Da li je ovaj život sve što postoji? Mnoge religije propovedaju da znaju šta se dešava u trenutku smrti. Ali se ne slažu. Zašto takva pometnja oko ZAGROBNOG života? Zašto takva misterija — takvo neslaganje?

Ovo pitanje o životu posle smrti je vekovima mučilo čovečanstvo. Prisetite se da je pre više hiljada godina Jov pitao: „Kad umre čovek, hoće li oživeti [živeti ponovo]?” (Knjiga o Jovu 14: 14). Ovo pitanje ostaje do danas.

Većina onih koji se izjašnjavaju kao hrišćani veruje da ima besmrtnu dušu. Naučeni su da mrtvi idu ili u raj ili u pakao. Većina poslanika, jevanđelista i onih koji se bave religijom otvoreno govori „kad svi dođemo na nebo”. Oni to proglašavaju biblijskim učenjem. Ali da li je to istina?

Mi ne smemo da pretpostavljamo. Setite se još jednom, Isus je rekao: „No ZALUDU [UZALUD] me poštuju učeći naukama [nauke], zapovestima ljudskim [ljudske zapovesti]. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske (Jevanđelje po Marku 7: 7–8). Ljudi imaju svoje ideje, uvek zasnovane na biblijskim pretpostavkama. Ako je Biblija Božja Reč, moramo ispitati šta ona zapravo kaže, a ne šta ljudi kažu. Budite voljni da ostavite po strani [dugo] negovane tradicje i da ih zamenite jasnim Svetim pismom.

Onda budite voljni da verujete Bogu, ne ljudima.

Pre nego što odgovorimo na pitanje: „Da li postoji život nakon smrti?”, hajdemo ispitati šta se dešava u samom trenutku smrti. Kada je Jov pitao: „Hoće li [on] oživeti [živeti ponovo]?”, na šta je mislio kada je rekao „ponovo”? Ako su mrtvi u stvari i onako trajno živi, kako mogu živeti PONOVO?

Moramo razumeti!

Plata za grehe

Ako radite posao, Vi dobijate redovne plate. One predstavljaju zarade koje su Vam isplaćene za obavljeni posao. A šta je sa Bogom? Da li On ikada plaća zaradu? Rimljanima poslanica 6: 23 navodi: „Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.” Ovde se večni život suprotstavlja SMRTI – POGIBIJI! Plata za grehe je smrt, a ne život. Videćemo da ovo shvatanje nije uporedivo sa večnim mučenjem u paklu.

Nema misterije oko značenja plate koju poslodavac plaća zaposlenom za njegov rad. Zašto bi bilo zabune oko smisla značenja plate koju Bog plaća grešniku za njegova dela? On zlima plaća platu smrti – a ne život na nekom mestu mučenja. Biblija govori ono što znači i znači ono što govori.

Hajde da se vratimo na Jevanđelje po Jovanu 3: 16 i razmotrimo ga u drugačijem kontekstu! Nažalost, ovaj najpoznatiji i najčešće citirani stih gotovo niko ne razume. Primetite: „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.” Milioni citiraju ovaj stih, ali ignorišu jednu od najočiglednijih stvari.

Pročitajte ponovo. Primetite da tačno odslikava Rimljanima poslanicu 6: 23! Ovog puta, večni život se predstavlja u kontrastu sa POGIBIJOM – SMRTI.

Grčka reč prevedena kao pogibija je apolumi i znači „uništiti u potpunosti, umreti, izgubiti, poginuti”. Nema sumnje šta ove reči znače. “Kvarljivi” artikli, kao što su voće i povrće, jesu oni koji trule – dok ne budu „potpuno uništeni” ili „izgubljeni”. Ovo nije teško razumeti kada govorimo o bilo čemu drugom osim o ljudskom biću. Onima koji dobijaju spas je obećano da „ne [neće] poginu [poginuti]” nego „da imaju život večni”! Ako je pakao mesto večnog mučenja, onda ljudi koji tamo trpe imaju večni ŽIVOT. Ali stih kaže „da ne poginu”, a ne „da trpe večni život u mukama”.

