju čoveka. Adam je stvoren tako da izgleda — pojavljuje se kao — Bog u fizičkoj formi i obliku.

Iako fizički kompletan [završen], Adam je ostavljen duhovno nedovršen. Veoma važan duhovni deo mu je nedostajao.

Obratite pažnju na Prvu knjigu Mojsijevu 2: 7: „A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.”

Čovek je stvoren od fizičke materije — tela. Iako nije sastavljen od Duha, kao Bog, on je napravljen — formiran — „po liku i obličju” Božjem.

Adam je bio telesni. On je udisao vazduh i bile su mu potrebne hrana i voda. Bez toga on ne bi preživeo.

Iako je Adam napravljen u formi i liku Boga, postojala je očigledna — i velika — razlika između njega i Boga. Adam je napravljen od praha zemljskog. On je od tela (Prva knjiga Mojsijeva 2: 7). Pošto je Bog Duh, Bog je — sastavljen — od Duha.

Dva „Adama” otkrivaju vrhovnu svrhu

Veoma važna paralela postoji između Adama i Hrista, koji je bio Bog Starog zaveta (Jevanđelje po Jovanu 1: 1, 14; Korinćanima poslanica Prva 10: 4). Ona nudi još jedan pojam Božje svrhe. Pavle pravi poređenje ovako: „Tako je i pisano: Prvi čovek Adam postade u telesnom životu, a poslednji Adam [Hristos] u duhu koji oživljuje. Ali duhovno telo nije [bilo] prvo, nego telesno, pa onda [u vaskrsenju] duhovno. Prvi je čovek [Adam] od zemlje, zemljan; drugi je čovek [Hristos] Gospod s neba. Kakav je zemljani takvi su i zemljani; i kakav je nebeski takvi su i [od vaskrsenja] nebeski. I kako [mi] [preobraćeni, Duhovno vođeni ljudi] nosimo obličje zemljanog [napravljenod od tela] tako ćemo nositi i obličje nebeskog [sastavljenog od duha]” (Korinćanima poslanica Prva 15: 45–49).

Pavlova nadahnuta izjava počinje izjavom iz Prve knjige Mojsijeve 2: 7. Primetite izraz: „Tako je i pisano…” Ovo je verifikacija Novog zaveta za Knjigu Postanja! Pavle je znao da je Adam „napravljen” od Boga, da se to desilo. On je verovao u Stari zavet.

Cilj hrišćanina je da dobije duhovno telo na vaskrsenju — da „nosi obličje nebeskog”. Kao što je Bog stvorio životinje — slonove, pse, mačke, konje, itd. — da se reprodukuju po svojoj vrsti, On (Elohim) je stvorio čoveka po Božjoj vrsti.

Shvatite ovo mesto. Bog je nameravao da počne Svoju duhovnu kreaciju sa Adamom — sa ljudima. Ovaj proces nikada nije uključivao životinje. Sada, moramo razumeti zašto.

Ljudski um i životinjski instinkt

Životinje poseduju instinkt. Nijedan evolucionista nikada nije uspešno objasnio zašto je to tako ni kako je to čak moguće.

Zašto bi se pčele vraćale u svoje košnice iz dana u dan, iz generacije u generaciju, praveći med na isti način na koji su radile pre 1.000 godina, osim ako nisu stvorene da tako rade?

Zašto ptice znaju da lete na jug i to baš u pravo vreme? Onda, kako mnoge znaju da se vrate svake godine precizno na isto drvo u Centralnoj i Južnoj Americi — a onda lete natrag na sever, tačno po planu? Instinkt!

Kako bi svi medvedi „znali” da jedu dovoljno hrane da prežive hibernaciju cele zime — i kako bi svi medvedi uopšte i znali kako da vrše hibernaciju osim ako to nije ugrađeno u njihovo instinktivno ponašanje?

Zašto telad i ždrebad stoje skoro odmah nakon rođenja? Oni su uređeni tako [Njima je to urođeno] — kroz instinkt.

Zašto svi vukovi love na isti način — u čoporima — i jedu iste stvari?

Zašto skoro svaka vrsta ptice ima svoj posebni način pravljenja gnezda?

Jedanput je rađeno ispitivanje sprovedeno sa pticama tkaljama. Pet uzastopnih generacija je lišeno materijala za pravljenje gnezda. Petoj generaciji je material bio dat, ali ptice nikada ranije nisu videle gnezdo. Odmah su počele da prave gnezda koja su izgledala potpuno isto kao sva gnezda ptica tkalja.

Tako divna i čudesna instinktivna sposobnost je relativno mala u odnosu na kapacitet i moć ljudskog intelekta. Ljudi su u stanju da steknu znanje. Oni mogu doći do meseca i stvoriti super-kompjutere. Oni mogu konstruisati zgrade visine šest fudbalskih terena i otkriti tajne atoma. Životinje nemaju takvu sposobnost.

Ljudi ne znaju instinktivno sve što im je potrebno da uspešno rade tokom svog života. Oni moraju da stiču sve više znanja kako rastu i postaju stariji i kako se sve više zahteva stavlja pred njih.

Sve znanje se deli u dve kategorije: (1) fizičko znanje o tome kako da se radi sa materijom i fizičkim stvarima i (2) duhovno znanje potrebno ljudima da bi razvijali lične odnose sa Bogom i sa svojim bližnjima. Sve znanje je ili fizičko ili duhovno.

Fizičko znanje se stiče kroz pet čula — vid, sluh, miris, dodir i ukus. Ljudi shvataju da moraju da STEKNU određeno znanje i da ga proširuju tokom čitavog života. Čula im to dozvoljavaju.

Stvoren da stekne znanje

Bog je Adamu i Evi dao da budu „gospodari” na Zemlji (Prva knjiga Mojsijeva 1: 26). To je značilo da će čovek moći i morati da uči i da proizvodi — da generiše — mnogo znanja da bi pokorio planetu.

Bog je stvorio ljudska bića sa umovima koji mogu stvarati, izumeti, rezonovati, posmatrati i eksperimentisati. Kroz ovu urođenu sposobnost mišljenja, fizičko znanje može da se obradi. To je bilo dobro i ispravno, sve dok je korišćeno u okviru u kojem je Bog nameravao da bude.

Problem Adama i Eve je bio što su oni mislili da do svake vrste znanja potrebne za spasenje mogu doći sami, kroz eksperimente. Kada su odstupili od PUTA koji je Bog planirao, izgubili su svaku nadu da će stići do odredišta koje je On [Bog] namenio njima — kao i čovečanstvo, koje je sledilo njihov izbor. Kada su Adam i Eva prihvatili pogrešnu pretpostavku kao svoje POLAZIŠTE — da oni mogu rasuđivati o svemu sami — oni su osuđeni na propast!

Akumulacija ogromne količine znanja tokom milenijuma, nije promenila, a nikada i ne bi mogla promeniti, činjenicu da čovečanstvo ide u pogrešnom pravcu.

Otkriveno znanje

Svaki sofisticirani ili tehnički uređaj ili proizvod dolazi sa uputstvom za upotrebu. Bez toga, vlasnik bi mislio da je predmet beskoristan. On ne bi znao kako da ga pravilno upotrebljava. Niti bi znao kako da ga popravlja ili održava.

Ranije smo objasnili da je Bog dao uputstvo za upotrebu — Bibliju — koja sadrži bitno, OTKRIVENO znanje, inače nedostižno. Za razliku od modernog sistema obrazovanja, ona objašnjava kako se živi, ne samo kako se zarađuje za život. Ona objašnjava istoriju, proročanstvo, važno poznavanje doktrine i hiljade drugih stvari i principa koji regulišu svaki aspekt života.

Sada shvatite. Nikada nije bilo nameravano da Biblija sadrži SVE znanje, već jedino ono koje je neophodno za spasenje — znanje koje čovek ne može otkriti ljudskim razumom, eksperimentima, analizama i posmatranjima. Nije bilo predviđeno da Biblija uči čovečanstvo kako da stvara tehnička čuda, teleskope koji mogu da ispituju krajnje granice svemira ili kompjutere koji mogu obavljati trilione računskih operacija u sekundi.

Ljudima je data sposobnost da rezonuju i da osmišljavaju ove i mnoge druge vrlo kompleksne, tehničke izume. Obrazovanje u fizičkom znanju jeste važno.

Evo i zašto. Većina stanovnika Zemlje živi u apsolutnom siromaštvu, bolesti, prljavštini, u bedi i nepismenosti. Njima najviše nedostaje osnovno obrazovanje, u čemu razvijene, „imućne” nacije uživaju. Stoga, osnovno obrazovanje može da dovede do fizičkih poboljšanja i napretka za civilizaciju.

Ali svakako 6.000 godina bede, nesreće i svakog mogućeg zla, bolesti i patnje koje je čovečanstvo pretrpelo treba da pokaže svetu da bi trebalo pažljivo da posluša Knjigu uputstva za upotrebu otkrivenog duhovnog znanja, koju je ignorisao. Ipak, čovek nastavlja da odbacuje Božje DUHOVNO OTKRIVENJE.

Međutim, lišen pravog puta i putanje duhovno shvaćenog uzroka i posledice i Božjeg otkrivenog zakona, čovek još uvek poseduje moć fizičkog, ljudskog zaključivanja, koje je, nažalost, dovelo do oružja za masovno uništenje i terora, mučenja, ropstva, represije, zagađenja, kriminala, religijske zbrke i još mnogo toga.

Dakle, čovekova patnja i nevolje se uvećavaju i rastu na svakom koraku.

Ali zapamtite, Božji proces DUHOVNOG STVARANJA je još uvek u toku. Još nije završen!

Proizvod Božjeg stvaranja

Hajde da nastavimo da ispitujemo veću sliku Božje NAMERE.

Vi niste prvi koji se bave Božjm sveobuhvatnim planom — ili zapitajte se zašto postojite. Jov se pitao to isto: „Kad umre čovek, hoće li oživeti?” (Knjiga o Jovu 14: 14).

Bog ga je nadahnuo da odgovori na svoje pitanje: „Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena. Zazvaćeš [pozvaćeš], i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš” (st. 14–15).

Jov je potvrdio da je bio „DELO Božjih ruku”. Znao je da Bog „želi” određeni cilj, koji uključuje radni proces u njemu samom. On je shvatio da će ga jednog dana Bog „pozvati” iz groba i da će on „odgovoriti” i time ostvariti svoju nameru.

Ovo je važno znanje koje je moglo da se otkrije samo od strane Boga. Jov nije mogao drugačije to da sazna.

Bog je na delu kod onih koje je pozvao. On oblikuje, modelira i gradi u njima Svoj lični karakter. Obratite pažnju šta je Isaija beležio: „Ali sada, GOSPODE, Ti si naš Otac; mi smo kao [GLINA], a Ti si naš LONČAR [GRNČAR]; i svi smo DELO RUKU TVOJIH” (Knjiga proroka Isaije 64: 8).

Tragično, mnogi neće dozvoliti Bogu da radi sa njima. Oni se bore protiv Njegove NAMERE. Oni misle da znaju bolje nego Bog koji ih je stvorio. Mnogi odbijaju da rade šta im se kaže i da budu glina u Božjim rukama. To je bio Adamov problem.

Isaija je takođe napisao: „Teško onom ko se svađa s Tvorcem svojim; crep s drugim crepovima neka se svađa; ali hoće li kao [glina] reći lončaru [grnčaru] svom: Šta radiš? Za tvoj POSAO [Bog] nema ruku?” (Knjiga proroka Isaije 45: 9).

Većina ljudi nema pojma da Bog aktivno radi u ljudskim bićima koje je On pozvao — ili šta on radi kada to vrši. Opet, ovo je duhovno otkriveno znanje, nedostižno za sve koje Bog nije pozvao da razumeju Njegovu istinu (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65; 17: 17).

Bog sada aktivno radi u umovima onih malobrojnih koji imaju Njegov Sveti Duh u sebi (Dela apostola 2: 38). Ljudi se ne rađaju sa Božjim karakterom. I, ponovo, Bog ne može to usaditi u njih Božanskim dekretom. Karakter se mora razviti.

Pravi hrišćanin povećava razumevanje i „napreduje u blagodati [milosti] i u poznanju Gospoda” (Druga poslanica Petra 3: 18). On izdržava prevazilaženja problema ceo život jer je na obuci za vrhovne namere. Oni koji su pozvani shvataju da onaj „…koji PRETRPI [IZDRŽI] do kraja, BLAGO njemu [biće SPAŠEN]” (Jevanđelje po Mateju 24: 13).

Proučavanje Biblije i iskrene molitve su deo svakodnevne rutine hrišćanina. Onaj koji je pozvan pronašao je „skupoceni biser” i rešen je da izgradi DUHOVNI KARAKTER i Božju PRIRODU. Iako mu ništa od ovoga neće doneti spasenje, to je suština njegovog karaktera koja određuje njegovu nagradu.

Pavle je shvatio kako Bog radi u hrišćanima. On je prepoznao da su spasenje (Poslanica Rimljanima 6: 23), čak i vera da se [spasenje] primi, besplatni pokloni. Oni se ne mogu zaraditi. Ali to ne znači da Bog nije aktivno radio (zahtevao dobra dela) u ljudima, dok se On SAM REPRODUKUJE.

Uzmite u obzir: „Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji, ne od dela, da se niko ne pohvali. JER SMO Njegov POSAO, sazdani u Hristu Isusu za DELA DOBRA, koja Bog unapred pripravi da u NJIMA HODIMO” (Poslanica Efescima 2: 8–10).

Da li ste primetili izraz koji je Pavle upotrebio — „[Mi] smo Njegov posao”? Šta bi moglo biti jasnije? Bog ima svoj cilj za rad na svakoj osobi!

Stih se nastavlja govoreći da hrišćani moraju „ići” po „dobrim delima”. Lažni pojam „samo vera u Isusa” ometa Božju vrhovnu nameru oblikovanja naroda pažljivom IZRADOM, kao što lončar [grnčar] radi sa glinom.

Spasenje, kroz „milost… kroz veru”, obuhvata dobra dela. To znači da je spasenje proces, a ne nešto što se dešava odmah nakon „davanja svog srca Isusu”.

Obratite pažnju na to šta još Pavle kaže o ovom procesu koji se dešava u okviru onih koje je Bog pozvao: „I da se obnovite duhom uma svog, i obučete u NOVOG ČOVEKA, koji je sazdan po Bogu u pravdi i u svetinji istine” (Poslanica Efescima 4: 23–24). Druga poslanica Korinćanima 5: 17 to postavlja na ovaj način: „Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar [novo je stvorenje]…”

Oni s kojima Bog radi su doslovno NOVO STVARANJE!

Onaj koji služi Bogu se transformiše u svom umu. On daje svoju volju i želi da je zameni Božjom voljom u svemu. On nastoji da ugodi Bogu — ne sebi!

Rođen da gradi karakter

Svaka osoba koju Bog poziva je suočena sa istim izborom sa kojim su se Adam i Eva suočavali — popustiti Bogu i Njegovoj vladavini ili popustiti Sotoni i njegovoj prirodi.

Bog je Otac. On ima jednog duhovno sastavljenog sina, ali će kasnije imati mnogo više sinova (Poslanica Rimljanima 8: 19). On reprodukuje samog Sebe razvijanjem Svog karaktera u pokorenim, osvojenim, duhovno začetim ljudskim bićima. Kao što ljudski očevi začinju svoju decu fizički, Bog začinje Svoju decu duhovno.

Baš kao što deca kad odrastu izgledaju kao njihovi fizički roditelji, tako isto Božja deca polako primaju duhovnu sličnost sa svojim roditeljem, u svetom, pravednom karakteru — „božanskoj naravi” (Druga poslanica Petra 1: 4). Petar je opisao hrišćane kao one koji „imate [imaju] deo [udela] u BOŽIJOJ PRIRODI” — Božanskoj prirodi. Postoji fizička priroda stvaranja, ljudska priroda i BOŽJA PRIRODA. Bog prerađuje pokvarenu, telesnu ljudsku prirodu u prekrasni, znameniti, savršeni, sveti, DUHOVNI KARAKTER — Svoju BOŽANSKU PRIRODU!

Karakter je razumeti — znati — razlikovati dobro od lošeg i RADITI ono što je dobro umesto onog što je loše! Bog otkriva šta je dobro, ali se pravedni karakter razvija kroz snagu slobodnog moralnog delovanja, odlučivanjem da RADIMO ono što je ispravno.

Karakter je svesni izbor pravog puta, protiv otpora. To nije jednostavno. To je plivanje u suprotnom pravcu, umesto zanositi se uzalud u pravcu kojim voda teče. To je građenje ljubavi, radosti, mira, strpljivosti, blagosti, dobrote, vere, krotkosti, umerenosti (samokontrole), mudrosti, znanja, razumevanja, poniznosti i još mnogo toga. Za to je potrebno vreme, jer se karakter gradi iz iskustva.

Životinje ne razvijaju nijednu od ovih osobina.

Bog ima savršen karakter u svakom pogledu. On je ljubav (Prva poslanica Jovanova 4: 8, 16). Ljubav je ispunjenje zakona (Poslanica Rimljanima 13: 10; Prva poslanica Jovanova 5: 3), koji zahteva popuštanje Bogu. To je otvorena briga za druge, stavljajući njih na prvo mesto — ispred svog interesa.

Sotonina narav je sebična, usmerena prema sebi i brine se samo za ono što je najbolje za sebe samog i kako da dobije što više za sebe. Ovo je stav koji je ubrizgan u Adama i Evu kada su pojeli zabranjeno voće.

Da li vidite da iako je Bog stvorio čoveka fizički, u formi i obliku samog Sebe, to nije kraj?

Vi ste stvoreni da POSTANETE KAO Bog — da izgradite savršeni, sveti, pravdoljubiv karakter. Bog reprodukuje Sebe u ljudskim bićima. Baš kao što ste Vi dete roditelja i verovatno imate svoju decu, Bog je Vaš roditelj. Još jednom, kao što fizički izgledate kao Vaši roditelji i kao što Vaša deca liče na Vas, Bog želi da ličite na Njega — po duhovnom karakteru! U ovom životu, Bog počinje duhovno da reformiše i prepravlja one koje poziva. Njegov cilj je da izgradi u njima Svoju prirodu.

Dakle, Bog reprodukuje samog Sebe kroz one koji su primili Njegov Sveti Duh. On stvara decu koja će izgledati i BITI poput Njega! Graditi Božji karakter je razlog Vašeg postojanja — razlog što ste rođeni! Ali ima još toga što treba razumeti.

Hristos će se uskoro vratiti da uspostavi Božju vladavinu i savršeni duhovni zakon. Nakon Hristovog povratka će neki, a možda i mnogi, još uvek odbacivati Boga, odbijajući da Ga slušaju. Oni će verovati u svoje ljudske umove i odbaciće izgubljenu dimenziju Božjeg Duha, koji bi ih doveo do večnog života. Oni će odbiti izgradnju pravdoljubivosti u svom životu i odlučiti da ostanu nepotpuni — nedovršeni — u razvoju i nameri. Ali više o tom vremenu će biti rečeno kasnije. Prvo, moramo videti još jednu dimenziju procesa izgradnje karaktera.

Ali čija pravdoljubivost?

Izuzetno je važno — apsolutno neophodno! — da shvatite da hrišćani rastu samo ako su povezani sa Hristom.

Biblija često govori o „Hristu u nama” (Poslanica Galatima 2: 20; 4: 19; Poslanica Kološanima 1: 27; Poslanica Efescima 3: 17; Druga poslanica Korinćanima 13: 5). Hrišćanin ne radi na stvaranju karaktera. Hristos u njemu to radi. Shvatite. Otac vodi ovaj proces ukoliko svaka osoba ostane u kontaktu sa Njim putem Hristovog (i Božjeg) Duha u sebi.

Razjasnite sebi ovo. To nije nešto što Vi radite, sami i za sebe, što proizvodi dela pravdoljubivosti. Poslanica Rimljanima 10 upozorava one koji ne razumeju Božju ulogu u izgradnji karaktera, dobrih dela i pravdoljubivosti: „Jer ne poznajući pravde BOŽIJE i gledajući da SVOJU pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božijoj” (st. 3).

To je potpuno trošenje napora da se izgradi sopstveni karakter, svoja lična pravdoljubivost. Tu nema nikakve koristi za Vas od Boga. Sav duhovni rast dolazi od Njega! Ali morate uraditi svoj deo i popustiti Bogu.

Pavle je napisao: „Jer mi smo Bogu pomagači, a vi ste BOŽIJA NJIVA, BOŽIJA GRAĐEVINA” (Prva poslanica Korinćanima 3: 9). Ovo je temeljno razumevanje. Bog gradi porodicu. On je ratar. Pravi hrišćani su proizvod Njegovog „ratarstva” — Njegovog „rada”.

BOG, a ne neki čovek, gradi Svoju Crkvu. Hristos je rekao, u Jevanđelju po Mateju 16: 18: „Sazidaću crkvu svoju.” Nije ni čudo što je Pavle napisao: „Vi ste Božija građevina.” Da, Bog gradi nešto posebno u onima koje je On pozvao, baš kao što uopšte gradi Svoju Crkvu.

Naravno, svaka stabilna zgrada ima odgovarajući temelj. To joj pomaže da ostane čvrsta. U Prvoj poslanici Korinćanima 3: 11, Pavle dodaje: „Jer temelja drugog niko ne može postaviti osim onog koji je postavljen, koji je Isus Hristos.”

Vaš život mora biti građen na stabilnoj, čvrstoj HRISTOVOJ podlozi — i na Njegovom radu u Vama!

Dolazeće vaskrsenje

Kao što smo videli, većina onih koji se izjašnjavaju kao hrišćani veruju da su „ponovo rođeni” u ovom životu. Bez izuzetka smatraju da to prati u stopu „primanje Isusa”. Ovo nije ono čemu Biblija podučava.

Videli smo da je Pavle izjavio: „…telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivost NASLEĐUJE. Evo vam kazujem tajnu” (Prva poslanica Korinćanima 15: 50–51). Ovo znanje je sigurno misterija za većinu.

Dok telo i krv ne mogu ući u carstvo Božije — duh može! Zato što Hristos nije želeo da ostavi prostora za nesporazum, On je uporedio duh i vetar u Jevanđelju po Jovanu 3: 3–8. Kao vetar, duh je nevidljiv. Ne može se videti. Jedino u vaskrsenju su svi pravi hrišćani, kao što smo videli, promenjeni iz tela i krvi u duh, i PONOVO ROĐENI!

Kako ćete Vi izgledati

Pošto su ljudska bića stvorena prema Božjem „obličju” i „liku,” ovaj proces neće biti — i ne može biti — završen do Vaskrsa, kada više nismo sastavljeni od „mesa [tela] i krvi”.

Onda Jovan dodaje: „Koji je god rođen od Boga ne čini greha, jer Njegovo seme stoji u njemu, i ne može grešiti, jer je rođen od Boga” (Prva poslanica Jovanova 3: 9).

Mi ćemo jednog dana imati potpun lik Hrista. U to vreme, bićemo rođeni od Boga. Ali Poslanica Rimljanima 8: 16-17 kaže da smo mi „deca” Božja sada i naslednici sa Hristom sada.

Setite se, videli smo da su David i Jovan razumeli da će se oni, KAO Jov, „probuditi” na vaskrsenju i izgledaće baš kao Bog, u obličju, formi i karakteru — i biće sastavljeni od duha!

Onda — dozvolite mi da ponovim — Bog reprodukuje Sebe u ljudima koji su primili Njegov Sveti Duh. On stvara decu koja će izgledati i biti poput Njega!

Ovo je zapanjujuće znanje. Ništa se ne može s tim uporediti! Ali, hajde da to pojasnimo.

U nastavku je direktan opis Isusa Hrista, kakav On sada postoji u punoj slavi. Razmišljajte o tome shvatajući da ćete VI izgledati — i biti — poput Njega: „A glava Njegova i kosa beše bela kao bela vuna, kao sneg; i oči Njegove kao plamen ognjeni; I noge Njegove kao bronza kad se rastopi u peći; I glas Njegov kao huka voda mnogih; I držaše u svojoj desnoj ruci sedam zvezda, i iz usta Njegovih izlažaše mač oštar s obe strane, i lice Njegovo beše kao što sunce sija u sili svojoj” (Otkrivenje Jovanovo 1: 14–16).

Šta ova zapanjujuća deskripcija otkriva o Vašoj budućnosti nije moje lično mišljenje. Ovo je ono što Vaša Biblija otkriva! To je ono što je Pavle mislio kada je napisao: „I kako nosimo obličje zemljanog tako ćemo nositi i obličje nebeskog” (Prva poslanica Korinćanima 15: 49). Dok smo fizički formirani u obliku u kojem je Bog sada, mi ćemo kasnije postati Duh i primićemo „OBLIČJE NEBESKOG”.

Shvatite ovo. Božiji lični Sveti Duh koji je u nama omogućiće nam da se probudimo u vaskrsenju. Obratite pažnju na Poslanicu Rimljanima 8: 11: „A ako li živi u vama Duh Onog koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom Svojim koji živi u vama” (takođe Prva poslanica Korinćanima 15 i Prva poslanica Solunjanima 4: 13–18). Hristos je podignut (vaskrsao) da se vrati na svoju poziciju pored Oca. On je ispunio svoj zadatak da bude Spasitelj.

Sada, shvatite ovo! To je isti Duh koji živi u nama od trenutka začeća, koji će nas podići (sve koji su začeti od Boga) da se pridružimo Bogu u Njegovom carstvu.

Kao što tek začeto dete raste u majčinoj utrobi, tako hrišćanin mora da raste pre nego što napusti utrobu. Hrišćani treba da RASTU u ovom životu. Da bi primili božanski autoritet i moć, kao „sunaslednici Hristovi” (Poslanica Rimljanima 8: 17) kasnije, oni moraju da se kvalifikuju [ispune uslove] da bi izgradili Božji sveti, pravedni karakter u svojim životima sada!

Uloga patnje

Ranije, ova knjižica je govorila o strašnoj patnji, bedi i nerešivim problemima sveta odbačenog od Boga. Njegova milost će uskoro to skratiti, dovodeći ga do kraja. Uskoro će se završiti čovekovih 6.000 godina pod Sotonom i sva ljudska bića će biti podučavana tome zašto su rođena.

Ali zašto je toliko strašna patnja bila potrebna — i na toliko dugo? Kakvu ulogu je to igralo u Božjem glavnom planu?

Veliku! Čitamo da je Hristos kao „Poglavar našeg spasenja” bio „USAVRŠEN STRADANJEM”. Veoma je važno da shvatite zašto je Hristos morao da trpi stradanje.

Poslanica Jevrejima 5: 8–9 objašnjava jasno: „Iako i beše Sin Božji, ali od onog što postrada NAUČI SE POSLUŠANJU. I svršivši sve, postade svima koji Ga poslušaše uzrok spasenja večnog.”

Vrlo je važno da se shvati ovaj stih. Patnja pokreće mehanizam duhovnog učenja. Kada narod pati — suočavajući se sa nesrećom — on UČI (Priče Solomunove 7: 14)! Stiče iskustvo — izvlači pouke. Ovo je od suštinske važnosti u procesu izgradnje karaktera — da se ispuni svrha bitisanja!

Iako Je bio bez greha, i Hristos je učio kroz patnju. To mu je omogućilo da bude „Poglavar” spasenja mnogobrojnih sinova koje će Bog dodati Svojoj porodici.

Možete li sada razumeti zašto svet mora patiti? Možete li sada razumeti da će kroz teško, bolno iskustvo narod konačno shvatiti najtemeljnije životne lekcije? (Ovo ćemo ispitati detaljnije u Šestom poglavlju.)

Naravno, najosnovnija lekcija je da ljudi moraju da shvate da oni ne mogu da dostignu ništa — ne mogu da izvrše NIŠTA — nezavisno od Boga. Njima je očajnički potrebno OTKRIVENO DUHOVNO ZNANJE, tako da se oni mogu uskladiti sa Božjim impresivnim ciljem da reprodukuje Samog Sebe!

Pavle je pisao Filibljanima da je on (Pavle) hteo da spozna Hrista „I zajednicu NJEGOVIH MUKA” da bih „… [bilo] kako dostigao u vaskrsenje mrtvih” (Poslanica Filibljanima 3: 10–11). Zato je rekao Efescima: „…da otkrijem svima šta je služba tajne [koja uključuje potrebu za trpljenjem patnje da bi se naučilo], od postanja sveta sakrivene u Bogu, koji je sazdao sve kroz Isusa Hrista… Po NAREDBI vekova, koju UČINI u Hristu Isusu, Gospodu našem” (Poslanica Efescima 3: 9, 11).

Božji plan je zaista misterija za ovaj svet, ali Njegova NAMERA nije menjana od početka sveta.

Sada razumete kako VI možete biti deo toga!

Savremena nauka neprestano donosi nova znanja civilizaciji. Svako važno naučno otkriće — svako novo znanje — prima se širom sveta sa uzbuđenjem i priznanjem.

Razmislite o svemu što je nauka dala čovečanstvu u celini. Postavila je ljude na mesec i stvorila oružje za masovono uništavanje. Razbila je genetske kodove iz DNK i klonirala različita stvorenja. Mnogo je naučila o zapanjujućoj veličini i prirodi svemira — spoljašnje vasione — i otkrila neverovatne stvari o malim podatomskim česticama u različitim vrstama atoma — unutrašnjem prostoru. Napravila je brojne medicinske proboje i postigla izvanredne podvige u inženjerstvu.

Obim i potencijal nauke izgledaju neograničeno. Većina veruje da će se, vremenom, otkrića nauke rešiti većinu ili sve probleme čovečanstva. Ali, nauka je ograničena na najvažniji način koji uključuje Vas. Postoji otkriće do kojeg se nikada neće — niti se ikada može — doći, a tiče se prirode ljudskog uma!

Vaš um sadrži dimenziju koja se ne može shvatiti ili otkriti bilo kojim procesom ili eksperimentom koji je poznat nauci. Svetske religije su to propustile. Njihovi teolozi tome ne podučavaju niti to shvataju. Oni su u potpunosti prevideli ovu kritičnu komponentu — ovaj jedinstveni veliki KLJUČ — koji otvara [pokazuje] ogromnu razliku između čoveka i životinja. Samo razumevanjem ovog otkrivenog KLJUČA možete naučiti razlog svog postojanja!

Neverovatni ljudski um

Pogledajte sva neverovatna dela prirode — i na Zemlji i na celom nebu [u čitavoj vasioni]. Kaleidoskop Božjih rukopisa koje ljudsko oko može da vidi je zapanjujuć.

Uzmite u obzir planete, zvezde i galaksije. Svako ima svoje sopstveno čudo. Zatim razmislite o svim vrstama biljaka pronađenih na Zemlji. Postoje milioni različitih boja, oblika, veličine, funkcije i lepote. Sjaj njihovih različitih dezena i namena je neverovatan! Sada pomislite na milione različitih vrsta životinja i insekata. Oni su čudesni i fascinantni kao i svet biljnih vrsta, različitih namena, izgleda i ponašanja.

Ali nijedno od ovih stvaralaštava se ne može uporediti sa komplikovanošću i skoro neograničenim sposobnostima Vašeg uma. I kao što su fascinantne, čudesne, lepe i neverovatne sve gore opisane stvari, nijedna nije izvanrednija od LJUDSKOG UMA. To je apsolutni vrh svih živih organizama. Ništa drugo u Božjem stvaranju mu ne može ni prići. Šta drugo može da planira, razmišlja ili stvara čak bar delimično kao on [um]?

Samo razmislite o tome koliko stvari može da dizajnira i proizvede ljudski um: Kuće, telefone, vozove, automobile, avione, rakete, kompjutere, faks-mašine i druge sofisticirane uređaje koje su praktično bezgranični u složenosti i korisnosti. Jedina stvar koju ne može osmisliti i izgraditi je ON SAM!

Ko je napravio Vaš um

Kada je psalmist rekao: „… što sam [strahotvorno] [i] divno sazdan [napravljen]” (Psalmi Davidovi 139: 14), to se najviše odnosi na Vaš mozak — LJUDSKI UM!

Stvoritelj Vašeg uma je poslao zajedno detaljne, bitne informacije, objašnjavajući prirodu, dezen i nameru za ovo najveće od svih stvaralaštava. On identifikuje skriveni ključ — dimenziju koja nedostaje! — za tačnu i pravilnu upotrebu uma, otvarajući put miru, sreći, obilju i univerzalnom prosperitetu.

Ali ove informacije su skoro bez izuzetka ignorisane, pogrešno predstavljene, pogrešno shvaćene i odbačene! Rezultat toga su problemi, nevolje i zla civilizacije bez rešenja na vidiku i u uslovima koji se samo pogoršavaju.

Stanite i razmislite! Koristite se jednostavnom logikom.

Da li bi Bog stvorio Svoje tehničko čudo — Vaš um — i poslao ga bez Knjige upustava i objašnjenje kako da se koristi? Naravno da ne!

Ali ova važna knjiga ostaje misterija za mnoge — manjina čak i priznaje da je shvata. Većina provodi čitave živote zabrinuta za to šta drugi LJUDI misle i kažu. Malo njih se brine o tome šta BOG misli ili kaže. Budite iskreni pa ispitajte sami sebe. Da li Vaša mišljenja potiču od drugih ljudi? Ili da li Vi redovno tražite i prihvatate jednostavnu Božju reč kao vodiča Vašeg života?

U sledećem spisu se objašnjava zašto čak i najsjajniji umovi nisu u stanju da nauče određeno razumevanje, osim ako im se ono ne otkrije. Obratite pažnju: „U to vreme odgovori Isus, i reče: Hvalim Te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih i razumnih a kazao si PROSTIMA” (Jevanđelje po Mateju 11: 25). Veliki mislioci ovog sveta ne mogu da shvate ono što je Bog otkrio u Svojoj Reči! To je bukvalno SKRIVENO od njih.

Mi moramo biti spremni da ispitamo Božju Reč za ono što On otkriva o Vašem umu. To će Vas navesti na razmišljanje o novom neverovatnom razumevanju toga zašto ste rođeni — i o Vašoj strahovitoj budućnosti i potencijalu. Međitim, moramo početi od početka.

Ne-fizička [ne-telesna] komponenta?

Mnogi pretpostavljaju da je sastav ljudskog uma potpuno fizički. Da li je to istina? Drugi veruju da svaka osoba poseduje besmrtnu dušu. Da li je to istina? Šta kaže Biblija? Da li podržava bilo koju od ovih ideja? Ili da li Božja Reč uči nešto sasvim drugačije — nešto što su potpuno previdele sve religije i što se ne može otkriti svim metodama nauke?

Prvo, moramo uzeti u obzir razliku između ludskog UMA i životinjskog MOZGA. Postoje činjenice koje nauka tumači o komparativnim osobinama oba pojma. Svi shvataju da su na neki način životinjski mozgovi različiti od ljudskih umova. Ali na koji način? Kako se oni razlikuju?

Na primer, određena stvorenja, kao što su šimpanze i delfini, imaju mozgove koji su relativno slični po veličini i težini kao i mozgovi kod ljudi. Neke veće životinje, poput kitova i slonova, imaju veći mozak od čoveka. Ali su daleko manje inteligentni, daleko manje kreativni i nesposobni da razumeju bilo kakve složene misli.

Nauka nikada nije mogla da objasni — da adekvatno objasni — ogromne razlike između ljudskog mozga i mozga životinja. Dok čovek ima mozak koji može biti samo nešto više kompleksan od životinjskog koji je relativno slične veličine, razlika u sposobnosti je ogromna. Jednostavno se ne mogu uporediti.

Životinje funkcionišu skoro sasvim pomoću INSTINKTA. One rade to što rade automatski i još od rođenja. Na primer, gotovo odmah nakon rođenja, tele tačno zna šta treba da radi — kako da ustane i počne da hoda i gde da pronađe mleko. Ljudskim bebama je potrebno daleko više vremena čak i da ustanu uz nečiju podršku i moraju se naučiti kako da rade praktično sve.

Imajući um, ljudska bića su dobila ruke tako da mogu stvarati. Iako imaju mozak, životinje funkcionišu pomoću instinkta i poseduju šape, kandže i papke. To ih ostavlja nesposobnim da naprave nešto kompleksno kao što je televizor — a kamoli mlazni avion ili svemirsku raketu — čak i ako se rukovode umom. Životinje takođe nisu u stanju da dostignu znanje van vrlo male rudimentarne sposobnosti da reaguju na određene stimuluse.

Ljudi su sposobni da steknu znanje, izvuku zaključke, sakupljaju i procenjuju činjenice, donesu odluke — i grade karakter. Ovo je jedina, najveća, sveobuhvatna razlika između čoveka i životinje.

Životinje su veoma ograničene jer je Bog samo usadio u njih kroz instinkt sve što je potrebno da efikasno funkcionišu u svom okruženju.

Sa druge strane, ljudi instinktivno ne znaju sve što je neophodno da uspešno funkcionišu u životu. Oni stalno moraju sticati više znanja tokom svog života kako bi se suočili sa novim izazovima i zahtevima koji su im postavljeni.

To je omogućeno nevidljivom, neprepoznatom komponentom uma. Bez ovog nevidljivog, ne-fizičkog elementa, čovečanstvo bi bilo isto što i glupa zver!

Duh u čoveku

Hajde sada da utvrdimo jedno osnovno biblijsko učenje. Biblija beleži: „Ali je [postoji] duh u ljudima, i Duh Svemogućeg urazumljuje ih [daje im razum]” (Knjiga o Jovu 32: 8). Ovo je jednostavna izjava. Ovde Bog otkriva da ljudi poseduju vrstu duha, koji je nazvan „duh u čoveku”. Potpuno razumevanje ovog duha zahteva ispitivanje drugih spisa koji ga opisuju.

Ali pre nego što pogledamo u istinu ove stvari — pre nego što potražimo da vidimo šta Biblija kaže o ovom ljudskom duhu — moramo prvo razumeti i prihvatiti ono što Biblija ne kaže.

Da bismo to uradili moramo ispitati najpopularniju grešku — MIT! — kojoj su bezbrojni milioni podučavani i kojoj veruju.

Duša nije besmrtna

Mnogi čitaju stihove poput ovog i zaključuju da se govori o besmrtnim dušama. Ali, da li je o tome reč? Da li je fraza „duh u čoveku” sinonim za „besmrtnu dušu” koju čini duh?

Većina ljudi ne razume odnos između fizičkih ljudi i duša. Oni pretpostavljaju da su ljudska bića rođena sa besmrtnim dušama. Popularno mišljenje je da, nakon smrti, duše grešnika idu u pakao zauvek, a oni koji su pravedni odu na nebo zauvek, pošto su sve duše, kako se može preptostaviti, besmrtne. Da li je to ono čemu Biblija uči?

Videli smo da Rimljanima poslanica 6: 23 navodi da je „plata za greh smrt”, a ne život u paklu. Dakle, da li Biblija na neki način takođe uči da ljudi imaju besmrtne duše? Ona priča o „dušama”, ali u kom kontekstu?

Biblija uči da postoji veza između ljudi i duša. Prva knjiga Mojsijeva 2: 7 navodi: „A stvori GOSPOD Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i POSTA čovek duša živa.”

Ovaj stih ne kaže da ljudi imaju dušu, već da jesu duše. Adam je POSTAO duša — on nije dobio dušu. Zatim, skoro odmah, Bog ga je upozorio: „I zapreti GOSPOD Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, [TI, ne samo tvoje telo] UMREĆEŠ” (st. 16-17).

Kad se sklope zajedno, ova tri stiha otkrivaju da su ljudi duše i da duša može umreti!

Jezekilj potvrđuje Prvu knjigu Mojsijevu. Dvaput je inspirisan da napiše: „Koja duša zgreši ona će poginuti [umreti]” (Knjiga proroka Jezekilja 18: 4, 20). SMRT je odsustvo života. To je prekid — prestanak — života. Smrt nije život na drugom mestu. Ne ostavlja se „ovaj život” za „drugi život” — za „sledeći život”. (Pročitajte našu knjižicu Šta je Vaša nagrada u narednom životu? da biste saznali više o tome.)

Konačno, o temi da li duša može da umre, obratite pažnju na ovo u Jevanđelju po Mateju 10: 28: „I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se bojte Onog [Boga] koji može i dušu i telo pogubiti [uništiti] u paklu.”

Biblija kaže da se duše mogu UNIŠTITI! Prema ovom stihu, one mogu biti uništene koliko i tela. Svi mi prepoznajemo da tela na kraju umiru i da se, nakon toga, prirodno raspadaju i potpuno „uništavaju” zbog procesa prirodnog truljenja. Ovaj stih objašnjava da Bog uništava duše U PAKLU! Tela mogu umreti na mnogo načina. Ali duše Bog uništava u paklu. (Ova tema će biti detaljnije ispitana u Desetom poglavlju.)

Ljudski duh

Sada ste spremni da otkrijete šta skoro NIKO ne razume. Dok je čovek sastavljen od tela, on ima ne-fizičku komponentu, duh u čoveku, koji se može prepoznati samo po onom što je Bog otkrio u Svojoj Svetoj Reči.

Zbog toga što je čovek napravljen od fizičke materije — tela — Bog, sastavljen od Duha, morao je imati način za Sebe (Duha) da sarađuje i bude u vezi sa čovekom (telom). Kasnije ćemo bolje razumeti ovu bitnu duhovnu vezu između Boga i ljudi i tačno kako to funkcioniše.

Obratite pažnju na ovo: „Breme [nagoveštaj] reči GOSPODNJE za Izrailja. Govori GOSPOD, koji je razapeo nebesa i osnovao zemlju, i stvorio čoveku duh koji je u njemu” (Knjiga proroka Zaharije 12: 1). To je Bog koji stvara, osmišljava i „formira” duh čoveka u svakom ljudskom biću.

Sledeći stih objašnjava da svi ljudi poseduju ovaj duh: „GOSPODE Bože duhovima i svakom telu [Bog duhova svih tela], postavi čoveka nad ovim zborom” (Četvrta knjiga Mojsijeva 27: 16). Onaj koji stvara duhove u svim ljudima Sebe naziva Bogom ovih duhova.

Sva fizička stvorenja na kraju umiru. Ovo se odnosi na ljude i životinje. Razmislite: „Jer šta biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svaki imaju isti duh [jedan dah]; i čovek ništa nije bolji od stoke [tako da čovek nema nadmoć nad životinjom], jer je sve taština. Sve ide na jedno mesto; sve je od praha i sve se vraća u prah. Ko zna da duh sinova ljudskih ide gore, a duh stoke da ide dole pod zemlju?” (Knjiga propovednikova 3: 19-21).

Solomon ne kaže da postoji duh u zverima, nego pita retorički: „Ko zna… da duh stoke ide dole…?” Mnogi stihovi otkrivaju da postoji duh u čoveku, ali ljudi ne znaju ovu istinu niti da li životinje imaju neku vrstu „duše” ili duha. Ovaj stih pokazuje da se ovde ne govori o samom dahu, nego jednostavno o nečemu drugom. Ali životinje nemaju takav duh.

Zapanjujuće znanje

Sada obratite pažnju na ovaj zapanjujući stih. Pavle je u Novom zavetu napisao: „Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu [stvari Božje] šta je niko ne zna [ni jedan čovek] osim Duha Božijeg” (Korinćanima poslanica Prva 2: 11).

Ne pokušavajte da „protumačite” ovaj stih. Neka se sam interpretira. Prihvatite ono što piše. Ovaj odlomak identifikuje DVA različita duha — „Duh Božji” i „duh u čoveku”. Oni nisu isti. Svaki pruža drugu funkciju u sticanju znanja, a ovaj stih identifikuje kako.

Ljudsko znanje („stvari čoveka”) je stečeno zato što je Bog ljudima dao ljudski duh — duh u čoveku. Pavlova inspirisana izjava takođe jasno pokazuje da se duhovno znanje („stvari Boga”) može dobiti jedino prisustvom Duha Božjeg. Čak i ovo saznanje — da ova dva duha postoje i kako oni rade — samo po sebi je zaista neverovatno! Razmislite na ovaj način. Praktično niko ne zna KAKO se fizičko ili duhovno ZNANJE dobija!

Setite se ove jednostavne izjave: „Ali je duh u ljudima, i Duh Svemogućeg urazumljuje ih [daje im razum]” (Knjiga o Jovu 32: 8). Ovo ponavlja tačno ono što je Pavle rekao. On je identifikovao ovaj duh, istovremeno prepoznajući duhovno razumevanje (ili znanje) kao nešto što potiče od Boga — „Svemogućeg” — kroz Njegovu „inspiraciju”. To se dešava kroz usađivanje Duha Božjeg u preobraćene umove.

Životinje nemaju “duh u čoveku”. Mozak životinja se razlikuje od ljudskih umova. Ljudima je ovaj duh dat začećem, omogućavajući im da koristeći pet čula steknu znanje i pamte. Zapamtite, bez ovog nevidljivog duhovnog elementa čovečanstvo bi bilo samo još jedna glupa zver. Ali ono je dobilo moć da stiče, zadrži i koristi znanje za sve vrste namena.

Bog je stvorio sva ljudska bića da bi primila dva potpuno različita duha. Jedan dolazi začećem [rođenjem], a drugi dolazi potpuno drugačije — pokajanjem i krštenjem. Bez Božjeg Duha, ljudi su jednostavno nepotpuni. Njihovo postojanje ostaje ograničeno na ono što mogu sami da steknu bez Božje pomoći. Tako da ogromne količine duhovnog znanja ostaju van domašaja. Iako je ljudska sposobnost da stekne fizičko znanje izvan onoga što mogu životinje, ljudi ne mogu postići nijedno od ovih drugih izvanrednih razumevanja.

Hajde da saznamo više o tome kako Duh Božji deluje sa duhom čoveka u preobraćenim umovima. Priče Solomonove 20: 27 nude važan uvid: „Videlo je GOSPODNJE duša čovečija [Duh čoveka je sveća Gospodnja], istražuje sve što je u srcu [unutrašnje delove stomaka].” Razmislite o ovom stihu na sledeći način: Bog može da radi u fizičkom mozgu — komunicirajući s njim i inspirišući ga — pomoću ili korišćenjem nefizičke komponente duha u čoveku.

Bog komunicira kroz ljudski duh

Uzmite obzir jedan primer kako Bog može da radi kroz ljudski duh. Ovo ilustruje važan princip. Postavka uključuje cara Kira od Persije. Bog je želeo da se on vrati u Jerusalim i izgradi drugi hram koji će zameniti Davidov hram (poznat kao „Solomonov”), koji je bio uništen. Primetite: „Prve godine Kira, cara persijskog, da bi se ispunila reč GOSPODNJA, koju reče na usta Jeremijina, podiže [uzbuđiva] GOSPOD duh Kira, cara persijskog, te oglasi po svemu carstvu i raspisa govoreći” (Knjiga Jezdrina 1: 1).

Bog je komunicirao [imao vezu] s Kirom kroz („podizanjem [uzbuđivanjem]”) njegov duh. On tako isto radi danas. Sada proučite sledeći zapis iz Biblije. On dodaje novu dimenziju stihovima koje smo pročitali o duhu u čoveku i kako to funkcioniše.

Božji Duh radi sa ljudskim duhom

U preobraćenom umu, oba, Božji Duh i duh u čoveku, su prisutna. Oni rade zajedno, jedan s drugim: „Ovaj [Božji] Duh [sam] svedoči našem duhu da smo deca Božija” (Rimljanima poslanica 8: 16).

Ovo je zaista fascinantno razumevanje. Preobraćena osoba se razlikuje od životinja na DVA različita načina.

Ali prvo shvatite da nauka nikad ne može naučiti ovo što ste upravo pročitali!

Sada razmotrite još nešto. Od trenutka Vašeg preobraćenja, kupljeni ste krvlju Hristovom, Bog postaje vlasnik Vašeg duha [u čoveku]: „Jer ste kupljeni skupo. Proslavite dakle Boga u telesima svojim i u dušama [duhom] svojim, što je Božije” (Korinćanima poslanica prva 6: 20). Bog ima bukvalno vlasništvo nad Vašim duhom [u čoveku] — i posle preobraćenja postaje Njegov da radi s njim.

Od ključnog je značaja da se razume proces izgradnje karaktera koji radi sa preobraćenim umom i kako to uključuje ljudski duh. Primetite: „Bolji je spor na gnev [ljutnju] nego junak, i gospodar od svog srca [onaj koji vlada svojim duhom] bolji je nego onaj koji uzme [uzima] grad” (Priče Solomonove 16: 32).

Samokontrola — uzdržanost — je navedena kao plod Božjeg Duha u Galatima poslanici 5: 23. Dajte sebi vremena da je pročitate. Kada se spoje, ovi stihovi pokazuju da se samo kroz Božji Duh koji radi s duhom u čoveku može izgraditi uzdržanost!

Bog čuva duh u čoveku

Na kraju života preobraćene osobe, Bog vraća duh u čoveku [ljudski duh] natrag Sebi. U njemu, On je sačuvao potpunu i detaljnu evidenciju o svemu što se tiče života tog pojedinca. Ovo je jasna izjava Biblije. Obratite pažnju: „I ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista” (Solunjanima poslanica prva 5: 23).

Duh, duša i telo predstavljaju sve ono što je bila osoba. Ličnost, iskustva, nakupljeno znanje i karakter svakog ljudskog bića ogledaju se u ljudskom duhu — duhu u čoveku.

Zbog toga se duh u čoveku vraća Bogu na smrti: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao” (Knjiga propovednikova 12: 7). Tako se dakle, u trenutku smrti, ljudski duh vraća Bogu, koji ga je formirao i stavio u um.

Podsetite se Knjige propovednikove 3: 21: „Ko zna da duh sinova ljudskih ide gore, a duh stoke da ide dole pod zemlju?” Sada znate šta samo neki drugi znaju — da se duh u čoveku vraća Bogu.

Đakon Stefan je razumeo. Dok je bio kamenovan na smrt zbog propovedanja moćne propovedi koja je antagonizovala svoje slušaoce, Biblija beleži: „I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! Primi duh moj. Onda kleče na kolena i povika glasno: Gospode! Ne primi im ovo za greh. I ovo rekavši umre [zaspao je]” (Dela apostola 7: 59-60). To je tačno! Stefan je umro („zaspao”) znajući da će Bog primiti njegov duh i da će se ponovo ujediniti s njim, naučićemo, u vaskrsenju.

Sada smo spremni za jedan zaključni zapis iz Biblije pre nego što nastavimo. To je najviša tačka koja objašnjava „očuvanje” svih ljudskih duhova i tačno tamo gde ih Bog drži. Razumite ovo: „Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela, K saboru i crkvi prvorodnih [prvenca] koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih [spremnih] pravednika” (Jevrejima poslanica 12: 22-23). Ovo je neverovatan pasus. Bog „svih duhova” (i svih „pravednih ljudi koji su bili savršeni”) ih drži kod Sebe, sve do vaskrsenja.

To je na nebu — u nebeskom Jerusalimu — gde su duhovi svih Božjih svetaca od sazdanja sveta čuvani — sačuvani neoštećeni — čekajući „dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista” (Solunjanima poslanica prva 5: 23).

Sotonin duh neposlušnosti

Pre nego što nastavimo, moramo bar spomenuti još jednu vrstu duha. Pavle je pisao efeškoj Crkvi o moći đavola i njegovom uticaju na svet: „U kojima nekad [u prošlosti] hodiste [išli ste] po veku [prema toku] ovog sveta, po knezu koji VLADA u vetru [SNAGU vazduha], po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja [neposlušnosti]” (Efescima poslanica 2: 2).

Pored Duha Božjeg i duha u čoveku, trebalo bi istaći da je đavo duh. On je deo anđeoske oblasti duhova, sastavljene od vernih anđela i demona (palih anđela).

Obratite pažnju da se u stihu 2 navodi da Sotonin „DUH… radi u sinovima protivljenja [neposlušnosti]”. Đavo je duh i on ima MOĆ da, kroz svoj duh, utiče na čovečanstvo i usmerava ga ka neposlušnosti! U devetom poglavlju detaljnije ćemo naučiti kako Sotona svojim duhom šalje raspoloženje, osećanja i stav neprijateljstva u ljudske umove, donoseći neposlušnost. Đavo ima ogromnu moć UTICAJA, koja mu omogućava da šalje prevare, bes, ponos, mržnju, pohlepu, zavist, srdžbu [zlopamćenje] i još mnogo toga, direktno u ljudske misli!

Sotona, kao bog ovog sveta, preobratio je mase navodnog hrišćanstva u odbacivanje Božje vrhovne namere, ukljućujući poslušnost Njemu — kako bi mogli pratiti popustljivog lažnog Hrista, koji se tako popularno obožava i kome se veruje danas, u lažno spasenje.

Veća slika

Hajde sada da pogledamo veliku sliku. Sada kada razumemo više o ljudskom duhu, moramo na kratko nastaviti da proučavamo Božju celokupnu svrhu. Moramo dalje razmotriti šta On radi sa čovečanstvom.

Zapamtite, ljudska bića su u stanju da steknu znanje. Životinje nemaju tu sposobnost. I Bog je usadio u životinje, putem instinkta, sve što im je potrebno da efikasno funkcionišu u svom okruženju. Ne postoji „duh životinja” koji njima daje snagu uma.

Ljudi primaju “duh u čoveku” začećem. To im omogućava da pomoću pet čula steknu znanje i pamte.

Još jednom, ljudi instinktivno ne znaju sve što moraju znati da bi uspešno funkcionisali tokom čitavog života. Oni moraju sticati sve više znanja kako odrastaju i kako se sve više zahteva postavlja pred njih. Životinje nemaju takvu potrebu.

Već smo diskutovali o tome da sva raspoloživa znanja spadaju ili u fizičko znanje (kako raditi s materijom i fizičkim stvarima) — ili u duhovno znanje (ono što je neophodno da ljudi razviju lične odnose sa Bogom i čovekom, i postignu spasenje).

Svi ljudi prepoznaju da je uvećanje korisnih znanja proces koji traje do kraja života. Duh u čoveku to čini mogućim.

Ali je od ključne važnosti da se prepozna da ljudski duh [sam od sebe] nije čovek — nego je u čoveku. Postoji velika razlika! Ovaj duh sam od sebe nema snagu uma. A takođe ni mozak. Mozak čuje kroz uši i vidi kroz oči. Čovekov duh ne radi te stvari sam od sebe. Mozak razmišlja — duhom koji daje intelektualnu snagu. Zapamtite, duh je u čoveku, dajući sposobnost fizičkim čulima kojih je pet da mozgom analiziraju i razjašnjavaju značenja i shvatanja. Kao elektrika kod kompjutera, duh osposobljava um da obrađuje informacije dobijene kroz pet čula.

Sve znanje je naučeno. Bebice su rođene BEZ ZNANJA — njihovi umovi su kao prazni papiri koji čekaju da budu ispisani. U procesu odrastanja, one moraju naučiti da rade sve. Da bi funkcionisali kao odrasli, to zahteva mnogo fizičkog znanja. Naravno, odrasli prepoznaju da niko ne može uspeti u životu bez određenog znanja.

Ali ovde se nalazi veliki problem. Fizičko znanje koje je dostigao čovek je bilo nedovoljno za njega da uspešno reši mnoge velike probleme koje muče sve nacije sveta. Na primer, on je potpuno nesposoban da uči kako da bude srećan ili da obezbedi izobilje i mir na Zemlji. I niko još nije otkrio kako da oslobodi svet od rata, siromaštva ili bolesti.

Zašto? Čovečanstvu nedostaje još jedna ključna komponenta!

Dimenzija koja nedostaje

Nakon što je Bog stvorio Adama i Evu, On im je predstavio svrsishodan izbor — kritičnu odluku da izaberu jedan od dva pravca. Obratite pažnju: „A stvori GOSPOD Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa. I nasadi GOSPOD Bog vrt u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka, kog stvori. I učini GOSPOD Bog, te nikoše iz zemlje svakakva drveća lepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla” (Prva knjiga Mojsijeva 2: 7-9).

Prva knjiga Mojsijeva 3: 1-8 sadrži objašnjenje Adamove i Evine sudbinske odluke. Slušali su zmiju i izabrali pogrešno drvo! Ovo je nosilo teške implikacije izvan onoga što su mnogi mogli sanjati zato što su se Adam i Eva, ne odabravši DRVO ŽIVOTA, otrgli od Duha Božjeg. Ostali su nepotpuni, nemoćni da primaju, da razumeju i formiraju DUHOVNE misli. Oni su se otrgli od životno važne DIMENZIJE KOJA NEDOSTAJE za duhovno shvatanje Božje namere, puta ka izgradnji karaktera i pravim rešenjima za probleme čovečanstva!

Evo šta se desilo sledeće: „I reče GOSPOD Bog: Eto, čovek posta kao jedan od Nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi. I GOSPOD Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet; I izagnav čoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života” (Prva knjiga Mojsijeva 3: 22-24).

Bog je odbio Adamu i Evi pristup Sebi i Svom Duhu. Iako ovo nikada nije bila Njegova namera, to je bio rezultat njihovog izbora.

Bog je od početka imao nameru da Adamu i Evi da Svoj Duh. Bio bi povezan sa duhom u čoveku da bi se formirao novorođeni duhovni život u svakom od njih — i nakon njih u celom čovečanstvu.

Adam je dobio više od mozga — dobio je UM, koji sadrži LJUDSKI DUH. On je imao moć da izabere — da izabere svoju sudbinu. On nije bio prisiljen da prati ili da se automatski vodi nekim propisani putem. On nije bio predodređen ili ograničen instinktivnim razmišljanjem, kao što su glupe zveri.

Kada je Adam odbio Drvo života, on je odbio mogućnost da primi Božji Duh. To bi otvorilo njegov um ka planu Božjem — ka razlogu svog stvaranja. Videli smo da je njegova odluka prouzrokovala njemu i njegovoj ženi, Evi, da budu izbačeni iz vrta. Ali njihova zajednička odluka imala je ozbiljne implikacije za sva ljudska bića koja su postala od njih — koja onda ne bi mogla imati pristup Drvetu života.

Ovom odlukom, Adam nije samo uskratio sebi i celom čovečanstvu pristup Bogu, već je takođe i odbio mogućnost za večni život — da „živi zauvek” (Prva knjiga Mojsijeva 3: 22).

Shvatite šta to znači! Ljudska bića NISU ZAVRŠENA — ona su nedovršena! Sve znanje koje ulazi u njihov um strogo je ograničeno na fizičko i materijalno. Zbog njegovog velikog greha odbacivanja Boga i Drveta života, Adam je odbačen od strane Boga i izbačen iz vrta, i čovečanstvo je izbačeno s njim — sada potpuno odsečeno od Boga do Hristovog povratka!

Ovo je apsolutno neverovatno razumevanje — nepoznato svima osim nekolicini danas. i ovo se nije razumelo do dvadesetog veka!

Nekoliko njih nikad neće popustiti

Božja svrha se nikada nije promenila. Njegova želja je da ponudi večni život svima koji se kvalifikuju za to. Sada, gotovo svi znaju za sledeći stih: „Jer Bogu tako omile [voli] svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga [u Njega] veruje ne pogine, nego da ima život večni” (Jevanđelje po Jovanu 3: 16).

Nažalost, međutim, ovaj ogroman pasus je nešto više od klišea bez istinskog značenja za stotine miliona. Ali Vi ste videli da postoji neverovatna svrha koju Bog stvara u onima koje je pozvao. Prisetite se da smo glina i da smo mi za Boga, lončara [grnčara] „delo (ruku) Njegovih” (Knjiga proroka Isaije 64: 8). Ali Pavle je shvatio kako Bog stvara u hrišćanima. Takođe je prepoznao da su spasenje (Rimljanima poslanica 6: 23), pa čak i vera da ga primi, besplatni pokloni. Ovo se ne može zaraditi [steći]. Ali to ne znači da Bog očigledno ne stvara (i zahteva dobra dela) u ljuskim bićima, dok se On reprodukuje.

Većina jednostavno neće dozvoliti Bogu da stvara s njima. Nekolicina će čak i trajno odbaciti Boga, odbijajući da Mu se pokorava — odbijajući da Mu dozvoli da s njom stvara kao s glinom. Oni će verovati svojim ljudskim umovima i odbaciti dimenziju Božjeg Duha koja nedostaje, koja bi ih dovela do večnog života. Oni će odlučiti da ostanu nepotpuni — nedovršeni u svrsi i karakteru.

Sledeći stihovi opisuju njihov kraj. Knjiga proroka Malahije 4: 3 navodi: „I izgazićete bezbožnike, jer će oni biti pepeo pod vašim nogama u dan kad ja [to] učinim, veli GOSPOD nad vojskama.” Zli će biti uništeni zauvek. Jevanđelje po Mateju 10: 28 to jasno pokazuje. Takođe obratite pažnju na Knjigu proroka Avdije 16: „Jer kao što ste vi pili na svetoj gori mojoj, tako će piti svi narodi [bezbožnici] vazda, piće, i ždreće, i biće kao da ih nije bilo.”

Teško onima koji svesno odbacuju Božju ponudu da se kvalifikuju za Carstvo Božje!

U Hristovom obliku

Pavle je pisao o onima u kojima Bog stvara: „Jer koje napred pozna one i odredi da budu jednaki OBLIČJU SINA NJEGOVOG, da bi On bio prvorođeni među mnogom braćom” (Rimljanima poslanica 8:29). Kao što je objašnjeno, Bog proširuje Svoju porodicu, dodajući još dece. Hristos je bio prvi, a svi ostali se moraju uskladiti s Njegovim oblikom — prilagoditi se Njegovom karakteru i obličju.

Bog stvara još „braće” u porodici u kojoj će SVI imati isti karakter i duhovni sastav.

Znajući da su Bog i Hrist stvorili čoveka u njihovom „liku i obličju” utvrđuje se zašto Novi zavet govori o tome „u skladu sa oblikom Njegovog Sina”. Stihovi Starog i Novog zaveta su u skladu — savršeno se uklapaju u otkrivanje Božje svrhe.

Bog nikada nije stvarao u životinjama. Nedostaju im moralna i duhovna moć. Napravljeni su za uživanje i služenje čovečanstvu i životnoj sredini. Ali one ne mogu da steknu nova znanja i nikada im nije ponuđen večni život. One nisu deo Božjeg plana izgradnje karaktera i reprodukcije samog Sebe. Bog nikada nije stvarao u životinjama ili kroz njih bilo kakvu duhovnu svrhu. On stvara u začetim ljudskim bićima koji su duhovno vođeni.

Ljudska reprodukcija predstavlja isti obrazac koji Bog lično koristi. Ljudska porodica je TIP porodice koju Bog gradi. Otkvrivenje 19: 7-9 pokazuje da brak između čoveka i žene oslikava veliki Hristov brak sa Svojom nevestom. Ovo će biti dodatno objašnjeno u sedmom poglavlju.

Naučili smo da Biblija uči da Bog ima detaljan plan koji uključuje stvarno rođenje u Njegovom carstvu za one koje je pozvao. Ovo drugo rođenje se ne dešava u ovom životu. Mi ne možemo da budemo deo braka s Hristom u ovom životu, ali možemo da vežbamo — da imamo probu! — kroz ljudski BRAK i PORODICU, krajnju Božju svrhu.

Razumite ponovo! Svako ljudsko biće nosi ogroman potencijal, sa sposobnostima koje daleko nadilaze brutalne životinje, i prevazilaze čak i potencijal Božjih svetih anđela. Obratite pažnju ponovo: „I toliko bolji posta od anđela koliko preslavnije ime od njihova dobi. Jer kome od anđela reče kad: Sin moj ti si, ja te danas rodih? I opet: Ja ću Mu biti Otac, i On će Mi biti Sin” (Jevrejima poslanica 1: 4-5).

Promenjen u vaskrsenju

Sva materija je fizička. Vi ste izrađeni od materije — Vi ste fizički, od prašine sa zemlje. Nema ništa trajno u Vašem telu. Bez hrane, vode ili vazduha, umrli biste čak i za kratko vreme. Isto tako, niko ne može steći večni život osim [ako ga ne dobije] od Svetog Duha koji je prisutan i stvara u njemu. Bez ovog Duha koji pomaže da promeni osobu, daje večni život, niko nema nadu! Bez kontakta sa Bogom, Njegovim Duhom i Njegovom svrhom, omogućavajući duhovno shvatanje, svi oni iz Sotoninog sveta bi živeli svoj fizički život i umrli bez ičega što bi usledilo. Ali Bog stvara sa manjinom sada!

Ranije smo citirali Jova. Shvatio je da je Božji Duh stvarao s njegovim duhom da bi mu dodelio razum. On je bio svestan Božjeg plana i svrhe stvaranja u njegovom životu. Videli smo da je pitao: „Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe PROMENA. Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš” (Knjiga o Jovu 14:14-15). Jov je znao da ga je vaskrsenje čekalo — kada će biti „promenut.” U međuvremenu, morao je „čekati” u grobu dok ga Bog ne pozove.

Jov je posedovao Božji Duh i shvatio kada i kako će ga Bog uzdići i promeniti. Primetio je da će baš Božji Duh koji je u njemu omogućiti ovu promenu. Ranije, videli smo u Rimljanima poslanici 8, da je Pavle napisao: „A ako li živi u vama Duh Onog koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama” (st. 11).

Pavle je takođe pisao Korinćanima o predstojećoj promeni u vreme vaskrsenja, kada će se svi probuditi iz sna sa novim duhovnim telom. Ranije smo videli deo ovog pasusa. Evo i ostatka: „I kako nosimo obličje zemljanog tako ćemo nositi i obličje nebeskog. A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu NASLEDITI carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje. Evo vam kazujem TAJNU: jer svi nećemo POMRETI [SPAVATI], a svi ćemo se PRETVORITI. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost” (Korinćanima poslanica prva 15: 49-53).

Ovaj odlomak govori o misteriji koju je Pavle morao da objasni. Svakako je misterija za svet da dolazi ova duhovna promena u vreme vaskrsenja mrtvih kada se Hrist ponovo vraća. Većina pretpostavlja da ima besmrtnu dušu koja ide na nebo nakon smrti. Štaviše, čini se da samo neki pitaju ili brinu o tome kako neko može od „smrtnika” stići do „besmrtnika” (st. 53-54) na vaskrsenju ako već ima besmrtnu dušu! (Pročitajte našu knjižicu Da li spaseni idu na nebo? da biste saznali više o ovome.)

Ali Božji karakter će biti već savršen u onima koje On “oživi” na vaskrsenju, ostavljajući ih bez mogućnosti da čine greh (Prva poslanica Jovana 3: 9).

Njegova nagrada s Njim

Na Svom povratku, Hrist će doneti pojedinačne nagrade za sve one sinove i kćeri u kojima su On i Njegov Otac stvarali. Oni bi se kvalifikovali za veliku slavu: „Jer će doći Sin čovečiji u slavi Oca svog s anđelima svojim, i tada će se VRATITI SVAKOME [DOBIĆE NAGRADU] PO DELIMA NJEGOVIM [NJIHOVIM]” (Jevanđelje po Mateju 16: 27).

Shvatite ovo! Vaša dela u ovom životu imaju direktan uticaj na Vašu nagradu u narednom životu. Ova nagrada uključuje VLADAVINU. Jedna faza te vladavine će trajati 1.000 godina. Vladari sede na prestolima: „I videh PRESTOLE, i seđehu na njima, i dade im se sud, i duše isečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri ni ikoni njenoj, i ne primiše žig na čelima svojim i ruci svojoj; i oživiše i CAROVAŠE s Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oživiše, dokle se ne svrši hiljada godina. OVO JE PRVO VASKRSENJE” (Otkrivenja 20: 4-5).

Ali Božji plan se neće završiti samo sa onima uključenim u prvo vaskrsenje. Bog namerava da svim ljudskim bićima da priliku da prime Njegov Duh, izgrade Njegov karakter — da budu završeni i dođu do DOVRŠENJA!

Nastavljajući u Otkrivenju, Jovan je opisao nastavak Božjeg plana do vremena kada će dodatni veliki deo čovečanstva dobiti priliku za spasenje. Ovaj period se naziva „Presuda velikog belog trona” i opisan je na ovaj način: „I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zemlja, i mesta im se ne nađe. I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim. I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojim” (Otkrivenje 20: 11-13).

Ali oni od Božje crkve — jedne crkve koju je Hristos obećao da izgradi (Jevanđelje po Mateju 16: 18) — uče se i vode sada u sve istine i Božje puteve. Ovo „malo stado” sada hrani i priprema one koji će vladati s Hristom. Pavle piše Efescima i opisuje odgovornost istinskih Hristovih poslanika: „Da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristovog; Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine Hristove” (Efescima poslanica 4: 12-13).

Ponovno ujedinjenje sa ljudskim duhom

Ljudski duh ne menja čoveka niti ga vaskrsava. Ovo dolazi od Božjeg Duha koji stvara prvo u umu. Videli smo da će se na vaskrsenju duh u čoveku SASTAVITI sa Božjim Duhom. Mi ćemo biti potpuno isti, osim što sastavljeni od duha više nećemo imati ljudsku prirodu ili telesne poteze.

Razmislite o duhu u čoveku na ovaj način: To je kao traka u kaseti o svemu što smo ikada naučili ili učinili — i to je sam kalup uma za naše duhovno telo koje dolazi, koje sadrži memoriju, karakter i iskustva svakog ljudskog bića. U određenom smislu, kao traka u kaseti može se „preslušavati”. Ali, ne može imati ili dati život, ili funkcionisati sama po sebi, jer mora biti povezana sa ljudskim mozgom — ili duhovnim umom na vaskrsenju.

Kao onaj koji radi sa kompjuterom, duh u čoveku radi sa mozgom da bi formirao neverovatni LJUDSKI UM!

Nauka nikada neće otkriti ovo znanje. Ovo što ste naučili u samo ovom jednom poglavlju skoro niko ne razume. Ali sada Vi razumete!

Znanje raste [širi se] kao nikada ranije. Ali to se dešava usred sve veće ljudske patnje, nesreće, nezadovljstva, nasilja, rata i konfuzije. Zašto postoji toliko pogoršanje u moralnom padu uporedo sa zapanjujućim materijalističkim napretkom? Sa oružjem za masovno uništenje koje sada ugrožava sam opstanak čoveka, mi pitamo: Zašto? I kuda idemo odavde?

Svet je pun problema — bolesti, zagađenja, siromaštva, neznanja, religijske zbrke, rata, terorizma, kriminala, nasilja, gladi, nemorala, ropstva, opresije, političkih poremećaja i još mnogo toga. Zašto? Prolaskom vremena dolazi više problema, ne manje. Zašto? Isto tako postojeći problemi postaju zajedno sve gori umesto bolji. Zašto? Zašto je čovek, na svakom koraku, samo kvario i upropaštavao sve napore da reši svoje zaista velike probleme?

Istovremeno, pojedinačno, ljudi nikada nisu izgledali nesposobnije u rešavanju i nadvladavanju svojih ličnih problema. Kao i svet uopšte, kako vreme prolazi pojedinci i porodice tonu u sve većem moru dekadencije i naizgled nesavladive teškoće. Čini se da sve više i više ljudi izgleda potpuno nesposobno da upravlja svojim životima.

Da, zašto?

Ljudi su stvorili mnoge neverovatne tehnološke izume, ali oni ne mogu stvoriti rešenja za svoje probleme. Čovečanstvo je iskoristilo moć kompjutera za pomoć u procesu obrade velikih količina informacija, ali ljudska bića ne mogu pravilno da obrade svoje lične probleme. Naučnici su otkrili mnogo o veličini, veličanstvenosti i preciznosti svemira, ali ne mogu da otkriju put ka miru. Astronomi mogu pronaći divne nove galaksije širom svemira, ali ne mogu da da nađu način da očuvaju lepotu i veličanstvo Zemlje. Naučnici su takođe otkrili moć atoma, ali su nesposobni da otkriju odgovore na najveća životna pitanja. Nastavnici su naučili milione kako da zarađuju za život, ali ne kako da žive.

Poznata predsednička istoričarka i pisac kolumni, Pegi Nunan, rezimirala je kompleksni, zbunjujući kurs, koji je čovekova istorija: „Na dugačkoj traci istorije, život je bio jedan kaljavi i zamršen nered, pun gladi, užasa, rata i bolesti. Mora da smo mislili da je bilo bolje zato što je čovek napredovao. Ali čovek nikad u stvarnosti nije „napredovao”, zar ne? Čovek je čovek. Ljudska narav je ljudska narav; nagon za uništavanjem koegzistira zajedno sa željom da se gradi i stvara i poboljšava” („Američko doba neodređenosti”, Knight Ridder, 9. novembar 2001).

Ko se ne bi složio sa tim?

Stanje sadašnjosti — i Budućnosti

Uzmite u obzir neke od užasnih stanja na Zemlji danas. Ako se ovakvo stanje ne prekine, predviđa se da će do 2050. godine biti daleko gore — ako čovečanstvo preživi toliko dugo! Mnogi od sledećih statističkih podataka dolaze od Statističkog odeljenja Ujedinjenih nacija.

Ukupni broj stanovnika sveta (7,4 milijarde) se više nego utrostručio u poslednjih 70 godina. Duplirao se od 1970. godine i predviđeno je da će do 2050. godine dostići između 9,3 i 10,9 milijardi. Četrdeset osam najsiromašnijih, najnerazvijenijih nacija će zapravo utrostručiti svoje populacije do skoro dve milijarde. Ovaj rast populacije širom sveta donosi neverovatne probleme.

Samo 2,5 posto vode na Zemlji je sveža voda. Od toga samo 20 procenta (ili 0,5 posto) je pristupačna podzemna ili površinska voda. Sadašnja populacija troši 54 posto dostupne vode.Do 2050. godine, biće potrebno 90 odsto jer Zemlja godišnje raste na dodatnih 80 miliona ljudi (što bi svake godine zahtevalo količinu vode ekvivalentnu onoj u moćnoj reci Rajni). Takođe, zemlje u razvoju bacaju 90-95 posto svoje neobrađene kanalizacije i 70 posto svog neobrađenog industrijskog otpada u površinsku vodu. Rast stanovništva osigurava da će se ovaj problem samo pogoršati. Osim toga, kisela kiša i hemijska voda od đubriva i pesticida efikasno uništavaju kvalitet vode, čineći je uglavnom neupotrebljivom.

Rast stanovništva nastavlja da prevazilazi proizvodnju hrane. Postoji 800 miliona ljudi koji su hronično neuhranjeni, i 2 milijarde ljudi kojima nedostaje „sigurnost hrane”. Samo petnaest vrsta useva obezbeđuje 90 odsto svetske hrane, ali se procenjuje da bi šezdeset hiljada različitih biljnih vrsta moglo izumreti čak do 2025! Do te godine, projektovanih 8 milijardi stanovnika će zahtevati dva puta više od današnje potrebe za hranom, sa veoma poboljšanom distribucijom, da bi se potpuno uništila glad. Ali malo stručnjaka to vidi kao moguće na duže staze.

Svaki dan, preko 400.000 ljudi seli se iz ruralnih područja u gradove. Ovo se dešava najbrže u nerazvijenim zemljama. Zbog ovoga nastaju veliki problemi: higijenski uslovi, pretrpanost (prenaseljenost), pristup savremenim zdravstvenim uslovima i sposobnost škola da prime veći broj učenika.

Punih 60 odsto od svih bolesti na Zemlji su u vezi sa sanitacijom. Svake godine, zagađenje vazduha ubija skoro 3 miliona ljudi samo u zemljama u razvoju, a loša sanitacija ubija još 12 miliona. Razni oblici unutrašnjeg zagađenja vazduha (čađ, izmet, ugalj za kuvanje i grejanje itd.) utiču na više od 3 milijardi ljudi godišnje i ubijaju 3.2 miliona. Promene klime menjaju zonu rizika za oboljenja koja prenose insekti. Nove i sve zaraznije bolesti se pojavljuju ili ponavljaju. I mnoge bakterije dokazuju da su lekovi neotporni zbog previše propisivanja antibiotika.

Neki od predviđenih problema u bliskoj budućnosti uključuju: ograničenje i smanjenje obradivog zemljišta, krčenje šuma, urbanizaciju, smanjenje količine porodičnih farmi, degradaciju zemljišta, nestašicu i degradaciju vode, probleme navodnjavanja, otpad, izumiranje određenih vrsta biljaka, veći intenzitet i frekvencije lošeg vremena, koji uzrokuju poplave i sezonske gubitke useva, i gasove staklene bašte i menjanje klime. Istovremeno, prema veb-sajtu The Nature Conservancy (Očuvanje prirode), skoro 1,6 hektara prašuma — često zvanih „pluća sveta”, jer one proizvode veliku količinu kiseonika — nestaje kroz seču svake sekunde!

Zajedno, ovi problemi ukazuju na neopisivu propast, čak i katastrofu, za čovečanstvo nespremno da reši ove i mnoge druge probleme.

Dok svet pati od „preopterećenosti informacijama”, nijedan od porasta (napredaka) u saznanju zaista ne rešava čovekove sve brojnije, kompleksne, nerešive probleme. Sva kreativna genijalnost čoveka je nemoćna da reši najvažnije probleme — one koji prete njegovom postojanju na Zemlji koju sistematski uništava.

Nastavnici su prevarili generacije da poveruju u laž evolucije. To je prouzrokovalo da bezbrojni milioni poveruju da se čovečanstvo neprestano razvija u bolji i viši poredak postojanja. Pogledajte oko sebe i videćete plodove ove velike prevare. Čovek ne evoluira nabolje — on se degeneriše nagore, u sve dublju neumerenost, dekadenciju i nemoralnost.

ZAŠTO?

Dva drveta

Kako je civilizacija ušla u stanje konfuzije, razdvajanja, ratovanja, konkurencije i neslaganja koje danas postoji širom Zemlje? Božja prvobitna naredba Adamu je bila: „Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš” (Prva knjiga Mojsijeva 2: 17).

U sledećem poglavlju (3: 6), Eva, i Adam nakon nje, se pobunila i jela sa pogrešnog drveta. Uočite da ovo drvo predstavlja znanje koje je bilo oba „dobro i zlo”. Drugim rečima, ovo drvo nije bilo potpuno zlo — sadržalo je mešavinu instinskog i lažnog znanja! Tako je isto sa crkvama ovog sveta. Neke imaju male količine instinskog („dobrog”) naučnog „znanja”, pomešanog sa mnogo više lažnog („zlog”) naučnog „znanja”. Ali Bog je uvek govorio Svojim vernim slugama da ne mešaju istinu sa zabludom. On je upozorio Adama da je rezultat jedenja sa pogrešnog drveta smrt. I jeste.

Upozorenje je isto za nas danas!

Kada sam prvi put shvatio istinu 1966. godine, čovek koji me je naučio koristio je analogiju koju nikada ranije nisam uzimao u obzir — ali od onda je nikada nisam zaboravio: Zamislite ukusnu tortu punjenu arsenikom, cijanidom, ricinom ili strihninom, koja osim toga ne sadrži ništa osim dobrih i zdravih sastojaka. Jesti ovu tortu će uvek rezultirati smrću!

Dobri sastojci ne bi bili dovoljni da nadvladaju otrov koji je sakriven u torti. Isto tako Božja crkva ne meša i ne može da meša istinu sa zabludom. Kao sa tortom, rezultat za one koji to čine je smrtonosan!

Veliki neviđeni zakon!

Svako razume zakon gravitacije. Svi priznaju da ih, ako ga prekrše, ovaj zakon, može „razbiti”. Ako neko slučajno ispusti ciglu na nogu, rezultat bi mogao biti slomljene kosti. Ako padobranac skoči iz aviona, a padobran se ne otvori, rezultat bi bio sigurna smrt. Ovo je lako razumeti.

Evo nekoliko primera koji su samo malo manje očigledni, ali su isto tako istiniti. Ako je osoba konstantno bolesna, očigledno je da se krše zakoni zdravlja (ispravna ishrana, dovoljno vežbi ili dovoljno spavanja itd.). Loše zdravlje ima jedan ili više uzroka. Ako se brak završi razvodom, jedan ili više uzroka se može takođe pripisati tome: nedostatak komunikacije, finansijski problemi, smrt deteta, seksualni problemi, nezadovoljstvo na poslu itd. Ako je neko zaustavljen zbog vožnje u pijanom stanju, lako se vidi razlog.

Iako većina ljudi nikada ne poistovećuje uzroke i posledice sa nepromenljivim ZAKONOM koji reguliše skoro svaku akciju u životu, oni su bar generalno svesni da je to funkcionalni princip u određenim okolnostima.

Ali svaki efekat (svaka posledica) se može povezati sa jednim uzrokom ili više njih. Neželjena ili nelegitimna trudnoća, kriminal, zavisnost od droge, bankrotstvo i hiljade drugih efekata mogu se povezati sa određenim uzrocima. Napravite svoju listu. Možda ćete shvatiti da je skoro beskrajna.

Verzija Biblije kralja Džejmsa uči: „… kletva nezaslužena neće doći” (Priče Solomunove 26: 2). Dva druga prevoda ovog stiha su: „nezasluženo prokletstvo nikada neće pogoditi svoj cilj” (jerusalimski prevod) i „neosnovano prokletstvo nikada ne ide kući” (Mofatov prevod). Ovaj stih govori da svaka poteškoća sadrži razlog — postoji razlog za svaki efekat!

Zašto čovek ne može videti funkcionisanje ovog zakona kada posmatra svet u celini? Zašto niko ne traži uzrok nesreće i zala ovog sveta? Zašto nastavnici ne podučavaju ovaj najveći od svih principa? Dok gledate svet oko sebe, da li ste zabrinuti zbog toga? Da li se ikada pitate ZAŠTO je ispunjen mizerijom, nesrećom i nezadovoljstvom? I zašto je čak i hrišćanska religija ignorisala ovaj važni odnos između UZROKA i POSLEDICE?

Uzrok svih svetskih nevolja počeo je u Edenskom vrtu. Kao što jednostavno zvuči, tako je to i tačno. Svet je izgubio iz vida odluku Adama i Eve. Izabrali su da ne jedu sa Drveta života, umesto toga birali su da jedu sa drveta pozna(va)nja dobra i zla. Da li ste ikada pomislili šta bi se desilo da su njih dvoje izabrali da jedu sa Drveta života? Zamislite kako bi to promenilo ceo svet! Sve bi bilo drugačije.

Ne bi bilo vojske, ratovanja, smrti, razaranja ili raseljavanja naroda. Ne bi bilo nestašice ili gladovanja, jer bi bilo dovoljno hrane za sve. Ne bi bilo doktora, jer ne bi bilo bolesti. Sve bolnice i klinike nikada ne bi postojale. Ni zatvori, tamnice, sudije, sud i policijske snage koje postoje da kažnjavaju prekršioce zakona.

Sreća, izobilje, prosperitet i mir bi se doživljavali po selom svetu. Svi ljudi bi živeli u slozi — komšije, porodice, pojedinci i nacije. Možete li zamisliti ovakav svet?

Kada su Adam i Eva doneli pogrešnu odluku, to je direktno uticalo na Vas i na mene! Oni su doneli neizmerne posledice čovečanstvu, zbog jednog svog pogrešnog RAZLOGA (UZROKA) — i ovo se nije razumelo pre 20. veka.

Hajde dalje da ispitujemo istinu o tome ZAŠTO je svet unesrećen beskrajnim problemima.

Telesni um

Pre nego što nastavimo, hajde da proučimo veliki razlog zašto je kršenje zakona uzroka i posledice opteretilo svet nerešivim problemima.

Pavle beleži neverovatnu izjavu: „Jer telesno mudrovanje [fizički um] neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može” (Rimljanima poslanica 8: 7). Drugi prevodi koriste jaču frazu „ NEPRIJATELJ je Bogu” umesto „neprijateljstvo je Bogu”.

Za one koji u to veruju, ovaj jedinstveni pasus nudi iznenađujući uvid u rad fizičkog — „telesnog” — ljudskog uma svakog ljudskog bića. Odsečen od Boga (lišen Boga), prirodni um je Božji neprijatelj — on ga mrzi. Razmislite o tome! Upitajte se da li Vam je neki poslanik, religijski ili teološki ovo ikada objasnio.

NIJE! Religijski lideri ovog sveta se nikad ne bi pozivali na to. Oni ili potpuno ignorišu ovo razumevanje ili ne prepoznaju njegove velike implikacije za čovečanstvo u celini!

Ovaj stih jasno govori da prirodni um ne želi, pa čak i mrzi, da se preda Bogu i poštuje Njegov zakon. Dok većina ljudi tvrdi da „voli Boga”, istina je da njihovi umovi preziru Njegov put i odbijaju da se stvarno pokore Njemu — Njegovom autoritetu nad svojim životima.

Nije ni čudo što je Jeremije napisao: „Znam, Gospode, da put čovečji nije u njegovoj vlasti niti je čoveku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim” (Knjiga proroka Jeremije 10: 23). Ovo je još jedna neverovatna izjava. Kada su suočeni sa problemima ili važnim odlukama, ljudi jednostavno NE ZNAJU ŠTA DA RADE! Oni su zbunjeni kako da pravilno rešavaju izazove, poteškoće i probleme sa kojima se suočavaju u svom ličnom životu.

Kako onda mogu rešiti daleko veće probleme koji obuzimaju civilizaciju danas? Oni to ne mogu. Rešenja rođena ljudskim razmišljanjem uvek stvaraju više problema. Naučićemo zašto.

Slepo traženje [opipavanje] mira

Ništa se ne može razumeti ili postići bez odgovarajućeg znanja. Čak i nešto jednostavno kao što je menjanje gume zahteva „znanje kako [to uraditi]”. Bez ispravog znanja, čovečanstvo stoji potpuno nemoćno — apsolutno bespomoćno — ispred svojih problema. Zato što je čovek odbacio IZVOR ispravnog znanja, on je okružen strašnim problemima.