Kako se reč pogibija odnosi na popularno učenje o paklu? Zašto je Bog inspirisao Jovana da koristi ovu reč ako to nije ono što je u stvari nameravao?

Duše da budu uništene

Ideja o paklu koji večno gori neodvojiva je od ideje da sva ljudska bića imaju besmrtne duše. Da li je ovo to što Bog kaže? Opet, odgovor je nedvomisleno NE!

Važno je da ispitamo trenutak kao uvod u bitno razumevanje. Prva knjiga Mojsijeva 2: 7 pokazuje da je čovek duša, a ne da ima dušu. Bog je rekao Adamu i Evi da će „umreti” ako jedu sa drveta poznanja dobra i zla. Prorok Jezekilje je (dva) puta rekao „da će duša koja sagreši umreti”. Jevanđelje po Mateju kaže da Bog može uništiti i dušu i telo u paklu (10: 28).

Videli smo šta je prorok Malahije pisao o stanju zlih koje je Bog uništio: „Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi [koji su ponosni] i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide [dolazi], veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane. A vama, koji se bojite imena mog, granuće Sunce pravde, i zdravlje će biti na zracima [krilima] Njegovim, i izlazićete i skakaćete kao teoci od jasala [kao telad iz štale]. I izgazićete bezbožnike, jer će oni biti pepeo pod vašim nogama u dan kad ja [to] učinim, veli GOSPOD nad vojskama” (Knjiga proroka Malahije 4: 1–3). Prorok Avdija naglašava: „I biće kao da ih nije bilo” (Knjiga proroka Avdije 1: 16).

Mrtvi će biti „potpuno mrtvi i nestaće” da će biti kao da nikada nisu postojali. Sigurno, ako bi se zauvek pekli u paklu sa milionima drugih, a drugi milioni „na nebu” ih gledali, ovaj stih bi se jedva mogao primeniti.

Da li su mrtvi svesni?

Šta se dešava baš u trenutku smrti? Šta se tačno dešava kada neko umre?

Ljudski umovi se razlikuju od životinjskog mozga intelegentnom mišlju. Verovatno, ako mrtvi nisu mrtvi, nego su stvarno još uvek živi, onda moraju biti sposobni za neku vrstu inteligentne misli. Moraju biti barem svesni svog okruženja. Hajdemo razmotriti niz spisa.

Prvo, obratite pažnju na Psalam 146: 3–4: „Ne uzdajte se… u sina čovečijeg… iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: [U] taj dan [tom danu] propadnu sve pomisli njegove.” Kada ljudi umru, njihove misli se odmah završavaju –„baš u taj isti dan”. To kaže Vaša Biblija.

Ovaj stih takođe se ne slaže sa idejom da mrtvi ili žive na nebu ili svesno pate na mestu mučenja. Mogli bismo pretpostaviti da bi ako uživaju u spasenju, sugurno znali da je tako! Mogli bismo takođe pretpostaviti da bi, ako pate, znali da je tako. Mogu li mučenici nekako biti nesvesni svoje patnje?

Pitajte se: koja bi bila poenta njihove patnje ili njihovog uživanja u spasenju ako oni to ne mogu znati? Smrt (u stvari život?!) u paklu bi morala biti kao da su u komi — potpuno nesvesni šta se događa oko njih – dok njihov čulni nervni sistem oseća veoma jake bolove od opekotina. Kako bi to moglo?

Uzmite [kao primer] sledeću analogiju. Pre nego što neko ide na veliku operaciju, on je pod anastezijom – bez svesti – da ne bi osetio bol. Medicinski doktori to razumeju – zašto to ne bi razumeli teolozi i oni koji se bave religijom? Zašto negiraju jednostavne tvrdnje Biblije?

Neki voljno ignorišu Sveto pismo. Oni tvrde da samo „telesne” misli prestaju, u smislu da mrtvi napuštaju ovozemaljsku oblast i dožive neku misterioznu, drugačiju, novu vrstu „misli”. Naravno, to je smešno i Biblija to ne kaže, ali trebalo bi barem ispitati ideju.