Razmislite samo o jednom svetskom problemu koji je prkosio svakom ljudskom rešenju tokom čitave istorije: pronalaženje mira. Čovek je bukvalno sam sebi uskratio znanje koje to može učiniti mogućim. Samo pogledajte naslove dnevnih novina. Izgleda da je rat bukvalno zahvatio planetu u svakom delu sveta.

To je zato što vlade ljudi jednostavno ne funkcionišu. Oni nikada nisu uspeli da pronađu trajna rešenja za probleme civilizacije. Oni nemaju neophodno znanje potrebno da ih reši. Oni nemaju odgovore na najveća pitanja čovečanstva. Čovek sam od sebe ne razume put do mira — ili, u tom pogledu, put ka obilju, sreći, zdravlju i prosperitetu. Najveći mislioci, lideri, vaspitači i naučnici nisu uspeli u potrazi za mirom na Zemlji. Bog još nije otkrio čovečanstvu u celini kako da dođu do rešenja za rat.

Da li je čudo što je Bog inspirisao proroka Osiju da zabeliži: „Izgibe Moj narod, jer je bez znanja; kad si ti odbacio znanje, i ja ću tebe odbaciti” (Knjiga proroka Osije 4: 6)? Čovečanstvo je moglo znati, shvatiti i imati pristup daleko važnijem, bitnom znanju o tome kako se živi, ali je odlučio da ga odbije. Kao rezultat toga, Bog je onemogućio čoveku pristup Sebi — LIŠIO — ga pristupa Sebi. I ovo je lišilo ljude samih rešenja za užasne, i sve gore probleme koje sada imaju.

Život ili smrt?

Vaša ljudska egzistencija je bukvalno pitanje života ili smrti. Isus je rekao: „… Ja dođoh da imaju [da bi imali] ŽIVOT i [da bi imali] izobilje” (Jevanđelje po Jovanu 10: 10). Takođe, Pavle piše: „svi sagrešiše [svi su grešni]” (Rimljanima poslanica 3: 23) i „plata za greh [je] SMRT” (Rimljanima poslanica 6: 23). Setite se, ljudska bića nemaju duše, oni su duše (Prva knjiga Mojsijeva 2:7).

Čovek nije prirodno krenuo ka večnom životu, nego prema SMRTI!

Ljudska bića žive oko 70 do 80 godina, a u nekim delovima sveta mnogo kraće. Nekoliko ljudi uspeva da živi duže od toga, ali na kraju svi umru. Ali, nikada nije bio Božji originalni cilj da to bude tako. Bog želi da spoznajemo život večno.

Bog namerava da sva ljudska bića na kraju dobiju Njegov Sveti duh. On želi da konačno Njegov Duh uđe u sve umove. Hajde da saznamo dalje kakvu ulogu igra ova DRUGA duhovna komponenta u procesu i kako to funkcioniše sa duhom u čoveku, opisanom u Petom poglavlju. Prvo pregledajte šta je Pavle napisao: „Ovaj Duh [Božji Sveti duh] svedoči našem duhu [duhu u čoveku], da smo [mi] deca Božija. A kad smo deca i naslednici smo: naslednici, dakle Božiji, a sunaslednici Hristovi” (Rimljanima poslanica 8: 16-17).

Videli smo da su ovde opisana dva duha. Da li ste videli da Božji duh radi „sa” ljudskim duhom [duhom u čoveku] da dovede ljudska bića u spasenje kao „sunaslednike Hrista”? Ovo je Duh koji je bio ponuđen Adamu i koji je mogao primiti da je jeo sa Drveta života!

U Korinćanima poslanici Prvoj, u glavi 2, Pavle je takođe rekao: „A telesni čovek ne razume [ne prima] stvari što su od Duha Božijeg; jer mu se čini [da su to] ludost[i] [gluposti] i ne može da [ih] razume, jer treba duhovno da se razgleda [duhovno da se razlikuju]” (st. 14). Ovo je izuzetno važan pasus. Jednostavno nije moguće da ljudi bez Božjeg duha razumeju duhovno znanje — duhovno razumevanje (raspoznavanje, prepoznavanje). Takve stvari mogu izgledati samo kao „glupost” umu koji ne može „duhovno razaznavati”. Bez obzira na to koliko je osoba inteligentna ili talentovana, bez Božjeg duha može se reći da joj je duhovni koeficijent inteligencije [IQ] NULA! Ni jedan problem koji je zajednički za pojedince ili nacije ne može se pravilno rešiti bez uključivanja Svetog duha u umove.

Čak i pokušavati da se kaže ljudima da im nedostaje ova duhovna komponenta je beskorisna vežba, ako Bog ne otvori njihove umove (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65). Za njih će to izgledati kao glupost, jer je i ova informacija „duhovno prepoznata”. I što je osoba inteligentnija i ima više samopouzdanja, sve više će joj se verovatno činiti kao glupost kada joj se kaže da je njen um nepotpun.

Da je Adam jeo sa Drveta života, on bi primio Božji duh. Naučio bi put ljubavi — put „davanja” — umesto put [način] „uzimanja”, koji praktikuje ovaj svet. Zapamtite, Biblija uči da je „ljubav izvršenje [ispunjavanje] zakona” (Rimljanima poslanica 13: 10), i da se „ljubav Božija izli[va] u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama” (Rimljanima poslanica 5: 5).

Rimljanima poslanica 8: 6 navodi: „Jer telesno [fizičko] mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje ŽIVOT je i MIR.” Da je Adam primio Božji duh, on bi primio život svojstven u njemu. On bi bio „naslednik” sa Hristom isto koliko i svaki instinski hrišćanin danas. On bi takođe spoznao put ka miru.

Sve je ovo zaista posebno, izuzetno znanje — nepoznato svima osim sitnog broja nekolicine rasute po Zemlji danas. Jednostavno, ovo se nije razumelo do danas!

Ko drži Zemlju pod kontrolom?

Hajde da se na momenat vratimo u vrt. Sotona je bukvalno ležao u zasedi čekajući na Adama i Evu kao na dve „bebe”. Oni su stvoreni u šestom danu sedmice, u petak, odmarali se na Šabat, u subotu, i verovatno prevareni [zavedeni] od strane Sotone (Prva knjiga Mojsijeva 3: 1-6) u nedelju — kada su bili samo dva dana stari.

Naravno, nijedno dete staro dva dana ne zna kako da raspozna dobro od lošeg. Adam i Eva su samo mislili da su dovoljno odrasli da donose sopstvene odluke. Kao i većina dece danas, ovaj par je odlučio da ne sluša svog Roditelja, Boga. Umesto toga, verovali su u Sotoninu laž da ne bi „[sigurno] umrli”. I lišeno Boga grehom (Knjiga proroka Isaije 59:1–2; Knjiga proroka Jeremije 5: 25), čovečanstvo je verovalo u laži boga ovog sveta još od stvaranja. Pod uticajem Sotone, ono je sve ovo vreme činilo grehe i bilo neposlušno prema Božjim naredbama. Ono je potom pokušalo da tretira i ispravi sve loše efekte (posledice) umesto da tretira uzrok — kršenje Božjih zapovesti. Prema tome, Bog strpljivo dozvoljavlja čoveku da uči gorke lekcije. Ogromna većina nikada nije spoznala dragocenu istinu od Boga, moraće da nauči da njihovi načini ne funkcionišu!

Svetske crkve prevarene

Bog reprodukuje Sebe stavljajući malo od samog SEBE u svaku osobu koju On začne. Posredstvom pokajanja i krštenja, dobija se dar Svetog Duha (Dela apostola 2: 38), nakon Božjeg poziva da nasledi obećanje spasenja (st. 39).

Petar, onaj koji govori u Delima apostola 2: 16-17, spomenuo je proroka Joila koji je predvideo vreme kada će Bog „izliti Duh Svoj [samog Sebe] na svako telo” (Knjiga proroka Joila 2:28). Ovo je bilo predskazano u rođenju novozavetne crkve, na Danu pedesetnice [Pedesetog dana] u Delima apostola 2:1, 31. godine n.e.

Crkve ovog sveta ne znaju ništa o pravom putu ka spasenju. One čak ne znaju ni šta je pravo spasenje. Jedino Crkva koju vodi Hristos (Efescima poslanica 1: 22–23; Kološanima poslanica 1: 18) razume ove pojmove. Isus nije došao da spasi svet sada. On nikada nije bio u „kampanji za spas duša”, kako mnogi pretpostavljaju.

Pogrešno hrišćanstvo ovog sveta je slepo za Božju istinu i plan. Umesto da poslušaju Boga, milioni su prevareni da prihvate ljudske ideje i tradicije. Isus je rekao: „No zaludu [uzaludno] me poštuju učeći naukama [nauke, doktrine], zapovestima ljudskim [ljudske zapovesti]. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite OBIČAJE [TRADICIJE] ljudske” (Jevanđelje po Marku 7: 7-8).

Videli smo da je ljudska priroda neprijatelj Bogu. Ona mrzi istinu, zakon, vladu i Božji pravac. Ona ne želi da iko ili išta vlada njom. Ona želi slobodu, da prati svoj vlastiti put — veruje u svoje ideje, običaje i tradicije — bez smetnji od Boga.

Ako je neko zainteresovan da posluša Boga, to je jedino zato što ga Bog „vuče” (Jevanđelje po Jovanu 6: 44) Svojim Svetim duhom i poziva [zove] ga (Jevanđelje po Mateju 22: 14) da razume Njegovu čudesnu istinu. Njegove oči su otvorene da razume svoj neverovatni ljudski potencijal. Rezultat toga je da on želi da živi potpuno drugačijim načinom života.

Presuda je danas na Crkvi, ne na svetu. Petar je napisao Crkvi: „Jer je vreme da se počne sud od kuće Božije [Crkve]” (Prva poslanica Petra 4:17). Konačno, ceo svet će saznati istinu (Knjiga proroka Isaije 11: 9), tako da će svi narodi imati pristup planu spasenja. Ali to vreme još nije došlo za čovečanstvo u celini. Fokus Božjeg plana za pomirenje, oproštaj greha, odolevanja, razvoj karaktera i primanje dara večnog života, usredsređeni su u potpunosti na Crkvu u ovom dobu! (Da biste saznali više o ovoj temi, pročitajte našu knjižicu Jednostavno, šta je spasenje?)

Oni koji su pozvani u ovom dobu moraju da nadvladaju đavola, privlačnosti ovog sveta i svog sopstvenog ljudskog tela, kao što je Hristos morao, da bi se kvalifikovali da budu deo Carstva Božjeg koje uskoro dolazi — da bi mogli vladati s Hristom. Ranije smo pročitali da će oni „vladati” sa Hristom na Njegovom prestolu (u Jerusalimu), kada celom čovečanstvu bude dao priliku [mogućnost] za spasenje — kada će đavo biti uklonjen sa svog zemaljskog prestola i poslat da luta po nebu („pustinju [divljinu]”, prema Trećoj knjizi Mojsijevoj 16: 10, 21–22).

Oni pozvani kasnije — bilo kad bude Carstvo Božje osnovano u Jerusalimu ili kasnije tokom zlatnog doba [hiljada godina] ili još kasnije u vreme presude za mnoge milijarde onih koji su umrli — oni neće morati da nadvladaju niti đavola niti privlačnosti ovog sveta. Bez sumnje, vrlo mali broj njih će se pobuniti protiv Boga i odbaciti [izgubiti] spasenje. Naravno, neki od njih će izabrati tako, i biće uništeni vatrom (Knjiga proroka Malahije 4: 3; Jevanđelje po Mateju 13: 42, 50; Jevanđelje po Mateju 25: 41; Otkrivenje 21: 8). Oni će biti pretvoreni u pepeo jer će ih pravedni i milosrdni Bog bukvalno „izvesti iz njihovog jada”. Biblija ovo opisuje kao „drugu smrt” (Otkrivenje 20: 6), jer su sva ljudska bića „predodređena” da umru jednom kao posledica Adamovog greha (Jevrejima poslanica 9: 27; Otkrivenje 2: 17).

Sveti dani [praznici] otkrivaju Božji plan

Bog je smislio način na koji Njegov narod nikada neće zaboraviti ili pogrešno shvatiiti istinu Njegovog glavnog plana da spasi čovečanstvo. Počevši sa drevnim Izraelom, On je odredio SEDAM FESTIVALA, ili godišnje Šabate, da se slave svake godine kao vrsta probe za ovu globalnu svrhu (plan, cilj).

Prvi festival, koji uvodi Hristovu ulogu Spasitelja i Prvog sveštenika, je PASHA. Ona se održava svake godine kao znak sećanja na Njegove žrtve i prolivanja krvi za opraštanje grehova. Zatim dolazi drugi festival, sedam DANA BESKVASNOG HLEBA, koji prikazuje odbacivanje greha i proces njegovog prevazilaženja.

Zatim se održava treći festival, koji se naziva PRAZNIK PEDESETNICE („Prvi plod” u Starom zavetu), kada se broji pedeset dana (Pedesetnica znači brojanje do pedeset) nakon što se talasni snop seče tokom dana beskvasnog hleba. U Delima apostola 2: 1 se pokazuje da je novozavetna Crkva počela na ovaj dan. Sveci (preobraćeni ljudi i žene i iz starozavetnog i iz novozavetnog perioda) predstavljaju one koji imaju pravo da budu prvi plod Božjeg plana spasenja (Poslanica Jakova 1: 18).

U ranu jesen u godini dolaze poslednja četiri festivala, koji predstavljaju dodatne važne događaje u Božjem planu. PRAZNIK TRUBA je četvrti festival i centralni događaj koji odslikava dolazak Hrista u Jerusalim. Zatim, peti festival je DAN POMIRENJA koji odslikava vreme kada će ceo svet biti „sjedinjen” sa Bogom i Hristom jer će Sotona biti proteran. I šesti festival, PRAZNIK SENICA (takođe traje sedam dana), odslikava hiljadugodišnje Carstvo Božje na Zemlji, kada će Hristos i vaskrsli sveci vladati na Zemlji. U to vreme, Drvo života biće ponuđeno svima koji traže i slušaju Boga.

Na kraju, sedmi festival je POSLEDNJI VELIKI DAN. On oslikava vreme u kojem su uspostavljena nova nebesa (nova vasiona) i nova Zemlja, a Otac silazi sa neba da živi u ovom veličanstvenom okruženju. (Da biste saznali više o ovim danima, pročitajte našu knjižicu Božji sveti dani ili paganski praznici?)

Naoružani ovim pregledom znanja, hrišćani nisu aktivisti — politički, društveni ili duhovni — kao što su ispoveđeni hrišćani učeni, misleći onda da bi mogli i da bi trebalo da „poprave Svet”. Oni ne pokušavaju da „dovedu Carstvo” ljudskim naporom. Oni znaju da jedino Bog može da dovede svoje Carstvo na Zemlju! Ako bi ljudi mogli ostvariti to, to bi bilo „ljudsko carstvo”, a ne Carstvo Božje.

Istinite Božje sluge žive sa znanjem o tome kako pravo jevanđelje o Božjem carstvu otvara put do konačnog svetskog mira, sreće, zdravlja i univerzalnog prosperiteta. Oni shvataju sigurnost da Carstvo Božje dolazi da reši SVE najteže probleme na svetu.

Pravi hrišćani znaju šta stoji pred civilizacijom — uključujući oboje – kratkotrajne loše vesti i dugoročne DOBRE VESTI. Oni razumeju proročanstvo i ne uzimaju stvari u svoje ruke da bi efektno neutralisali Božju svrhu (cilj), a to je da pokaže čoveku da je potpuno nesposoban da upravlja samim sobom ili da rešava svoje probleme bez Svetog duha!

Opasnost od izumiranja je skraćena

Nemir i nesigurnost rastu širom sveta. Sve više i više ljudi sada pita: „Šta se dešava? Gde sve ovo ide? Problemi će jačati toliko ozbiljno da ćemo uskoro stići do vremena opisanog u Jevanđelju po Mateju 24: 21–22. Hristos je opisivao događaje neposredno pre Svog povratka u Jerusalim kada je izjavio: „Jer će [tada] biti NEVOLJA VELIKA kakva nije bila od postanja sveta dosad [do tog vremena], [ne], niti će [ikada] biti. I da se oni dani ne skrate, niko ne bi ostao [niko se ne be spasio] [ostao živ], ali izabranih radi skratiće se dani oni.”

Koliko je čovek upropastio sve napore da reši svoje probleme? Toliko da bi, bez intervencije svemogućeg Boga u ljudskim poslovima, ljudski život u celini na Zemlji uskoro bio izbrisan — uništen! Zagađenje, nestašica hrane i vode, bolesti i uportreba oružja za masovno uništenje doveli bi čovečanstvo do istrebljenja. Milosrdno, Bog neće dozvoliti da događaji stignu tako daleko. Njegov veliki cilj i plan funkcioniše tačno na vreme vodeći prema srećnom i mirnom kraju — rešavanju problema celog čovečanstva!

Ali, za sada, Božji glavni fokus je na Njegovoj Crkvi — istinitoj Crkvi — na onima koje je pozvao i u njih ulio Svoj Sveti duh i posebno znanje.

Podsetite se još jedanput Hristovog obećanja: „Sazidaću [Ja] crkvu svoju” (Jevanđelje po Mateju 16: 18). Bez obzira na to kako ga ljudi tumače, ovaj stih govori o jednoj crkvi! Hristos nastavlja: „ […] i vrata paklena [grob] neće je nadvladati.” Obećao je da Njegova Crkva nikada neće biti uništena.

Samo u Sjedinjenim [Američkim] Državama, preko 2000 hrišćanskih crkvenih organizaicja, koje se izjašnjavaju na različite načine, „izgradili” su ljudi. Na svaka tri dana niče nova [crkvena organizacija]. Procenjuje se da broj onih koji se izjašnjavaju kao hrišćani iznosi oko 2 milijarde. Iako se čini da se crkveno prisustvo povećava, ono se ne povećava onako brzo kao konfuzija koja nastaje oko pitanja koja je prava crkva.

Iako je rečeno: „Nemogu svi grešiti”, ispravnije je reći: „Nemogu svi biti u pravu.” Ako je Hristos izgradio svoju Crkvu onako kako je rekao, onda se ona može naći negde na Zemlji danas — i to je jedina prava Crkva. Ali se moramo pitati: kako ćemo je pronaći — šta tražimo — kako ćemo je identifikovati — kako ćemo je prepoznati ako je vidimo?

Dok sam rastao, moja majka je tražila od mene da čitam mnogo knjiga. Proveo sam mnoga leta čitajući ono što bi ona odabrala kao „knjigu za [tu] nedelju”. Uživao sam u većini njih i zahvalan sam joj za to što je učinila. Povremeno, možda dva ili tri puta, uzimao sam Bibliju i pokušavao da je čitam. Ali nikada nisam uspeo da stignem daleko, jer mi nije imala smisla. Jednostavno nisam mogao da razumem Bibliju.

Uprkos ovakvom nerazumevanju, kada sam napunio šesnaest, bio sam „potvrđen” u crkvi u kojoj sam rođen. Sećam se da sam morao na kratko da se pojavim pred komisijom „đakona” da odgovorim na nekoliko vrlo jednostavnih pitanja, kojih se više ne sećam. Sećam se da sam načinio neku vrstu opšte afirmacije ovoj denominaciji [veroispovesti], ali se takođe sećam da nisam bio ni najmanje zabrinut da li sam bio u pravoj crkvi, ili da li sam ispunjavao biblijsku definiciju hrišćanina.

Nijedno od ovih pitanja me nije zanimalo. Može se reći da sam verovao da Bog postoji, ali On mi nije bio stvaran. Sigurno nisam nikada pokušao da gradim lični odnos s Njim ili da pronađem Njegovu pravu Crkvu. Nisam se molio niti proučavao Njegovu reč za savetovanje ili doktrinarne instrukcije. Ove stvari mi nisu pale na pamet do godinu i po dana kasnije, do 1966. godine, kada sam na radiju čuo glas koji me je upoznao sa Hristovom izjavom u Jevanđelju po Mateju 16: 18. Počeo sam da se pitam gde mogu naći ovu pravu Crkvu. Odmah sam shvatio da mora postojati jer sam kroz osnovno proučavanje koje sam tada počeo, shvatio da Hristovo obećanje ne samo da će postojati, već se ne može ni uništiti.

Ljudske tradicije

Podsetite se da je Hristos rekao: „Na zaludu [uzalud] me poštuju [klanjaju se] učeći naukama i zapovestima ljudskim [poučavajući za nauke ljudske zapovesti]” (Jevanđelje po Mateju 15: 9). U Markovom paralelnom objašnenju ove izjave, On je nastavlja: „Dobro ukidate zapovest Božju da SVOJ OBIČAJ [TRADICIJU] sačuvate” (Jevanđelje po Marku 7: 9).

Svetsko hrišćanstvo je ispunjeno tradicijama. Jedan od najvećih je tradicionalni pogled novozavetne crkve. Većina [verskih] poslanika, teologa i verskih lidera obično definiše crkvu na ovaj način: „Svi oni koji iskreno veruju u Isusa Hrista kao svog Spasitelja čine istinitu Crkvu.” Ovo je često praćeno poznatom izjavom: „Postoji mnogo puteva ka nebu”, ili „Ima mnogo zupčanika na točku spasenja.” Iako Biblija ne uči da je nebo nagrada spasenih, jasna implikacija je da ljudi mogu da veruju ono što žele, ili da budu deo bilo koje grupe koju izaberu, i da i dalje budu hrišćani. Dok ljudi iskreno veruju u ove tradicionalne ideje, oni iskreno greše!

Moje istraživanje me je dovelo do neoborivog DOKAZA gde se nalazila Crkva za koju je Hristos obećao da će je izgraditi. Naučio sam da se ova Crkva može pažljivo pratiti kroz skoro 2000 godina istorije Novog zaveta. Bio sam apsolutno šokiran. Nisam mogao verovati da je Biblija toliko jasna po pitanju teme koja zbunjuje mnoge.

Biblija izjavljuje: „Jer Bog nije Bog [tvorac] bune [zabune], nego mira, kao po svim crkvama svetih [kontekst pokazuje da se ovo odnosi na sve kongregacije jedne istinite Crkve, a ne na sve ljudske organizacije]” (Korinćanima poslanica Prva 14: 33).

Božja crkva (koja je sastavljena od mnogih kongregacija svetaca) treba da održava mir — a ne zabunu [konfuziju]. Nemorate i Vi biti zbunjeni o identitetu istinite Crkve. Bog je inspirisao Pavla da napiše: „A sve kušajući dobro držite [dokažite i držite sve što je dobro]” (Solunjanima poslanica Prva 5: 20). Dok se ovo očigledno odnosi na biblijska pitanja (a ne na to kakvu vrstu automobila da vozite ili kakvu kuću da kupite), kaže se da „SVE STVARI”, a ne „samo neke stvari”, treba da budu DOKAZANE! Bog sigurno ne bi isključio nešto od ovakve važnosti — od tako velike važnosti — kao što je pitanje gde se nalazi Njegova istinita Crkva. I On nikada ne bi naglašavao ljudima da dokazuju stvari koje se ne mogu dokazati!

Što sam više proučavao i druge doktrine u Bibliji, sve više sam naučio da crkve ovog sveta greše — praktično u SVEMU! Spisi su jedan za drugim bili u suprotnosti sa svakom tradicionalnom „hrišćanskom” idejom kojoj sam bio naučen. Bio sam začuđen — zapravo zapanjen — koliko je bilo lako pronaći direktni, jasni, neosporni dokaz da čak i najpopularnije tradicije velikih denominacija nisu zasnovane na Bibliji — uopšte!

Svaki put kada sam proučavao biblijske doktrine — spasenje, krštenje, ko i šta je Bog, jevanđelje, smrt i pakao, zakon i greh, milost, ponovno rođenje, hrišćansku Subotu (Šabat), istinito poreklo pretpostavljenih „hrišćanskih” praznika, gde se danas nalaze plemena drevnog Izraela, redosled proročanskih događaja koji prethode Hristovom povratku i još mnogo toga — dobio sam neoborivi dokaz o tome šta Biblija zaista uči [čemu podučava]! Bio sam uzbuđen i fasciniran. Otkrio sam da su crkve ovog sveta gotovo uvek bile zbunjene u vezi sa svakom od ovih i mnogih drugih jasnih poenti biblijskog učenja. Shvatio sam da mora postojati Crkva koja ispravno veruje i praktikuje sve doktrine u Bibliji.

Naučio sam da ova Crkva postoji i da se dokaz koji je identifikuje i izdvaja od svih crkava priznatog, matičnog hrišćanstva ne razlikuje od dokaza bilo kojih drugih biblijskih doktrina. Takođe sam saznao da je obim dokaza — kiličina činjenica — bio ogroman, gotovo neverovatan.

Progonjeno, malo stado

Kada je govorio sa Svojim učenicima o važnosti traženja Carstva Božjeg, Hristos reče: „Ne boj se malo stado! Jer bi volja vašeg Oca da vam da carstvo” (Jevanđelje po Luki 12:32). Ne može se smatrati da su crkve koje su sastavljene od miliona ljudi, a kamo li dve milijarde, nazvane „malo stado”. Dakle, Hristova mala Crkva ne bi bila lako vidljiva.

Hristos je razumeo da će Njegova crkva — Njegovo malo stado — biti progonjena i prezirena od strane sveta. Neposredno pre Svog raspeća, On je upozorio: „Opominjite [Sećajte] se reči koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svog. Ako mene izgnaše [prognaše], i vas će izgnati [progoniti]” (Jevanđelje po Jovanu (15: 20). U prethodnom stihu, Isus je podsetio Svoje učenike: „[…] nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet [mrzi vas svet].” Hristos je bio prognan do užasnog raspeća nakon noći brutalnog mučenja.Prema tome, prava Crkva takođe može očekivati da bude prognana — i omražena! Oni koji su u Njoj, nisu više od „ovog sveta”. Svet to oseća i mrzi ih zbog toga (Rimljanima poslanica 8: 7).Hrist je iskoristio Pavla da zabeleži: „A i svi koji pobožno hoće [žele] da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni [trpeti progonjstvo]” (Timotiju poslanica Druga 3: 12). Reč „svi” znači uravo to što piše!

Razmotrite ono o čemu smo upravo diskutovali. Koliko crkava možete po imenu nazvati a da su male, prognane, i da nisu od ovog sveta — pa čak i omražene zbog toga? Razmislite o onim koje su vam poznate. Da li se neka uklapa u ovaj opis?

Sigurno ne mnoge!

Važnost imena Crkve

Svetske crkve imaju mnošvo različitih imena, koja su izvedena na različite načine. To podrazumeva određene doktrine kojima one podučavaju, imena ljudi koji su ih osnovali, tip crkvene uprave koju su ljudi osmislili i koju zastupaju, lokaciju ili cilj i veličinu crkve, kao što su univerzalna ili katolička, a za ovu poslednju se misli na sveobuhvatnu.

U noći Njegove izdaje, Hristos se molio za Svoju Crkvu. Evo šta je On rekao: „Oče Sveti! Sačuvaj ih u IME SVOJE, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi. Dok bejah s njima na svetu, ja ih čuvah U IME TVOJE… Ja im dadoh reč Tvoju; i svet omrznu na njih, jer nisu od sveta, kao i ja što nisam od sveta. Ne molim Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla. Od sveta nisu, kao ni ja što nisam od sveta. Osveti [Blagoslovi] ih istinom svojom: reč je Tvoja istina” (Jevanđelje po Jovanu 17: 11–12, 14–17).

Postoji dvanaest odvojenih mesta na kojima Novi zavet navodi da je prava Crkva bila čuvana u ime Oca — Boga. Pet se odnosi na celu Crkvu, ili telo Hrista, kao celinu. Još četiri govore o specifičnoj lokalnoj zajednici [kongregaciji], koristeći isti termin „Crkva Božja”. Ovo se može odnositi na Božju Crkvu u Judeji ili Korintu, itd. Preostale tri se obraćaju kolektivno svim pojedinačnim lokalnim kongregacijama zajedno. Sve koriste termin „Crkve Božje” (Dela apostola 20: 28; Korinćanima poslanica Prva 1: 2; 10: 32; 11: 16, 22; 15: 9; Korinćanima poslanica Druga 1: 1; Galatima poslanica 1: 13; Timotiju poslanica Prva 3: 5, 15; Solunjanima poslanica Prva 2: 14; Solunjanima poslanica Druga 1:4).

U savremenom dobu, zbog korporativnih razloga, Crkva može koristiti dodatno opisno ime kako bi se razlikovala od drugih „Božjih crkava” — koje samo prisvajaju Božje ime, ali ne poštuju Njegove zapovesti, ne veruju u Njegove istinske doktrine i ne rade Njegov posao. Herbert W. Armstrong, lider Crkve u dvadesetom veku, izabrao je ime Svetska crkva Božja i pre toga, Radio crkva Božja. Mi smo izabrali ime Obnovljena crkva Božja.

Baš kao što različite glavne denominacije mogu imati nekoliko ispravnih doktrina pomešanih s mnogo grešaka, neke prisvajaju ime Božje Crkve. Ova knjiga će kasnije objasniti zašto nekoliko crkava čak ima značajnu količinu istine, ali reši da prihvati razne lažne doktrine. Samo jedna crkva na Zemlji ima ispravno ime i podučava sve druge još mnogim istinskim doktrinama koje Biblija uči! Čitali smo kako se Hristos molio u Jevanđelju po Jovanu 17: 17: „Osveti [posveti] ih ISTINOM svojom: reč je Tvoja ISTINA.” Crkva koju Hristos koristi, upravlja njom i vodi je, posvećena je — izdvojena — svojim verovanjem u jasnu istinitu Božju reč!

Da se osvrnemo na to: osim što nosi ime „Božja Crkva”, videli smo da je istinita Crkva izašla iz sveta [svetskih običaja], da je mala i prognana, čak i da je do te mere omražena.Ova Crkva je onda takođe izdvojena iz sveta svojim VEROVANJIMA i OBIČAJIMA — koji su u potpunoj saglasnosti sa istinom Biblije!

Ujedinjeni kroz Božju reč

Ljudi imaju svoje sopstvene različite definicije o tome šta je zapravo Crkva, ali jedino je definicija Biblije — Božja definicija — važna. Pročitajte je za sebe. Pavle je pisao jevanđelisti Timotiju: „… da znaš kako treba živeti u domu Božijem, koji je crkva Boga Živoga, stup i tvrđa [temelj] ISTINE” (Timotiju poslanica Prva 3: 15). Na kraju, nijedna druga definicija, koju su ljudi osmislili, nije prihvatljiva. Ova definicija istinite Crkve koju je Hristos izgradio će nas voditi kroz ostatak ovog poglavlja. Božja Crkva ima i uči „istinu”.

Razgovarali smo o tome kako su crkve ovog sveta u konfuziji, da su podeljene beskrajnjim neslaganjem oko doktrina i običaja. Prorok Amos pita: „Hoće [mogu] li dvojica ići zajedno, ako se ne sastanu [ne slažu]?”(Knjiga proroka Amosa 3:3). Odgovor je NE!

Crkve ovog sveta ne praktikuju ovaj princip: „Neće živeti čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči Božijoj” (Jevanđelje po Luki 4: 4), baš kao što je napisano. Umesto toga, pošto prate mnoge različite ljudske tradicije, beskrajna neslaganja razdvajaju, dele i stvaraju sve više i više ljudskih crkava. Oni uglavnom ne „hodaju zajedno” jer se „ne slažu” — ni jedni s drugima niti sa Bogom!

Božja Crkva je drugačija. Mnogi stihovi Novog zaveta pokazuju da je Crkva koju je Hristos izgradio sjedinjena — sa svim svojim članovima i kongregacijama, gde svi zajedno hodaju u potpunoj saglasnosti jedni s drugima i sa Bogom i Hristom.

Važno mesto, koje pokazuje jedinstvo istinite Crkve, proizlazi iz Hristove molitve u Jevanđelju po Jovanu 17, u noći Njegove izdaje. On se molio: „Ja posvećujem [sam] Sebe za njih, da i oni budu [mogu biti] osvećeni [izdvojeni] istinom… Da svi JEDNO [ZAJEDNO] budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama JEDNO [ZAJEDNO] budu, da i svet veruje da si me Ti poslao. I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu JEDNO [ZAJEDNO] kao Mi što smo JEDNO. Ja u njima i Ti u meni: da budu [postanu] sasvim [savršeni] UJEDNO, i da pozna svet da si me Ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao” (st. 19, 21–23).

Ovo su snažne izjave! Hristos je nameravao da Njegova Crkva bude ujedinjena — „jedna” — ne manje nego što su On i Njegov Otac! Nema mesta za neslaganje u Crkvi koja je ovako ujedinjena. Ovi stihovi opisuju savršeno jedinstvo putem istine — istu vrstu jedinstva u kojoj uživaju Otac i Hrist. Upravo je ovo ta vrsta jedinstva koja omogućava pravim hrišćanima da budu „u” njima — da budu u Hristu i Ocu (st. 21).

Čak i u Starom zavetu, David je bio inspirisan da zabeleži: „[Gle] Kako je lepo i [kako] je krasno [prijatno] kad sva braća žive zajedno [u JEDINSTVU]” (Psalmi Davidovi 133: 1).

Sada moramo ispitati nekoliko novozavetnih odlomaka da vidimo da li je, u stvari, ovakva divna vrsta jedinstva bila očigledna nakon stvaranja novozavetne crkve. Da li su istiniti Božji služitelji podučavali ovakvu vrstu sporazuma i upravljali njom?

Na dan Pedesetnice [Pentekosta], sakupljeni „jednodušno [u jednom dogovoru]” (Dela apostola 2:1), kada je nastala novozavetna crkva kršteno je bilo 3000 preobraćenika. Oni su počeli izgradnju Hristove Crkve. Početni opis je bio: „I ostaše jednako [uporno nastavljajući] u NAUCI APOSTOLSKOJ, i u ZAJEDNICI” (st. 42); „… A svi koji verovaše behu zajedno” (st. 44) i: „… svaki dan behu jednako jednodušno… I lomljahu hleb [jedoše] po kućama, i primahu hranu s radošću i u prostoti [jednostavnošću] srca” (st. 46).

Iz ovih stihova, jasno vidimo da je Crkva koju je Hristos izgradio počela u jedinstvu — sporazumu — oko doktrina, i zajednički. Sada stih 47: „A Gospod svaki dan umnožavaše društvo [Crkvu] onih koji se spasavahu.” U Crkvi koju Isus Hrist vodi i usmerava, On je onaj koji joj doprinosi, koji je gradi!

Pavle je naglašavao jedinstvo

Mnogo se može naučiti ispitivanjem Pavlovog uputstva [saveta] za različite kongregacije koje je nadgledao.

Kongregacija u Korintu je imala mnogo problema — uključujući strašne podele i neslogu. Pavle ih snažno upozorava da se ne bave drugim doktrinama i da prestanu da se dodvoravaju poslanicima. Primetite: „Molim vas pak, braćo,… da svi jedno govorite, i da ne budu među vama raspre [podele], nego da budete utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli… A to kažem da jedan od vas govori: Ja sam Pavlov; a drugi: Ja sam Apolov; a treći: Ja sam Kifin [Petrov]; a četvrti: Ja sam Hristov. Eda li se Hristos razdeli [Da li je Hristos podeljen]?” (Korinćanima poslanica Prva 1: 10, 12–13).

Ne propustite nameru ovog pasusa. Pavle je bio nadahnut [inspirisan] da opiše, na pet različitih načina, kako apsolutno svi Božji ljudi iz svakog doba treba da budu ujedinjeni i u slozi. I ovim stihovima se ne može „spiritualizovati” varljivim ljudskim rasuđivanjem.

Kasnije, u istom pismu Korintu, Pavle je zabeležio da Crkva ima mnogo posebnih članova (braće), ali da su oni kao razni delovi ljudskog tela, po tome što su ti članovi povezani. Pažljivo proučite 12. poglavlje. Stihovi od 12. do 14. kažu: „Jer kao što je telo JEDNO, i ude [delove], ima mnoge, a svi udi [delovi] JEDNOG tela, premda su mnogi, JEDNO su telo: tako i Hristos. Jer JEDNIM Duhom mi se svi krstimo u JEDNO telo… Jer telo nije jedan ud [deo], nego mnogi.”

Kontekst koristi analogiju ruke, stopala, očiju, ušiju i usta da pokaže kako su različiti delovi ljudskog tela povezani u istu osobu. Pavle nastavlja: „Ali Bog postavi sve ude [svaki deo] u telu kako je koga hteo [kako je Njemu bilo drago]. A kad bi svi bili jedan ud [ako bi svi bili jedan isti deo], gde je telo [kakvo bi to bilo telo]? Sad su pak mnogi udi [delovi, članovi], a JEDNO telo” (st. 18–20).

Ovim stihovima se takođe ne može „spiritualizovati” ljudskim rasuđivanjem. Oni ne opisuju bezoblično [amorfno], nepovezano, „duhovno” zamišljeno „telo” suprotstavljenih ljudi i organizacija širom ispoveđenog „hrišćanstva”. Svako stopalo, oko ili uvo koje je uzeto od ljudskog tela umire! Nijedan odsečeni deo tela ne može dugo da živi bez napajanja krvi i vezivnog tkiva potrebnog da ga obezbedi. Bog je stvorio ljudsko telo, On očigledno shvata analogiju koju je inspirisao. Na trenutak ćemo se vratiti na ovo.

Za dodatni dokaz značenja tela, razmotrite dva dodatna stiha, napisana za dve odvojene kongregacije pod Pavlovim rukovodstvom.

Obratite pažnju na njegovu izjavu kongregaciji Kološana: „I On [Hristos] je glava telu Crkve” (Kološanima poslanica 1: 18). Biblijska definicija Hristovog tela je ista kao i Crkva! Pavle je savetovao Kološane da se „stegnu [spoje zajedno] u ljubavi, i u svakom bogatstvu punog razuma [u punoj sigurnosti razumevanja]”, i: „Ukorenjeni i nazidani u Njemu, i utvrđeni [uspostavljeni] verom kao što naučiste [kao što su vas podučavali]” (Kološanima poslanica 2: 2, 7). Ne postoje nesporazumi za potpuno jedinstvo koje Pavle opisuje ovde. Braća hodaju „zajedno”, uvereni u ispravno „razumevanje” koje „su učili”.

Sada pogledajte njegovo uputstvo Efeskoj kongregaciji. Govoreći o tome šta je Bog stavio pod Hristovu kontrolu, Pavle piše: „… I Njega [Hrista] dade za glavu Crkvi [da bude glava], nad svima, [nad svim stvarima Crkve], Koja je telo Njegovo” (Efescima poslanica 1: 22–23). U četvrtom poglavlju, Pavle je savetovao Efescima: „Starajući se držati [zadržite] jedinstvo Duha u svezi mira. [Postoji] JEDNO TELO [Crkva], JEDAN Duh, [i] kao što ste i pozvani u JEDNOJ nadi zvanja svog [svog poziva]. JEDAN Gospod, JEDNA vera, JEDNO krštenje, JEDAN Bog i Otac svih” (Efescima poslanica 4: 3–6). Opet, ne sme biti zabune oko sveobuhvatnog jedinstva i dogovora koje ovaj odeljak zahteva od Božjeg naroda. Setite se kako se Hristos molio za ovu vrstu jedinstva i udruženja.

Nekoliko stihova kasnije, Pavle je opisao važnost verne službe, koja aktivno radi i podučava Hristovu Crkvu. Pažljivo pročitajte i shvatite sledeći duži, ali važan odeljak: „I On je dao jedne apostole [da budu apostoli], a [i] jedne proroke, a [i] jedne jevanđeliste, a [i] jedne pastire [poslanike], i učitelje, Da se sveti priprave [pripreme] za delo službe, na sazidanje tela Hristovog; Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine [punoće] Hristove; Da ne budemo više mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke [doktrine], u laži [lukavstvu] čovečijoj, putem prevare [koji u zasedi čekaju da prevare]; Nego vladajući se po ISTINI u ljubavi da u svemu uzrastemo u Onome koji je Glava, Hristos. Iz kog je sve telo sastavljeno i sklopljeno [sastavljeno] svakim zglavkom, da jedno drugom pomaže dobro po meri svakog uda [dela], i čini da raste [poveća] telo na popravljanje [izgrađivanje] samog sebe u ljubavi” (Efescima poslanica 4: 11–16).

Crkva je Hristovo telo i, kao vlastitom glavom, On njome upravlja, usmerava i gradi je, doprinoseći joj svakodnevno. Ovi stihovi je opisuju kao UJEDINJENU i u doktrinarnoj istini i u ljubavi. U izrazu za izrazom, ovaj odeljak pokazuje da cela Crkva („ukupno telo” i „svaki deo”) mora hodati zajedno u potpunom doktrinarnom dogovoru pod Hristovim autoritetom. I On radi preko Svojih pravih poslanika da spreči Crkvu da ne uđe u „svaki vetar [druge] doktrine”.

Sada uzmite u obzir Pavlov savet kongregaciji Filipljana: „… stojite [čvrsto] u JEDNOM duhu, i JEDNODUŠNO [JEDNIM umom] borite se za veru jevanđelja, I ni u čem [čemu] da se ne plašite od [vaših] protivnika” (Filipljanima poslanica 1: 27–28). I: „Ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate, JEDNODUŠNI [od ISTE duše] i JEDNOMISLENI [od ISTOG mišljenja]” (Filipljanima poslanica 2: 2). Ovi odlomci uče da je potpuno jedinstvo jedini uslov koji je Bogu prihvatljiv!

Lokalna kongregacija u Rimu je imala probleme sa lažnim doktrinama koje su ulazile u Crkvu. Primetite kako ih je Pavle uputio da se ophode prema tome: „Molim vas, pak, braćo, čuvajte se [označite, uzmite u obzir] od onih koji čine RASPRE [NESLOGU, PODELU] i razdore na štetu nauke [doktrine] koju vi naučiste, i UKLONITE SE OD NJIH [IZBEGAVAJTE IH]. Jer takvi… blagim rečima i blagoslovima [poštenim govorima] prelašćuju [varaju] srca bezazlenih [jednostavnih]” (Rimljanima poslanica 16: 17–18).

Zaštita jedinstva

Ovo su jake reči. Ali to pokazuje koliko je Bogu važno da Njegovi ljudi ne zalutaju iz istine u učenje i tradicije koje je stvorio čovek.

Petar je takođe podučavao važnu potrebu za ujedinjenjem i jedinstvom Crkve. On piše: „Ali vi ste izbrani rod [izabrana generacija], carsko sveštenstvo, sveti narod, narod dobitka” (Prva poslanica Petra 2: 9). Četiri fraze u ovom stihu su u jednini — znače jedan, a ne nekoliko, od svakog pojma na koji se upućuje. Na primer, ako je nacija podeljena u nekoliko nacija, niko ne bi smatrao da je to samo jedna nacija — to bi bilo mnogo nacija, ne „jedna” nacija. Isto tako i Božja Crkva.

Postoji samo jedna!

Takođe, i Hristos je lično učio [podučavao] o pitanju Crkvenog jedinstva: „Svako carstvo koje se razdeli samo po sebi, opusteće; i svaki grad ili dom koji se razdeli sam po sebi, propašće [neće preživeti]” (Jevanđelje po Mateju 12: 25). Prisetite se da je Pavle pitao u Korinćanima poslanici Prvoj 1: 13: „Eda li se Hristos razdeli [Da li je Hristos podeljen]?” Eto HRISTOVOG odgovora. Još je i interesantnije kada čitalac uzme u obzir da On [Hristos] opisuje Sotonino carstvo u ovom izveštaju [opisu]! Isus je učio da je i đavo dovoljno pametan da zna da se njegovo carstvo ne može podeliti i preživeti! Sigurno je da su moćni Bog s neba i Isus Hrist barem jednako intelegentni kao đavo Sotona. Naravno, oni su neizmerno mudriji! Obojica shvataju da se i Njihova Crkva ne može biti podeljena, a da se očekuje da će preživeti [„opstati”]. (Jevanđelje po Mateju 12: 26).

Upozorenja Crkvi

Nakon, što su prvobitni aposlotli umrli, došla je velika, lažna univerzalna crkva i uveliko uništila vidljivu Crkvu. Zbog progona, često uključujući pretnje, zatvaranja, mučenje i smrt, većina ljudi je popustila i skrenula sa Božjeg puta istine, a time izašla i iz istinite Crkve. Ovaj period se često naziva „izgubljeni vek”. Ipak, kao što je Hristos obećao, Njegova Crkva je uvek sve preživljavala. Ona nikada nije potpuno nestala ili bila uništena — iako je svakako ostala „malo stado” koje je zadržalo [čuvalo] Njegovu reč, i Crkvu koja je oduvek bila čuvana u Božjem imenu.

Petar je upozorio: „A beše [bilo je] i lažnih proroka u narodu [među narodima], kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će uneti [privući] jeresi pogibli [krivoverje], i odricaće se [negiraće] Gospodara koji ih iskupi [koji ih je kupio] i dovodiće sebi nagli pogibao [brzo uništenje]. I mnogi će poći za njihovim nečistotama [pogubnim putevima] kojima će se huliti na put istine [zbog kojih se zlo govori o istini]. I u lakomstvu [preko pohlepe] loviće vas [privući će vas] izmišljenim rečima” (Druga poslanica Petra 2: 1–3).

Pre svoje smrti, Pavle je izričito upozorio efeske starešine da shvate šta će se dogoditi nakon što on ode. Premetite: „Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama [učini nadglednicima, nadzornicima] da pasete [da biste hranili] Crkvu Gospoda… Jer ja ovo znam, da će po odlasku mom ući među vas teški vuci [zverski vukovi] koji neće štedeti stada; I između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku [izopačene stvari] da odvraćaju [okreću protiv] učenike za sobom” (Dela apostola 20: 28–30). Istorija beleži da je to upravo ono što se desilo tokom (i posle) izgubljenog veka.

Čitamo da je Hristos obećao da kada su lažni lideri, za koje On govori u Jevanđelju po Jovanu 10 kao o „lupežima [lopovima] i hajducima [razbojnicima]”, uspeli ući u Crkvu, i „ovce koje GLAS Njegov [Hristov] slušaju [čuju]: i svoje ovce zove po imenu, i izgoni ih [vodi ih van]” (Jevanđelje po Jovanu 10: 1, 3). Njegov glas je jasno definisan u Svetom pismu kao „istina” (Jevanđelje po Jovanu 18: 37).

On je nastavio u Jevanđelju po Jovanu 10 i dodao: „[On] ide pred njima, i ovce idu za Njim, jer poznaju GLAS Njegov. A za tuđinom neće da idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glas tuđi” (st. 3–5). Hristos nastavlja sa opisivanjem određenih poslanika: „A najamnik [plaćenik] beži, jer je najamnik [plaćenik] i ne mari [ne brine se] za ovce” (st. 13). Ovo izvanredno obećanje pokazuje da Hrist nikada neće napustiti svoje ovce i da će uvek štititi one koji čuju Njegov glas i rado Ga prate kada su u opasnosti zbog lažnih doktrina!

Božja Crkva ne kompromituje nijednu od Njegovih istinitih doktrina. Baš kao što je Hristos predskazao, to je malo, omraženo i prognano „malo stado” koje je Bog čuvao u Njegovo ime. Ono radi Božji posao — nosi istinito jevanđelje o Božjem Carstvu u svet pre nego što se ovo doba završi. Njegovi plodovi su dokaz Božjeg blagoslova. Ono raste i ima članove rasute po zemljama širom sveta. Činjenica da čitate ovu knjigu znači da ste došli u kontakt sa njim — baš kao što sam i ja imao privilegiju da stupim u kontank sa istinitom Crkvom i da prvi put naučim istinu 1966. godine.

Crkva je organizovano telo

Bog želi da Njegovi sinovi shvate Njegovu svrhu. On je dao osnovnu analogiju koju je lako shvatiti. On poredi Svoju Crkvu — Svoju pravu Crkvu — sa ljudskim telom. Upravo smo pročitali: „Jer kao što JE TELO JEDNO i ude [delove] ima mnoge, a svi udi [delovi] JEDNOG TELA, premda su mnogi, JEDNO su TELO: tako i Hristos. Jer jednim Duhom mi se svi krstimo u JEDNO TELO…” (Korinćanima poslanica Prva 12: 12–13).

Kološanima poslanica 1: 18 i Efescima poslanica 1: 22–23 otkrivaju da „telo” znači Crkva. Postoji samo jedna Crkva i, kao i ljudsko telo, svi delovi su povezani. Glava, oči, uši, prsti na rukama, prsti na nogama, ruke i noge su različiti ali povezani delovi ljudskog tela.

Obratite pažnju na ono što je Pavle dodao u 12. poglavlju: „A VI ste telo Hristovo, i udi [delovi] među sobom. I jedne, dakle, postavi Bog u crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje…” (Korinćanima poslanica Prva 12: 27–28). Crkva je organizovana, struktuirana — ona ima Božju VLADU!

Božja jednakost braka i porodice — Crkva

U celom Novom zavetu, Bog opisuje samog Sebe kao Oca sa mnogo „dece” — one od Njegove Crkve. Hristos neprestano spominje ovu drugu Osobu u Božanstvu kao „Oca”. Shvatio je da je On bio „Sin”. Sada, kada Hristos više nije od ljudskog tela (Rimljanima poslanica 1: 1, 3), vaskrsnut iz mrtvih, On je postao božanski Sin (Rimljanima poslanica 1: 4, Jevrejima poslanica 1: 8). Pažljivo pročitajte Rimljanima poslanicu 1: 1–4 da biste videli da je Hrist zapravo bio Davidov potomak — ljudsko biće od tela — preko Svoje majke.

Hristos je imao ljudsku majku, Mariju. On ima duhovnog oca. (Naravno, Josif nije bio Njegov stvarni otac.)

Razmislite na trenutak! Bog je začeo Hrista u materici ljudske žene. Ovo je izvanredna izjava koja treba da se razume. Shvatite šta to znači: Božja vrsta (Otac) se reprodukuje kao svaka druga vrsta. Bog je izabrao nevinu ženu, ljudsko biće (koje je napravljeno u „Njegovoj formi i sličnosti”) da nosi Njegovog Sina. Ali, to nije bilo u svakom smislu „nekorektno” jer se Bog nije reprodukovao izvan Svoje vrste. Prisetite se, Bog je odredio da se sve životinje i ljudi — sva živa bića — reprodukuju prema „svojoj vrsti” (Prva knjiga Mojsijeva 1: 25). Božje (duhovno) začeće Hrista u (fizičkom) ljudskom telu ne dozvoljava bilo koje drugo objašnjenje.

Nakon Njegove smrti i vaskrsenja, i povratka u formu duha, Hristos je postao „prvenac [Sin] iz mrtvih” (Kološanima poslanica 1: 18). On je doživeo drugo rođenje u Božijoj porodici — po vaskrsenju. Rimljanima poslanica 1: 4 kaže da je Hristos bio „Božji Sin… po vaskrsenju iz mrtvih”. To je učinilo Hrista Sinom. I time se predstavlja kako se ljudska bića spasavaju.

Mnogi stihovi pokazuju da je Hristos Bog. On je božanski Sin, član božanske Božje porodice. Jevrejima poslanica 1: 8 ovo razjašnjava. Tamo, Otac upućuje na Svog Sina — Hrista — kao na Boga. Obratite pažnju: „A sinu: Presto je tvoj, Bože [Hriste], va vek veka [zauvek].” Shvatite ove stihove. Hristos je Sin rođen vaskrsenjem iz mrtvih.

Hajde da povežemo ovo razumevanje direktno sa Crkvom.

Hrist da oženi Crkvu

Kakva je konačna sudbina Crkve? Odgovor je zapanjujući. Ali prvo moramo tačno definisati ko su i šta su članovi Crkve.

Vratite se na Rimljanima poslanicu 8 i pročitajte sada stih 9: „A vi niste u telu nego u Duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov.” Da bi bio hrišćanin, čovek mora imati Božji Duh. To je tako jednostavno.

Setite se da Korinćanima poslanica Prva 12: 13 otkriva da su svi članovi Crkve „kršteni u jedno telo”. Kršten znači uronjen, stavljen unutra. Stoga, hrišćanin se stavlja unutra u Božju Crkvu primajući Sveti Duh. Ovaj Duh ga čini začetim sinom. Oni koji su bez Božjeg Duha, bez obzira na svoju crkvenu pripadnost ili denominaciju, „nisu Njegovi”.

Videli smo da svi koji su začeti u Duhu postaju „naslednici” spasenja (Rimljanima poslanica 8: 17).

Ali postoji mnogo važnije znanje potrebno za razumevanje. Ovo je direktno vezano za svrhu ljudskog braka i porodice. Način na koji muž voli, radi i vodi svoju suprugu ima za cilj da bude odraz Hristovog vođstva nad Njegovom Crkvom. Novi zavet zapravo identifikuje Crkvu kao Hristovu NEVESTU. Mnogi stihovi otkrivaju to.

Prvo, obratite pažnju na sledeću paralelu između Hrista i Njegove Crkve, i ljudskih muževa i njihovih žena: „Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi… Da je metne preda se [da bi je on mogao predstaviti Sebi] slavnu crkvu, koja nema mane [nedostatke] ni mrštine [(na)bore, pukotine], ili takvog čega, nego da bude sveta i bez mane” (Efescima poslanica 5: 23, 27).

Biblija otkriva da je odnos preobraćenog MUŽA sa njegovom ženom paralelan sa HRISTOVIM odnosom sa Crkvom! Hrist sarađuje sa Svojom Crkvom onako kako muževi to treba da rade sa svojim ženama. On namerava da „predstavi Crkvu Sebi”, u ceremoniji venčanja, oslobođenu svih nedostataka, (na)bora i mana. Ali ovo venčanje je jedino moguće za one koji uče lekcije ovog života — za one koji sada stiču iskustvo kroz patnje i izgradnju karaktera!

Posle Hristovog povratka i ponovog uspostavljanja Božje vladavine (Otkrivenje 19: 11– 16), On postaje vladar i guverner nad svim narodima na Zemlji, sa Svojom Crkvom.

Ali to nije sve. Evo šta Hristos čini u kasnije: „I čuh kao glas naroda mnogog… koji govore: Aliluja! Jer caruje Gospod Bog Svedržitelj. Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu Njemu [poklonimo Mu čast]; jer dođe SVADBA Jagnjetova, i ŽENA Njegova pripravila se; I dano joj bi da se obuče u svilu [laneno platno] čistu i belu: jer je svila [laneno platno] pravda [pravednost] svetih. I reče mi: Napiši: Blago onima koji su pozvani na VEČERU SVADBE Jagnjetove…” (Otkrivenje 19: 6–9).

Naravno, Jagnje Božje oduvek je bio Isus Hrist (Jevanđelje po Jovanu 1: 29, 36; Otkrivenje 5: 6).

Sada potpuno shvatite ovo izvanredno znanje: Hristos je Bog. On je od „Božje vrste”. Kao što Bog i Hrist nisu mogli da se reprodukuju van svoje vrste (Prva knjiga Mojsijeva 1: 24–26), više nego što bi bilo koja životinja mogla da se reprodukuje sa bilo kojom drugom vrstom, tako isto se ni Hristos nije mogao venčati van Božje vrste.

U jednom od najuzbudljivijih događaja u celoj istoriji, Hristos će OŽENITI SVOJ NAROD! Ovo je čista istina iz Božje reči — i upravo ste je sada videli!

Hristos je oženio drevni Izrael

Stari zavetni dogovor između Hrista i drevnog Izraela bio je zapravo ugovor ili zavet o braku.

U Knjizi proroka Jeremije 3: 14, Bog je rekao Izraelu: „[…] jer sam Ja muž vaš [Ja sam oženjen vama].” Iako se kasnije razveo (3:8) zbog neverstva, brak je ostao obavezujući sve do Hristove smrti.

Hristov brak i razvod od drevnog Izraela bio je prema zakonu Starog zaveta — pogledajte Knjigu proroka Jezekilja 16: 38 i Petu knjigu Mojsijevu 24: 1.

Sada shvatite ponovo da je drevni Izrael zapravo bio starozavetna Crkva. Mnoga mesta u Starom zavetu je navode kao "kongregaciju Izraela”. Knjiga Dela apostola 7: 38 pominje drevni Izrael kao „crkvu u pustinji”. Ovi termini znače jedno isto. Reč "crkva” u knjizi Dela apostola 7:38 i "crkva” opisana u Jevanđelju po Mateju 16: 18, ista su reč na grčkom.

Novi zavet je drugačiji jer uključuje duhovna obećanja, koja se odnose na MILOST, a ne samo na RASU. Međutim, Neizraelcima (onima iz drugih rasa) je bilo dozvoljeno da postanu deo drevnog Izraela, ali samo pod uslovom da se pridržavaju zakona, statuta i presuda koje upravljaju zemljom.

Crkva — Duhovni Izrael

Svi brakovi se završavaju kada umre bilo koji od supružnika. U slučaju drevnog Izraela, brak je prestao — više nije bio obavezujući — zato što je Hristos, kroz Svoju žrtvu, umro. Nakon Njegovog vaskrsenja, Hristos je sada bio slobodan — imao je pravo — da se ponovo ženi.

Crkva u Novom zavetu je još uvek Izrael — samo je sada duhovna, a ne fizička po prirodi. Ona takođe nije ograničena na jednu rasu ljudi.

Evo šta je Pavle pisao Efeskoj kongregaciji, koja je bila skoro sasvim sastavljena od Neizraelaca: „Zato se opominjite da vi koji ste nekada po telu neznabošci [Neizraelci] bili… da bejaste [da ste bili] u ono vreme bez Hrista, odvojeni [stranci] od društva [zajednice] Izrailjevog… A sad u Hristu Isusu, vi koji ste nekada bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom… Tako, dakle,više niste tuđi i došljaci [stranci], nego [SUGRAĐANI] ŽIVITE sa svetima i DOMAĆI STE BOGU [u DOMAĆINSTVU BOGA]” (Efescima poslanica 2: 11–13, 19).

Hristovo žrtvovanje je bilo za celi svet (Jevanđelje po Jovanu 3: 16). To uključuje i Neizraelce [neznabošce] koji su ogroman, dominantni broj ljudi na Zemlji. Većina fizičkih Izraelaca je u ovo vreme, i sa svetom, odsečeni od Boga grehom. Oni još nisu uključeni u duhovni Izrael — Crkvu.

Neizraelci [neznabošci] Galati su takođe shvatili da su oni bili uključeni u duhovni Izrael. Obratite pažnju: „A kad ste Hristovi, onda ste [Vi] [Galati, Neizraelci] seme Avraamovo [Izraelovo], i po obećanju NASLEDNICI” (Galatima poslanica 3: 29). Galati su bili deo duhovnog Izraela po milosti, a ne po rasi. Rimljanima poslanica 11, posebno stihovi 25–26, objašnjavaju ovo detaljnije.

Stanje braka u današnjem svetu je u zbrci. Mnogi odluče da žive zajedno pre braka, ili u potpunosti odbacuju ovu instituciju koju je Bog odredio. Drugi su u potrazi za istopolnim brakovima, ili drugim „alternativnim načinima života”. Sve to u potpunosti maši božanski otkrivenu vrhovnu svrhu braka — ono što je namenjeno da ga predstavlja! (Pročitajte našu knjižicu Svrha braka – [Da li] kada zastareva? da biste saznali više).

Svakako, nikome ko ODBIJA ovaj veliki nenadmašan smisao i sveobuhvatni cilj braka nikada neće biti dozvoljeno da bude deo neveste koja se udaje za Hrista. To bi bilo ismevanje Božje svrhe i dovelo bi do pobune!

Hristos je sagradio Svoju Crkvu

Bog naziva Svoju Crkvu, Svoju buduću nevestu „građevina sastavljena [uramljena zgrada, zgrada koja je uobličena zajedno]” (Efescima poslanica 2: 21). Hristos bukvalno „gradi zgradu” koja se sastavlja od „živog kamenja” (Prva poslanica Petra 2: 5). Psalam 127: 1 izjavljuje: „Ako GOSPOD neće graditi dom, uzalud se muče koji ga grade.” (Videli smo da Timotiju poslanica Prva 3: 15 naziva Božju Crkvu „dom Božji”.) Hristos nastavlja Svoju izgradnju Crkve danas, i Vi ste stupili u kontakt s njom.

Videli smo da je prava Crkva prikazana kao tip Jerusalima i kao majka sve braće u Crkvi (Galatima poslanica 4: 26; Jevrejima poslanica 12: 22–23). Kao i svaka Majka, ona se brine i hrani svoju decu.

Na kraju, još se nismo osvrnuli na stvarno značenje grčke reči „crkva”, prevedene u Novom zavetu. Ovo treba razjasniti. Većina pretpostavlja da to znači zgrada ili organizacija, ali to ne znači ni jedno ni drugo. Reč „crkva” je eklesia, što znači „pozivanje”, naročito kao religiozna kongregacija [zajednica]. Hrišćani su zaista pozvani iz ovog sveta — njegovim putevima — njegovim običajima — njegovom praksom — njegovom tradicijom — njegovim pogrešnim znanjem, u istinitu Crkvu i zajednicu s Bogom i Hristom (Prva poslanica Jovana 1: 3). Dajte sebi vremena da razmislite o ovom čudesnom razumevanju.

Bog grmi [uzvikuje, viče] ovo svim ljudima, svuda: „Zato IZAĐITE između [od] njih i odvojte se… i ja ću vas primiti, I biću vam Otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj” (Korinćanima poslanica Druga 6: 17–18).

Neka Vam Bog pomogne da izađete iz Vavilona ovog sveta (viđenog kao vrhunac konačnog ispunjenja u Otkrivenju 18: 4), da se možete KVALIFIKOVATI da vladate sa svemoćnim, živim Hristom u predivnom, utopijskom novom svetu koji je pred nama!

Samo nekolicina bira da izađe van ovog sveta. Oni su spremni da traže Boga svim svojim srcem. To su oni koji su pozvani ka Bogu u ovom vremenu. Hajde da razumemo.

Da li je većina izgubljena?

Većina onih koji se izjašnjavaju kao hrišćani su bili učeni da Bog pokušava da spasi svet sada. Takvo razmišljanje ide otprilike ovako: Bog i đavo su u ratu zbog sudbine čovečanstva. Ovo se gleda kao očajnička borba između dobra i zla — Boga i Sotone. Videli smo da Otkrivenje 12: 9 navodi da je Sotona prevario ceo svet — i slika o tome kako će Bog na kraju spasiti celo čovečanstvo je njegova najveća obmana. Naravno, ova slika služi Sotoni jer bi voleo da svet misli da je on moćniji od Boga.

Hajde da predstavimo ovo na drugi način: Da li je danas jedina prilika za sve ljude da izaberu ili odbace hrišćanstvo? Moraju li svi ljudi da „odluče sada” da prihvate Isusa kao Gospoda i Spasitelja? Da li je to ono što Biblija uči? Odgovor je nedvosmisleno NE! Ako bi to bilo da, onda Bog jadno propada u Svojoj borbi sa đavolom za kontrolu sudbine svih ljudi. Drugim rečima, Bog „poziva” celo čovečanstvo, ali većina NE ODGOVARA [NIJE ZAINTERESOVANA]!

Razmislite! 1920. godine, kada je moj otac rođen, bilo je oko 2 milijarde ljudi na Zemlji. Sada ima preko 7 milijardi — i svaki sve dan sve više. Približno 2,2 milijarde, ili jedna trećina, veruju — u manjoj ili većoj meri — u ime Isusa Hrista. Ovo predstavlja ukupan broj koji uključuje sve moguće vrste dobrog u više od 2000 različitih oblika propovedanih hrišćana. Otprilike još jedna trećina čovečanstva je čula za Hrista, ali ga nije prihvatila i ne pristaje da ga prati. Na kraju, poslednja trećina svih ljudi na Zemlji ne zna ništa o Hristu. Mnogi u Indiji, Africi, Japanu, Kini i u delovima Južne Amerike i jugoistočne Azije nikada nisu čuli za Njega. Da li su oni osuđeni na to da budu izgubljeni jer nikada nisu imali priliku da shvate šta su propustili ili zašto [zbog čega drugog] — bez mogućnosti da budu „pozvani”.

Govoreći o Hristovom imenu, Biblija jasno kaže: „I nema ni u jednom drugom spasenja; Jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima koji bi se mogli spasti” (Dela apostola 4: 11– 12). Dalje, Rimljanima poslanica 10: 13 navodi da ljudi moraju da pozivaju na ovo ime da bi se spasli. Shvatite! Očigledno je da svi koji se nisu pokorili Bogu Biblije i prihvatili Isusa Hrista kao Spasitelja sigurno nisu spaseni! Bezbrojne milijarde su umrle u ovom stanju. Većina je pretpostavila da je jedina druga opcija za njih da budu izgubljeni, da budu [daleko] od spasenja, i da je Bog odavno to planirao za ogromnu većinu koja ja ikada živela.

Većina nije pozvana

Ponovo, ako je sukob isključivo da se „osvoje duše za Hrista”, kao što to najčešće navode hrišćanski poslenici, onda je đavo mnogo jači, i mnogo efikasniji u svom trudu nego Bog. Ovo je jedina druga mogućnost — osim ako ne postoji treća kategorija koja obuhvata ogromnu većinu ljudi. Ali to mora biti kategorija koja nije prepoznata. Da, postoji! — Bog jednostavno ne poziva mase čovečanstva danas.

Istina je da Bog pažljivo poziva odabrani broj iz prevarene mase da razumeju Njegov plan i istinite doktrine Biblije. Ali videli smo da on poziva odabranu nekolicinu!

Sama definicija novozavetne crkve izaziva ispitivanje predmeta „pozivanja”. Ovo poglavlje — i knjiga — ne bi bilo potpuno bez bližeg pogleda na to šta znači biti „pozvan”.

Mnogi se naravno pitaju da li ih Bog poziva. Kako se to može znati? Da li su osećanja dovoljna za tako važnu stvar? Šta znači pozivanje? Šta kaže Božja reč? Morate znati.

Pozvani i izabrani od Boga

Biblija jasno govori o onima koje je Bog pozvao. Obratite pažnju na to šta je Pavle rekao braći u Solunu: „Veran je Onaj [Bog] koji vas dozva [poziva]…” (Solunjanima poslanica Prva 5: 24). Kao upozorenje kongregaciji Galata, koja je gubila iz vida istinito jevanđelje, rekao je ovo: „Čudim se da se tako odmah [brzo] odvraćate na drugo jevanđelje od Onog koji vas pozva blagodaću Hristovom” (Galatima poslanica 1: 6), a kasnije je dodao: „To odvraćanje [ubeđenje] nije od Onog koji vas pozva [poziva]” (Galatima poslanica 5: 8). Korinćanskoj kongregaciji napisao je: „Jer pogledajte znanje svoje [poziv svoj], braćo, da nema ni mnogo premudrih po telu, ni mnogo silnih, ni mnogo plemenitih [uzvišenih] [da su pozvani]” (Korinćanima poslanica Prva 1: 26).

Sam Hristos je mnogo puta govorio o hrišćanskom pozivu. Možda Vam je poznata Njegova izjava: „Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih”, pronađena je u oba Jevanđelja po Mateju 22: 14 i 20: 16. Kasnije, dodajući značenje drugog dela ove fraze, On je ovo objasnio Svojim učenicima: „Vi mene ne [niste] izabraste [izabrali], nego [sam] ja vas izabrah [izabrao]” (Jevanđelje po Jovanu 15: 16), a zatim: „Nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet” (st. 19).

Kada se spoje zajedno, ovi odlomci objašnjavaju da Bog poziva nekoliko ljudi — zapravo vrlo malo — izvan sveta za Njegovu vrhovnu svrhu. Oni koji reaguju na Njegov poziv onda su „izabrani”, prelaze u pokajanje, krštenje i preobraćanje [konverziju].

A Vi?

Tokom vremena, mnogi se nađu u situaciji da uče stvari koje nikada ranije nisu čuli. Oni otkrivaju da postoji ispravno (istinsko) razumevanje biblijskih doktrina i da postoji pogrešno. Oni prepoznaju da su došli u kontakt sa izvanrednim razumevanjima, nepoznatim svima oko njih. Oni primećuju da Biblija ima smisla — da je nije tako teško razumeti kao što su ranije mislili. Zatim, osećajući rastuću potrebu da reaguju na ono što su učili, mnogi se pitaju: „Da li me Bog poziva?”

Ponekad ovo pitanje ima oblik: „Da li ja prolazim kroz preobraćenje?”, ili: „Da li bi trebalo da se krstim?”, ili čak: „Da li sam došao u kontakt sa Božjom istinitom Crkvom?” U najboljem slučaju, većina nije sigurna kako da odgovori na ova osnovna pitanja, a mnogi nemaju apsolutno nikakvu ideju kako da ih [ta osnovna pitanja] pravilno postave.

Hajde da razjasnimo, iz Božje reči, kako možemo znati da li Vas Bog poziva. To može biti jednostavno, praktično je nemoguće da se pogrešno shvati. Na kraju krajeva, ovo pitanje je jedno od najvažnijih sa kojim ćete se ikada suočiti. Pravilno razumevanje je od IZUZETNOG ZNAČAJA za Vaš život!

Ja sam prvo počeo da učim Božju istinu kada sam imao 17 godina. Pre nego što me je Bog pozvao, ja nisam znao ni jednu jedinu istinitu doktrinu Biblije. Pozivni proces za mene je počeo kada sam čuo glas čoveka po imenu Herbert W. Armstrong, dok je emitovao [vodio emisiju na radiju] iz Pasadene, iz Kalifornije. To je bilo 1966. godine i odmah mi je bilo jasno da od tog čoveka čujem stvari koje NIKADA ranije nisam čuo — i sa jasnim biblijskim DOKAZIMA koji su ih podržavali. Sećam se da sam bio zapanjen koliko je Biblija postala jasna — i kako je bilo uzbudljivo proučavati je. Pre toga — u vreme dok sam prisustvovao dobro poznatoj, poštovanoj denominaciji svoje mladosti — uvek sam smatrao Bibliju dosadnom i teško razumljivom.

Ljudi svih uzrasta i porekla su zbunjeni time šta je zaista „pozivanje”. Mnogi to umanjuju i posmatraju kao nešto malo više od određenog osećanja koje dođe u njih, a koje pripisuju Bogu. Milioni u svetu se osećaju „pozvanima” — u nekim slučajevima prema „crkvi,” a drugim slučajevima prema „službi” ili „misionarskom radu”, u nekim da rade s decom, a u nekim da rade u medicinskoj profesiji ili služe u vojci. Ne znajući ono što Bog kaže, mnogi ljudi su prepušteni pukim osećanjima, pretpostavljajući da su njihovi životi — i putevi koje su oni izabrali — božanski nadahnuti. Oni tu „inspiraciju” pripisuju pozivu Boga. Nažalost, većina nikada ne nauči da ovakvi „pozivi” nemaju nikakve veze sa praćenjem pravog Boga Biblije.

Pravi poziv od Boga je mnogo veći od jedne vrste apstraktnog osećanja u kojem je ljudskom rasuđivanju samo drago da zaključi da je „od Boga”!

Definisanje pravog poziva

U izveštaju u Jovanovom jevanđelju, videli smo da je Isus rekao: „Niko ne može doći k Meni ako ga ne dovuče Otac koji me posla…” (Jevanđelje po Jovanu 6: 44). Devetnaest stihova kasnije, On ponavlja Svojim slušaocima: „Zato vam rekoh da niko ne može doći k meni ako mu ne bude dano od Oca mog” (st. 65). U sledećem stihu, Jovan piše: „Od tada mnogi od učenika Njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu s Njim.”

Mnogi koji su čuli Hristove izjave jednostavno nisu mogli da shvate da Bog mora da „privuče” ljude i da im je poziv nešto što je njima „dato”. Dok se čini da mnogi danas shvataju da na neki način moraju biti pozvani, oni ne pokušavaju da shvate — iz Biblije! — kako da sigurno znaju da je Bog taj koji ih poziva — privlači ih — koji daje — njima šta god treba da prime.

Hajde da razmotrimo nekoliko stihova koji jasno pokazuju šta je hrišćanima „dato” kada su pozvani. Moramo razjasniti sve moguće zabune.

U Jevanđelju po Mateju, Hristovi učenici su pitali: „Zašto im govoriš [mnoštvu koji su ga čuli] u pričama [parabolama]?” (13: 10). Njegov odgovor sažima kako i čime Bog poziva: „A On odgovarajući reče im: Vama je dano da znate tajne carstva nebeskog [ili Carstva Božjeg], a njima nije dano” (st. 11). U nekoliko narednih stihova naglašava se šta je mislio, objašnjenjem kako mnogi u svetu mogu da čuju Božje istine („misterije Carstva”), ali ih ne shvataju. Pošto ogromnu većinu čovečanstva ne privlači snaga Božjeg Duha, nije im data mogućnost da shvate Božju reč.

Kako se to odnosi na Vas? Odgovor na to direktno objašnjava kako da (prepo)znate da li Vas Bog poziva: pozivanje, najjednostavnije, jeste razumevanje Božjih istina kada ih vidite, pročitate ili čujete.

Upitajte se: „Da li razumem biblijska učenja i istine kada ih čujem? Da li mi stihovi koji se tiču jevanđelja o Carstvu; plan spasenja i svrhe ljudskog postojanja; završni uskoro dolazeći prorečeni događaji; Božja upozoravajuća poruka Njegovom narodu; Njegov zakon — uključujući naredbu za Šabat [Subotu] — svete dane; davanje desetka Crkvi; čista i nečista mesa; jedna prava Crkva i mnoga druga učenja imaju smisla?

Kada čitate ili slušate te stvari u knjigama kao što je ova, da li one imaju značenje za Vas? Da li ih shvatate? Da li su JASNE Vašem razumu? Da li ih vidite kao POSEBNO ZNANJE koje drugi nemaju? Da li se osećate kao da se morate uštinuti u neverici da su Vam se pokazale stvari o kojima mase nemaju pojma?

Ako su odgovori na ova pitanja „da”, onda Bog poziva — privlači — Vas! Misterije Carstva Božjeg se pružaju VAMA!

Odgovorni za znanje

Bebe se rađaju ne znajući ništa. One ne znaju čak ni osnove dobrog i lošeg. Moraju se naučiti gotovo svemu. Slično tome, svet ne poznaje stvari Boga — duhovno dobro [ispravno] i duhovno pogrešno. Ali sa saznanjem o ovim stvarima dolazi odgovornost da se sa time postupa.

Dva biblijska odlomka pokazuju da Bog smatra ljude odgovornima za ono što oni razumeju. Obratite pažnju na Poslanicu Jakova 4: 17: „Jer koji ZNA DOBRO ČINITI i ne čini, greh mu je.” Sada pročitajte Jevrejima poslanicu 10: 26: „Jer kad mi grešimo namerno [svojevoljno], pošto [nakon što] smo primili POZNANJE ISTINE, nema više žrtve za grehe.”

Hajde da razumemo. Svaki put kada saznate više o Božjoj istini (šta je „dobro”) i da to ima smisla za Vas — barem generalno to razumete — Vi dobijate izvanredno duhovno znanje za koje Vas Bog smatra odgovornim. Videli ste u prethodnom poglavlju zašto drugi koji nisu privučeni nemaju nikakve šanse — ni malo! — da razumeju ono što čitaju. Ali Vi se morate pitati da li razumete ono što učite.

Shvatanje — razumevanje značenja — znanje je centralno u procesu pozivanja. Dalje, shvatanje da ste dobili posebno znanje čini razumevanje toga kako Bog poziva ljude mnogo ozbiljnijim nego što većina veruje. Shvatite da će Bog samo jednom pozvati svako ljudsko biće. Dakle, Vi ste sada odgovorni za znanje koje Vam je dato. Ako neko ne reaguje na ono što uči, Bog će mu oduzeti to razumevanje (Rimljanima poslanica 2: 13; Psalmi Davidovi 111: 10), i takva osoba je [će biti] u teškom duhovnom stanju.

Najveća sloboda

Božja istina je najuzbudljivija za razumevanje. To je put do svih divnih, dobrih stvari u životu — stvari koje Bog želi da imate. To je takođe put ka najvećoj slobodi koja postoji! Hristos je rekao određenim Jevrejima koji su se izjasnili da veruju u Njega: „Ako vi ostanete na mojoj besedi [ako vi nastavite u mojoj reči — „istini” (Jevanđelje po Jovanu 17: 17], zaista ćete biti učenici moji, I poznaćete istinu, i ISTINA ĆE VAS IZBAVITI” (Jevanđelje po Jovanu 8: 31–32). Morate biti voljni da „nastavljate” sa svojim proučavanjem Božije reči, učeći sve više Njegove istine, za koje Hrist objašnjava da će „Vas izbaviti” iz sveta koji je odsečen od Boga i zarobljen od strane Sotone. Čak je i ovo razumevanje dragoceno znanje.

Vaši saradnici [kolege] u svetu verovatno ne razumeju ništa o ovim stvarima. Ni Vaši rođaci. Bez Božjeg poziva, oni nemaju mogućnosti da uživaju sada u onome što se Vama nudi — ako razumete i postupite prema Božjoj istini.

Takođe je od vitalnog značaja da u svojoj glavi budete sigurni u stvari koje učite. Trebalo bi da sami imate želju da DOKAŽETE Božje doktrine. Pavle je takođe rekao Solunjanima da dokažu sve: „A sve KUŠAJUĆI dobro držite. Uklanjajte se od svakog zla [držite čvrsto sve što je dobro]” (Solunjanima poslanica Prva 5: 21). Ako znate da Vas Bog poziva, izdvojte vremena da dokažete da On postoji. Onda dokažite da je Biblija zaista Njegova nadahnuta reč za čovečanstvo.

Na kraju, dokažite identitet Božje Crkve. Uklonite sve sumnje, ne ostavljajući ni malo mesta za zabunu. Videli smo da postoje mnoge lažne crkve — mnoge su duhovno „slične” u svetu. Nemojte da Vas zavaravaju neke od njih. Pošto je Hristos obećao: „Sazidaću [Ja] Crkvu Svoju” (Jevanđelje po Mateju 16:18), odlučite da saznate sigurno da li ste stupili u kontakt s njom.

U isto vreme kada dokažete sve ove stvari, marljivo se molite za ono što učite. Kad Vam je nešto nejasno, setite se da je Hristos učio: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete, kucajte, i otvoriće vam se” (Jevanđelje po Mateju 7: 7).

Jevanđelje po Jovanu 14: 17 objašnjava kako oni koji se približavaju preobraćenju počinju da shvataju da mogu jasno da vide Božije stvari. Obratite pažnju na ono što je Hristos rekao kada je govorio Svojim učenicima o Svetom Duhu koji će oni uskoro primiti: „Duha istine, kog svet ne može primiti, jer Ga ne vidi niti Ga poznaje; a vi Ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti.”

U tom momentu, učenici su bili kao mnogi danas — možda kao što ste i Vi. Oni su delom viđali mnoge duhovne istine, ali još uvek nisu u potpunosti shvatali veliku važnost učenja o Božjem planu i načinu života. Duhom Svetim koji radi s njima, Bog otkriva određene stvari koje bi oni shvatili na teži način jednom kada bude u njima, počinjući preobraćanje. Na kraju, da bismo u potpunosti razumeli sve Božje stvari — sve misterije Božjeg Carstva — moramo biti začeti od Duha Svetoga. To se dešava kada on uđe direktno u um! Nedostatkom krštenja i najbitnijeg primanja Božjeg Duha, potpuno je nemoguće da bilo ko zaista razume čak i jednju biblijsku istinu!

Upamtite. Sotona je MAJSTOR VARALICA. On je proširio mnoge oblike lažnih religija po celoj Zemlji. On falsifikuje istinu na beskrajno mnogo načina, a proces Božjeg poziva nije izuzet [od tog falsifikovanja].

Budite sigurni da li ste u ovom vremenu pozvani. Morate odlučiti da li shvatate istinu iz ove Knjige — da li Vam se sada daje prilika za spasenje!

Razumevanje konverzije [preobraćanja]

Poziv iz ovog sveta — Vavilona — vodi direktno do subjekta preobraćanja — PRAVOG PREOBRAĆANJA [KONVERZIJE]!

Šta je prava konverzija [preobraćanje]? Da li je to samo „ispovedanje Hrista kao Gospoda i Spasitelja”? Kako i kada se neko preobraća? Da li se to desi iznenada — odmah? Ili da li je to postepeni proces, koji traje doživotno.

Mnogi se bore sa problemima, manama i gresima. Da li Bog očekuje nadilaženje — rast? Šta to znači? Kako se to radi? Kakvu ulogu ima Duh Sveti? A šta je sa verom i pokajanjem?

Mnogi pretpostavljaju da moraju biti savršeni. Drugi procenjuju Božji pravac na osnovu ponašanja hrišćana. Može li ko zgrešiti i ostati hrišćanin? A šta je sa praštanjem?

Milioni traže odgovore na ova pitanja, ali pristaju na lažnu konverziju. U sledećem poglavlju, tema hrišćanske konverzije je konačno razjašnjena!

Kada je osoba preobraćena? Poznavao sam mnoge koji su sumnjali u svoje preobraćanje jer nikada nisu bili naučeni značenju istinskog preobraćanja. Kada su bili u vatri — pod pritiskom — nedostajalo im je samopouzdanja da shvate da mogu efikasno rešiti svoje probleme. Oni nisu bili sigurni da imaju čak i moć da ih prevaziđu.

Pošto đavo — tvorac [za]bune (Korinćanima poslanica Prva 14: 33) — obmanjuje čitav svet, on takođe nastoji da o ovoj najvažnijoj temi zbuni one koji se izjašnjavaju kao hrišćani. U stvari, zato što je toliko toga u pitanju, on postavlja sve prepreke. Ono što on najviše mrzi jeste da se makar i jedno ljudsko biće okrene Bogu.

Malo ljudi pita: „Šta je pravi hrišćanin?” Da li je to onaj koji „ide u crkvu” — „propoveda Isusa” — „poznaje Hrista” — koji je bio „kršten”? Da li postoji jedan jedini stih na koji se možemo osloniti, a koji daje biblijsku definiciju pravog hrišćanina — koja eliminiše svu konfuziju [zabunu]?

Prisetite se, Pavle je napisao: „Jer koji se vladaju po duhu Božijem [koji su vođeni Duhom Božjim] oni su sinovi Božiji” (Rimljanima poslanica 8: 14). Hrišćanin je, dakle, onaj koji ima Sveti Duh koji ga vodi. Ali, da li je posedovanje Božjeg Duha apsolutno neophodno da se bude hrišćanin? Do ovog trenutka, u kontekstu, Pavle je već rekao: „A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov” (st. 9)!

Jake reči! Čovek ili ima Duh Božji i hrišćanin je, ili ga nema i nije hrišćanin — „nije Njegov”. Svi oni koji su zaista preobraćeni imaju u sebi Sveti Duh.

Ali šta to znači? Da li je primanje Božjeg Duha sve što treba za hrišćanstvo i preobraćanje — ili je potrebno još nešto?

Dobijanje snage

Hristos je učio apostole četrdeset dana nakon Svog vaskrsenja (Dela apostola 1: 3). On ih je uputio da čekaju u Jerusalimu dok ne dobiju Sveti Duh deset dana kasnije, na praznik Pedesetnice. Učenici su Ga pitali da li će sad uspostaviti Svoje carstvo na Zemlji. Neposredno pre nego što se uzdigao na nebo, On je rakao: „Nije vaše znati vremena i leta [godišnja doba]… Nego ćete primiti SILU kad siđe Duh Sveti na vas” (st. 7–8). Ovo su Mu bile poslednje reči pre nego što je nestao.

Kao apostoli koji su čekali moć kroz Sveti Duh, većina ljudi danas čeka neku vrstu dodatne snage nakon preobraćanja. Recite tinejdžeru da će dobiti ključeve porodičnog automobila i on neće imati nikakve poteškoće da shvati da će dobiti pravu snagu. Kada sam prvi put dobio ključeve očevog automobila, shvatio sam tačno šta to znači. Nije ništa drugačije sa potencijalnim hrišćaninom koji čeka da primi Božji Duh na pokajanju i krštenju.

Pavle je napisao Timotiju: „Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote [zdravog uma]” (Timotiju poslanica druga 1: 7). Pošto hrišćani imaju Božji Duh, u njihove živote je došla vrlo stvarna moć. Naravno, stih takođe kaže da hrišćanin pokazuje ljubav — ili davanja [neuzimanja] kao način života — i da njegovo ponašanje odražava zdravi um.

Činjenica da Božji Duh prenosi zdravu umnost [čistotu, neiskvarenost uma] dokaz je da Bog želi da hrišćani shvate svoj poziv — svoje preobraćanje — Božju SVRHU za njih. Bog želi da Njegovi ljudi budu zdravi [čisti, neiskvareni] na pravi način. Naravno ovo mora podrazumevati razumevanje svih osnovnih aspekata istinite konverzije.

Kada je dat Sveti Duh?

Kako neko zaista primi Božji Duh? I kako može sa sigurnošću znati da mu je Božji Duh dat? Pošto ovaj trenutak predstavlja konverziju, kada onaj koji želi da bude hrišćanin može biti siguran da mu je Bog dao Svoj Duh? Pošto bez Božjeg Duha niko nije pravi hrišćanin, sigurno Bog neće ostaviti svoje sluge u sumnji da li ga imaju — tačno kada ga prime — i kako!

Dela apostola potvrđuju: „A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha” (Dela apostola 2: 38).

Primanje Božjeg Duha dolazi na pravo pokajanje i ispravno krštenje. Sa ovim takođe dolazi oproštenje greha ili oproštaj. Dakle, postoji određeni trenutak kada konverzija počinje. Postoji određeno vreme kada Duh Sveti ulazi u um i pojedinac postane pravi hrišćanin — i Bog začne novog sina. Međutim, ima još mnogo toga da se shvati.

Moramo pitati da li je spasenje sada završeno u hrišćaninu? Da li je on ili ona sada „spasen(a)”? Da li je novozačeto Božje dete iznenada savršeno, neće nikada zgrešiti ili krenuti stranputicom jer misli da je sada zaštićeno?