Hajdemo sada razmotriti još direktniji stih: „Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa… (Knjiga propovednikova 9: 5).

Iskreni čitalac ovo ne može pogrešno razumeti! Ništa znači ništa!

Solomon takođe beleži: „Jer šta biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh [dah]; i čovek ništa nije bolji od stoke… Sve ide na jedno mesto; sve je od praha i sve se vraća u prah” (Knjiga propovednikova 3: 19–20).

Sad razmotrie Psalam 115: 17: „Neće Te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti [u tišini].” Smrt znači „tišina”. To se sigurno ne slaže sa popularnim idejama da milioni mrtvih plaču i vrište u agoniji – ili odmah dobijaju večni život na nebu ili bilo gde drugo, sa milionima drugih koji navodno razgovaraju, pevaju, sviraju harfe i slave Boga. Nijedna scena se ne može opisati kao TIŠINA!

Psalam 6: 5 dalje objašnjava da mrtvi ne doživljavaju svesno pamćenje. Primetite: „Jer mrtvi ne spominju [ne sećaju se] Tebe; u grobu ko će Te slaviti?” Da li neko može ozbiljno da navede da bi mrtvi, koji pate u paklu, mogli iskusiti normalan raspon ljudskih osećanja, ali da nisu svesni Boga – da Ga se ne mogu „sećati”? Da li bi Bog ljude stavio u „pakao” i ostavio ih da pate zauvek se pitajući kako su tamo stigli – KO ih je tamo stavio – jer se ne „sećaju” ničega što je povezano sa BOGOM? Mogli bismo pitati: ali koliko ljudi uopšte znaju za

ovaj pasus?

Primenjujući isto pitanje na one koji su dobili spas još je smešnije. Da li bi se ljudi mogli nekako „valjati po nebu ceo dan”, a biti nesvesni toga da su u prisustvu Boga ili čak [nesvesni] toga ko je On?

Ne! Kad ljudi umru, oni su MRTVI!

Do sada, nismo objasnili sve o životu posle smrti, ali znamo da se dalji život ne dešava u trenutku smrti! Ustanovili smo da kada osoba umre, ona je mrtva! Ali šta se onda događa?

Vaskrsenje mrtvih

Prvo pravilo proučavanja Biblije je uvek dozvoliti Bibliji da tumači Bibliju. Držite se jednostavne istine koju ona sadrži i prazne – i konstantno plitke i smešne – čovekove ideje će padati kao kule od karata.

Evo zašto mrtvi nemaju znanje ili sećanje na Boga.

Isus je rekao: „Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će SVI koji su u grobovima čuti glas Sina Božijeg, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda [grčki: sud]” (Jevanđelje po Jovanu 5: 28–29).

Hristos je shvatio da će za većinu to biti zapanjujuće. Zato je rekao učenicima da se „ne dive [čude] ovome” – razumeo je da će se većina ljudi čuditi kada pomisli da su svi koji su ikada živeli sada „u grobu” i čekaju vaskrsenje! Ni Vi ne bi trebalo da se divite Hristovim rečima. Prihvatite ih! Rekao je da su „svi” u grobu, a ne samo „neki”.

Ne postoje svesne misli niti sećanje na Boga posle smrti jer će svi koji su ikada umrli biti vaskrsnuti, ili u večni život, ili na sud. To kaže Božja Reč.

Nije ni čudo što je David rekao: „A ja ću u pravdi gledati lice Tvoje; kad se PROBUDIM, biću sit [zadovoljan] od prilike [vida] Tvoje[g] (Psalmi Davidovi 17: 15). Shvatio je da je vaskrsenje buđenje natrag u život.

Videli smo da se Jov, poput Davida, takođe nadao vaskrsenju. Primetite stihove koji se odnose na njegovo ranije pominjano pitanje: „O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me [u tajnosti] dokle ne utoli [prođe] gnev Tvoj [Božje nadolazeće ljutnje i „gnev” nad određenim narodima], i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti [setiti]! Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena. Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati” (Kniga o Jovu 14: 13–15).