Pravo hrišćansko preobraćanje je POSTEPENI proces rasta i prevazilaženja — promene i razvoja. Ali kako? I na kraju procesa, kako će izgledati „završeni” hrišćanin? I kakve to veze ima sa ciljem hrišćanina — čemu on teži kao svojoj poslednjoj nagradi zbog toga što je hrišćanin?

Božja svrha za hrišćane

Videli smo da je Hrist, sasvim kroz Svoju službu, objavljivao jevanđelje Božjeg Carstva — i da je u ovoj poruci skriveno razumevanje VELIKOG POTENCIJALA za onoga koji zaista popušta Bogu. Gde god je Hristos išao, govorio Je o dolasku Carstva — ili VLADAVINI — Boga. Dok je većina Njegovih priča [parabola] bila usredsređena na ovu poruku, malo onih koji su ih čuli je razumelo njihovo značenje. I kada je govorio ove priče [parabole], On je uvek u njima navodio kako se pravi hrišćani kvalifikuju da postanu deo te vlade!

Jevanđelje po Mateju 13 sadrži sedam priča o „Carstvu”. Iako je njihovo krajnje ispunjenje pred nama, postoje prinicipi koji se danas primenjuju.

Ovo poglavlje počinje pričom o „Sejaču i semenu”, u kojoj je prikazano bacanje semena na različite lokacije i vrste tla. U nekim slučajevima, u priči je opisano kako je seme raslo i procvetalo u osobi koja ga je primila. U drugim slučajevima, ili je brzo umrlo nakon što je počelo da raste, ili uopšte nije pustilo koren. Drugi koji su primili seme rasli su u karakteru „trideset, šezdeset ili stotinu puta” na putu ka Carstvu.

Nakon toga sledi priča o „Žitu i kukolju”. Ova priča govori o „plodu” koji se pojavljuje u životu hrišćana pre vremena kada ih Bog okuplja u Svom „ambaru”. Plod, dobar ili loš, predstavlja hrišćanski rast, ili nedostatak rasta. Ambar je vrsta Carstva.

Treća priča opisuje početak Carstva kao maleno „zrno gorušice [slačice]” koje poraste u veliko drvo. Nakon toga sledi priča o kvascu, koja prikazuje Božje carstvo kao kvasac koji se širi sve dok ne obuzme celo testo (Zemlju i sve nacije) koje ga sadrži. Peta [priča] poredi Carstvo sa „skrivenim blagom” koje se nalazi u polju. Pronalazač prodaje sve što ima da kupi to polje.

Šesta priča opisuje Carstvo kao „skup biser” koji osoba kupuje nakon što proda sve što mora da bi prikupila dovoljno novca za kupovinu. Sedma i poslednja priča ovog poglavlja opisuje Carstvo kao „mrežu” koja okuplja sve vrste riba. „Dobre” ribe se čuvaju — „loše” se bacaju. Isus objašnjava da su dobre ribe oni koji ulaze u Carstvo. Loše predstavljaju one koji su spaljeni (st. 50) i uništeni u „vatrenoj peći”. (Ponovo, da biste naučili tačno kako će se ovo Carstvo ostvariti — i konačno značenje ovih priča — pročitajte Kako će doći Božje Carstvo — Neispričana priča!)

U svakoj od ovih priča poruka je ista. Neki (ne svi!) su voljni da plate cenu da bi bili hrišćani. Oni žele da duhovno rastu i razvijaju karakter, tako da kasnije mogu naslediti večnu nagradu za rođenje (ne više samo začeće) kao Sinovi Božji — u BOŽJOJ PORODICI — vladati s Njim u Carstvu Božjem.

Postoje mnoge druge novozavetne priče [parabole]. Veliki deo Hristovog učenja bio je kroz korišćenje ovih priča o zajedničkim, dobro poznatim stvarima. Namera im je bila da prenesu duboke lekcije o pozivu Hrišćanina onima čiji je um Bog otvorio da bi ih razumeli.

Podsetite se Hristovih reči: „Niko ne može doći k meni ako ga ne dovuče Otac koji me posla” (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65). Mora se ponoviti da bi se naglasilo da je prvi korak ka konverziji [preobraćanju] poziv. Bez poziva Vi jednostavno ne možete shvatiti Božju istinu, možete jedino kroz snagu Njegovog Duha dok radi s Vama. Dakle, proces dolaska do pravog hrišćanskog preobraćanja počinje pozivom ili je vođen od strane Oca.

Priče o talentima, novčiću, bračnoj večeri, deset devica, ovaca i koza, nepravednom sudiji, smokvi, izgubljenoj ovci, izgubljenom novčiću, izgubljenom sinu, nepravednom upravniku, Lazaru i bogatašu, dobrom Samarićaninu i druge, sve sadrže ili prikazuju hrišćanina koji ulazi u dolazeće Carstvo, ili u vladajuću Božju Porodicu. Moglo bi se posvetiti više mesta detaljnijem analiziranju svake priče demonstriranju toga. Iako su neke veoma kratke, a druge prilično duge, svrha većine Hristovih priča [parabola] je u suštini ista. Za one koji slede Petrovo uputstvo da „napreduju u blagodati [milosti] i u poznanju” (Druga poslanica Petra 3: 18), vladanje u Božjoj vladavini pod Hristom je dostižno.

Dolazeće Carstvo Božje

U Besedi na gori Hristos je rekao: „Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu” (Jevanđelje po Mateju 6: 33). Hrišćanin mora uvek težiti ka ova dva neodvojiva cilja. Obratite pažnju na to da je PRVI prioritet tražiti Carstvo Božje. Ali mora se u njemu takođe razviti Božja pravednost — Njegov (Božji) karakter. Najveći deo ove propovedi naglašava IZGRADNJU KARAKTERA kroz poštovanje Božjeg zakona.

Jovan je zabeležio Hristove reči: „Mnogi su stanovi u kući Oca mog… idem da vam pripravim mesto. I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja” (Jevanđelje po Jovanu 14: 2–3).

Ovo zahteva analizu.

Prvo, postoje mnoge „rezidencije” u Božjoj „kući” (Carstvu). Oni koji treba da žive na ovim mestima moraju se kvalifikovati izgradnjom božanskog karaktera. Drugo, Hristos priprema ova mesta pre nego što „dođe ponovo”. Treće, hrišćani ne idu tamo gde je On da budu s Njim — na nebo ili bilo gde drugde — jer Isus je rekao: „opet ću doći”. (Do sada ste shvatili da nebo nikada nije bilo nagrada za spasene.) Hrišćaninu se nudi nasleđe vladanja Zemljom (Jevanđelje po Mateju 5: 5).

Jedno poglavlje kasnije (Jevanđelje po Jovanu 15: 1-2), Hristos nastavlja: „Ja sam pravi čokot [loza]… Svaku lozu [granu] na meni koja ne rađa roda [ploda] odseći će je [Otac]; i svaku koja rađa rod [plod] očistiće je da više roda [ploda] rodi.” U stihu 5, On opet kaže: „on će roditi mnogi rod [plod]”, a u stihu 8: „Tim će se Otac moj proslaviti, da rod [plod] mnogi rodite.” Na kraju, On kaže: „Ja vas izabrah… da vi idete i rod [plod] rodite” (st. 16).

Ovo je veoma važno! Hrišćanin mora da donosi plodove svom životu! Stih 8 dalje objašnjava da čineći to „i [Vi] bićete moji učenici”. Hristos Vas identifikuje kao jednog od Svojih učenika (i Božjih začetih sinova) po tome da li donosite ili ne donosite plodove ovom životu!

Naučili smo da knjiga Otkrivenja beleži nekoliko mesta gde Hristos, preko Jovana, nudi Carstvo onima koji istraju. Hajde da pregledamo: „I koji pobedi [istraje] i održi dela moja do kraja, daću mu vlast nad neznabošcima [nacijama]; I pašće ih [vladaće njima] gvozdenom palicom” (Otkrivenje 2: 26-27), i: „Koji pobedi [istraje] daću mu da sedne sa mnom na prestolu mom” (Otkrivenje 3: 21).

Ovo, zajedno sa Otkrivenjem 5: 10 jasno pokazuje da sveti postaju i „carevi i sveštenici” koji će „carevati [vladati] na zemlji” sa Hristom, ali samo ako su pobednici [ako istraju] u ovom životu.

Ovo znanje je zaista posebno — i dragoceno. Svet ne zna o dolazećem Božjem Carstvu. „Bog ovog sveta” je bio u stanju da u potpunosti obmane čovečanstvo koje ni u šta ne sumnja.

Ali hrišćani prepoznaju da su na svakodnevnoj obuci za VLADAVINU. Oni više nisu zaslepljeni Božjom svrhom. Stoga je od ključne važnosti da razumeju svoj „režim obuke”.

Vera i pokajanje

Objasnili smo da Bog daje Svoj Duh na krštenju, koje se događa nakon pokajanja. Ali kako se postiže pokajanje? Da li se neko samo izjasni jednostavnom tvrdnjom: „Ja sam se pokajao?” Da li je to sve? Odgovor je naglašeno NE! To nije tako jednostavno.

Pokajanje je DAR od Boga jednako kao i prvi poziv. Govoreći o nejevrejima koji su se preobratili, Knjiga Dela Apostola 11: 18 kaže: „Dakle i neznabošcima [nejevrejima] Bog dade pokajanje za život.”

Timotiju poslanica Druga 2: 25 govori o okolnostima u kojima će „Bog… dati… pokajanje za poznanje [priznanje] istine”. Na kraju, Rimljanima poslanica 2: 4 objašnjava da je Božja „dobrota” ta koja „na pokajanje vodi”. Ljudi ne „dolaze do” pokajanja [ne teže pokajanju] da bi zahtevali [tražili] od Boga da im da Svoj Sveti Duh. (Dela apostola 2: 38).

Ljudi moraju tražiti Boga i tražiti dar pokajanja. Ovo nije automatski i nikada se ne sme tretirati kao tako. Ali Bog daje pokajanje svima onima koji ga traže celim svojim srcem kao što je David učinio u Psalamu 51. (Ako je moguće, odvojte vreme da pročitate ceo ovaj dirljivi psalam koji će Vam otvoriti oči.)

Ali za šta se tačno čovek treba pokajati? Setite se da Biblija kaže da „svi sagrešiše [svi su grešni]” (Rimljanima poslanica 3: 23). Šta je greh?

Ponovo, Prva poslanica Jovana 3: 4 kaže: „Greh je bezakonje.” Ovo se odnosi na Božji zakon.

Zapamtite, normalni, telesni ili materijalni um je neprijateljski raspoložen prema Božjem zakonu (Rimljanima poslanica 8: 7). Ljudi se prirodno ne pokoravaju Bogu. Ljudska narav ne poštuje — krši — Božji zakon, i to čini prirodno! (Naučićemo mnogo više o ljudskom prirodnom stavu u narednom poglavlju.) Hrišćanin se drži Božjeg zakona. Nije samo da sluša i govori o tome: „Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju [čuju] zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore [izvršavaju]” (Rimljanima poslanica 2: 13).

Dakle, Bog će dati Svoj Duh samo onom koga je osvojio — onom koji je voljan da Mu se pokori (Dela apostola 5: 32).

Svet opisuje Božji zakon kao oštar i težak. Ali Jovan je napisao: „Jer je ovo ljubav Božija da ZAPOVESTI NJEGOVE DRŽIMO; i zapovesti Njegove nisu teške” (Prva poslanica Jovana 5: 3). (Takođe Rimljanima poslanica 13: 10). Božji zakon je sveti, pravedan, dobar i duhovan (Rimljanima poslanica 7: 12, 14) i osoba je kroz Božji Duh sposobna da se pokorava Bogu i tako praktikuje Božju ljubav. U Rimljanima poslanici 5: 5 je rečeno: „Jer se ljubav Božija izli u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama.”

Um onoga koji se pokajao je skrenuo sa svog sopstvenog puta. On želi da sledi Boga. On se pokorava Bogu — popušta Njegovoj vladavini, Njegovom autoritetu u svom životu. Takav um teži da kopira Isusa Hrista i da proizvede „plodove Duha”. Prisetite se, Hristos je govorio o „donošenju mnogo plodova”. Kasnije je inspirisao Pavla da NABROJI „plodove Duha” — ljubav, radost, mir, dugu patnju, dobrotu, milost, veru, krotkost i uzdržanost [umerenost] — u Galatima poslanici 5: 22-23. To postaje očigledno u ponašanju osobe koja je vođena Duhom — u preobraćenoj osobi.

Um onoga koji se pokajao odrekao se sebičnog „dobijajućeg” načina života, u korist načina „davanja”. Čitava svest hrišćanina se transformiše — potpuno MENJA — do potpuno novog načina gledanja na život.

Hrišćanin živi po veri (Jevrejima poslanica 10: 38; Knjiga proroka Avakuma 2: 4). Ali Hristova vera (Otkrivenje 14: 12), a ne ljudska vera, omogućava osobi da sluša Boga. Ipak, osoba mora pokazati početnu veru da mu je Hristos oprostio na krštenju (Dela apostola 2: 38). Upravo u ovom trenutku je hrišćansko prethodno ponašanje potpuno izbrisano. Postalo je belo kao sneg — očišćeno krvlju Isusa Hrista (Efescima poslanica 1: 7; Kološanima poslanica 1: 14). Ova prva ljudska vera se onda zamenjuje HRISTOVOM verom u sada preobraćenoj osobi (Rimljanima poslanica 1: 17). Videli smo da je vera jedan od plodova Božjeg Duha, koji je ušao u um hrišćanina u trenutku začeća — na preobraćanju i krštenju.

Nemojte pogrešno shvatiti! Bog Vam ne duguje Svoj Sveti Duh zato što Vi praktikujete veru i pokajanje. Ovo je dar (Dela apostola 2: 38), kao što je i pokajanje dar. Duh Sveti nije nešto što možete zaraditi svojim delima, ni spasenje se ne može steći delima (Efescima poslanica 2: 8-9).

Biblija uči da je „pokajanje prema Bogu” i da je „vera prema… Isusu Hristu” (Dela apostola 20: 21). Preobraćanje je lična, privatna stvar između Oca i Hrista, i svakog pojedinca. Ako Vas Bog zaista poziva, budite sigurni u Vaš poziv (Druga poslanica Petra 1: 10). To je najdragocenije!

Ovo je jedini način da se približite čudesnom daru koji Vam je dat!

Objašnjena istinita konverzije

Moć koja dolazi sa Božjim Duhom pomaže rast i istrajnost osobe. Bukvalno, ova moć je Hristos koji živi Svoj život u hrišćaninu. Bez Njegove pomoći, novi preobraćenik ne stigne nigde — brzo! Kada je Hristos rekao: „… on će roditi mnogi rod [donosiće mnogo ploda]” (Jevanđelje po Jovanu 15: 5), uz to [je rekao] i: „jer bez mene ne možete činiti ništa.” Ljudska snaga — ljudska energija — pomaže osobi da istraje samo u fizičkim oblastima. Duhovni problemi se ne mogu savladati fizičkim, mentalnim ili emocionalnim naporom.

Zapamtite da je Hristos loza, a mi smo grane. Grane moraju biti povezane sa vinskom lozom, i to se dešava kroz Božji Duh koji radi u umu.

Govoreći o tome, Hristos je rekao: „… iz njegova tela [trbuha] poteći će reke žive vode. (A ovo reče za Duha kog posle primiše oni koji veruju u ime Njegovo…)” (Jevanđelje po Jovanu 7: 38-39). Dok obavlja dobra dela, Božji Duh teče „iz [van]” hrišćanina. Dakle, mora se nadopuniti ili će se iscrpiti i potpuno nestati. Zato je Hrist rekao: „Kad, dakle, vi… umete dobre dare [poklone] davati deci svojoj, koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetog onima koji ištu u Njega [koji ga pitaju]?” (Jevanđelje po Luki 11: 13). Božji narod redovno pita, u molitvi, za više od Duha Svetoga.

Pavle je napisao: „Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje [Ja mogu sve da učinim kroz Hrista koji me jača]” (Filipljanima poslanica 4: 13), i: „A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu, i u sili jačine NJEGOVE” (Efescima poslanica 6: 10). Hristos je takođe rekao: „Bogu je sve moguće” (Jevanđelje po Mateju 19: 26). Čak je i Hristos potvrdio da dok je u telu: „Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe” (Jevanđelje po Jovanu 5: 30). Sa Božjim Duhom koji aktivno radi i raste u Vama, to može biti istina i za Vas!

Ali zaista duboka konverzija ne dolazi preko noći. Pavle je pisao Korinćanima da su oni bili „mala deca [bebe] u Hristu” (Korinćanima poslanica Prva 3: 1). On je opisao kako je njima potrebno „mleko” umesto „mesa” za hranu. Novi hrišćanin je kao detence. Po analogiji, on prvo uči da se prevrće, onda puzi, pre hodanja (pa čak i onda, u početku, nestabilno, gegajući se). Tek kasnije se konačno nauči da trči (duhovno).

Pavle je to shvatio. On je uporedio konverziju sa trčanjem trke (Korinćanima poslanica Prva 9: 24). Naravno, iako ne odmah, trkač mora na kraju da razvije brzinu jer Pavle kaže: „… trčite da dobijete [da pobedite].”

Takav je hrišćanski način života. Spor, stabilan rast, kroz svakodnevnu vežbu proizvodi napredak u životu osobe koja kopira Hrista. Novi hrišćanin iskreno teži, iz srca, da bude drugačiji — da se okrene i krene drugim putem — BOŽJIM PUTEM — do kraja svog života!

Nije jednostvan način

Ali da li je put hrišćanina lak? Da li je postati kao Hristos u karakteru lako kao što se poslovično kaže “prosto kao pasulj”? Svakako ne!

Da se vratimo na Besedu na gori za Isusov lični odgovor. On kaže: „Uđite na uska [teška] vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze” (Jevanđelje po Mateju 7: 13-14). Uvek je bilo veoma malo onih koji su voljni da plate cenu za težak način života.

Setite se, hrišćani „trče”. Trčanje zahteva trud — to je TEŽAK POSAO! Trkači postaju umorni nakon trošenja mnogo energije. Gledajte ljude u trci na duge staze dok su blizu ciljne linije. Umorni su, istrošeni — malaksali! Trčanje nikada nije lako. A ponekad, kao učesnik na krosu ili maratonu, trkač mora da ide uzbrdo i nizbrdo, preko neravnog terena.

Sam Pavle kaže: „I trčim [pritiskam] k belezi [prema oznaku], k daru [za nagradu] gornjeg zvanja Božjeg [visokog Božjeg poziva] u Hristu Isusu” (Filipljanima poslanica 3: 14). Neposredno pre toga, rekao je da je naučio da „zaboravljam šta je ostrag [stvari koje su pozadi, iza], a za onim što je napred sežem se [teži da „dostigne” veliki cilj koji je ispred njega]” (st. 13). Ako trkač pritiska sebe tokom duge trke, on je potpuno potrošen na kraju. Ipak, ako odustane, on nema nikakve šanse za pobedu, i sva njegova vežba i trud u pripremi za pobedu su izgubljeni! Tako, bez obzira na to koliko umoran trkač postane, on pamti da je „s Bogom sve je moguće”.

Pavle je takođe govorio o hrišćanstvu kao o „rvanju [ratu]” (Efescima poslanica 6: 12, Kralja Džejmsa verzija). Svako ko se rvao zna da je to veoma naporno — ponekad izaziva muku i povraćanje. Takođe, uporedio je to sa ratovanjem [borbom]. Obratite pažnju na Timotiju poslanicu Prvu 6: 12: „Bori se u dobroj borbi vere, muči se za večni život.” Isto tako, Korinćanima poslanica Druga 10: 4 kaže: „Jer oružje našeg vojevanja [ratovanja] nije telesno [fizičko], nego silno [moćno] od Boga na raskopavanje [rušenje] gradova [dvorca, uporišta].”

Ništa o ratu nije prijatno ili lako. To je opasno i obično rezultira mnogim žrtvama — neki su ranjeni, drugi ubijeni. Zato Pavle upozorava hrišćane da vode „DOBAR rat” (Timotiju poslanica Prva 1: 18). Hristos se naziva „POGLAVAR [KAPETAN] [našeg] spasenja” u Jevrejima poslanici 2: 10). Neiskusni ili neobučeni vojnik lako može postati žrtva rata ako se ne pokorava autoritetu i ne poštuje naredbe svog kapetana!

Suprotstavljanje trima neprijateljima

Hrišćani su u ratu na tri različita fronta. Oni moraju biti oprezni — ne zanemarujući potencijalnu opasnost od bilo kojeg od TRI neprijatelja koji im se redovno suprotstavljaju. Za hrišćanina je potrebna poniznost da prizna, sebi i Bogu, da je bilo koji od ovih protvnika sposoban da ga savlada.

Hajde da ih kratko pogledamo.

Efescima poslanica 6 opisuje šest komada oklopa koje hrišćani koriste u duhovnom ratovanju. Pažljivo pročitajte stihove 12-17. Oni sadrže snažno upozorenje da ne zaboravimo da se borimo protiv „[zlih duhova] s duhovima pakosti ispod neba.”

Prvo, đavo i njegovi pali anđeli žele da poraze i unište svakog Božjeg sina u nastajanju. Ako ste začeti od Boga, Vi ste sin Božji, nosite ogroman potencijal za vladanje. Đavo mrzi izglede da Vi možete dobiti ono što njemu nikada nije bilo ponuđeno — članstvo u Božjoj porodici. On čeka, kao „lav [koji] traži koga da proždere” (Prva poslanica Petra 5: 8). Ali on ne može da pobedi „oprezne” i one koji se „brane [odupiru]” (st. 9)! Hrišćanin se mora stalno čuvati i odupirati se Sotoninim stavovima koji mu se uvlače u um.

Drugo, Prva poslanica Jovana 5: 19 kaže da „sav [čitav] svet leži u zlu”. To je veoma snažna optužba čovečanstva. Ali evo je u Vašoj bibliji! Hrišćanin takođe mora da odoli ovom svetu, sa svim njegovim sjajem, uzbuđenjem, privlačnošću, i iskušenjima. Videli smo da ovo nije svet pravog Boga. Bog ovog sveta ga je oblikovao onako kako on to želi. Pravi Bog nije tvorac konfuzije, neznanja i bede koja prožima mnoge kulture i društva Sotoninog sveta.

Postoje mnoga iskušenja, nagovaranja, zamke i jame u koje Božji sluga može lako pasti ako nije blizu Boga i ne živi po svakoj reči Biblije (Jevanđelje po Mateju 4: 4; Jevanđelje po Luki 4: 4). Pavle je uputio Efeske starešine da Božja „Reč… može nazidati [sposobna je da Vas izgradi] i dati vam nasledstvo [spasenje — večni život]” (Dela apostola 20: 32). Proučavajte je svakodnevno!

Treće, proučavanje Božje Reči će Vam pomoći da savladate nagone svog tela. Pošto je Pavle rekao: „Jer telesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir”, a dodao je i: „A [oni] koji su u telu [koji žive po svojim nagonima] ne mogu Bogu ugoditi” (Rimljanima poslanica 8: 6, 8). Hrišćanin je i dalje telesni, ali više nije „u telu [ne vodi se više svojim nagonima]” jer ga vodi Božji Duh.

Nekontrolisana ljudska priroda [narav, stav] sastoji se od taštine [uobraženosti], ljubomore, požude, zavisti, pohlepe, ozlojeđenosti [zlopamćenja], mržnje, besa, ponosa, pobune, gluposti, tvrdoglavosti, prevare i neprijateljstva prema Bogu. Onaj koji hoda Božjim putem hoda po ivici i zadržava se gde god Božja Reč upućuje. I nastoji da se bavi svim stvarima kojima Bog rukovodi. Kada Bog daje instrukcije da se nešto čini, on teži da to radi! Kada Bog daje instrukcije da se nešto ne čini, on se trudi da to ne radi!

Dok učenje da uvek pratimo ovaj obrazac ponašanja traje doživotno, izgradnja Božjeg karaktera je svrha za koju je svako ljudsko biće stvoreno. Njegov posao je da „obuče” karakter Boga i Hrista i da „skine” telesnu ljudsku prirodu koja ga privlači (Kološanima poslanica 3: 8-13). Iako to nije lako, nagrada je ogromna.

Samo redovnom molitvom, proučavanjem Biblije, meditacijom, pa čak i privremenim postom (biti bez hrane i vode u jednom periodu), Božje dete bi moglo da savlada ova tri neprijatelja koji ga vrebaju svaki dan celog života! Zato, odmah počnite da se navikavate na redovne molitve, proučavanja Biblije, meditacije i post. Ova četiri alata hrišćanskog napretka će blisko sarađivati sa petim alatom koji će doći kasnije — primena [razrađivanje] Božjeg Duha koji će biti u Vama.

Pavlova borba

Biblija je puna priča najvećih Božjih slugu koji su se borili da odole grehu. Gotovo u svakom slučaju, morali su učiti teške i ponekad vrlo bolne lekcije. Kada se sve pregleda zajedno, vidi se da su se Mojsije, Noje, David, Samuilo, Petar i mnogi drugi borili protiv svake vrste problema koji je poznat čoveku.

Pavle predstavlja klasičan primer kako se jedan od najvećih Božjih slugu borio da odoli grehu. Na kraju svog života, bio je u stanju da kaže da „dobar rat ratovah [vodio sam dobru bitku]” i „trku svrših [trku sam završio]” znajući da ga čeka „venac [kruna]”. Ali to se nije dogodilo bez mnogo rvanja, pritiska, trčanja, borbe i ratovanja protiv njegove ljudske prirode.

Pažljivo pročitajte Rimljanima poslanicu 7: 14–23. Ona će Vas podučiti i ohrabriti da niste sami na ovom putu ka prevazilaženju Sotone, društva i sopstva — svega što navodi na GREH!

Pavle je rekao: „Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam telesan [fizički napravljen od tela], prodan pod greh [pod grehom]. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego ono na šta mrzim [što mrzim] ono [to] činim” (st. 14-15). On nastavlja: „Jer hteti imam u sebi, ali učiniti [izvršiti ono što je] dobro ne nalazim. Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim” (st. 18-19).

Za sve što je Pavle želeo ili sve što nije želeo da radi njegova ljudska priroda, njegovo telo, terala ga je da čini upravo suprotno! Zašto?

Bog ga je inspirisao da zabeleži odgovor za nas: „[Ja] nalazim, dakle zakon, kad hoću [kada pokušam] dobro da činim, da me na zlo nagoni [zlo je prisutno u meni]... Ali [ja] vidim drugi zakon u udima [članovima] svojim, koji se suproti zakonu uma mog [koji ratuje sa zakonom mog uma], i zarobljava me zakonom grehovnim [vodi me u ropstvo zakona greha]” (st. 21, 23).

Pavle je dodao da je samo kroz moć Hristovog uma u sebi bio u stanju da istraje i dobije konačnu pobedu u skladu Zakonom Božjim, umesto da se pokorava vrlo realnom „zakonu” greha. Jedino na taj način mogao bi Pavle kasnije da kaže da je „dobar rat ratovao” i da je „trku svršio” do pobede.

Nemojte pogrešiti. Hrišćanstvo je težak rat! Ali to je rat u kojiem bi hrišćanin trebalo da očekuje da POBEDI! — dokle god nastavlja da se približava Bogu da bi dobio snagu za pobedu.

Bog posmatra nameru Vašeg srca. Njemu je važna opšta želja i motivacija. On želi da zna da li Vam je nakon što ste zgrešili žao zbog toga i da ste uvek odlučni da se trudite da radite bolje. On razume iskušenja koja nas opterećuju čak i bolje nego mi. On posmatra da bi video da li ćemo biti trezveni i oprezni dok ne iskorenimo grehe iz svojih života — i da li ćemo neprestano nastavljati dalje!

Postavljanje cilja

Ako istina postaje jasna — veoma JASNA — Vama, postavite cilj pokajanja, krštenja i primanja Božjeg Svetog Duha — početak ISTINSKOG PREOBRAĆANJA!

Dok se pripremate za preobraćanje, fokusirajte se na preispitivanje svih pogrešnih navika i stavova koje možete [preispitati]. Postoje određene fizičke promene koje možete napraviti pre krštenja. Shvatite. Konverzija je potpuno o promeni, rastu, odolevanju — i razvoju Božjeg karaktera.

Pažljivo pravite svaki korak. Pratite ritam koji Vam odgovara. Ipak, nemojte to nepotrebno odlagati samo zato što niste žestoko ili dovoljno često tražili „poklon” pokajanja (Timotiju poslanica Druga 2: 25; Dela apostola 11: 18). Budite oprezni da ne sledite obrazac ovog sveta, upadanjem u iščekivanje čarobnog osećanja da je „sada vreme”.

Tokom ovog perioda, potrebno je vreme da proučite sve moje materijale koji se bave verom, preobraćanjem, krštenjem, Vašim ljudskim potencijalom i dokazima o postojanju Boga, Njegove Reči i Njegove Crkve.

Mnogo — zapravo sve — je na kocki za Vas ako Vas Bog sada poziva!

Božji savršeni karakter

Svemoćni, veliki Bog, koji je stvorio nebo i zemlju, takođe je stvorio Vas. Fizička vasiona je stvorena samo da odražava Božju slavu, i da bude predivan dar za čovečanstvo za gledanje i uživanje.

Vi ste stvoreni za beskrajno veću svrhu. Vi ste stvoreni da postanete kao Bog u svakom aspektu svog života. Zapamtite, Bog se reprodukuje u ljudima — GRADEĆI DUHOVNI KARAKTER u njima!

Retko više ljudi pričaju ili čak mare za izgradnju karaktera — nekada nazvanog „vrlina”. Čini se da tako malo danas razumeju o tome. Samo kroz Božju otkrivenu Reč je ispravna definicija karaktera opisana i shvaćena.

Videli ste da je karakter razlučivanje — znanje — dobrog od lošeg i činjenje onog što je ispravno umesto onoga što je pogrešno! Zapamtite, Bog otkriva ono što je ispravno — KAKO ŽIVETI. Ali pravedni karakter je izgrađen snagom slobodnog moralnog delovanja — odlučivanja da RADITE to što je ispravno. Karakter bira da radi ono što je ispravno umesto da izabere da radi ono što je pogrešno. On se ne bavi time šta DRUGI kažu ili čine. On se bavi jedino time što BOG kaže da se uradi.

Bog je ljubav. Ljubav je ispunjenje zakona. To je otvorena briga za druge, koja stavlja njih na prvo mesto — ispred sopstvenog interesa.

Podsećajte se stalno da je izgradnja Božjeg ličnog karaktera razlog zbog kojeg ste rođeni!

Pavle je rekao da Božji Duh održava „čistoću [zdrav um]” (Timotiju poslanica Druga 1: 7). Čak i na ljudskom nivou, malo ljudi danas ima mnogo „zdravog razuma”. Izgleda teže nego ikad da ljudi ostanu uravnoteženi i stabilni jer pritisci i stres koji dolaze od naroda oko njih ih teraju da čine nenormalne stvari koje su čudne i sve bizarnije. Božji Duh će Vas odvesti na stabilne, odmerene, zdrave načine razmišljanja (Filipljanima poslanica 4: 8). Pomoći će Vam da vidite stvari koje se dešavaju oko Vas i da reagujete na njih na pobožan način. To će odrediti Vaše razumevanje i dovesti Vas do mudrih, ispravnih i zdravih odluka u Vašem svakodnevnom životu.

Trudite se! Naterajte se da rastete i odolite. Nemojte očekivati da će to biti lako kao da se može uraditi „očas posla”. Rastite u znanju. Jednom preobraćeni, prepoznajte da ste „izabrani da budete vojnik” i da ponekad morate „trpiti zlo [trpeti loše stvari]” kao što je Pavle pisao Timotiju (Timotiju poslanica Druga 2: 3-4). Za promenu svih starih navika potrebno je vreme. Posle svega, primenjivali ste ih — i, u izvesnom smislu, čak ste ih utvrđivali tokom čitavog života. Vaše navike su postale deo Vas. One su kao „druga priroda”. Međutim, zapamtite da one nisu „božanska priroda” (Druga poslanica Petra 1: 4) — štaviše — [božanska priroda] koja Vam je data primanjem Božjeg Duha na krštenju i preobraćanju.

Ako ste odrasli, trebalo Vam je petnaest do dvadeset godina samo da biste porasli do određene visine. Hrišćanstvo se ne razlikuje! To je dug vremenski period. I verovatno podrazumeva mnoge „bolove odrastanja”. Sugurno ste pali i oderali koleno ili iskrvavili nos mnogo puta pre nego što ste odrasli. Hrišćanstvo se ne razlikuje! Nemojte se obeshrabriti i prestati da rastete, kao ni dete koje ne treba da se obeshrabri i „prestane da živi” jednostavno zato što je možda palo ili odralo koleno. Kada Vaše dete padne, Vi mu kažete da ustane jer je to deo života. Hrišćanstvo se ne razlikuje!

Mala deca uvek žele da odrastu brže nego što to životni tok dozvoljava. Iako je detinjstvo na mnogo načina divno, čini se da većina mladih jedva da čeka zrelost. Hrišćanstvo se ne razlikuje! Ali puna, razvijena hrišćanska zrelost dolazi tek nakon dugog perioda VOĐENJA pravog načina života.

Ali šta ako neko zgreši?

Utvrdili smo da sva ljudska bića greše. Da li novozačeti hrišćanin očekuje da se to nastavi nakon krštenja? Da li je savršenstvo ostvareno preko noći određenom „ispovesti vere” ili činom pokajanja i krštenja?

Nije! Postoji jedan dugačak odlomak iz Svetog pisma koji je veoma koristan za temu oproštenja i srodnih pitanja.

Sledeći stihovi nose mnogo instrukcija — ali tek nakon što ih prvo sve pročitate. Obratite pažnju: „… a naša je zajednica s Ocem i sa Sinom Njegovim Isusom Hristom… da radost vaša bude ispunjena. I ovo je obećanje… da je Bog videlo [svetlost], i tame u Njemu nema nikakve. Ako kažemo da imamo zajednicu s Njim a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo [činimo] istine. Ako li u videlu [svetlosti] hodimo, kao što je On sam u videlu [svetlosti], imamo zajednicu jedan s drugim, i krv Isusa Hrista, Sina Njegovog, očišćava [čisti] nas od svakog greha. Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako priznajemo grehe svoje, [On] veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde. Ako kažemo da ne sagrešismo [da nismo sagrešili], gradimo Ga lažom [činimo Ga lažovom], i reč Njegova nije u nama. Dečice moja! Ovo vam pišem da ne grešite. I ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika, I On očišća [On ispašta za] grehe naše” (Prva poslanica Jovana 1: 3–2: 2).

Ovde ima mnogo važnih uputstava. Otvorite svoju Bibliju, hajde da analiziramo stih po stihu.

Stih 3: Jovan, poslednji živi apostol u Bibliji, govori u ime svih apostola („naša [mi]”), objašnjava da je istinsko zajedništvo hrišćana na duhovnoj ravnici sa Hristom i Ocem. Jedino kroz njih hrišćani mogu imati stvarnu, istinsku zajednicu jedni s drugima, u Božjoj Crkvi.

Stih 4: Jovanova svrha je bila da pokaže ljudima izvor stvarne, trajne punoće radosti.

Stih 5: Pravi Bog predstavlja svetlost — On je sam „videlo [svetlost]” — i nema nikakve tame [mraka, neasnoće] u tome šta On radi ili ko je On. Osoba koja se brine o istinskom Bogu biblije želi da dođe na svetlost i izađe iz tame ovog sveta.

Stih 6: Ovo je prvi od šest stihova koji počinje na rečju „ako”. Upotreba ove reči uvek ukazuje na uslove — u ovom slučaju, one koji uključuju slobodno moralno delovanje [odluke]. Mnogi ljudi tvrde da „poznaju” Boga, da imaju zajednicu s Njim, ali oni ne znaju niti izvršavaju Njegovu ISTINU u svom životu. On kaže da ih to čini običnim lažljivcima (2: 4).

Stih 7: Hristova krv nastavlja da čisti sve grehe — greške, zabune, slabosti i mane — osobe koja nastoji da živi u Božjoj istini — i u zajedništvu s drugim pravim hrišćanima. Iako obično ne nameravaju, hrišćani se okliznu [skrenu s pravog puta] i moraju ustati [moraju se vratiti na pravi put].

Stih 8: Ovaj stih je veoma važan. Hrišćani moraju da priznaju da greše. Moje iskustvo je da je obmana samog sebe (Knjiga proroka Jeremije 17: 9) najveći razlog zbog kojeg većina ljudi ne raste i prestane da odoleva [gresima, lošim stvarima] kako bi trebalo. Samoobmana — laganje samog sebe — je i dalje prevara. I nema mesta da istina zaživi u takvoj osobi!

Stihovi 9-10: Stih 9 ne govori o nepreobraćenoj osobi sa ljudskim [fizičkim] umom. Za one koji potvrđuju i priznaju svoje grehe ovi stihovi su očigledni. Isus Hrist je tu da opere — OČISTI! — istinskog hrišćanina kada na trenutak skrene sa puta svetlosti života po Božjoj reči i [Božjem] Zakonu. Hrišćanin mora naučiti da odoli [odoli grehu, savlada/nadjača greh]. Kao učenje klavira ili crtanje predivne slike, to se ne događa preko noći.

Drugo poglavlje, stihovi 1-2: Jovan koristi očaravajući izraz: „Dečice Moja” jer tako Bog gleda na sinove i kćeri koje je začeo. Svi smo mala deca u Njegovim očima. On zna da treba da pazi na nas kao što ljudski roditelji paze na svoju malu decu. Iako je Božja namera da ne grešimo, kada to činimo, Hristos stoji pred Ocem kao naš „advokat [branilac]”. Kao naš Veliki Sveštenik (Jevrejima poslanica 4: 14-16), Isus bukvalno „navija” za Svoju mlađu braću i sestre u prisustvu Oca. On razume šta znači boriti se sa gresima i odolevati im, i nudi snagu i oproštaj onima koji priznaju da im je potrebno oboje.

Naredna četiri stiha u Prvoj poslanici Jovana 2 opisuju poslušnost hrišćanina kao onog koji čuva Božji Zakon i nastoji da hoda i živi istim životom kakvim je Isus živeo (st. 6). On je onaj „koji drži reč Njegovu [Božju]” nastojeći da ne pravi kompromise. On uvek nastoji da uradi ono što je ispravno.

Kada se spotaknete, i ponekad padnete, zapamtite Davidove reči u Psalamu 37: 23-24: „Gospod utvrđuje [određuje] korake svakog [dobrog] čoveka… kad posrne da padne [iako padne], neće pasti [neće biti sasvim pogubljen], jer ga GOSPOD drži za ruku.” Kao što roditelj podiže ili pridržava dete, Bog redovno podiže i „drži” Svoju decu. Pustite da Vas ovo divno Božje obećanje ohrabri kada se osećate obeshrabrenim zato što ste pali na kratko u hrišćanskom hodu.

Šta je sa smrću?

Zapamtite, cilj hrišćanina je da postane poput Hrista i Oca — da postane savršen kao što je Bog savršen (Jevanđelje po Mateju 5: 48). Šta ako osoba umre pre nego što dostigne savršenstvo? Da li takva osoba nije postigla cilj? Da li je neko izgubljen zato što nije postao potpuno savršen u ovom životu?

Nijedno ljudsko biće nikada neće postati potpuno savršeno dok je još u telu. Ono treba uvek da nastavi da traži [teži] da bude — da se trudi da bude — poput Hrista tokom svog života.

Savršenstvo je cilj koji sa sobom nosi način života koji treba da upravlja svakom čovekovom misli, svakim delom i svakom rečju. Bog posmatra srce, nameru osobe koja mu se pokorava. Dokle god on duhovno raste i prevazilazi [probleme] [odoleva iskušenjima] — i dok se vodi Svetim Duhom — on ostaje preobraćen, stvoren od strane Boga, sin Božji. Smrt ne menja ništa jer je Bog zadužen za život hrišćana [vodi brigu o njemu]. Nakon smrti, hrišćanin postaje samo „zaspao u Hristu”. On iščekuje vaskrsenje svih svetih u Carstvu Božjem (Korinćanima poslanica Prva 15: 50-55; Soluljanima poslanica Prva 4: 13-18).

Neoprostivi greh

Mnogi se brinu da su možda počinili „neoprostiv greh”. Savetovao sam brojne ljude koji su bili opterećeni strahom i strepnjom jer su bili zabrinuti ili su se čak ponekad osećali “sigurnim” da su krivi za taj neoprostivi greh. Posle razgovora s njima uvek je bilo jasno da nisu. Ali često je trebalo mnogo razgovora, savetovanja i objašnjenja da bi se uverili da nisu počinili neoprostivi greh.

Često sam morao da objasnim da je sam čin zabrinutosti njegov sopstveni dokaz da čovek nije otišao dovoljno daleko da bi bio kriv za ovaj greh. Neoprostivi greh uključuje namerni, samovoljni, prethodno smišljeni greh zasnovan na jasnoj i konačnoj odluci da se izvrši bilo kakav greh i ostane u njemu. Ključni stav — temeljni stav — jeste samovoljni stav. Da, mnogi greše voljno — ali to je daleko od toga da grešimo namerno.

Svaki put kad ljudi greše, oni su, naravno, voljni da rade ono što su uradili. Ali obično su bili savladani nekom vrstom iskušenja ili nekog stanja [položaja] koji su im omogućili da skliznu [skrenu s pravog puta]. Uskoro im je bilo veoma žao zbog toga što su uradili. Iako ovo nikada ne umanjuje ozbiljnost greha, ako je nekome žao zbog svojih postupaka i želi da se promeni — želi da se pokaje i da mu bude oprošteno — i to je praćeno odlukom da sledeći put čini bolje, onda je on daleko od toga da je počinio neoprostivi greh.

Bog je milostiv i čak željan da Vam oprosti — nakon iskrenog pokajanja! On kaže da želi da Vi, i svi oni koje On poziva, uspete (Druga poslanica Petra 3: 9; Timotiju poslanica Prva 2: 4). Dok Sotona iskušava ljude, nadajući se neuspehu, Bog periodično testira svoje sluge nadajući se — čak i očekujući — da će uspeti. Zapamtite, Bog nikada ne želi da neko propadne!

Dakle, ako ste zabrinuti da ste počinili neoprostivi greh, onda Vi još marite i, dakle, niste ga počinili! Ako se niste samovoljno, namerno okrenuli od Hrista, onda niste počinili neoprostivi greh! Ako ste popustili pred iskušenjem i prekršili jedan ili više Božjih zakona, priznajte ga i priznajte Bogu. Još uvek se možete pokajati, promeniti i nastaviti putem ka večnom životu u Carstvu Božjem!

Ne odustajte! Ne mojte stati! Car Solomun je napisao: „Ako kloneš u nevolji, skratiće ti se sila” (Priče Solomunove 24: 10) i: „Jer ako i sedam puta padne, pravednik opet ustane, a bezbožnici propadaju u zlu” (st. 16). Nemojte se nikada „povlačiti” [Nemojte nikada „odustajati”] (Jevrejima poslanica 10: 38-39).

Dva puta, Hristos je rekao: „Ali koji pretrpi do kraja blago njemu [biće spasen]” (Jevanđelje po Mateju 24: 13; 10: 22). Hrišćanin nije automatski spasen na krštenju i preobraćanju. Ako padnete, ustanite — tražite Boga, pokajte se i nastavite! Bog će nastaviti da Vas pridržava ako Vi nastavite da IZDRŽAVATE [ISTRAJAVATE]!

Spoznajte svog protivnika

Svi su upoznati s onim što se obično naziva ljudska priroda [narav]. Biblija ima mnogo da kaže o tome. Onaj koji će odoleti iskušenju i grehu mora shvatiti da se mora baviti ljudskom prirodom [naravi] i savladati je da bi bio uspešan!

Ali šta je LJUDSKA PRIRODA? Zašto postoji? Odakle je došla? Da li ju je Bog stvorio? Zašto je tako sebična i zla? Malo je njih koji razumeju ovu temu. Sledeće, proučavaćemo zašto ljudi misle i deluju onako kako to čine.

Predviđa se da će ljudske nevolje i zla postati daleko gori u ovom dobu. Užasna nasilja, terorizam i rat eskaliraju dok nekontrolisana ljudska priroda sve više izmiče kontroli. Nakon nedavne školske pucnjave u kojoj su mnogi ubijeni, jedan roditelj iznosi svoje zapažanje: „Ja više ne razumem ovaj svet.”

Možete razumeti i ovaj svet i uzrok njegovih nevolja. Razumevanje ljudske prirode je ključ.

Sva ljudska bića poseduju ljudsku prirodu. Sebičnost, pokvarenost, nasilje i strašna zla koja izviru iz ljudske prirode su pratili svet hiljadama godina. Podsetite se da je Jovan rekao: „Sav svet leži u zlu” (Prva poslanica Jovana 5: 19). Uzrok ovog stanja je direktno pred nogama ljudske prirode.

Svaki „stručnjak” ima različito mišljenje o tome šta je ljudska priroda i odakle dolazi. Ali, niko ne razume odgovore na ova pitanja ili na pitanje zašto ljudska priroda postoji. To je zato što oni odbacuju IZVOR za razumevanje odgovora na sva najveća životna pitanja.

Uzmite u obzir paradoks! Razmislite o svim divnim stvarima koje je čovekov UM sposoban da proizvede. Kao što smo već razmotrili, njegova genijalnost i stvaralački dar su praktično neograničeni. Ali, on ne može rešiti najosnovnije životne probleme — siromaštvo, neznanje, nemoral, zločin, rat i bedu.

Svi ovi problemi — i mnogi drugi — jesu nusproizvodi nekontrolisane ljudske prirode!

Nema „bolje prirode”

Mnogi teolozi i religijski stručnjaci uče da su svi ljudi obdareni „boljom prirodom”, koja se skriva unutra očekujući da bude „izvađena” i upotrebljena. To nije istina. Biblija ne govori ništa o tome! Ipak, milioni to prihvataju.

Ovo učenje potiče iz dugotrajne paganske doktrine o dualnosti tela i duše. Ona kaže da svi ljudi imaju čistu, netaknutu dušu zaključanu u zlom telu koje služi kao zatvorska kuća do smrti, kada se duša oslobađa. Ova ideja je pokušaj da se objasni koren ljudske prirode bez ispitivanja istine o tome šta Bog kaže.

Nema „originalnog greha”

Milioni još veruju u nebiblijsku doktrinu „originalnog greha”. Dok su Adam i Eva sigurno počinili greh, Biblija ne uči ništa o bilo kakvom „originalnom grehu” koji su oni počinili, koji se prebacuje iz jedne generacije u drugu, na sve osobe. Termin se ne nalazi nigde u Svetom pismu, to je fikcija — mit! — od strane ljudi.

Prisetite se da Rimljanima poslanica 3:23 navodi: „Jer svi sagrešiše i izgubili [izgubiše, nisu dostigli] slavu Božiju.” Svako ljudsko biće je zgrešilo na svoj račun [za sebe]! Svi su odgovorni i krivi za svoje sopstvene grehe — a ne za Adamove i Evine ili grehe bilo koga drugog!

Adamov i Evin greh jeste doneo sledeće posledice: (1) lišio je čovečanstvo Drveta života (2) doneo je smrtnu kaznu svim ljudskim bićima (Prva knjiga Mojsijeva 2:17; Jevrejima poslanica 9:27; Rimljanima poslanica 6:23).

Šta je Hristos učio [Čemu je Hristos podučavao]

U Jevanđelju po Marku 7, Hristos se obratio onima koji su mislili da mogu postati „nečisti” zbog prljavštine koju bi mogli progutati jedući hranu neopranim rukama. Fariseji su išli u krajnosti perući ruke mnogo puta da bi izbegavali „nečistoću” i pitali su Hrista zašto Njegovi učenici ne čine isto. Naravno, Hristos je znao da slučajno gutanje malo prljavštine sa neopranih ruku nikoga neće duhovno isprljati.

Njegov odgovor objašnjava ono šta u stvari prlja ljudska bića: „Još reče: Šta izlazi iz čoveka ono pogani čoveka. Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze misle zle, preljube, kurvarstva, ubistva, krađe, lakomstva [pohlepa], pakosti, zloće [prevare], lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka” (st. 20–23).

Prvo, prihvatite da je to Hristos kazao — i da to mora biti istina! To, samo po sebi, jeste zapanjujuće otkrivenje. Ali videli smo da je Jeremija dodao još i: „SRCE je prevarno [varljivo, da se prevariti] više svega i [očajnički] opako [zlo]: ko će ga poznati?” (Knjiga proroka Jeremije 17:9). Naravno, većina to ne razume o sebi, mada to često vidi u drugima. Dalje, videli smo da je Pavle, nadahnut od Boga, zapisao: „Jer telesno mudrovanje [prirodni um] neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može” (Rimljanima poslanica 8: 7).

Ovo su zaista neverovatne izjave o umu svakog ljudskog bića. Ali kako je ta bujica zlih misli, koja izvire iz svih ljudi, začeta prvo u njima? Kako je tamo dospela?

Da li Bog ubrizga ljudsku narav u malecne bebe na rođenju? Da li svemudri, svemoćni, ljubazni Bog uzima nevinu malu decu i okreće ih prema strašnom zlu od trenutka kada se rode? I ako Bog ne stavlja tu prirodu tamo, onda odakle ona dolazi? Ponovo, koje je njeno poreklo?

Adamova ljudska priroda u vreme stvaranja?

Hajdemo pitati: Da li je Adam primio ljudsku prirodu od Boga u trenutku kada je bio stvoren? Prva knjiga Mojsijeva 1:26–27 beleži stvaranje čoveka od Boga. Zatim stih 28 kaže: „I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se…”

Da je Bog ubacio zlu, sebičnu, grešnu ljudsku prirodu u Adama i Evu u momentu njihovog stvaranja, teško bi se to moglo opisati kao „blagoslov”. Ako je to slučaj, bolje bi bilo opisati to kao „kletvu” bačenu na njih!

Sada pročitajte stih 31: „Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma.” Razmislite o čemu govori ovaj stih. U jednom smislu, to je zapanjujuća izjava o ljudskoj prirodi. Ljudska priroda nije „veoma dobra” — ona je VEOMA ZLA! Ipak, Bog je nazvao Svoju tvorevinu „veoma dobrom”!

Jedan drugi starozavetni pasus nudi uvid u Božji konačni proizvod na kraju nedelje stvaranja. Solomon je ovo napisao u Knjizi propovednikovoj 7:29: „Samo, gle, ovo nađoh: da je Bog stvorio čoveka dobrog [iskrenim]; ali oni [ljudi] traže svakojake pomisli.” Bog je stvorio ljude u „dobrom [iskrenom]” stanju, ali ljudi („oni”) se okreću različitim „izumima” ljudske prirode.

Ako je Bog „blagoslovio” Adama i Evu, rekao da je ono što je učinio „veoma dobro”,i prvobitno ih stvorio „iskrenim”, onda prevara (Knjiga proroka Jeremije 17: 9), nepoštovanje Božjeg zakona, mržnja, sebičnost, ponos, sujeta, požuda i sva ostala zla ljudske prorode (Jevanđelje po Marku 7:20–23) još uvek nisu mogli biti prisutni. Nema dokaza o pobuni protiv Boga ili Njegovog puta u ovom izveštaju. Dakle, ovo opisuje Adama i Evu pre njihovog susreta sa Sotonom.

Glavni emiter radio-signala

Pavle je pisao Efeskoj Crkvi o životu iz kojeg ih je Bog pozvao kada im je otkrio svoju istinu. Drugo poglavlje, stih 2, pomenut ranije, odnosi se na snagu đavola i njegov uticaj na svet: „U kojima nekad hodiste [Gde ste u prošlosti hodali] po veku [prema toku/vremenu] ovog sveta, po knezu koji vlada u vetru [SILI vazduha], po duhu koji sad radi [deluje] u sinovima protivljenja [u deci neposlušnosti].”

Ovo je neverovatan pasus. Izraz „sinovi protivljenja [deca neposlušnosti] je takođe pronađen u Efescima poslanici 5:6 i Kološanima poslanici 3:6. Hajde da ispitamo kako se te napomene odnose na izraz „knez sile vazduha”.

Primetite da stih 2 kaže da Sotonin „duh… radi [deluje] u sinovima protivljenja”. Da li vidite to? Da li shvatate to? Sotona ima moć da koristi „vazduh” da prenosi [emituje], poput svog duha stav neposlušnosti! On šalje raspoloženje, osećanja i stavove neprijateljstva u ljudske umove. Oni „rade” [deluju] u srcima i umovima ljudi unoseći neposlušnost. Ta „vazdušna snaga” daje đavolu veliki UTICAJ, omogućavajući mu da šalje misli zabune, prevare, besa, ponosa, mržnje, gluposti, sujete, ljubomore, požude, pohlepe, zavisti, pobune i još mnogo toga direktno u ljudsko razmišljanje!

Razmislite na ovaj način. Đavo je vlasnik najmoćnije radio stanice, koja emituje 24 časa dnevno. Saznali smo da ova moćna „stanica” dopire i obmanjuje ceo svet! Ipak, njegovo neverovatno lukavstvo je bilo toliko zavodljivo da je čak mogao i većinu ljudi da ubedi da on ne postoji!

Đavo je neizmerno moćniji nego što većina shvata. Zapamtite, samo onaj koji ima ogromnu moć da utiče – kao virtuelni „bog” (a Sotona je bog ovog sveta) — mogao bi oslepiti i prevariti na skali koja je tako zapanjujuća. Kao rezultat, stvorio je svet prepun neposlušnosti — bezakonja!

Pre pronalaska radija, Sotonina moć, kao glavni emiter [radio‑signala] i knez sile vazduha, nije se mogla tako lako razumeti. Ali sada to možete shvatiti!

Sada možemo bolje da razumemo „decu neposlušnosti”. Poput hrišćana sa Svetim Duhom, i ovi ljudi su inspirisani i vođeni duhom — onim od boga ovog sveta. Sotona emituje duh pobune protiv Božjeg zakona — neposlušnost — kroz stavove — u čovečanstvo. Efescima poslanica 2:2 je jasna. Ali prevareni svet ne zna ništa o ovom razumevanju!

Ako slušate radio, obično odaberete stanicu koja emituje ono što želite čuti. Danas, ljudi „surfuju” po radio ili televizijskim stanicama. Na kraju ih nešto zanima i oni se zaustave da slušaju stanicu po svom izboru. U svakom slučaju, stanice se biraju po [ličnom] izboru. Ljudi imaju kontrolu nad time šta slušaju ili gledaju.

Nije isto sa Sotoninom stanicom. Svet — i Vi — ne odlučujete da uključite đavolovu emisiju. I niko nikada ne teži tome da bude prevaren. Ali svako ljudsko biće na Zemlji je automatski priključeno na Sotoninu talasnu dužinu! Njegova zloba, neprijateljstvo, pobuna, prevara i sebičnost neprestano su „u vazduhu”.

Dakle, zaista je SOTONINA PRIRODA pogrešno označena kao LJUDSKA PRIRODA. U stvari, kada se ubrizga u ljude, Sotonina narav postaje prirodna za njih. To postaje njihova prirodna narav – sada, ljudska priroda.

Iako ne možete videti to više nego što možete videti radio-talase ili televizijske signale, vazduh oko Vas je bukvalno ispunjen i „pucketa” snagom i enegijom Sotoninog emitovanja.

Apsolutno je kritično videti kako ovaj duh deluje u ljudima. Ovo je jedini najveći ključ za razumevanje toga kako tačno Sotona može prevariti preko sedam milijardi ljudi.

Prisetite se kako je Bog mogao da razgovara sa Kirom, carem persijskim („podižući [uzbudivši]”) njegov duh (Druga knjiga dnevnika 36:22). Sotona čini isto. Baš kao što Bog može navoditi ljudsko biće na dobru svrhu, Sotonin duh utiče na ljude usmeravajući ih prema mržnji, gnevu, sebičnosti, nasilju, nadmetanju, sujeti, ljubomori, požudi, pohlepi, ubistvima i prevarama.

Naravno, kada Sotona ubrizgava svoje stavove u nesumnjičavo čovečanstvo, oni nemaju pojma da on to radi. Đavo ne najavljuje svoje namere unapred niti govori naglas glasom koji se može čuti.

Ubistva, laži i razaranja

Kao što Bog Otac ima decu, tako je i bog ovog sveta otac svojoj deci! Uzmite u obzir ovaj dokaz:

Jednom prilikom, Pavle se obratio jednom čarobnjaku po imenu Barisus, koji je pokušavao da ometa Pavlovo propovedanje i službu. Pavle je direktno prozvao ovog čoveka: „O, napunjeni svakog lukavstva i svake pakosti, sine đavolji! Neprijatelju svake pravde! Zar ne prestaješ kvariti prave puteve Gospodnje?” (Dela apostola 13: 10).

Pored toga što ga identifikuje kao „đavoljeg [đavolovog] sina”, Pavle uči da su deca đavola neprijatelji „svake pravednosti” i „Božjih puteva”. Ovo znači biti dete đavola!

Ali šta je pravednost? Psalmi Davidovi 119: 172 to definišu: „Jer su sve ZAPOVESTI Tvoje [Božje] PRAVEDNE [PRAVEDNOST].”

Sotonina deca mrze i neprijatelji su Božjeg zakona — Njegovih zapovesti! Zapamtite, oni su identifikovani kao „deca neposlušnosti”.

Otkrivenje 9:11 opisuje Sotonu kao „razarača”. Jevrejska reč Avadon, ovde spomenuta, znači „Sotona”. Apolion, upotrebljena grčka reč, znači „razarač”. Ovo razumevanje postavlja osnovu za sledeći pasus.

Fascinantno suočavanje Hrista i ljudi koji su ispovedali da „veruju u Njega” desilo se u Jevanđelju po Jovanu 8:30–31. Trebalo bi pročitati ceo izveštaj, ali evo sadržaja. Oni koji su verovali u Hrista zapravo su želeli da Ga ubiju samo nekoliko trenutaka kasnije (st. 37)! Hristos reče: „Ali gledate da Me UBIJETE, jer Moja beseda [reč] ne može u vas da stane [nema mesta u Vama].” Dalje je dodao: „A sad gledate Mene da ubijete, čoveka koji vam istinu kazah” (st. 40). Mnogi kažu da žele čuti istinu — ali ne ako to znači da im je rečeno da nisu u pravu, posebno kada su u pitanju dragocene ideje.

Ova priča dolazi do izuzetnog vrhunca u stihovima 43–44. Hristos pita: „Zašto ne razumete govor moj?” On odgovara na Svoje pitanje sa: „Jer ne možete reči moje da slušate.” Šta bi moglo dovesti do toga da ljudi koji stoje pored Hrista „ne čuju Njegovu reč”?

Stih 44 odgovara: „Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.” Hristos je jasno rekao: „Jer niste od Boga” (st. 47), i ovi religiozni lideri inspirisani đavolom su Ga odmah optužili da „ima đavola [demona] u Njemu [u sebi]” (st. 48)! Mnogi koji danas tvrde da „veruju u Hrista” nisu drugačiji od ovde opisanih.

Ovaj izveštaj je moćno, poučno saopštenje. Uverite se u to. Đavo je otac koji ubija, laže i uništava. Kao autor ubistava, prevare i uništenja, on te stavove emituje svojoj deci širom sveta!

Đavo ima vlast nad Zemljom

Nemojte se prevariti! Svet je pun dece đavola. Primećeno je da su deca u osnovi slična svojim roditeljima. Zbog toga Sotonina deca lažu, mrze, ubijaju i uništavaju. Pogledajte svet. Sada bi trebalo biti kristalno jasno ZAŠTO zbrke, ratovanje, neznanje, siromaštva, bolesti i bede vrve među narodima. Plodovi ljudske prirode — Sotonine prirode — vidljivi su svugde gde ima ljudskih bića.

Primetite kako Pavle opisuje „poslednje dane” koji prethode Hristovom povratku: „Ali ovo znaj da će u poslednje dane nastati vremena teška [opasna]. Jer će ljudi postati samoživi [ljubitelji sebe], srebroljubci [pohlepni], hvališe [hvalisavci], ponositi [ponosni], hulnici [bogohulitelji], nepokorni [neposlušni] roditeljima, neblagodarni, nepravedni, neljubavni [bez prirodne naklonosti], neprimirljivi, opadači [lažni tužioci], neuzdržnici, besni, nedobroljubivi [preziru one koji su dobri], izdajnici, nagli, naduveni, koji više mare za slasti nego za Boga; koji imaju obličje [oblik] pobožnosti, a SILE su se njene odrekli. I ovih se kloni” (Timotiju poslanica Druga 3:1–5).

Dok je svet popunjen religijom — ima „oblik pobožnosti” — ona niti uči [podučava] istinu niti je religija Božja! Ona negira moć pravog Boga dok svet nesvesno obožava drugačije biće koje se nameće [predstavlja] kao Bog Biblije.

Ukratko, đavo se takođe naziva „bog ovog sveta”, „knez ovog sveta”, „knez sile vazduha” i onaj koji smo videli da „slabi narode” i „obmanjuje ceo svet”. Sve to treba sada prihvatiti u novom značenju.

Adamov sudbonosni izbor

Ali kako je đavo dobio pristup čovečanstvu? Šta je otvorilo vrata njegovom uticaju — njegovom emitovanju?

Iako je sagledan [tumačen] ranije, ali iz drugačije perspektive, dobro poznat, ali malo shvaćen izveštaj iz Edenskog vrta sadrži ključ:

„Ali zmija [Sotona] beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu? A žena reče zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu; Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj[ega], da ne umrete. A zmija reče ženi: Nećete vi umreti; Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro [i] šta li [je] zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja [da postanu mudri], uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokovog i načiniše sebi pregače” (Prva knjiga Mojsijeva 3: 1–7).

Čak i više nego što smo već videli, ovaj izveštaj predstavlja zapanjujuću — i zaista dalekosežnu — odluku. Umesto da sledi Božja uputstva, Adam je uzeo sa „drveta znanja dobra i zla”. Mislio je da on zna bolje od Boga. Dao je sebi pravo da odlučuje između onoga što je ispravno (dobro) i onoga što nije u redu (zlo). Mislio je da može verovati svojim fizičkim čulima. Na ovaj način, ova odluka je „otvorila njegove oči” (st. 7) — ali ne za stvari od Boga, koje dolaze samo primanjem Božjeg Duha (Korinćanima poslanica Druga 2:9–10). Svakako, nije Božji Duh taj koji je ušao u Adama i Evu u tom momentu. Umesto toga, duh pobune je ušao u njihove umove po prvi put. Zli duh Sotoninog uticaja ubrizgan je u njihov um u tom trenutku kao prva pojava „ljudske prirode”. Ovako su se njihove „oči otvorile”.

Adamova odluka je u tom trenutku onemogućila svaku priliku da se od Boga stekne istinsko duhovno znanje. Stoga, njegovo rezumevanje je ostalo ograničeno na ono što može naučiti kroz pet fizičkih čula — i ostavilo ga otvorenim prema Sotoninom emitovanju. Ljudska priroda je nastala po prvi put!

Ovom odlukom Adam je potpuno lišio sebe i čovečanstvo pristupa Bogu. Ovo drugo drvo je vodilo razmišljanje ljudi i naroda još od Adamovog sudbonosnog izbora. Moramo shvatiti šta to znači za Vas i mene. Za svoj greh odbijanja Boga i drveta života, Adam je bio odbačen od Boga i izbačen iz vrta. I čovečanstvo je izbačeno s njim u Sotonin svet!

Sotona je slagao Evu, koja je povela Adama u greh sa njom. Nagovorio ih je da odbace — ne veruju u — ono što ih je Bog učio u Prvoj knjigi Mojsijevoj 2:16–17. Đavolova prevara je naterala ovo dvoje odrasle dece da veruju da više ne treba da slušaju svog Roditelja. Pojavila se ljudska priroda. Izbačeni iz bašte, bili su prinuđeni da se brinu za sebe. Odbacivši Božji savršeni zakon (Rimljanima poslanica 7:12, 14) i upravu — Njegovu VLADAVINU nad svim stvorenjima — kao vodič u njihovim životima, i predajući se Sotoni i njegovom putu greha (Timotiju poslanica Druga 2:25–26), ostali su sami.

Zbog greha više nisu imali pristup Božjim blagoslovima, uputstvima, zaštiti ili daru Njegovog Svetog Duha, koji bi došao jedenjem sa Drveta života.

Ljudska priroda nije nasledna

Shvatite ovo! Ljudska priroda nije potekla od Boga, već direktno od Sotone đavola.

Ali ljudska priroda se ne nasleđuje — ona je stečena! Adamova deca i sve sledeće generacije nisu to „prenele” prilikom začeća. Roditelj koji izgubi oko, ruku ili nogu ne pravi decu sa jednim okom ili jednom rukom ili jednom nogom. Kada je Bog koristio jedno od Adamovih rebara da stvori Evu, to nije značilo da će svim ljudima zauvek nedostajati jedno rebro. Biblija naziva njihovog sina Avelja „pravednim Aveljom”. Njihova neposlušnost nije sprečila njegovu poslušnost.

Adam i Eva su bili odrasle „bebe”. Kao i bebe rođene danas, oni su bili nevini u trenutku svog nastanka („rođenja”), ali su brzo bili izloženi „emitovanju” kojem nisu bili u stanju da se odupru. Oni su stvoreni u (petak) šesti dan u sedmici, odmarali se na Šabat (subotu), a verovatno zavedeni od Sotone (Prva knjiga Mojsijeva 3:1–6) u naredni dan (nedelju) — kada su imali dva dana! Dakle, ponovo, Sotona je čekao bezazlene i još nevine Adama i Evu.

Adam i Eva su ODLUČILI da ne poslušaju svog Roditelja, Boga, već su umesto toga IZABRALI da veruju Sotoninoj laži da neće „sigurno umreti”. Čineći to, oni su odbacili zakon Božje vladavine u svom životu. Opet, da je Adam poslušao Božje uputstvo, mogao bi se kvalifikovati da zameni Sotonu i obnovi VLADU Božju na Zemlji.

Hajde da razmotrimo jedno važno novozavetno uputstvo i primer kako se ljudska priroda stiče, a ne nasleđuje. Pavle značajno rasvetljava stvari u sledećem upozorenju koje je uputio Crkvi u Korintu: „Jer revnujem [ljubomoran] [sam] za vas Božjom revnosti [ljubomori] jer vas obrekoh [jer sam vas poklonio] mužu jednom, da devojku čistu izvedem [da bih vas mogao predstaviti čistim] pred Hrista. Ali se bojim da kako kao što zmija Evu prevari LUKAVSTVOM svojim tako i razumi vaši [vaši umovi] da se ne odvrate [postanu pokvareni] od prostote koja je u Hristu” (Korinćanima poslanica Druga 11: 2–3).

Pavle je pisao ljudima koji su živeli 4000 godina posle Adama i Eve. Prepoznao je da je đavo još uvek živ i aktivan. Korinćani su bili odrasli ljudi, ali sposobni da budu prevareni (obmanuti) na isti način kao i Eva. Pavle ih je upozorio da budu oprezni da se ne vrate ponovo na puteve ljudske prirode. Kao što prirodno Eva nije bila zla i neprijateljski raspoložena prema Bogu pre nego što je bila prevarena, takva nije bila ni priroda obraćenih Korinćana.

Jednom kada je čovek pozvan i preobraćen, primivši Božji Duh, on napušta staru ljudsku prirodu svog prošlog života. Pavle takođe dodaje u Efecima poslanici 2:3: „U kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela svog, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo ROĐENA DECA [PO PRIRODI] gneva [ljutnje] kao i ostali.” Ovi stihovi slede iza i deo su stihova kojima se Sotona identifikuje kao „knez koji vlada u vetru [vazduhu]”.

Sledeći pasus je isti kao onaj iz Filipovog prevoda Novog zaveta. Ovaj poseban prevod tačno opisuje kako su svi ljudi stekli ljudsku prirodu od Sotone: „Pustili ste se niz tokove ideja ovog sveta [za vaš život] i pokoravali ste se NEVIĐENOM VLADARU [Sotona je „neviđeni vladar” ovog svet — Korinćanima poslanica Druga 4: 4 — koji još uvek deluje u onima koji ne prihvataju [ne reaguju] [na] Božju istinu]… Mi smo svi živeli tako u prošlosti, i pratili impulse i maštu naše ZLE PRIRODE… kao i svi drugi.”

Kako istinito! Većina ljudi jednostavno lebdi tokom života prateći bilo kakve osećaje („impulse”) i ideje („maštu”) koji ih pogađaju od trenutka do trenutka. Sve pisano u Efescima poslanici 1 su Pavlovi izveštaji braći hrišćanima prema njihovom ranijem pozivu ka Božjem životnom putu. Izdvojte vremena da to pročitate ako je moguće koristeći Mofetov prevod. Efesci su ispali iz koloseka [skrenuli s puta] ovog sveta i nisu više išli „prirodno” kao deca gneva, i više nisu popuštali „knezu sile vazduha”. Oni su počeli aktivno da „oduzimaju” ljudsku prirodu popuštajući Bogu umesto [da biraju] impulse, privlačnos, osećanja i iskušenja sa Sotonine talasne dužine.

Bilo bi veoma nepravedno od Boga da ubrizga u novorođenčad ljudsku prirodu, pa da ih onda stavi pod Svoj „gnev” zbog toga. Da li vidite poentu? Ljudska priroda je stečena i ona vodi ka neposlušnosti Bogu — i TO stavlja ljude pod Božji gnev!

Preobraćeni hrišćani nisu imuni

Hajde da se vratimo hrišćaninu. Činjenica da se neko pokajao, bio kršten i primio Božji Duh (Dela apostola 2:38) ne negira niti automatski sprečava Sotoninu sposobnost da napada, iskušava, pokušava da vrši uticaj i ispituje slabosti.

Prihvatite ovu činjenicu! Praktikovali ste Sotoninu narav celog svog života. Verovatno ste veoma dobri u tome. Verujte mi, dok se budete trudili da prevaziđete probleme i oduprete se naporima u sebi, otkrićete da je Sotonin uticaj, u obliku ljudske prirode, kao Vaše lične navike, zaista Vaša „druga narav [priroda]” — više nego što znate! Savladavanje ovoga neće biti lako niti će se desiti preko noći. To je doživotna borba protiv stava i životnog puta koji je hrišćanin odbacio i sa kojeg je skrenuo.

Zapamtite, đavo se pojavio u obliku zmije i uspešno PREVARIO Evu iskušenjem (Prva knjiga Mojsijeva 3:1-6). Stih 1 otkriva kako on iskušava ljude navodeći ih na neposlušnost i greh. Stih kaže: „Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske…” Sotona je prevario Evu iskušavajući je lepotom drveta sa kojeg joj je Bog zabranio da jede.

Iskušavanje nikada ne dolazi od Boga. Poslanica Jakova 1:13-15 iznosi: „Nijedan kad se kuša da ne govori: Bog me kuša; jer se Bog ne može zlom iskušati, i On ne kuša nikoga; Nego svakog kuša njegova slast, koja ga vuče i mami. Tada zatrudnevši [kada zatrudni] slast rađa [donosi] greh; a greh učinjen [kada se završi] rađa [donosi] smrt.”

Iskušavanje uvek potiče od „iskušenika”, radeći na požudi [slasti] naroda. Đavo prepoznaje gde je ljudska narav slaba, gde se ljudi mogu „zavesti” tako da se „greh rodi”.

Efescima poslanica 6:11 upozorava na „lukavstva [zlodela] đavola”, dok Otkrivenje 2:24 upozorava na „dubine Sotonine”! Korinćanima poslanica Druga 2:11 upozorava da ne budemo „neupućeni u njegove misli [“sredstva” prevare]”. Hrišćani su stalno na oprezu zbog njegovih lukavstava.

Jakov je podučavao: „POKORITE se, dakle, Bogu, a protivite se đavolu i pobeći će od vas” (Poslanica Jakova 4:7).

Hristos je pobedio i kvalifikovao se da zameni Sotonu

Odupiranje iskušenju đavola bilo je centralno za Hristovo odolevanje grehu. Hajdemo to pogledati ponovo, ovog puta detaljnije.

Nalazi se u Jevanđelju po Mateju 4, a počinje u stihu 1: „Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša.” Đavo je u više navrata iskušavao Hrista: „Opet Ga uze đavo i odvede Ga na goru vrlo visoku, i pokaza Mu sva carstva ovog sveta i slavu njihovu; I reče Mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se” (st. 8-9). Primetite da je Hrist pokorio Sotonu (st. 10) i citirao Petu knjigu Mojsijevu 6:13: „Gospodu Bogu svom poklanjaj se, i Njemu [Njega] jedino služi.” Ovde, konačno iskušenje u ovom izveštaju se završilo i đavo je otišao. Hristos je uspešno odoleo [grehu]!

Shvatite ovaj presudni odlomak! Ovaj izveštaj opisuje Hristovo iskušenje. Ono što Mu je đavo ponudio bilo je stvoreno da Ga iskušava. Ako su i Hrist i đavo znali da carstva na ovom svetu nisu đavolova da [može da] ih daje, gde bi onda bilo iskušenje? Ponuda ne bi imala nikakvu težinu — bila bi prazna — da nacije i carstva nisu bili đavolovi da [može da] ih ponudi.

Za Hrista je, da bi prevazišao iskušenje, moralo POSTOJATI iskušenje! Na kraju, Hristos je uspeo tamo gde Adam i Eva nisu uspeli. Hristos je položio pravi test! Pobedio je svet, đavola i Svoje telo [slast Svog tela], odolevši grehu i kvalifikujući se da plati cenu otkupnine (Svoj život) za ljudsko izbavljenje.

Shvatite ovo veoma bitno mesto. Samo pobedom nad đavolom Hristos se kvalifikovao da vrati vladavinu Božju na ovu Zemlju Svojim [budućim] povratkom!

Nakon uspešnog odolevanja iskušenju u Jevanđelju po Mateju 4, Hristos je počeo da propoveda jevanđelje Božjeg Carstva. Podsetite se izveštaja u Jevanđelju po Marku: „Početak jevanđelja Isusa Hrista sina Božjeg… A pošto predadoše Jovana [nakon što je Jovan stavljen u zatvor], dođe Isus u Galileju propovedajući jevanđelje o carstvu Božjem i govoreći: Izađe vreme [vreme je isteklo] i približi se carstvo Božje; pokajte se i verujte jevanđelje” (Jevanđelje po Marku 1: 1, 14-15).

Vreme „koje je isteklo” jeste Hristova SUPER POBEDA u Njegovoj borbi da savlada Sotonu i njegov svet. Ova pobeda je bukvalno omogućila Hristu da najavi povratak Božje vlade, skoro 2000 godina kasnije, pod Njegovim vođstvom. Njegovo mesto u budućoj vladi je sada bilo zvanično.

U međuvremenu, Bog mora pozvati nekolicinu — vrlo malu — da budu pripremljeni za inauguraciju te vlade, za vladanje u carstvu Božjem sa Hristom. Ova nekolicina takođe mora da odoli gresima, kao što je Hristos učinio, da bi se kvalifikovala za vladanje — a Sotona mrzi sve koji se kvalifikuju da ga zamene!

Odolevati [iskušenjima] nije lako

Hajdemo se vratiti na trenutak na temu razvoja karaktera odolevanjem [iskušenjima].

Kao bilo koji mišić u telu, karakter se razvija stvarajući otpor. Uspešno suočavanje s tim otporom jača mišić (u ovom slučaju – um). Više puta smo videli da izgradnja karaktera znači odabrati ono što je ispravno umesto odabrati ono što je pogrešno. Karakter se ne odnosi na ono što DRUGI kažu ili čine. Jedino se odnosi na ono što BOG kaže da se čini.

Nikada ne zaboravite da se hrišćanin mora odupreti Sotoni, koji ja aktivan na svakom koraku. Ali to se ne može postići samo ljudskom snagom ili naporom.

Ranije smo pomenuli Sotonina lukavstva i da je Pavle zapisao: „A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine Njegove. Obucite se u sve oružje [oklop] Božije, da biste se mogli održati [stajati] protiv lukavstva đavolskog. Jer naš rat [rvanje] nije [mi se ne borimo protiv] s krvlju i s telom, nego s poglavarima i s vlastima, i s UPRAVITELJIMA tame ovog sveta, s duhovima pakosti [grčki: zlim duhovima] ispod neba” (Efescima poslanica 6: 10-12).

Ova spisa sadrže mnogo toga za razmatranje. Hrišćani se moraju „boriti” protiv sile đavola i njegovih demona — „zlih duhova” — svakodnevno. Oni se moraju neprestano boriti protiv osećaja uvrede, neprijateljstva, zavisti, besa i mnogih drugih stavova.

Mnogo novozavetnih pasusa opisuje do koje mere ljudska priroda, koja nije kontrolisana odolevanjem [iskušenjima], ima kompletnu dominaciju nad svim aspektima ljudskog života. I plodovi ljudske prirode su vidljivi po celom svetu. Pažljivo uzmite u obzir i razmislite o sledeća četiri opsežna odlomka. Razmislite o dokazima o njima u Vašem životu i shvatite da oni predstavljaju spisak stvari koje verovatno treba da prevaziđete [kojima treba da odolite].

Pavle piše Galatima: „A poznata [očigledna] su dela telesna, koja su preljubočinstvo, kurvarstvo, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranja [vradžbine], neprijateljstva [mržnje], svađe, pakosti, srdnje, prkosi, raspre [pobune], sablazni, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, žderanja, i ostala ovakva za koja vam napred kazujem kao što i kazah napred [rečeno vam je u prošlosti], da oni koji tako čine neće naslediti carstvo Božije” (Galatima poslanica 5: 19-21).

Odolevanje — eliminisanje ovih obrazaca ponašanja i razmišljanja — direktno je povezano sa spasenjem i vladanjem u Carstvu Božjem!

Sada razmislite o onome što je Pavle napisao Rimljanima: „I kao što ne marahu [nisu voleli/želeli, nije im stalo] da poznadu Boga [da zadrže Boga u svojim znanjima], zato ih Bog predade u pokvaren um [bez vrednog ocenjivanja] da čine šta ne valja, Da budu napunjeni svake nepravde, kurvarstva, zloće, lakomstva [pohlepe], pakosti; puni zavisti, ubistva, svađe [rasprave], lukavstva [prevare], zloćudnosti, šaptači [klevetnici], opadači, bogomorci [mrzitelji Boga], siledžije, hvališe, ponositi, izmišljači zala [izumitelji zlih stvari], nepokorni roditeljima, nerazumni, nevere [nevernici, prekršitelji zaveta], neljubavni [bez prirodne naklonosti], neprimirljivi, nemilostivi [nemilosrdni]. A neki pravdu Božiju poznavši da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo [da] to čine, nego na to pristaju [imaju zadovoljstvo] i onima koji [to] čine” (Rimljanima poslanica 1: 28-32).

Ova moćna lista pogrešnih stavova i ponašanja rezimira stanje čitavog čovečanstva.

Pavle je takođe pisao Rimljanima da je ceo svet pod uticajem i silom đavola. Primetite ovo: „NIJEDNOG nema pravednog, [ne postoji, nijedan]; NIJEDNOG nema razumnog, i NIJEDNOG koji traži Boga. SVI se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: NEMA ga koji čini dobro, nema nijednog ciglog. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varaju, i jed je aspidin [otrov aspida] pod usnama njihovim. Njihova su usta puna kletve i gorčine. Njihove su noge brze da prolivaju krv. Na putevima je njihovim raskopavanje i nevolja” (Rimljanima poslanica 3: 10-16).

Nije ni čudo što je Jovan naredio pravim hrišćanima svih uzrasta na sledeći, direktan način: „Ne ljubite svet ni što je [što postoji] na svetu. Ako ko ljubi svet, nema ljubavi Očeve u njemu. Jer sve što je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta” (Prva poslanica Jovana 2: 15-16).

Tri izraza u kurzivu identično se podudaraju sa onim što je Eva volela o drvetu spoznanja dobra i zla (Prva knjiga Mojsijeva 3: 6). Odvojte trenutak da ponovo pročitate stih. Biće jasno zašto je Jovan, 4000 godina kasnije, pisao o svetu koji su Adam i Eva odabrali i indirektno pomogli da se izgradi.

Za pobednike

Čitavo čovečanstvo je potpuno prevareno i lebdi besciljno, nesvesno Božje svrhe, a to je da obnovi Njegovu vladu na Zemlji, konačno da vlada svim narodima. Samo mala nekolicina, sada pozvana, razume ovu nadolazeću obnovu.

Dok su svi od ovog sveta pre svega posvećeni sticanju dobara [robe] i uživanju u zadovoljstvima, to nije cilj — stav — onoga koji traži Boga i koji je pravi hrišćanin. On nastoji da ostane u stalnom skladu s Božjom vrhovnom sveobuvhatnom svrhom tokom svog života.

Ovde se mora uvesti nešto važno za razumevanje. To su spisi koje ćemo na trenutak proučavati.

Biblija uči, u Otkrivenju 2 i 3, da je Bog sarađivao sa Svojom Ckrvom kroz sedam zasebnih i uzastopnih era ili faza. U ova dva poglavlja, Hristos opisuje svaku eru. Osim jednog izuzetka, prvih pet je opisano kao da imaju svoj jedinstveni skup doktrinarnih i duhovnih problema koji su ih na kraju doveli do pada. Svaki put kada se to dogodilo, Bog je postavio novog lidera [vođu] da uspostavi sledeću eru.

Dok određeni stavovi dominiraju u svakoj eri, shvatite da se neki od stavova koje Hristos opisuje ovde nalaze u svakom od njih. Zbog toga, oni imaju primenu u celoj Crkvi u opštem smislu. Iako smo pomenuli nekoliko nadolazećih odlomaka, oni sada poprimaju novo značenje. Hajde da pregledamo.

U Svojoj poruci Tijatiri, četvrtoj eri, Hristos upućuje: „I koji POBEDI i održi dela moja do kraja, daću mu vlast nad neznabošcima [narodima]; I pašće ih [on će njima vladati] gvozdenom palicom…” (Otkrivenje 2:26-27). Ovo je očigledno slika ponovnog uspostavljanja Božje vlade nad svim narodima na Zemlji. Hrišćani će dobiti STVARNU MOĆ da VLADAJU.

Uputstvo Laodikiji, poslednjoj eri, dodaje veće razumevanje: „Koji POBEDI daću mu da sedne sa mnom na prestolu mom, kao i ja što pobedih i sedoh s Ocem svojim na prestolu Njegovom” (Otkrivenje 3: 21).

Još jedan stih iz Otkrivenja sumira prethodna dva: „I učinio si nas Bogu našem CAREVE i SVEŠTENIKE, i carovaćemo na zemlji” (Otkrivenje 5: 10).

Carevi i sveštenici su učitelji. Svi pozvani od Boga treniraju da postanu učitelji u Božjem carstvu. To je razlog zašto je Hristova velika poruka Njegovoj Crkvi u svim erama: „Idite dakle i naučite sve narode” (Jevanđelje po Mateju 28: 19).

Božja Crkva to čini danas. U ovoj knjizi Vi sada učite čudesnu divnu Božju istinu!

U Starom zavetu je pozvano samo relativno malo osoba, očigledno samo trojica njih — Avelj, Enoh i Noje — pre potopa. Nakon potopa došli su patrijarsi (Avraam, Isak, i Jakov) i proroci, uporedo sa Davidom i Lotom. Bog je koristio svakog od tih ljudi za specijalne namene ili poruke. Ali svi su bili obučeni i morali su da ODOLE Sotoni, iskušenjima njegovog sveta i telesnim željama. Poput ovih velikih slugu, hrišćani SAVLADAVAJU svoje probleme, slabosti, grehe i pogrešne stavove, umesto da budu prevaziđeni i poraženi od njih. Oni istrajavaju [u svojim naporima] bez obzira na sve!

Hristos je rekao: „U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja NADVLADAH SVET” (Jevanđelje po Jovanu 16: 33). Hristos je nadvladao i ovaj svet i boga ovog sveta. Podsetite se da Je rekao: „KAO I JA ŠTO POBEDIH i sedoh s Ocem svojim na prestolu Njegovom.” Ne smete propustiti ovo mesto. Hristovo PREVAZILAŽENJE [ODOLEVANJE ISKUŠENJIMA] ga je kvalifikovalo da vlada. Baš kao što se On kvalifikovao da zameni Sotonu, tako moramo i mi!

Takva ogromna moć za vladanje nikada se ne može dati ljudima koji nisu spremni — koji se nisu KVALIFIKOVALI da je pravilno koriste. Bog neće predati veliki AUTORITET ljudima koji bi se mogli pobuniti i vratiti se na Sotonine puteve. On [Bog] zna da više nikada ne može imati još jednog „Lucifera — koji se pretvorio — u Sotonu” da prouzrokuje razaranje i haos, ovog puta noseći nešto od Božje sopstvene moći. Videli smo da će biti nemoguće da bilo ko u vladajućoj Božjoj vladi greši (Prva poslanica Jovana 3: 9).

Sotona da bude vezan

Kada Hristos preuzme potpunu kontrolu nad Zemljom, Sotona će, kao svrgnut vladar, biti uklonjen. Nijedan lider ne može nikada da preuzme vođstvo diskvalifikovanog lidera i da dozvoli da taj čovek ostane na položaju da vlada s njim. Diskvalifikovani lider bi kritikovao i podrivao sve što novi lider planira da promeni i primeni. Pošto sve ljudske vlade to razumeju, naravno, Bog to takođe razume. On zna da se Sotona mora ukloniti sa svog uticajnog položaja.

Primetite: „I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše kjuč od bezdana [jame bez dna] i verige velike [lanac veliki] u ruci svojoj. I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina, i u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više ne prelašćuje [zavarava] narode, dok se ne navrši hiljadu godina; i potom valja da bude odrešena na malo vremena” (Otkrivenje 20: 1-3).