Jov nije pitao da Bog samo sakrije njegovo telo u grobu. Zamolio je Boga da ga „sakrije… zadrži… postavi… seti [ga] se”. Takođe je prepoznao da će ga Bog čuvati kao „tajnu”. Zapitajte se kako se to poklapa sa boravkom na nebu ili u paklu. Ako je to slučaj, Bog bi bio prilično loš u čuvanju tajne, i ostatak stiha ne bi imao smisla. I zašto bi Bog trebalo da se „seti” Jova ako mu je određeno da u trenutku smrti ide odmah na nebo, ili ako se spasenje daje odmah nakon smrti? Obojica (Bog i Jov) znaju da će on čekati vaskrsenje hiljadama godina.

Sada pogledajte Jovovo pitanje – „Kad umre čovek, hoće li oživeti [živeti ponovo]? Ako bi Jov još uvek bio živ u smrti, kako bi onda mogao „ponovo da živi”? Jov je znao da će „čekati… u grobu” svoje vaskrsenje u „određenom trenutku” kada će biti „promenjen”. Znao je da je ponovno življenje ekvivalentno ponovnom rođenju.

Ali šta je značilo to da će biti promenjen?

Videli smo da je Pavle pisao o „promeni” koja očekuje sve prave hrišćane. Čitajte ponovo Korinćanima poslanicu Prvu 15: 51–52, 54: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti [spavati], a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi… i mrtvi će ustati… A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, ONDA [još ne] će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždre SMRT.” Ponavljam, sigurno je da je svetu skoro potpuna misterija da buđenje i promena dolaze na vaskrsenju.

I opet, moramo se pitati, kako bi neko mogao da pređe iz „smrtnog” u „besmrtnog” ako već ima besmrtnu dušu? Ova ideja je takođe misterija – ali, su za razliku od Božjih misterija, ovu osmislili ljudi i ona se ne može razumeti ili razrešiti jer nema smisla.

Da li vidite besmislenu logiku ljudi kada ignorišu jednostavne spise [jasno Sveto pismo]?

Baš kao što je Jov shvatio da će biti „promenjen” i David shvatio da će se „probuditi”, Pavle je shvatio da će se hrišćani „promeniti” – probuditi iz „sna” – čim vaskrsenje dođe. Na vaskrsenju ljudi će se bukvalno probuditi iz smrti.

Zapitajte se: kako ljudi mogu vaskrsnuti ako su već živi i imaju besmrtne duše? Jedino mrtvi, kao Hristos iz grobnice, treba da se vrate natrag u život. To je svrha vaskrsenja. Nemojte dozvoliti da vas varaju prevaranti koji kažu: „Vakrsenje se odnosi samo na telo, jer je duša ostala živa!” Već ste videli brojne spise koji se ne slažu sa takvim zabludama.

Po najosnovnijem ispitivanju, ideje inteligentnih ljudi često su izložene kao otvorene gluposti. Ljudi su izmislili popularni koncept pakla kao sredstvo zastrašivanja ljudi da bi pratili lažne religije koje su izmislili. Pravi Bog nikada ne bi pekao ljude čitavu večnost – a da im ne dozvoli da sasvim izgore, da milostivo okončaju svoju patnju. Ovo bi samo monstrum radio. Ali onda, bogovi izmišljeni od strane ljudi će „raditi” i „podučavati” sve što su njihovi ljudski „dizajneri” odlučili za njih.

Milijarde su živele i umrle bez ikakvog poznavanja imena Isusa Hrista i bez ikakve prilike za spasenje. Ako oni koji nisu spaseni nakon smrti idu direktno u pakao, onda više od polovine ljudi koji su ikada živeli još uvek tamo živi!

Pošto se nijedan čovek nikada nije vratio iz smrti da ponudi izveštaj iz prve ruke – naravno, svet obiluje glupim pričama i izmišljotinama u tabloidima – mi moramo ili da verujemo u te ideje ili da pretražujemo u spisima [U Svetom pismu] šta Bog otkriva o toj temi.

Nekoliko vaskrsenja

Imajte na umu da će „svi što su u grobu” na kraju vaskrsnuti. Zapravo, ovo se odnosi na vaskrsenje koje će se dogoditi pri kraju Božjeg plana rukovođenja čovečanstvom. Otprilike 1000 godina pre tog vremena, dogodiće se još jedno vaskrsenje. Otkrivenje 20 detaljno izlaže oba vaskrsenja. Stih 4 objašnjava da će, nakon ranijeg, sveci carevati na Zemlji sa Hristom 1000 godina nakon što je Sotona bio svezan (st. 1–2). Mi ćemo još razgovarati o glavnom (najvažnijem) vaskrsenju kasnije, ali stih 5 zatim objašnjava da „ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina”.

Po navršetku 1000 godina, doći će vaskrsenje na koje je Isus upućivao. Ovo će uključivati milijarde ljudi, još od Adamovog vremena, koji nikada nisu imali priliku da (sa)znaju istinu. Sada nastavite u Otkrivenju 20: „I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zamlja, i mesta im se ne nađe. I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše… po delima svojim” (st. 11–12).

Ovaj period se naziva Presuda velikog belog prestola, tokom kojeg će dodatne milijarde ljudskih bića imati priliku da nauče istinu. Bog će im dati Svoj Duh. Većina će rasti, savladati i kvalifikovati se za spasenje i pridružiti se svima onima koji su im prethodili u ranijem [pređašnjem] vaskrsenju.

Knjiga proroka Jezekilja ukazuje na još jedno vaskrsenje. Ona sadrži fascinantno poglavlje koje opisuje, vizionarski, dolinu suvih kostiju. Skoro svako dete u Nedeljnoj školi [crkveno učenje] peva o kostima opisanim u ovoj viziji, ali bez razumevanja. Odvojte vreme da pročitate 37. poglavlje u celini. Ono prikazuje milione koji su bili deo fizičke nacije drevnog i modernog Izraela (svih 12 plemena, a ne samo Jevreja) kojima je data prilika za duhovno spasenje koje im Bog nikada nije ponudio u Starom zavetu.

Stih 11 opisuje ih kao da su [bez nade] „prođe nadanje naše”. Jezekilj je upućen da govori sa ovom ogromnom gomilom nepovezanih suvih kostiju. Primetite: „Ovako veli… GOSPOD: „Evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu”” (st. 12). Ovde, milioni su opisani kao da su vaskrsli iz svojih „grobova”. Očigledno je da je vaskrsenje koje ovo opisuje fizičko postojanje, vraćanje natrag u telo i krv. Pogledajte šta se dešava dalje.

Jezekilj nastavlja da govori sa kostima: „Ovako govori Gospod GOSPOD (BOG) ovim kostima… Gle, ja ću metnuti u vas duh [dah], i oživićete. I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh [dah], i oživećete” (st. 5–6). Stihovi 13–14 dodaju: „I poznaćete [još ne] da sam ja GOSPOD, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji…”

Kada će Izrael saznati šta se dogodilo? Jednom kada budu vaskrsnuli! Slično kao vaskrsenje milijardi u Otkrivenju 20, tek će tada Izrael „znati” da ih je Bog izveo iz groba.

Usputna beleška: ja sam savetovao nekoliko ljudi koji su razmišljali o samoubistvu. Svi koji su u iskušenju da iskoriste ovaj lak izlaz, misleći da će time okončati svu svoju patnju i tugu treba da razmotre sledeće: kada ljudi umru, oni ne znaju ništa. Ne postoji svest o prolasku vremena, bilo dana ili vekova. U stvari, oni će se odmah probuditi – bez svesti o prolasku vremena – i otkriće da još uvek imaju sve svoje stare nevolje, i sebi su dodali krivicu za samo ubistvo! Samoubistvo, dakle, ne čini ništa boljim. To ih čini mnogo gorim, i to odmah!