Ovaj stih sadrži još važnija razumevanja o Božjem budućem planu za celo čovečanstvo. Otkriva kako će Sotona na kraju biti vezan (zatvoren) i učinjen nesposobnim da zavarava sve stanovnike Zemlje. Iskušenja ovog sveta i ljudska priroda, prouzrokovana Sotonom, nestaće — ali će i dalje biti izvesnih telesnih želja kojima će svi morati da odole (Rimljanima poslanica 7:18, 21-23).

Kada Sotona bude svezan, mir će bukvalno početi da „izbija” širom sveta. Sveti će vladati sa Hristom iz Jerusalima — obnovivši vladu Božju u Njegovom Carstvu kojim upravlja Božja porodica. Božji „sveti, pravedni, perfektni i duhovni Zakon” (Rimljanima poslanica 7:12, 14) biće sproveden nad svim narodima.

Ali Sotonina kazna zatvora u ovom specifičnom vremenu trajaće 1000 godina, a nakon toga on će se na kratko ponovo pojaviti. Sada čitajte: „I kad se svrši hiljadu godina, pustiće se Sotona iz tamnice svoje, i izići će da vara narode po sva četiri kraja [sve četiri četvrtine] zemlje, Goga i Magoga [tip mase čovečanstva] da ih skupi na boj, kojih je broj kao pesak morski” (Otkrivenje 20:7-8).

Shvatite! Svet će poznavati potpuni mir 1000 godina, pošto neće biti izložen Sotoninom emitovanju. Ali njegova sloboda doneće brz [neposredan] povratak ljudske prirode.

Sotona je nevidljivi duh, što znači da može da drži svoje prisustvo u tajnosti. Stoga, čak i sa 1000 godina stalnih prethodnih upozorenja, mnogi će ponovo ignorisati opasnost od Sotoninog emitovanja i biće savladani njime. Primetite kako njegov ponovni ulazak „obmanjuje nacije” — PONOVO! Otkrivenje 20:9 opisuje ove nove prevarene milione koji pokušavaju da se suprotstave Jerusalimu i svim svetima koji su tamo. Nasilje, neprijateljstvo, gnev i mržnja ljudske prirode ponovo su se vratili: „I iziđoše na širinu zemlje, i opkoliše logor [tabor] svetih, i grad ljubazni [Jerusalim]; I siđe oganj [vatra] od Boga s neba, i pojede [proždere] ih.”

Oni koji izaberu Sotonin put, ili svesno ili zbog nedostatka pažnje i opreza, na kraju užasno završavaju.

Veliki sud belog prestola

Stih 10 opisuje Sotonu kako je potom bačen u „jezero ognjeno [vatreno]” i još jednom je lišen svake mogućnosti da ubrizgava svoju prirodu i obmanjuje narode. Stihovi 11-13 opisuju predivan period nakon milenijuma — Veliki sud belog prestola — kada će svi koji su živeli od Adamovog doba, a koji nikada nisu saznali istinu, dobiti priliku za spas. Većina će na kraju dobiti spas — večni život — jer će uticaj Sotone biti trajno uklonjen sa Zemlje. Oni neće morati da nadvladaju ni njegov uticaj niti izazove i iskušenja ovog sveta.

Hristos obnavlja Božju vladu

Kada se Hristos vrati na Zemlju, neki će se kvalifikovati da vladaju, a neki neće. VLADAVINA BOGA uskoro će se vratiti na Zemlju i svi koji su se pripremili „naslediće carstvo”. Jedino oni koji su nadvladali [odoleli iskušenjima], oni koji su se uspešno potčinili Bogu i odupirali se Sotoni celog svog života učestvovaće u ovoj slavnoj budućnosti: „Koji POBEDI, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti Moj sin. A strašljivima i nevernima, i poganima, i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama [lažovima], njima je deo u jezeru što gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga” (Otkrivenje 21: 7-8).

Da li ćete Vi biti ti koji NASLEĐUJU SVE STVARI?

Ovo uvodi vekovno pitanje: „Da li postoji život nakon smrti?” — i ako da, kada dolazi?

Da li je ovaj život sve što postoji? Mnoge religije propovedaju da znaju šta se dešava u trenutku smrti. Ali se ne slažu. Zašto takva pometnja oko ZAGROBNOG života? Zašto takva misterija — takvo neslaganje?

Ovo pitanje o životu posle smrti je vekovima mučilo čovečanstvo. Prisetite se da je pre više hiljada godina Jov pitao: „Kad umre čovek, hoće li oživeti [živeti ponovo]?” (Knjiga o Jovu 14: 14). Ovo pitanje ostaje do danas.

Većina onih koji se izjašnjavaju kao hrišćani veruje da ima besmrtnu dušu. Naučeni su da mrtvi idu ili u raj ili u pakao. Većina poslanika, jevanđelista i onih koji se bave religijom otvoreno govori „kad svi dođemo na nebo”. Oni to proglašavaju biblijskim učenjem. Ali da li je to istina?

Mi ne smemo da pretpostavljamo. Setite se još jednom, Isus je rekao: „No ZALUDU [UZALUD] me poštuju učeći naukama [nauke], zapovestima ljudskim [ljudske zapovesti]. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske (Jevanđelje po Marku 7: 7–8). Ljudi imaju svoje ideje, uvek zasnovane na biblijskim pretpostavkama. Ako je Biblija Božja Reč, moramo ispitati šta ona zapravo kaže, a ne šta ljudi kažu. Budite voljni da ostavite po strani [dugo] negovane tradicje i da ih zamenite jasnim Svetim pismom.

Onda budite voljni da verujete Bogu, ne ljudima.

Pre nego što odgovorimo na pitanje: „Da li postoji život nakon smrti?”, hajdemo ispitati šta se dešava u samom trenutku smrti. Kada je Jov pitao: „Hoće li [on] oživeti [živeti ponovo]?”, na šta je mislio kada je rekao „ponovo”? Ako su mrtvi u stvari i onako trajno živi, kako mogu živeti PONOVO?

Moramo razumeti!

Plata za grehe

Ako radite posao, Vi dobijate redovne plate. One predstavljaju zarade koje su Vam isplaćene za obavljeni posao. A šta je sa Bogom? Da li On ikada plaća zaradu? Rimljanima poslanica 6: 23 navodi: „Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.” Ovde se večni život suprotstavlja SMRTI – POGIBIJI! Plata za grehe je smrt, a ne život. Videćemo da ovo shvatanje nije uporedivo sa večnim mučenjem u paklu.

Nema misterije oko značenja plate koju poslodavac plaća zaposlenom za njegov rad. Zašto bi bilo zabune oko smisla značenja plate koju Bog plaća grešniku za njegova dela? On zlima plaća platu smrti – a ne život na nekom mestu mučenja. Biblija govori ono što znači i znači ono što govori.

Hajde da se vratimo na Jevanđelje po Jovanu 3: 16 i razmotrimo ga u drugačijem kontekstu! Nažalost, ovaj najpoznatiji i najčešće citirani stih gotovo niko ne razume. Primetite: „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.” Milioni citiraju ovaj stih, ali ignorišu jednu od najočiglednijih stvari.

Pročitajte ponovo. Primetite da tačno odslikava Rimljanima poslanicu 6: 23! Ovog puta, večni život se predstavlja u kontrastu sa POGIBIJOM – SMRTI.

Grčka reč prevedena kao pogibija je apolumi i znači „uništiti u potpunosti, umreti, izgubiti, poginuti”. Nema sumnje šta ove reči znače. “Kvarljivi” artikli, kao što su voće i povrće, jesu oni koji trule – dok ne budu „potpuno uništeni” ili „izgubljeni”. Ovo nije teško razumeti kada govorimo o bilo čemu drugom osim o ljudskom biću. Onima koji dobijaju spas je obećano da „ne [neće] poginu [poginuti]” nego „da imaju život večni”! Ako je pakao mesto večnog mučenja, onda ljudi koji tamo trpe imaju večni ŽIVOT. Ali stih kaže „da ne poginu”, a ne „da trpe večni život u mukama”.

Kako se reč pogibija odnosi na popularno učenje o paklu? Zašto je Bog inspirisao Jovana da koristi ovu reč ako to nije ono što je u stvari nameravao?

Duše da budu uništene

Ideja o paklu koji večno gori neodvojiva je od ideje da sva ljudska bića imaju besmrtne duše. Da li je ovo to što Bog kaže? Opet, odgovor je nedvomisleno NE!

Važno je da ispitamo trenutak kao uvod u bitno razumevanje. Prva knjiga Mojsijeva 2: 7 pokazuje da je čovek duša, a ne da ima dušu. Bog je rekao Adamu i Evi da će „umreti” ako jedu sa drveta poznanja dobra i zla. Prorok Jezekilje je (dva) puta rekao „da će duša koja sagreši umreti”. Jevanđelje po Mateju kaže da Bog može uništiti i dušu i telo u paklu (10: 28).

Videli smo šta je prorok Malahije pisao o stanju zlih koje je Bog uništio: „Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi [koji su ponosni] i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide [dolazi], veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane. A vama, koji se bojite imena mog, granuće Sunce pravde, i zdravlje će biti na zracima [krilima] Njegovim, i izlazićete i skakaćete kao teoci od jasala [kao telad iz štale]. I izgazićete bezbožnike, jer će oni biti pepeo pod vašim nogama u dan kad ja [to] učinim, veli GOSPOD nad vojskama” (Knjiga proroka Malahije 4: 1–3). Prorok Avdija naglašava: „I biće kao da ih nije bilo” (Knjiga proroka Avdije 1: 16).

Mrtvi će biti „potpuno mrtvi i nestaće” da će biti kao da nikada nisu postojali. Sigurno, ako bi se zauvek pekli u paklu sa milionima drugih, a drugi milioni „na nebu” ih gledali, ovaj stih bi se jedva mogao primeniti.

Da li su mrtvi svesni?

Šta se dešava baš u trenutku smrti? Šta se tačno dešava kada neko umre?

Ljudski umovi se razlikuju od životinjskog mozga intelegentnom mišlju. Verovatno, ako mrtvi nisu mrtvi, nego su stvarno još uvek živi, onda moraju biti sposobni za neku vrstu inteligentne misli. Moraju biti barem svesni svog okruženja. Hajdemo razmotriti niz spisa.

Prvo, obratite pažnju na Psalam 146: 3–4: „Ne uzdajte se… u sina čovečijeg… iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: [U] taj dan [tom danu] propadnu sve pomisli njegove.” Kada ljudi umru, njihove misli se odmah završavaju –„baš u taj isti dan”. To kaže Vaša Biblija.

Ovaj stih takođe se ne slaže sa idejom da mrtvi ili žive na nebu ili svesno pate na mestu mučenja. Mogli bismo pretpostaviti da bi ako uživaju u spasenju, sugurno znali da je tako! Mogli bismo takođe pretpostaviti da bi, ako pate, znali da je tako. Mogu li mučenici nekako biti nesvesni svoje patnje?

Pitajte se: koja bi bila poenta njihove patnje ili njihovog uživanja u spasenju ako oni to ne mogu znati? Smrt (u stvari život?!) u paklu bi morala biti kao da su u komi — potpuno nesvesni šta se događa oko njih – dok njihov čulni nervni sistem oseća veoma jake bolove od opekotina. Kako bi to moglo?

Uzmite [kao primer] sledeću analogiju. Pre nego što neko ide na veliku operaciju, on je pod anastezijom – bez svesti – da ne bi osetio bol. Medicinski doktori to razumeju – zašto to ne bi razumeli teolozi i oni koji se bave religijom? Zašto negiraju jednostavne tvrdnje Biblije?

Neki voljno ignorišu Sveto pismo. Oni tvrde da samo „telesne” misli prestaju, u smislu da mrtvi napuštaju ovozemaljsku oblast i dožive neku misterioznu, drugačiju, novu vrstu „misli”. Naravno, to je smešno i Biblija to ne kaže, ali trebalo bi barem ispitati ideju.

Hajdemo sada razmotriti još direktniji stih: „Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa… (Knjiga propovednikova 9: 5).

Iskreni čitalac ovo ne može pogrešno razumeti! Ništa znači ništa!

Solomon takođe beleži: „Jer šta biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh [dah]; i čovek ništa nije bolji od stoke… Sve ide na jedno mesto; sve je od praha i sve se vraća u prah” (Knjiga propovednikova 3: 19–20).

Sad razmotrie Psalam 115: 17: „Neće Te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti [u tišini].” Smrt znači „tišina”. To se sigurno ne slaže sa popularnim idejama da milioni mrtvih plaču i vrište u agoniji – ili odmah dobijaju večni život na nebu ili bilo gde drugo, sa milionima drugih koji navodno razgovaraju, pevaju, sviraju harfe i slave Boga. Nijedna scena se ne može opisati kao TIŠINA!

Psalam 6: 5 dalje objašnjava da mrtvi ne doživljavaju svesno pamćenje. Primetite: „Jer mrtvi ne spominju [ne sećaju se] Tebe; u grobu ko će Te slaviti?” Da li neko može ozbiljno da navede da bi mrtvi, koji pate u paklu, mogli iskusiti normalan raspon ljudskih osećanja, ali da nisu svesni Boga – da Ga se ne mogu „sećati”? Da li bi Bog ljude stavio u „pakao” i ostavio ih da pate zauvek se pitajući kako su tamo stigli – KO ih je tamo stavio – jer se ne „sećaju” ničega što je povezano sa BOGOM? Mogli bismo pitati: ali koliko ljudi uopšte znaju za

ovaj pasus?

Primenjujući isto pitanje na one koji su dobili spas još je smešnije. Da li bi se ljudi mogli nekako „valjati po nebu ceo dan”, a biti nesvesni toga da su u prisustvu Boga ili čak [nesvesni] toga ko je On?

Ne! Kad ljudi umru, oni su MRTVI!

Do sada, nismo objasnili sve o životu posle smrti, ali znamo da se dalji život ne dešava u trenutku smrti! Ustanovili smo da kada osoba umre, ona je mrtva! Ali šta se onda događa?

Vaskrsenje mrtvih

Prvo pravilo proučavanja Biblije je uvek dozvoliti Bibliji da tumači Bibliju. Držite se jednostavne istine koju ona sadrži i prazne – i konstantno plitke i smešne – čovekove ideje će padati kao kule od karata.

Evo zašto mrtvi nemaju znanje ili sećanje na Boga.

Isus je rekao: „Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će SVI koji su u grobovima čuti glas Sina Božijeg, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda [grčki: sud]” (Jevanđelje po Jovanu 5: 28–29).

Hristos je shvatio da će za većinu to biti zapanjujuće. Zato je rekao učenicima da se „ne dive [čude] ovome” – razumeo je da će se većina ljudi čuditi kada pomisli da su svi koji su ikada živeli sada „u grobu” i čekaju vaskrsenje! Ni Vi ne bi trebalo da se divite Hristovim rečima. Prihvatite ih! Rekao je da su „svi” u grobu, a ne samo „neki”.

Ne postoje svesne misli niti sećanje na Boga posle smrti jer će svi koji su ikada umrli biti vaskrsnuti, ili u večni život, ili na sud. To kaže Božja Reč.

Nije ni čudo što je David rekao: „A ja ću u pravdi gledati lice Tvoje; kad se PROBUDIM, biću sit [zadovoljan] od prilike [vida] Tvoje[g] (Psalmi Davidovi 17: 15). Shvatio je da je vaskrsenje buđenje natrag u život.

Videli smo da se Jov, poput Davida, takođe nadao vaskrsenju. Primetite stihove koji se odnose na njegovo ranije pominjano pitanje: „O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me [u tajnosti] dokle ne utoli [prođe] gnev Tvoj [Božje nadolazeće ljutnje i „gnev” nad određenim narodima], i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti [setiti]! Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena. Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati” (Kniga o Jovu 14: 13–15).

Jov nije pitao da Bog samo sakrije njegovo telo u grobu. Zamolio je Boga da ga „sakrije… zadrži… postavi… seti [ga] se”. Takođe je prepoznao da će ga Bog čuvati kao „tajnu”. Zapitajte se kako se to poklapa sa boravkom na nebu ili u paklu. Ako je to slučaj, Bog bi bio prilično loš u čuvanju tajne, i ostatak stiha ne bi imao smisla. I zašto bi Bog trebalo da se „seti” Jova ako mu je određeno da u trenutku smrti ide odmah na nebo, ili ako se spasenje daje odmah nakon smrti? Obojica (Bog i Jov) znaju da će on čekati vaskrsenje hiljadama godina.

Sada pogledajte Jovovo pitanje – „Kad umre čovek, hoće li oživeti [živeti ponovo]? Ako bi Jov još uvek bio živ u smrti, kako bi onda mogao „ponovo da živi”? Jov je znao da će „čekati… u grobu” svoje vaskrsenje u „određenom trenutku” kada će biti „promenjen”. Znao je da je ponovno življenje ekvivalentno ponovnom rođenju.

Ali šta je značilo to da će biti promenjen?

Videli smo da je Pavle pisao o „promeni” koja očekuje sve prave hrišćane. Čitajte ponovo Korinćanima poslanicu Prvu 15: 51–52, 54: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti [spavati], a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi… i mrtvi će ustati… A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, ONDA [još ne] će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždre SMRT.” Ponavljam, sigurno je da je svetu skoro potpuna misterija da buđenje i promena dolaze na vaskrsenju.

I opet, moramo se pitati, kako bi neko mogao da pređe iz „smrtnog” u „besmrtnog” ako već ima besmrtnu dušu? Ova ideja je takođe misterija – ali, su za razliku od Božjih misterija, ovu osmislili ljudi i ona se ne može razumeti ili razrešiti jer nema smisla.

Da li vidite besmislenu logiku ljudi kada ignorišu jednostavne spise [jasno Sveto pismo]?

Baš kao što je Jov shvatio da će biti „promenjen” i David shvatio da će se „probuditi”, Pavle je shvatio da će se hrišćani „promeniti” – probuditi iz „sna” – čim vaskrsenje dođe. Na vaskrsenju ljudi će se bukvalno probuditi iz smrti.

Zapitajte se: kako ljudi mogu vaskrsnuti ako su već živi i imaju besmrtne duše? Jedino mrtvi, kao Hristos iz grobnice, treba da se vrate natrag u život. To je svrha vaskrsenja. Nemojte dozvoliti da vas varaju prevaranti koji kažu: „Vakrsenje se odnosi samo na telo, jer je duša ostala živa!” Već ste videli brojne spise koji se ne slažu sa takvim zabludama.

Po najosnovnijem ispitivanju, ideje inteligentnih ljudi često su izložene kao otvorene gluposti. Ljudi su izmislili popularni koncept pakla kao sredstvo zastrašivanja ljudi da bi pratili lažne religije koje su izmislili. Pravi Bog nikada ne bi pekao ljude čitavu večnost – a da im ne dozvoli da sasvim izgore, da milostivo okončaju svoju patnju. Ovo bi samo monstrum radio. Ali onda, bogovi izmišljeni od strane ljudi će „raditi” i „podučavati” sve što su njihovi ljudski „dizajneri” odlučili za njih.

Milijarde su živele i umrle bez ikakvog poznavanja imena Isusa Hrista i bez ikakve prilike za spasenje. Ako oni koji nisu spaseni nakon smrti idu direktno u pakao, onda više od polovine ljudi koji su ikada živeli još uvek tamo živi!

Pošto se nijedan čovek nikada nije vratio iz smrti da ponudi izveštaj iz prve ruke – naravno, svet obiluje glupim pričama i izmišljotinama u tabloidima – mi moramo ili da verujemo u te ideje ili da pretražujemo u spisima [U Svetom pismu] šta Bog otkriva o toj temi.

Nekoliko vaskrsenja

Imajte na umu da će „svi što su u grobu” na kraju vaskrsnuti. Zapravo, ovo se odnosi na vaskrsenje koje će se dogoditi pri kraju Božjeg plana rukovođenja čovečanstvom. Otprilike 1000 godina pre tog vremena, dogodiće se još jedno vaskrsenje. Otkrivenje 20 detaljno izlaže oba vaskrsenja. Stih 4 objašnjava da će, nakon ranijeg, sveci carevati na Zemlji sa Hristom 1000 godina nakon što je Sotona bio svezan (st. 1–2). Mi ćemo još razgovarati o glavnom (najvažnijem) vaskrsenju kasnije, ali stih 5 zatim objašnjava da „ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina”.

Po navršetku 1000 godina, doći će vaskrsenje na koje je Isus upućivao. Ovo će uključivati milijarde ljudi, još od Adamovog vremena, koji nikada nisu imali priliku da (sa)znaju istinu. Sada nastavite u Otkrivenju 20: „I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zamlja, i mesta im se ne nađe. I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše… po delima svojim” (st. 11–12).

Ovaj period se naziva Presuda velikog belog prestola, tokom kojeg će dodatne milijarde ljudskih bića imati priliku da nauče istinu. Bog će im dati Svoj Duh. Većina će rasti, savladati i kvalifikovati se za spasenje i pridružiti se svima onima koji su im prethodili u ranijem [pređašnjem] vaskrsenju.

Knjiga proroka Jezekilja ukazuje na još jedno vaskrsenje. Ona sadrži fascinantno poglavlje koje opisuje, vizionarski, dolinu suvih kostiju. Skoro svako dete u Nedeljnoj školi [crkveno učenje] peva o kostima opisanim u ovoj viziji, ali bez razumevanja. Odvojte vreme da pročitate 37. poglavlje u celini. Ono prikazuje milione koji su bili deo fizičke nacije drevnog i modernog Izraela (svih 12 plemena, a ne samo Jevreja) kojima je data prilika za duhovno spasenje koje im Bog nikada nije ponudio u Starom zavetu.

Stih 11 opisuje ih kao da su [bez nade] „prođe nadanje naše”. Jezekilj je upućen da govori sa ovom ogromnom gomilom nepovezanih suvih kostiju. Primetite: „Ovako veli… GOSPOD: „Evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu”” (st. 12). Ovde, milioni su opisani kao da su vaskrsli iz svojih „grobova”. Očigledno je da je vaskrsenje koje ovo opisuje fizičko postojanje, vraćanje natrag u telo i krv. Pogledajte šta se dešava dalje.

Jezekilj nastavlja da govori sa kostima: „Ovako govori Gospod GOSPOD (BOG) ovim kostima… Gle, ja ću metnuti u vas duh [dah], i oživićete. I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh [dah], i oživećete” (st. 5–6). Stihovi 13–14 dodaju: „I poznaćete [još ne] da sam ja GOSPOD, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji…”

Kada će Izrael saznati šta se dogodilo? Jednom kada budu vaskrsnuli! Slično kao vaskrsenje milijardi u Otkrivenju 20, tek će tada Izrael „znati” da ih je Bog izveo iz groba.

Usputna beleška: ja sam savetovao nekoliko ljudi koji su razmišljali o samoubistvu. Svi koji su u iskušenju da iskoriste ovaj lak izlaz, misleći da će time okončati svu svoju patnju i tugu treba da razmotre sledeće: kada ljudi umru, oni ne znaju ništa. Ne postoji svest o prolasku vremena, bilo dana ili vekova. U stvari, oni će se odmah probuditi – bez svesti o prolasku vremena – i otkriće da još uvek imaju sve svoje stare nevolje, i sebi su dodali krivicu za samo ubistvo! Samoubistvo, dakle, ne čini ništa boljim. To ih čini mnogo gorim, i to odmah!

Poglavlje vaskrsenja

Poglavlje 15. Prve poslanice Korinćanima prozvano je „poglavlje vaskrsenja”. Već smo ga citirali, ali hajde da pogledamo detaljnije ovo poglavlje. Ono pruža više detalja na temu vaskrsenja.

Stih 26 kaže: „A poslednji će se NEPRIJATELJ [koji će se] ukinuti, [je] smrt.” Na sahranama, svetski poslanici često opisuju smrt kao „starog prijatelja” kojeg susrećemo na kraju „životnog puta”. Zar niste često čuli ovu ili sličnu frazu u ovim prilikama? Biblija naziva smrt NEPRIJATELJEM! – a kod neprijatelja nema ništa „prijateljsko”!

Stihovi 22–23 kažu: „Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu SVI oživeti [vaskrsenjem]. Ali svaki u svom redu [po svom redosledu]…” Obratite pažnju na dva mesta. Prvo, svaka osoba će imati priliku za spasenje. Drugo, prilika svake osobe će doći „po svom sopstvenom redosledu”. Videli smo da svi delovi Božjeg plana nisu ispunjeni u jednom vaskrsenju.

Stih 23 se nastavlja u stihu 24: „Novina Hristos [Hristos prvi novi plod]; a potom oni koji verovaše Hristu o Njegovom dolasku [oni koji su Hristovi na Njegovom dolasku]. Onda kraj [tada dolazi kraj]…” Hristos je bio početak – „novina [prvi plod]” – dolazećeg vaskrsenja, u koji će biti uključeni svi sveci. A „tada dolazi kraj” upućuje na ostatak Božjeg divnog glavnog plana, koji će se nastaviti pošto se Carstvo Božje uspostavlja na Zemlji na Hristovom povratku.

To vreme je baš pred nama.

Ulazak u Carstvo

Biblija uči da Božje carstvo vlada nad ljudima i narodima na Zemlji. Nacije nisu veći deo Carstva nego što je prosečni građanin u bilo kojoj zemlji deo vlade koja vlada nad njim. Čovek mora UĆI u Carstvo da bi bio u njemu. Za razliku od onih kojima ono upravlja, moramo pitati ko je zapravo u Carstvu? (Poglavlje 11 će ovo objasniti detaljnije.)

Prisetite se da je Pavle pisao: „A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje. Evo vam kazujem tajnu…” (Korinćanima poslanica Prva 15: 50–51). Svakako, kao što je ranije pomenuto, ovo je misterija skoro svih – da ljudska bića od krvi i mesa ne mogu ući u Carstvo Božje – da se samo tokom vaskrsenja prethodno duhovno začeta ljudska bića menjaju [pretvaraju] iz tela [mesa] u duh. Videli smo da se u ovom trenutku – i jedino u ovom trenutku – pravi hrišćani „ponovo rađaju”. Ako ćemo samo verovati jasnoj istini Biblije, oni koji nasleđuju Carstvo Božje ne mogu obuhvatiti i ljude od krvi i mesa!

Mnogi falsifikati su zamenili pravilno razumevanje toga šta je Carstvo Božje.

Iskaz u Jevanđelju po Jovanu 3, jedino kratko naveden u poglavlju 2, obično pogrešno shvataju ljudi koji veruju da se u ovom životu mogu „ponovo roditi” (dok su još od mesa i krvi) i, stoga, mogu „videti” Carstvo Božje u ovom životu (st. 3).

U ovom iskazu, farisej [jevrejski sveštenik] Nikodim je prišao Hristu i priznao u stihu 2: „Ravi! [Rabine!] Znamo da si ti učitelj od Boga došao.” Jasno je priznao da je znao ko je bio Hristos i koga je (Bog) poslao na Zemlju. Primetite da Nikodim nije govorio samo u svoje ime kada je rekao „[mi] znamo”. On je mislio i na druge fariseje [jevrejske sveštenike] koji su prepoznali ko i šta je Isus Hrist. Ovi lideri [vođe] nisu mogli da poreknu božju moć očiglednu u čudima koje je Isus činio.

Religijski lideri – fariseji [jevrejski sveštenici] – dobro su razumeli da je On bio „učitelj koji je došao od Boga” sa istinom. Ali, uprkos tome oni su Ga i dalje nazivali bogohulnikom, pijanicom, jeretikom, pobunjenikom, kopiletom, neznalicom, opsednutim demonom, lažnim prorokom, drugom poreznika i grešnika itd. – i razapeli su Ga!

Hristos je rekao Nikodimu: „Ako se ko NANOVO NE RODI, ne može videti carstvo Božije” (st. 3). Objašnjavao je da se samo u procesu ponovnog rođenja može zapravo „videti” Carstvo. Dakle, postoji ograničenje u tome ko ga može videti. Svako može videti fizičke stvari. Ovo nije istina Carstva Božjeg. Shvatite ove kritične tačke na koje je Hristos upućivao.

U stihu 5, Hristos odgovori da ako se ko ne „rodi vodom i Duhom”, on „ne može ući u carstvo Božije”. Da, Carstvo jeste nešto u šta se „može ući” – ali stih 6 objašnjava Hristovu frazu „rođenja od vode i Duha”. On kaže: „Šta je rođeno od tela, telo JE; a šta je rođeno od Duha, duh JE.” Videli smo da telo [meso] i krv ne mogu ući u Carstvo Božje – ali duh može! – i da ne bi bilo mesta za nesporazum, Hristos je uporedio duh sa vetrom.

Vetar i duh su nevidljivi. Hristos je rekao Nikodimu: „Duh diše gde hoće [Vetar duva tamo gde bori] [vodi], i glas [zvuk] njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovek koji je ROĐEN OD DUHA” (st. 8). Oni rođeni od duha biće poput vetra – biće NEVIDLJIVI!

Ali kada se ova promena iz fizičkog u duhovni sastav događa?

Prisetite se da Korinćanima poslanica Prva 15: 49 tumači: „I kako nosimo obličje zemljanog [telesnog], tako ćemo nositi [u budućnosti – na tom vaskrsenju] i obličje nebeskog.” Stih 53 nagoveštava: „Jer ovo raspadljivo [telo svakako je raspadljivo] treba da se obuče u neraspadljivost [oni rođeni od Boga su duh], i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.” Upravo u tom trenutku se telo menja u duh.

Čak i preobraćena ljudska bića su još sastavljena od tela [mesa] – od zemljane prašine. Bog će promeniti njihovo telo u duh na tom vaskrsenju. Svi koji uđu u Carstvo Božje moraju biti napravljeni – sastavljeni od – DUHA! (Da biste saznali više o ovoj temi, pročitajte našu knjižicu Šta znači „Novo rođenje”?)

Hajdemo istražiti ovo detaljnije. Jevanđelje po Mateju 22: 30 kaže: „Jer o [u] vaskrsenju niti će se ženiti ni udavati; nego su kao anđeli Božji.” Jevrejima poslanica 1: 7 pokazuje da su anđeli načinjeni od duha. Ovo je važno razumeti o našem sastavu [od čega smo sastavljeni] na vaskrsenju. Ali nemojte pogrešno shvatiti i misliti da je Hristos govorio da će vaskrsli sveci zapravo biti anđeli. On je samo mislio [hteo da kaže] da će oni biti „kao” anđeli, jer se ni anđeli ni sveci ne žene.

Postati duhovno svestan

Sada ćemo ponovo skrenuti pažnju na najvažnije razumevanje primanja Božjeg Duha – i kako On čoveka vodi.

Prisetite se Rimljanima poslanice 8: 6 još jedanput: „Jer telesno [fizičko] mudrovanje SMRT je, a duhovno mudrovanje ŽIVOT je i mir.” Svako ko je primio Božji Duh konačno ima život urođen u njemu. To znači da ima potencijal da postane „naslednik” sa Hristom. Hajde da navedemo ovo ponovo kako bismo ga naglasili: ovo je apsolutno izvanredno razumevanje – potpuno nepoznato svima osim rasutoj nekolicini na Zemlji danas!

(Ovde moramo dodati jedan srodni prilog. Svi zastupnici „prava abortusa” treba da imaju na umu tačno to kada Bog kaže da život postoji – da začeti hrišćanin, onaj koji je duhovno svestan, [on] već ima večni život urođen u sebi. Kao fetus koji se može pobaciti pre rođenja, tako i hrišćanin svakako može biti „pobačen” — to jest može skrenuti s puta ka spasenju I večnom životu. Ali jasni biblijski obrazac je da život počinje u trenutku fizičkog začeća sigurno kao što počinje u trenutku – u momentu – duhovnog začeća.)

Većina ljudi je zavedena verovanjem da su hrišćani samo zato što su „prihvatili Isusa” ili „doneli odluku za Hrista” ili „dali svoje srce Gospodu” – ili nekim drugim sličnim verovanjem. Oni su prevareni verovanjem da ih, ako se pridruže crkvi ili se izjasne da su „ponovo rođeni”, to čini hrišćanima. Kako sasvim pogrešno i suprotno od jasnih reči Biblije!

Hrišćanin je onaj koga VODI Božji Duh!

U stvari, Biblija kaže da ceo svet sada čeka vaskrsenje kada se telo menja [pretvara] u duh. To je tada kada će se sinovi Božji otkriti. Obratite pažnju:

„Jer čekanje [najbrže iščekivanje] tvari [stvorenja] [grčko: stvaranja, kreacije] čeka da se jave sinovi Božiji… Da će se i sama tvar [stvorenje, kreacija] oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži [pati] s nama do sad” (Rimljanima poslanica 8: 19, 21–22). Ovaj stih pokazuje da celo stvaranje [kreacija] čeka „prijavu”„Božjih sinova”. Ona „stenje” i „trpi” (trudi se) oko ovog porođaja – ovog ROĐENJA – začetih Božjih sinova, ponovo rođenih na vaskrsenju i na Hristovom povratku.

Crkva hrani svoju decu

Podsetimo se da se Hristova Crkva naziva „gornji Jerusalim” — „koji je mati svima nama” (Galatima poslanica 4: 26). Jevrejima poslanica 12: 22–23 čini to jasnim: „Nego pristupiste [došli ste]… Jerusalimu nebeskom… K saboru i ckrvi… koji su napisani na nebesima.” Ne piše da je Crkva na nebu, već da su oni od Crkve „napisani na nebesima [nebu]”. Ovo je zato što mrtvi u Hristu sada čekaju vaskrsenje.

Kao Majka, crkva hrani i brine se za Božje ljude – svoju decu. Petar je naredio sveštenicima: „Pasite [hranite] stado Božije, koje vam je predato [među Vas], i nadgledajte ga… dragovoljno” (Prva poslanica Petra 5: 2). Podsetite se da je Pavle učinio Crkvu Majkom još jasnije: „Da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristovog; Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine Hristove” (Efescima poslanica 4: 12–13).

Dva dodatna stiha u ovom kontekstu pokazuju da Božja „deca”, kao i sva druga deca, treba da „odrastu”. Primetite da je Crkva takođe odgovorna za zaštitu Božjeg stada od pogrešnih doktrina: „Da NE budemo više MALA DECA, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke [doktrine], u laži čovečijoj [snagom ljudi], putem prevare [lukavom spretnošću, kojom čekaju da prevare], Nego vladajući se po istini i ljubavi da u svemu UZRASTEMO u Onome koji je glava, Hristos” (st. 14–15).

Dužnost službe [sveštenika] jeste da Crkvu nauči istini i upozori na opasnosti od prevare lažnih doktrina.

Dakle, začeto Božje dete raste u utrobi svoje majke – Crkve – kao i svako drugo dete koje raste tokom devet meseci gestacije. Dok su u utrobi Crkve, svi začeti sinovi se hrane potrebnim duhovnim hranjivim materijama kako bi se dovoljno razvili da bi se mogli roditi u Carstvu kao neraspadljiva Duhovna bića.

Hrišćani se moraju duhovno razvijati i sazreti u materici. Ljudski fetusi počinju na mikroskopskoj veličini i rastu do vremena rođenja. Novozačeti hrišćanin raste na isti način. Na početku je 99,9% duhovno nezreo i polako napreduje do duhovne zrelosti – i ROĐENJA!

Hrist prvorođeni – među mnogima

Kada govori o Hristu, Rimljanima poslanica 1: 3–4 kaže: „O sinu svom [Što se tiče Njegovog Sina Isusa Hrista], koji je po telu rođen od semena Davidovog, A posvedočen silno [sa silom] za Sina Božijeg Duhom svetinje, po vaskrsenju iz mrtvih.”

Većina je čula da je Isus bio Sin Božji, ali On je samo „proglašen” Sinom Božjim u pravom smislu „vaskrsenjem iz mrtvih”. Naravno, On je već bio začeti Sin Božji pre Njegovog rođenja u Carstvu u vremenu Njegovog vaskrsenja.

Ovaj stih pokazuje da je Hristos fizički rođen od Marije, da je poticao od Davida „po telu” i da je duhovno rođen Sin Božji „duhom svetinje… po vaskrsenju iz mrtvih”.

Vraćajući se na Rimljanima poslanicu 8, možemo bolje razumeti zašto. Zapamtite ovo o Hristovom rođenju: „Jer koje napred pozna [koje je predvideo] one i odredi [njih je takođe predodredio] da budu jednaki [da se usklade] obličju Sina njegovog, da bi On bio PRVOROĐENI MEĐU MNOGOM BRAĆOM” (st. 29).

Hristos je samo prvi „ponovo rođeni” Sin Božji. „Mnoga braća” (većina onih sa Božjim Duhom tokom 6000 godina) pridružiće mu se nakon Njegovog povratka. Ovo je apsolutno zadivljujuće razumevanje poznato jedino nekolicini pozvanih danas (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65).

Bez nade?

Svet ne zna ništa što ste pročitali. Zaglavljen je u uske močvare ljudskih problema i događaja. Niko zaista ne može reći šta sutradan nosi – dok se mnogi drugi samo nadaju da će doći sutra, za sebe i za svet.

Beda, konfuzija, rat, glad, bolest, neznanje, siromaštvo i nedostatak harmonije – sve na globalnoj skali – ostavlja mnoge bez nade. Svakom ljudskom biću potrebna je nada – da uliva razlog postojanja, ili čak i razlog nastavka zbog surovih okolnosti koje neminovno okružuju i određuju njihove živote.

Sve nacije i ljudi teže miru, radosti i prosperitetu. Lideri obećavaju sve te stvari, ali nikada to stvarno ne donesu. Vojske se bore za njih, ali uvek bez krajnjeg uspeha. Milioni se mole za njih, ali njihove molitve ostanu ne uslišene. Svetski mir, sreća i prosperitet za sve ostaju neuhvatljivi više nego ikad.

Ali Biblija kaže da će te stvari doći – i to uskoro. Sledeće i poslednje poglavlje objašnjava kako!

Rat je osnovno sredstvo kojim su nacije rešavale rasprave tokom istorije. Smatrao se prirodnim stanjem ravnoteže, dok se mir smatrao periodom oporavka od prethodne kampanje, u kojoj se vrše pripreme za sledeći poduhvat ili osvajanje. Citat Žorža Klemansoa (fr. Georges Clemenceau), francuskog državnika tokom Prvog svetskog rata, tačno odražava ovo stanje stvari: „Ja ne znam da li je rat prekid u miru, ili je mir prekid u ratu.”

General Daglas Mekartur (eng. Douglas MacArthur) elokventno je opisao trenutnu dilemu čovečanstva: „Mi smo imali našu poslednju šansu. Ako nećemo osmisliti neki veći ili pravedniji sistem… Armagedon će biti na našim vratima” (19. aprila 1951, govor u Kongresu).

Jedna svetska vlada?

Godine 1966, kada je Bog počeo da me poziva u Svoju istinu, imao sam priliku da se sretnem sa svojim kongresmenom Sjedinjenih Država iz Ohaja. Podneo sam molbu za prisustvovanje Pomorskoj akademiji Sjedinjenih Država i svi podnosioci su bili obavezni da imaju lični intervju sa svojim kongresmenom u završnoj fazi pre prihvatanja molbe. Na kraju intervjua, pitao je da li želim da mu postavim neka pitanja. Ovde [preda mnom] je bio veoma poštovan, dugogodišnji član Kongresa koji mi je pružio priliku da mu postavim bilo kakvo pitanje koje imam na umu.

Imao sam samo jedno.

Učio sam o uskoro dolazećoj, svetskoj vladavini natprirodne vlade koja će se uspostaviti na povratku Isusa Hrista. Imajući to na umu, pitao sam kongresmena za njegovo mišljenje o jednoj svetskoj vladi, ako je ona u rukama ljudi. Njegov odgovor je bio neposredan i nedvomislen: „Ne verujem da bi to uspelo, ali kada bi to bilo moguće, vikao bih otome sa kućnih krovova.” On je onda nastavio da objašnjava različite probleme.

Ovo je ostavilo trajni [snažni] utisak. Nikada nisam zaboravio svoj razgovor sa ovim kongresmenom tokom preko trideset godina [radnog] iskustva u saveznoj vladi.

Od tog vremena, mnogi su pretpostavili da je jedna svetska vlada jedini put ka svestskom miru i stabilnosti. Ali postavljaju se mnoga pitanja. Ko bi to doneo? Kako bi se to postepeno uvelo? Kojim bi se zakonima upravljalo? Kako bi se sproveli? Da li bi se suverene nacije odrekle svojih autoriteta? Da li bi to uspelo, ili bi na kraju dotuklo i porobilo celo čovečanstvo? Ova pitanja uvek zaustave mislioce, one koji planiraju, lidere i naučnike na njihovim putevima!

Prema tome, svetski mir ostaje nedostižan kao i uvek. Naizgled svako žudi za tim, ali niko ne zna kako to da dostigne. Zašto? Zašto iskusni lideri i inteligentni mislioci našeg vremena ne znaju da pronađu put ka miru? Zašto ljudi razumeju da je jedna svetska vlada jedino rešenje za mir, a istovremeno priznaju da je to nemoguće ako se ostavi u ljudskim rukama? Ako ljudi nisu sposobni da upravljaju svojim sopstvenim životom, kako bi mogli da upravljaju celim svetom.

ZAŠTO ljudi ne mogu da pronađu mir

Čovečanstvo, u svojoj pobuni protiv Boga, voli da predstavi svoje verzije civilizacije u najboljem mogućem svetlu. Na sličan način, lažni proroci Izraela će proreći, kao što je Jezekilj prorekao naše vreme: „Mir je, a mira ne beše” (Knjiga proroka Jezekilja 13: 10). Bog pokazuje da će mir biti neuhvatljiv za one koji napuštaju Njegove puteve.

Rečeno je da se sve nacije ili pripremaju za rat, da su u ratu ili da se oporavljaju od rata. Uočeno je da je istorija zabeležila preko 14 600 ratova. A ta brojka je izvedena sredinom 1960- ih. Ljudi izgleda još uvek na isti način idu u rat u potrazi za mirom. Rezultat rata obično uključuje primirje, ali ne donosi uvek trajni mir. To je zato što ljudi ne mogu, i nikada neće, pronaći put ka miru sami od sebe, bez spoljne pomoći. U stvarnosti, oni nemaju šanse da dostignu svetski mir. Opet, zašto?

Kao deo opsežnog proročanstva o uslovima na Zemlji u našem vremenu, Isaija odgovara na ovo pitanje: „PUT mirni ne znaju, i na putevima njihovim nema pravde; načinili su sebi krive staze; ko god ide po njima, ne zna [neće znati] za mir” (Knjiga proroka Isaije 59: 8). Ljudska rešenja uvek vode do više ratova, propasti, bede, smrti i uništenja. Takođe, Pavle je napisao, citirajući Isaiju: „I put mirni NE POZNAŠE” (Rimljanima poslanica 3: 17).