Poglavlje vaskrsenja

Poglavlje 15. Prve poslanice Korinćanima prozvano je „poglavlje vaskrsenja”. Već smo ga citirali, ali hajde da pogledamo detaljnije ovo poglavlje. Ono pruža više detalja na temu vaskrsenja.

Stih 26 kaže: „A poslednji će se NEPRIJATELJ [koji će se] ukinuti, [je] smrt.” Na sahranama, svetski poslanici često opisuju smrt kao „starog prijatelja” kojeg susrećemo na kraju „životnog puta”. Zar niste često čuli ovu ili sličnu frazu u ovim prilikama? Biblija naziva smrt NEPRIJATELJEM! – a kod neprijatelja nema ništa „prijateljsko”!

Stihovi 22–23 kažu: „Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu SVI oživeti [vaskrsenjem]. Ali svaki u svom redu [po svom redosledu]…” Obratite pažnju na dva mesta. Prvo, svaka osoba će imati priliku za spasenje. Drugo, prilika svake osobe će doći „po svom sopstvenom redosledu”. Videli smo da svi delovi Božjeg plana nisu ispunjeni u jednom vaskrsenju.

Stih 23 se nastavlja u stihu 24: „Novina Hristos [Hristos prvi novi plod]; a potom oni koji verovaše Hristu o Njegovom dolasku [oni koji su Hristovi na Njegovom dolasku]. Onda kraj [tada dolazi kraj]…” Hristos je bio početak – „novina [prvi plod]” – dolazećeg vaskrsenja, u koji će biti uključeni svi sveci. A „tada dolazi kraj” upućuje na ostatak Božjeg divnog glavnog plana, koji će se nastaviti pošto se Carstvo Božje uspostavlja na Zemlji na Hristovom povratku.

To vreme je baš pred nama.

Ulazak u Carstvo

Biblija uči da Božje carstvo vlada nad ljudima i narodima na Zemlji. Nacije nisu veći deo Carstva nego što je prosečni građanin u bilo kojoj zemlji deo vlade koja vlada nad njim. Čovek mora UĆI u Carstvo da bi bio u njemu. Za razliku od onih kojima ono upravlja, moramo pitati ko je zapravo u Carstvu? (Poglavlje 11 će ovo objasniti detaljnije.)

Prisetite se da je Pavle pisao: „A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje. Evo vam kazujem tajnu…” (Korinćanima poslanica Prva 15: 50–51). Svakako, kao što je ranije pomenuto, ovo je misterija skoro svih – da ljudska bića od krvi i mesa ne mogu ući u Carstvo Božje – da se samo tokom vaskrsenja prethodno duhovno začeta ljudska bića menjaju [pretvaraju] iz tela [mesa] u duh. Videli smo da se u ovom trenutku – i jedino u ovom trenutku – pravi hrišćani „ponovo rađaju”. Ako ćemo samo verovati jasnoj istini Biblije, oni koji nasleđuju Carstvo Božje ne mogu obuhvatiti i ljude od krvi i mesa!

Mnogi falsifikati su zamenili pravilno razumevanje toga šta je Carstvo Božje.

Iskaz u Jevanđelju po Jovanu 3, jedino kratko naveden u poglavlju 2, obično pogrešno shvataju ljudi koji veruju da se u ovom životu mogu „ponovo roditi” (dok su još od mesa i krvi) i, stoga, mogu „videti” Carstvo Božje u ovom životu (st. 3).

U ovom iskazu, farisej [jevrejski sveštenik] Nikodim je prišao Hristu i priznao u stihu 2: „Ravi! [Rabine!] Znamo da si ti učitelj od Boga došao.” Jasno je priznao da je znao ko je bio Hristos i koga je (Bog) poslao na Zemlju. Primetite da Nikodim nije govorio samo u svoje ime kada je rekao „[mi] znamo”. On je mislio i na druge fariseje [jevrejske sveštenike] koji su prepoznali ko i šta je Isus Hrist. Ovi lideri [vođe] nisu mogli da poreknu božju moć očiglednu u čudima koje je Isus činio.