Kako istinito! Vladavine ljudi jednostavno ne funkcionišu [ne dejstvuju]. Oni nikada nisu uspeli da pronađu trajno rešenje za ono što su za njih nerešivi problemi. Oni nemaju odgovore na najveća pitanja čovečanstva. Zaista, njihova rešenja prikazuju da „na putevima njihovim nema pravde”. Ljudima nije dato da shvate put ka miru — ili, u vezi sa tim, put ka obilju, sreći, zdravlju i blagostanju. Nije ni čudo da veliki mislioci, lideri, edukatori i naučnici nisu uspeli u svojoj potrazi ka miru na Zemlji! Bog još nije otkrio ogromnoj većini čovečanstva rešenje za njihovo beskrajno ratovanje i svetske probleme.

Pitanje o vladavini

Ali kada je Hristos govorio o „carstvu”, na šta je On mislio? Jevanđelje Božjeg Carstva ima dva odvojena aspekta.

Mnogi govore o spasenju — verovanje u zagrobni život. Neki su pretpostavili da se jevanđelje isključivo odnosi na „primanje večnog života” ili na popularnu ideju „odlaska na nebo” nakon smrti. Naravno, do sada smo saznali da Biblija ima mnogo toga da kaže o spasenju. Zapravo, spasenje je direktno povezano sa — jedan je njegov aspekt — jevanđeljem Carstva Božjeg.

Većina pretpostavlja da Bog pokušava da spasi svet sada — da je danas jedina prilika za spasenje čovečanstva. Ali zato što mase nemaju predstavu o tome zašto su rođeni — zašto su stavljeni na Zemlju — oni takođe ne razumeju zašto čovek ne može sam pronaći mir, sreću, zdravlje i obilje. Ceo svet je prevaren o spasenju i najvažnijim životnim pitanjima i odgovorima.

Drugi aspekt Carstva Božjeg je VLADAVINA. Kao što smo videli, reč carstvo znači vlast. Kada Carstvo Božje stigne, to će biti svetska SUPER-VLADAVINA. Biblija opisuje tu vladu do detalja.

Poruka o vladavini

Ovo poglavlje će objasniti aspekt „vladavine” Carstva. Druga poglavlja (i mnoge od mojih drugih knjiga) bave se pre svega aspektom „spasenja”.

Prisetite se da se pre Isusovog rođenja anđeo pojavio Njegovoj majci, Mariji. Ovi stihovi opisuju taj susret i ono što joj je rečeno: „… posla Bog anđela Gavrila u… Nazaret K [nevinoj] devojci isprošenoj za muža, po imenu Josifa iz doma Davidovog; i devojci beše ime Marija. I ušavšji k njoj anđeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti… I evo zatrudnećeš, i rodićeš Sina, i nadeni Mu ime ISUS. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Najvišega, i daće Mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog; I CAROVAĆE u domu Jakovljevom vavek, I CARSTVU Njegovom neće biti kraja” (Jevanđelje po Luki 1: 26-33).

Videli smo Isusa kako kaže Pilatu: „Carstvo moje [vladavina] nije od ovog sveta.” Pilat upita: „Dakle si ti car?” Isus odgovori: „Ti govoriš da sam ja car. Ja sam za to rođen, i zato dođoh na svet” (Jevanđelje po Jovanu 18: 36-37). Isus Hrist je rođen da bude CAR!

Evo šta smo videli da je Isaija prorekao o Hristu: „Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome je VLAST na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, KNEZ MIRNI [PRINC MIRA]. Bez kraja će rasti VLAST i MIR na prestolu Davidovom i u CARSTVU NJEGOVOM da se uredi i utvrdi sudom i pravdom od sada doveka [zauvek]” (Knjiga proroka Isaije 9: 6-7).

Kada Hristos uspostavi Božju vlast na Zemlji, ona će uvesti mir za sve nacije!

Svi Božji proroci su propovedali jevanđelje

Ranije, videli smo da je Petar dao neverovatnu izjavu o istoriji Biblije. Govorio je o vremenu kada „dođu vremena odmaranja [osvežavanja] od lica [prisustva] Gospodnjeg, I da pošalje unapred narečenog [pre propovedanog] vam Isusa Hrista, Kog valja dakle nebo da primi do onog vremena [obnove] kad se sve popravi [obnovi]…” (Dela apostola 3: 19-21).Naravno, nebo je primilo Hrista „do” obnavljanja svih stvari. Ali ta obnova se još nije dogodila — otuda reč „do”.

U drugom poglavlju, razgovarali smo o tome da je svako (rečeno je „svi”) od Božjih pravednih slugu propovedao da dolazi vreme kada će se Hrist vratiti i „sve stvari” biće „obnovljene”. Pre Sotonine pobune, Božja vlada je bila prisutna na Zemlji.

Hiljadama godina, Božje sluge su predviđale detalje obnove na Zemlji. Već ste videli da su svi starozavetni proroci i drugi na ovaj ili onaj način najavili dolazak Carstva Božjeg i „obnovu svih stvari”. Ovde je izveštaj iz Novog zaveta, koji se odnosi samo na jednog od Božjih starozavetnih govornika.

Setite se zapisa apostola Jude koji beleži propovedanje Nojevog pradede Enoha. Ovo je direktan prikaz onoga što je rečeno pre 4 500 godina — još pre potopa. Razmislite o neverovatnoj ŠIRINI ovog pasusa: „Ali i za ovakve prorokova Enoh, sedmi od Adama, govoreći: Gle, ide Gospod s hiljadama svetih anđela svojih [s desetak hiljada Njegovih svetaca], Da učini sud [nad] svima, i da pokara [nagrdi, naruži, kritikuje] sve bozbožnike… za sva njihova… dela kojima…činiše, i za sve ružne reči njihove… koje grešnici govoriše na [protiv] Nj[ega]” (Poslanica Jude st. 14-15).

Shvatitie jasno značenje ovog odlomka. Sveci (svi pravi hrišćani) dolaze sa Hristom da sude svetu — da sude „svemu” prema ponašanju.

Biblija kaže mnogo više o Carstvu Božjem nego što ste pretpostavili. Još jednom, istina je apsolutno zapanjujuća — čak i šokantna — a Vi ne morate biti neupućeni u nju.

Danilo je razumeo

Baš kao što je Enoh shvatio da je Carstvo Božje bukvalna vlada koja će jednog dana vladati stvarnim ljudima i stvarnim nacijama na Zemlji, tako je i prorok Danilo. On nije gajio nikakvu iluziju da je Carstvo samo neka vrsta „sentimenta” ili „toplog osećanja” uspostavljenog u „srcima ljudi”. Kroz niz snova i vizija (Knjiga proroka Danila 1: 17), Bog ga je koristio da objasni mnoga posebna razumevanja o tome kako i kada će Njegovo Carstvo doći na Zemlju.

Sve što je Danilu pokazano trebalo je da bude „zatvoreno i zapečaćeno do poslednjeg vremena” (12: 9). Mi smo SADA u poslednjem vremenu — i za to postoje mnogi dokazi. Njegova poruka je za nas, danas! Danilo je saopštio veliku — OGROMNU — vest koja će uticati na Vas u Vašem životu! Ranije smo videli da je Danilo takođe razumeo i govorio isto jevanđelje koje je Isus propovedao — i presudno je da razumemo šta je rekao.

Danilo je prepoznao da je on jednostavno glasnik preko koga je BOG otkrivao Svoj glavni plan. U drugom poglavlju, on je razgovarao sa haldejskim (vavilonskim) carem Navukodonosorom o stvarima koje su caru došle u snu. Navukodonosor je bio car ogromnog carstva kojim je vladao otprilike 600 godina pre Hristovog vremena.

Carevi dvorski mađioničari nisu bili u stanju da otkriju šta Bog može otkriti preko svog proroka Danila. Božja namera je bila da preko ovog svetovnog ljudskog cara otkrije da postoji Svemogući živi Bog, koji vlada celim svemirom i svim carevima, sve vlade i nacije na Zemlji su na kraju podređeni Njemu. Mudar čovek, car Navukodonosor nije imao znanja izvan postojanja drugih careva i mnogih njihovih lažnih bogova. Božja prava namera je bila da otkrije postojanje SVOJE vlade i da ona [Njegova vlada] rukovodi celim svemirom. Takođe je nameravao da jasno objasni Svoju VRHOVNU SVRHU [CILJ] da tu vladu dovede na Zemlju „u poslednjim danima”.

Odvojte vremena da pažljivo pročitate Knjigu proroka Danila 2: 28-44. Ovo zapanjujuće i detaljno proročanstvo otkriva mnoge stvari o Božjoj nameri da obnovi Svoju vladu na Zemlji — uključujući i vremenski niz u kome će se to dogoditi.

Prvih nekoliko stihova opisuje sliku džinovskog čoveka. Stihovi 32-33 glase: „Glava tom liku [čoveku] beše od čistog zlata, prsi i mišice od srebra, trbuh i bedra od bronze, Noge mu od gvožđa, a stopala koje od gvožđa koje od zemlje [deo gvožđa i deo gline].”

Ovo je očigledno lik čoveka, ali čoveka koji je sačinjen od četiri različita dela. Stihovi 34-35 zatim opisuju natprirodni „kamen, koji udari lik, [i] posta gora [planina] velika i ispuni svu zemlju”. Imajte na umu da stih 34 kaže da je ovaj kamen isklesan „bez ruku”, jer ga je Bog stvorio, a ne ljudi.

„Kamen” razbije lik i zameni ga, i s vremenom obuhvati sve narode — „celu Zemlju”. Ovo može biti jedino opis VLADAVINE BOGA koji dolazi na Zemlju. Danilo jednostavno najavljuje istu poruku jevanđelja Carstva koju je Hristos propovedao.

Ne morate meni da verujete, jer upravo ovo kaže Vaša Biblija. Ne treba niko da „tumači” ovaj niz stihova za Vas.

Samo obratite pažnju na stih 37. U njemu se jasno kaže: „Ti si, care, car nad carevima, jer ti Bog nebeski dade carstvo, silu i krepost i slavu.” Stih 38 pojašnjava: „Ti si ona glava zlatna.” Upamtite, mi uvek moramo dopustiti da Biblija tumači Bibliju.

Stihovi 39-40 dalje opisuju tri uzastopna carstva koja bi sledila carstvo Navukodonosora i Vavilona.

Ovi stihovi pokazuju istorijski sled SVETSKIH IMPERIJA prikazanih različitim metalima od kojih je napravljen džinovski lik (statua). To su bila doslovna carstva: (1) Kaldejsko-vavilonsko carstvo zlata, (2) Medo-persijsko carstvo srebra, (3) Grčko-makedonsko carstvo od bronze, i (4) Rimsko carstvo napravljeno od gvožđa pomešano s kalom lončarskim [glinom] u svom konačnom izgledu. Poruka iz istorije je da su ova četiri carstva (imperije) vladala, i da će četvrto carstvo vladati ponovo i uticati na svet sve dok na Zemlji ne bude uspostavljeno Carstvo Božje.

Bog nam izričito otkriva sada da je On taj koji uspostavlja i uklanja — i uspostavlja i uklanja, ponovo i ponovo — zemaljske vladavine (carstva).

Definisanje carstva

Mnogi pitaju: „Ali šta je tačna biblijska definicija carstva?” Propovednici i teolozi pokušali su da preobraze [promene] ovo značenje, jer nisu pažljivo ispitali Božju definiciju.

Ovo se nalazi na kraju stiha 39, koji se odnosi na ova carstva „koje [carstva koja] će vladati po svoj [čitavoj] zemlji” (Knjiga proroka Danila 2: 39). To se ne može odnositi na nejasnu ideju o carstvu u „srcima ljudi”. Takođe nema načina da se ova definicija uklapa u bilo koju određenu crkvu ili crkve. Ovo govori o rukovođenju, vladavini koja ima autoritet bukvalno nad svim nacijama na Zemlji — i bukvalno nad svim narodima. Da li ćete dozvoliti da Vam neko kaže drugačije ili ćete verovati biblijskoj definiciji carstva? Zapamtite, ova carstva „vladaju čitavom zemljom”!

Uzmite u obzir dva važna aspekta sjajnog metalnog lika opisanog ovde. Prvo, VREDNOST metala se smanjuje dok se spuštamo od glave do nogu i stopala ovog lika. To znači da je kvalitet svakog narednog carstva/imperije manje vrednosti od onog koje je prethodilo. Drugo, metal se povećava u ČVRSTINI dok se spuštamo niz telo statue. Drugim rečima, moć i OBIM svakog narednog carstva/imperije veći je od prethodnog.

Na posletku, primetite da dve gvozdene noge predstavljaju carstvo koje je podeljeno. Rimsko carstvo je zaista bilo podeljeno, sa glavnim gradovima i u Rimu i u Carigradu. Stopala su deo gvožđa i deo gline. Gvožđe se ne meša niti može se pomešati sa glinom, pa je to slika konačne nestabilnosti. Kada se stopala polome, ceo čovek će se srušiti.

Uporedite Otkrivenje 13 i 17 sa Knjigom proroka Danila 7. Zajedno, oni predstavljaju otrežnjujuće i snažno proročanstvo o budućim događajima — u Knjizi proroka Danila, oni su kratkoročni, dok Otkrivenje prikazuje događaje koji su daleko izvan sadašnjosti.

Veoma je važno da shvatite šta ta proročanstva znače! Hristov dolazak otklanja svu sumnju oko toga ŠTA je tačno Carstvo Božje. Takođe, Bog nam govori KADA će stići — „u vreme tih careva”. Knjiga proroka Danila 2: 44 kaže: „A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se do veka neće rasuti [neće biti uništeno], i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu [Bog nikada neće dozvoliti ljudima da preuzmu kontrolu]; ono će satrti i ukinuti ta carstva, a samo će stajati do veka [zauvek].” Danilo kaže u 7. poglavlju: „Videh u utvarama noćnim, i gle,kao Sin čovečiji [Isus Hrist] iđaše sa oblacima nebeskim… I dade mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo neće rasuti” (Knjiga proroka Danila 7: 13-14).

Tako je! Bog — ne ljudi — uspostaviće konačno i najveće carstvo svih vremena, carstvo koje vlada svetom. I On nam kaže da nikada neće dozvoliti da ljudska mišljenja ili napori intervenišu i prekinu to [carstvo], jer će „večno stajati” — to [carstvo] „neće biti uništeno”. Ovo obećanje je SIGURNO. To će se dogoditi — bilo da ljudi veruju ili ne!

Žena iz Otkrivenja 17

Upoređivanje Knjige proroka Danila 7 sa Knjigom otkrivenja 13 i 17 otkriva da postoji sedam preporoda [oživljavanja] Svetog rismskog carstva, sa osmom „raznovrsnom” glavom koja će se pojaviti u vreme predviđeno u Otkrivenju. Šest ih je došlo i otišlo — a sedmo se sada formira! Osmi preporod će trajati tačno tri i po godine (Otkrivenje 11: 2, 3; 12: 14; 13: 5).

Shvatite još jednu važnu vezu sa ovim vaskrsenjima rimskog sistema. Otkrivenje 17 opisuje da svako [oživljavanje] ima „ženu gde [koja] sedi na ZVERI crvenoj koja beše puna imena hulnih i imaše sedam glava i deset rogova” (st. 3). Sedam glava je sedam posebnih preporoda [oživljavanja], a konačni preporod od deset rogova (sastavljen od deset careva oko centralne figure — zveri) čini osmo [oživljavanje] [st. 11].

O ovoj ženi stihovi 5-6 govore: „I na čelu njenom napisano ime: TAJNA, VAVILON VELIKI, MATI KURVAMA I MRZOSTIMA ZEMALJSKIM. I videh ženu pijanu od krvi svetih [sveca] i od krvi svedoka [mučenika] Isusovih.” Stih 1 je naziva „kurv[a] velik[a], koja sedi na vodama mnogim…”

Hajde da zastanemo i upitamo: Šta su „mnoge vode”? Ovo je klasičan primer dopuštanja Bibliji da sama sebe tumači. Četrnaest stihova kasnije, termin je objašnjen: „I reče mi: Vode, što si video, gde sedi kurva, ono su ljudi i narodi, i plemena [mnoštva] i jezici” (st. 15). To pokazuje da uticaj kurve obuhvata [celu] Zemlju.

U ovom slučaju, termin nije odmah objašnjen, već jednostavno nastavljanje čitanja otkriva šta to znači. Biblija tumači sama sebe!

Stihovi 5-6 su grafički opis toga što je današnja velika Paganska crkva koja je moderni potomak Vavilona. Ona je „majka” mnogih „bludnih” kćeri, koje su izašle iz nje [koje su je napustile] u znak protesta jer se nisu složile sa nekoliko njenih gadosti. Ovo nije mala crkva, već „velika” crkva koja vlada mnogim narodima. Otkrivenje 17 pokazuje povratak ovog sistema, ali ne sasvim iste crkve koja će, naravno, nestati mnogo pre nego što je Božje Carstvo prvo došlo. Stih 2 govori o njenoj „bludi” sa „carevima na zemlji”. A stih 18 govori o ženi kao da je „grad veliki, koji ima carstvo nad carstvima zemljskim”. Ovo je ogroman sistem koji je želeo da utiče na narode i svetske događaje. Samo jedan grad se uklapa u ovaj opis tokom poslednjih 3.000 godina — Jerusalim — iako je ovaj sistem danas koncentrisan u drugom gradu.

Ovo je veoma drugačija žena od one opisane u Otkrivenju 12, koja je Božja Crkva i koju je proganjala ova velika lažna crkva skoro 2 000 godina (Otkrivenje 17: 6).

Knjiga proroka Danila 7: 19-20 osvetljava još šta se dešava kada sveci vladaju sa Hristom iz Jerusalima. Njihova prva odgovornost je da izmene ono što Danilo naziva „četvrta zver” (konačno svetsko vladajuće carstvo). Mali rog je religiozno carstvo i vođa koji će se uskoro uzdići do neviđene moću u našem vremenu, i od istog sistema koji proizvodi ženu koja jaše zver iz Otkrivenja 17. Ovaj sistem je upravljao svim prethodnim vaskrsenjima, ili preporodima, Svetog Rimskog carstva. Još jednom, ostaju [dolaze, slede] još dva oživljavanja.

Otkrivenja 17 i 18 otkrivaju da će Bog uništiti ovu bludnicu i njene ćerke bludnice, jednom zauvek, i okrenuće zver koju jaše protiv nje (17: 16). Ali prvo ona mora da „jaše” konačno vaskrsenje vavilonskog sistema!

Ostaje neko vreme pre nego što se pojavi sedmi preporod [oživljavanje], s tim što će se prethodno pojaviti predivno Božje carstvo kao zrno gorušice [slačice] (Jevanđelje po Mateju 13: 31-32). (Još jednom, da saznajete više, pročitajte našu knjižicu koja otvara oči o tome Kako će doći Božje carstvo – Neispričana priča!)

Carstvo u ljudskim srcima?

Mnogi biraju da veruju da Carstvo Božje ulazi u ljude umesto da oni ulaze u Carstvo. Videli smo da ljudi moraju da ignorišu očigledne Hristove izjave kako bi izvukli ovaj zaključak. Oni „preobražavaju” nadolazeće veoma realno Carstvo Božje kako bi ga pretvorili u nestvarno osećanje u srcima ispovedenih hrišćana. Prevaranti tumače da posedovanje Božjeg Duha znači sadržati i iskusiti Carstvo u sebi. Mnoštvo vekova potpune obmane prouzrokovalo je da milioni ne veruju ni u šta više osim fikcije — umesto u JASNE ISTINE Biblije.

Pošto je Hristos rekao da se jevanđelje odnosi na Carstvo Božje, a ljudi ne znaju šta je Carstvo Božje, oni su zaključili da Carstvo može biti neka naročita crkvena denominacija ili kolektivno hrišćanstvo. Drugi to svode na „toplo osećnje” u „srcima ljudi”. Neki drugi smatraju da je to „milenijum [hiljadugodišnje carstvo na Zemlji]” ili čak „Britanska imperija”. Neki su čak i zaključili da jevanđelje Carstva Božjeg nije za današnje čovečanstvo!

Ljudi se moraju probuditi [reagovati] na ovu obmanu — masovnu zabludu — navodnog hrišćanstva koje negira gotovo svaku JASNU ISTINU Biblije! Božji plan za čovečanstvo je zapanjujući — neuporediv sa bilo čim što su ljudska bića izmislila da zamene ono što On kaže. Ali svet ignoriše jasne, čiste, nepogrešive spise koje se nalaze po celoj Bibliji o Božjem carstvu, kako bi zamenio istinu sa inferiornijim pretpostavljenim „spasenjem” na nebu i „carstvom” u ljudskim srcima.

Pošto je mnogima jasno da ljudi mogu ući u mnoge moderne zemlje nekadašnje Britanske imperije i da ljudi mogu ući u crkvu, prevareni pobožnici su izmislili ideju da Carstvo Božje počiva u „srcima ljudi”.

Carstvo Božje „na dohvat ruke”?

Neko će sigurno citirati Jevanđelje po Marku 1: 15, gde je Isus propovedao da se „približi carstvo Božje [da je blizu, na dohvat ruke]”. Tamo je, setite se takođe dodao: „Pokajte se i verujte jevanđelje.” Dakle, neki su zaključili da kada se ljudi pokaju i veruju u jevanđelje, onda postanu deo crkve, istovremeno ulaze u Božje Carstvo, koje ih je na neki način čekalo — bilo im je „na dohvat ruke”.

Kao što je često slučaj, ljudi učitavaju u stihu ono što žele da stih znači. Hrist nije rekao da je Carstvo Božje podignuto ili bilo uspostavljeno — ili da je to crkva. Sve su to „ljudske tradicije”, kojih se ljudi pridržavaju umesto da se drže Božje jasne Reči (Jevanđelje po Marku 7: 7).

Jevanđelje po Luki 16: 16 pokazuje da je od vremena Jovana Krstitelja Carstvo Božje postalo nešto što se „propovedalo”. Carstvo nije još stiglo, ali se od tada propovedalo. Propovedanje Carstva i mogućnost da se kvalifikuje za ulazak u njega je od tada bilo (i još uvek jeste) „na dohvat ruke”.

Sveci vladaju sa Hristom

Pre povratka na Jevanđelje po Luki, hajdemo istražiti više o Carstvu Božjem.

Zapamtite da će Hristos doći kao munja koja sija [seva] od istoka ka zapadu (Jevanđelje po Mateju 24: 27) u krajnjem događaju koji niko ne bi mogao eventualno propustiti. Ali da li će On doći u ovom trenutku da sam upravlja Zemljom — ili će s Njim doći i drugi? Mogli bismo zapitati: kada Hrist uspostavi Njegovu svetsku vladu, ko još može biti deo organizacije koju On uspostavi? Ako vlade ljudi zahtevaju napor od strane mnogih, koji pomažu vrhovnom lideru, da li je Božja vlada drugačija? Nije!

Knjiga proroka Danila 7: 13 govori o Hristu da dolazi u „oblacima nebeskim”. Podsetimo se da Mu je, pre Njegovog povratka, Bog zvanično dao vlast da vlada svetom kojem se vraća. Sledeći stih kaže: „I DADE Mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo neće rasuti [uništiti]” (st. 14).

Ponovo, pitamo se da li Hristos vlada sam, ili drugi vladaju s Njim? Kako tačno namerava da upravlja svim narodima i nacijama na Zemlji?

Još nekoliko stihova u Knjizi proroka Danila 7 mora se ponoviti jer su veoma kritični za razumevanje. Ne zaboravite da je za Carstvo Božje prorečeno da će zameniti četiri prethodno pomenuta carstva koja vladaju svetom, opisana u poglavlju 2. Sada obratite pažnju na stihove 17-18: „Ove četiri velike zveri jesu četiri cara, koji će nastati na zemlji. Ali će sveci Višnjeg preuzeti carstvo, i držaće carstvo na vek i doveka [zauvek].”

Verujte ovom stihu zbog onoga što piše! Krajnji poziv hrišćanima je da se pridruže Hristu kako bi delili vlast u Carstvu Božjem nad svim nacijama i svim narodima. Zaista, Hrist je „Car CAREVA i Gospod GOSPODARA”. Ovi drugi carevi i gospodari mogu biti Vi ili bilo ko drugi ko je voljan da prihvati Božje uslove za ulazak u Njegovo Carstvo.

Stihovi 19-20 dodatno rasvetljavaju ono što se dešava kada sveci uzmu Carstvo sa Hristom. Njihova prva odgovornost je da zamene ono što se naziva „četvrta zver”, koja vlada uz pomoć „malog roga”.

Sada pročitajte stihove 21-22: „Gledah, i taj rog vojevaše sa svecima [bori se protiv svetaca] i nadvlađivaše ih [pobeđivao ih je], Dokle dođe starac [Bog], i dade se sud svecima Višnjeg, i prispe vreme [dođe vreme] da sveci preuzmu carstvo.”

Konačno, Danilovo dugo proročanstvo završava se sa stihom 27 koji dodatno potvrđuje čudesan potencijal koji stoji pred svim istinitim Božjim svecima. Obratite pažnju: „A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom daće se narodu svetaca Višnjeg; Njegovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti Njemu služiti i slušati Ga.

Šta može biti jasnije? Nije ni čudo da je Hrist rekao: „I koji pobedi i održi dela moja do kraja, daću mu vlast nad neznabošcima [narodima]; I pašće ih [vladaće njima] gvozdenom palicom, i oni će se razdrobiti [do drhtanja] kao sudovi lončarski; kao i ja što primih od Oca svog” (Otkrivenje 2: 26-27), i nekoliko stihova kasnije dodaje: „Koji pobedi daću mu da sedne sa mnom na prestolu mom…” (3: 21).

Izraz „na prestolu mom” koristi se zato što je Hristos znao da se Njegov presto nalazi na ovoj Zemlji, za razliku od Očevog koji je na nebu. Jevanđelje po Luki 1: 32 pokazuje da će Hrist prvo sesti na Davidov presto kad se vrati. Kada se Hrist vrati u Jerusalim da preuzme svoj presto, sveci će nastaviti da vladaju s Njim — NA ZEMLJI!

Hajde sada da istražimo opsežnu i veoma važnu parabolu [priču] koju je Hristos govorio da bi ljudi razumeli dolazak Carstva Božjeg i hrišćansku odgovornost za KVALIFIKACIJU kako bi mogli biti deo toga.

Parabola [priča] o funtama [kesama]

Pomenuto ranije, Jevanđelje po Luki 19: 11-27 sadrži parabolu [priču] napisanu da ilustruje šta je u pitanju kada dođe Carstvo Božje. U njemu, Hristos je uporedio Sebe sa plemićem koji je otišao u „daleku zemlju” (vid pridruživanja Ocu na nebu) na skoro 2 000 godina, sve do Njegovog povratka. Učenici su verovali da će se Carstvo Božje „pojaviti odmah”, a Hrist je želeo da ilustruje da će proći mnogo vremena pre nego što se to desi.

U ovoj paraboli [priči], Hrist potpuno odbacuje svaku ideju da će se Carstvo odmah pojaviti u obliku Njegove Crkve. I, naravno, On se još nije vratio na ovu Zemlju.

„Plemić” u paraboli [priči] „pozvao je” svojih „deset slugu” (vrsta hrišćana koje je Bog pozvao iz ovog sveta) i dao im uputstvo da povećaju vrednost jedne „funte” [kese] koju je dao svakom od njih za ulaganje [investiciju]. Kesa [funta] je zapravo predstavljala jednu vrstu simbolične jedinice osnovne duhovne vrednosti ili cene. Zapamtite da je ovo bila parabola [priča], tako da Hrist nije mislio na neku vrstu bukvalnog novca. Rekao je svojim slugama: „Trgujte dok se ja vratim” — ili „povećajte” kesu [funtu], [ptretvorite je] u više novca. Dok se plemić još nije vratio, nekoliko slugu je reklo: „Nećemo da on caruje nad nama.” Važno je razumeti nameru ove izjave.

Ovi „građani” su razumeli da plemić (Hrist) dolazi da „caruje” na Zemlji. Oni nisu želeli ni jedan deo toga i odbacili su Njegovu vladu (vladavinu) nad njima — a samim tim i njihov budući udeo u tome (st. 27). U paraboli [priči], oni su shvatili da će Carstvo Božje biti VLADA koja upravlja Zemljom. Setite se, parabola [priča] je počela tako što Plemić (Hrist) odlazi na nebo „da primi carstvo i da se vrati”.

Nakon povratka, Plemić je pozvao svakog od slugu da bi dobio izveštaj o tome kako je svaki čovek povećao funtu [kesu] koja mu je dodeljena. Neki su stekli pet kesa [funti], drugi deset, itd., ali jedan sluga je zakopao svoju kesu [funtu] u zemlju i ništa nije proizveo [nije povećao njenu vrednost]. Hristos je želeo obračun toga kako i šta je „svaki čovek stekao” u njegovom odsustvu.

Prvi sluga stekao je deset kesa [funti] i Hristos mu je objasnio njegovu nagradu rečima: „Dobro, dobri slugo; kad si mi u malom bio veran evo ti vlast nad deset gradova” (st. 17).

Sluga koji je zadobio pet kesa [funti] stavljen je „nad pet gradova”. Zato što je drugi sluga proizveo upola manje, nagrada mu je bila upola velika. Dakle, ovi ljudi su dobili „vlast” — oni su postavljeni na položaje za vladanje „nad gradovima”. Njihova nagrada je bila „vladavina” sa Hristom (Poslanica Jude 14) u Njegovom Carstvu koje vlada svetom. Kako jasno! — ali jasno samo onima koji odvoje vreme da pročitaju Bibliju!

Sluga koji je zavezao i zakopao svoju kesu [funtu] propustio je izvanrednu priliku da se kvalifikuje za vladanje u Carstvu Božjem. Kaže: „A Gospodar [Plemić, Isus] mu reče: Po tvojim ću ti rečima suditi, zli slugo!” (Jevanđelje po Luki 19: 22).

Ovaj sluga nije porastao. Nije ništa proizveo u svojem životu i stoga se nije kvalifikovao za vladanje nad gradovima u Carstvu Božjem. Hrist je dao nagradu rđavog sluge onome koji je stekao deset kesa [funti] — tako da je ovaj imao čak i više od svoje nagrade. Gradovima koje je ovaj čovek zbog svog ponašanja izgubio morao bi neko da upravlja. Inače, postali bi napušteni, bez vladara namenjenog da vlada njima.

Potrebna je kratka istorija da bismo bolje razumeli postavku ove parabole. Hristos je bio Jevrej koji je propovedao ovu parabolu [priču] u zemlji Judinoj (Judeji). Juda je bila samo jedno od dvanaest plemena drevnog Izraela. Deset od tih plemena je izgubljeno, izgubili su svoj identitet još više od 700 godina ranije zbog pobune protiv Solomonovog sina, Rovoama. Oni su bili stavljeni u ropstvo od strane drevnih Asiraca i kasnije su migrirali u severozapadnu Evropu, postajući demokratski, većinom ljudi koji govore engleski, narodi Sjedinjenih Država, Britanije, Kanade, Australije, Novog Zelanda i nekih drugih zapadnoevropskih nacija. Samo su neka plemena Bendžamina i Levija ostala sa Jevrejima, čiji je glavni grad bio Jerusalim.

Kada Parabola o kesama [funtama] govori o temi da građani Plemića „mržahu na njega” i navodi da su rekli: „Nećemo da on caruje nad nama”, to se odnosi na Jevreje. Istorija jasno beleži da su oni odbacili autoritet Isusa Hrista. To je ono što Jevanđelje po Jovanu 1: 11 znači kada kaže da „K svojima dođe i svoji Ga ne primiše.” „Deset slugu” (oni koji se danas zovu hrišćanima) odnose se, dakle, po tipu, na izgubljenih DESET PLEMENA Izraela. Hrist im je ponudio priliku da vladaju, jer su Jevreji odbacili Njegovu vlast nad njima.

Nažalost, neki ne žele da im pravi Hristos iz Biblije kaže šta da rade. Oni ne žele da On vlada njihovim životima i ponašanjem. Ali oni žele spas — bez stega!

Nikome neće biti dato vladanje pre nego što dokaže da se njime može vladati! Niko ne može biti deo Božje svetske vlade sve dok ne nauči da se pokorava vladi Božjoj i ne dozvoli da njime vladaju Bog i Isus Hrist u ovom životu. Ovo je najvažnija lekcija parabole o kesama [funtama]!

Kada je Hrist pozvao Svoje sluge da ispostave račun, On je pokazao da će svi ljudi jednog dana stajati i polagati račune pred Hristovom stolicom za sudije (Korinćanima poslanica Druga 5: 10). Kao i nagrade dvanaestorici apostola, koji će biti postavljeni da vladaju nad dvanaest plemena Izraela (Jevanđelje po Mateju 19: 27-28), nekima će biti dat veliki AUTORITET da vladaju gradovima sa Hristom „na prestolu Njegove slave”.

Kada će doći Carstvo?

Svi žele da znaju kada će se Hrist vratiti. Učenici su ga pitali: „… Kakav je znak tvog dolaska i kraj veka?” (Jevanđelje po Mateju 24: 3).

Celina narednih 48 stihova u Jevanđelju po Mateju 24 je Hristov odgovor koji detaljno opisuje mnoge događaje koji će prethoditi Njegovom dolasku na Zemlju i Njegovom kasnijem dolasku u Jerusalim. U stihu 36, koji se odnosi na tačno vreme Njegovog dolaska, On je rekao: „A o danu tom i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do [već] Otac moj sam.”

Samo nekoliko nedelja kasnije, u knjizi Dela apostola 1: 6-7, pre Hristovog konačnog vaskrsa na nebo, učenici Ga pitaju drugačije ali slično pitanje: „A oni… pitahu Ga govoreći: Gospode! Hoćeš li sad NAČINITI [ponovo] carstvo Izrailjevo? A On im reče: Nije vaše znati vremena i leta [godišnja doba] koje Otac zadrža u svojoj vlasti.” Hrist im je dao isti odgovor kao u Jevanđelju po Mateju — „Nije vaše znati vremena i leta [godišnja doba].”

Važno je da spomenemo da je Novozavetna crkva bila uspostavljena samo deset dana nakon ovog susreta (2: 1). Zašto bi Hrist odgovorio: „Nije vaše znati vremena i leta [godišnja doba]”, ako će Carstvo Božje biti Crkva, koja je trebalo da bude skoro uspostavljena (na Pentekostu) [Pedesetnici] — samo 10 dana kasnije?

Isto važi i za nas danas. Mi ne možemo tačno znati kada će doći Hristovo Carstvo, ali možemo znati kada se približi — i ovo vreme je vrlo blizu. U Jevanđelju po Luki 21: 31, na kraju dugog proročanstva koje je paralelno sa Jevenđeljem po Mateju 24, Hrist reče: „KAD vidite ovo da se zbiva [ključni događaji], znajte da je blizu [na dohvat ruke] Carstvo Božije.” Događaji koje je Isus spomeneo dogodiće se neposredno pre nego što Carstvo zavlada svim nacijama. (Da biste saznali više o krajnjem vremenu, pročitajte našu knjižicu Da li su ovo poslednji dani?)

On je želeo da znaju da će „primiti SILU kad siđe Duh Sveti na vas (Dela apostola 1: 8), ali da neće znati tačno kada će doći Carstvo. Isto je tako za sve koji su preobraćeni danas.Mi ne možemo znati tačno kada će se Hristos vratiti, ali možemo znati da ćemo dobiti snagu da sada rastemo i odolevamo iskušenjima – i da propovedamo jevenđelje Carstva Božjeg dok On to čini.

Božja intervencija ili kosmocid [smrt/nestanak sveta]

Mi živimo u opasnom dobu. Svetski uslovi postaju sve lošiji. Nuklearni treći svetski rat je na pomolu. Vojna tehnologija sposobna da izbriše čovečanstvo sa ove Zemlje sada postoji. Najveći svetski umovi shataju da je jedna svetska vlada jedino što može sprečiti čovečanstvo od uništenja samog sebe. Ipak, ovi isti lideri takođe razumeju da je ujedinjena svetska vlada nemoguća dok je vode ljudi.

Tako je čovek suočen sa dve mogućnosti: ili da Bog interveniše da ga spreči da ne uništi sam sebe, ili da se uništi.

Najgore vreme koje je svet ikada video ubrzo dolazi da udari na čovečanstvo koje ne sumnja. Ishod ako Bog ne interveniše — „da se oni dani ne skrate” — jeste da „niko ne bi opstao”. Bog će milostivo intervenisati i spasiti čovečanstvo slanjem Isusa Hrista da uspostavi Njegovu svetsku vladu da donese čoveku mir. On će prisiliti ljude da žive u harmoniji jedni sa drugima.

Ovu vladu neće voditi ljudi. Svemoćni, živi Isus Hrist će vladati. Istorija beleži da vlast u rukama ljudi propadne svaki put! Jedino snagom Božjom ova svetska vlada može uspeti konačno da donese mir svetu.

Ljudski napori ne mogu doneti svetski mir

Pravi hrišćani nisu aktivisti koji žele da „učine ovaj svet boljim mestom” — da bi doveli Carstvo Božje na Zemlju. Oni se spremaju „obuvši noge u pripravu [pripremi] jevanđelja mira” (Efescima poslanica 6: 15). Oni prolaze kroz život noseći svoja „stopala” prekrivena spoznanjem kako pravo jevanđelje piše jedini put ka konačnom svetskom miru. Oni razumeju sa sigurnošću da Carstvo Božje — donoseći „vladu i mir” (Knjiga proroka Isaije 9: 6-7) — dolazi. Oni znaju šta se nalazi pred ovim svetom.

Oni ne odlaze da služe i ubijaju u beskrajnim, uzaludnim ratovima čoveka i naroda, niti učestvuju u vladinim poslovima ljudi. Niti oni uzimaju stvari u svoje ruke, niti pokušavaju, kako bi se pretpostavilo, da „šire Carstvo”, pokušavajući tako da neutrališu Božju svrhu, a to je da pokaže čoveku da nije sposoban da upravlja samim sobom!

Umesto toga, oni aktivno učestvuju i podržavaju najvažniji posao na licu Zemlje — posao sa kojim ste Vi došli u kontakt!

Oni takođe prepoznaju da Božji plan da protrese svetske događaje ide po Njegovom rasporedu. Oni znaju da moraju sada da rastu i odolevaju iskušenjima, kao da sutra ne postoji. Primetite šta je Pavle je bio inspirisan da napiše: „Jer sami znate jamačno [sigurno] da će dan Gospodnji doći kao lupež [lopov] po noći. Jer kada kažu [lideri i religiozni ljudi]: Mir je, i nema se šta bojati, onda će iznenada napasti na njih pogibao kao bol na trudnu ženu, i neće uteći [pobeći]. Ali vi, braćo, niste u tami da vas dan kao lupež zastane [dostigne]” (Solunjanima poslanica Prva 5: 2-4).

Svi koji razumeju istinu ove knjige više nikada ne moraju biti u neznanju o Božjem planu ili o njihovoj velikoj, snažnoj ulozi u njemu.

Citirajući Knjigu proroka Isaije 52: 7, Pavle je takođe zapisao: „Kako su krasne noge onih koji donose glas za mir [radosnu vest jevanđelja], koji donose glas za dobro” (Rimljanima poslanica 10: 15). U stihu 16, on je citirao još jedan odlomak iz Knjige proroka Isaije: „Ali svi ne poslušaše jevanđelje: Jer Isaija govori: Gospode! Ko verova našem propovedanju [izveštaju]?” (53: 1).

Naravno, većina ljudi neće verovati u „Božje propovedanje [izveštaj]” o onome što je pred civilizacijom. Oni neće verovati da nisu u stanju da donesu mir u svet kroz ljudski napor. Mnogi će vikati: „Mir, mir; a mira nema” (Knjiga proroka Jeremije 6: 14; 8: 11, 14-15), i većina će i dalje s nestrpljenjem verovati u svoja lažna predviđanja, čak i pored razočaravajućeg neuspeha.

Ispovedani hrišćani ovog sveta i dalje će nastojati očajnički da ljudskim naporima dovedu Carstvo Božje i ostvare svetski mir. Prevareni religijski lideri će im reći da je to njihova „hrišćanska dužnost”. Mnogi će ovo smatrati jedinom misijom svoje crkve. Milioni traže sreću, obilje, mir i sigurnost iza svakog ugla — ali biće užasno razočarani u kratkom roku. To je zato što će se svetski uslovi, koji vode u finalni razorni period svetske katastrofe, pogoršati pre nego što se konačno poprave.

Konačno, grad mira

Ali na kraju, svet NEĆE biti razočaran! Dobre vesti su pred nama.

Glavni grad modernog Jevrejskog naroda Izraela je Jerusalim. Iako ovaj grad tokom svoje istorije nije znao ni za šta drugo osim za rat, njegovo ime bukvalno znači „GRAD MIRA”. To ime nosi zato što će se Hrist — PRINC MIRA — na kraju vratiti tamo da uspostavi Svoje Carstvo. Princ mira vladaće iz Grada mira. U to vreme, mir će se brzo proširiti po celom svetu. Na kraju ĆE „se pojaviti” svuda.

Konačno, pravi svetski mir, sreća, obilje i blagostanje doći će tokom Vašeg života. To je sigurno kao što je sigurna i Božja Reč!

„Da dođe Carstvo Tvoje”

Većina ljudi je upoznata sa onim što se naziva „Oče naš”. Mnogi mogu da ga recituju bez napora, praktikujući to bez razumevanja da je to samo model ili smernica kako se treba moliti. Naučio sam ga kad sam imao četiri godine. Počinje ovako: „Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; Da dođe carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu…” (Jevanđelje po Mateju 6: 9-10). Ova kratka molitva nastavlja se sa još tri stiha. Ali, od miliona koji je znaju i koriste, koliko njih zapravo misli o izrazu „Da dođe carstvo Tvoje” — ili „Da bude volja Tvoja [da se izvrši na zemlji Njegov glavni plan]”? Tokom 2000 godina, mnogi su u osnovi nastojali da prate Hristovu pouku, moleći se „Da dođe carstvo Tvoje”, a da nikada nisu razmišljali o zapanjujućem značenju te male fraze.

Da li ste Vi?

Tek nekoliko stihova kasnije, u istom poglavlju, Isus objašnjava: „Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati” (st. 33). Hrišćani moraju neprestano tražiti Carstvo Božje PRVO — iznad svega ostalog — u svom životu! Kako mogu to učiniti ako ne znaju šta je to — ili kada će doći — ili kako to utiče na njihovo spasenje?

Ali VI sada znate!

Da li ćete se moliti „Da dođe carstvo Tvoje”? Da li ćete osigurati „da svoju službu i izbor utvrdite” (Druga poslanica Petra 1: 10)? Da li ćete odoleti iskušenjima kao što je Hristos učinio? Da li ćete rasti, kvalifikovati se, i razvijati se u duhovnog karaktera — steći ćete više kesa [funti] nego kada ste počeli, tako da će Bog imati „dobitak” u odnosu na ono što je uložio u Vas? Ili ćete zakopati svoju kesu [funtu], i sa njom i priliku da vladate nad svim narodima u Božjem Carstvu — da druge učite pravom načinu života?

Da li ćete ispuniti [ostvariti, iskoristiti] Vaš VELIKI POTENCIJAL?