Religijski lideri – fariseji [jevrejski sveštenici] – dobro su razumeli da je On bio „učitelj koji je došao od Boga” sa istinom. Ali, uprkos tome oni su Ga i dalje nazivali bogohulnikom, pijanicom, jeretikom, pobunjenikom, kopiletom, neznalicom, opsednutim demonom, lažnim prorokom, drugom poreznika i grešnika itd. – i razapeli su Ga!

Hristos je rekao Nikodimu: „Ako se ko NANOVO NE RODI, ne može videti carstvo Božije” (st. 3). Objašnjavao je da se samo u procesu ponovnog rođenja može zapravo „videti” Carstvo. Dakle, postoji ograničenje u tome ko ga može videti. Svako može videti fizičke stvari. Ovo nije istina Carstva Božjeg. Shvatite ove kritične tačke na koje je Hristos upućivao.

U stihu 5, Hristos odgovori da ako se ko ne „rodi vodom i Duhom”, on „ne može ući u carstvo Božije”. Da, Carstvo jeste nešto u šta se „može ući” – ali stih 6 objašnjava Hristovu frazu „rođenja od vode i Duha”. On kaže: „Šta je rođeno od tela, telo JE; a šta je rođeno od Duha, duh JE.” Videli smo da telo [meso] i krv ne mogu ući u Carstvo Božje – ali duh može! – i da ne bi bilo mesta za nesporazum, Hristos je uporedio duh sa vetrom.

Vetar i duh su nevidljivi. Hristos je rekao Nikodimu: „Duh diše gde hoće [Vetar duva tamo gde bori] [vodi], i glas [zvuk] njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovek koji je ROĐEN OD DUHA” (st. 8). Oni rođeni od duha biće poput vetra – biće NEVIDLJIVI!

Ali kada se ova promena iz fizičkog u duhovni sastav događa?

Prisetite se da Korinćanima poslanica Prva 15: 49 tumači: „I kako nosimo obličje zemljanog [telesnog], tako ćemo nositi [u budućnosti – na tom vaskrsenju] i obličje nebeskog.” Stih 53 nagoveštava: „Jer ovo raspadljivo [telo svakako je raspadljivo] treba da se obuče u neraspadljivost [oni rođeni od Boga su duh], i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.” Upravo u tom trenutku se telo menja u duh.

Čak i preobraćena ljudska bića su još sastavljena od tela [mesa] – od zemljane prašine. Bog će promeniti njihovo telo u duh na tom vaskrsenju. Svi koji uđu u Carstvo Božje moraju biti napravljeni – sastavljeni od – DUHA! (Da biste saznali više o ovoj temi, pročitajte našu knjižicu Šta znači „Novo rođenje”?)

Hajdemo istražiti ovo detaljnije. Jevanđelje po Mateju 22: 30 kaže: „Jer o [u] vaskrsenju niti će se ženiti ni udavati; nego su kao anđeli Božji.” Jevrejima poslanica 1: 7 pokazuje da su anđeli načinjeni od duha. Ovo je važno razumeti o našem sastavu [od čega smo sastavljeni] na vaskrsenju. Ali nemojte pogrešno shvatiti i misliti da je Hristos govorio da će vaskrsli sveci zapravo biti anđeli. On je samo mislio [hteo da kaže] da će oni biti „kao” anđeli, jer se ni anđeli ni sveci ne žene.

Postati duhovno svestan

Sada ćemo ponovo skrenuti pažnju na najvažnije razumevanje primanja Božjeg Duha – i kako On čoveka vodi.

Prisetite se Rimljanima poslanice 8: 6 još jedanput: „Jer telesno [fizičko] mudrovanje SMRT je, a duhovno mudrovanje ŽIVOT je i mir.” Svako ko je primio Božji Duh konačno ima život urođen u njemu. To znači da ima potencijal da postane „naslednik” sa Hristom. Hajde da navedemo ovo ponovo kako bismo ga naglasili: ovo je apsolutno izvanredno razumevanje – potpuno nepoznato svima osim rasutoj nekolicini na Zemlji danas!

(Ovde moramo dodati jedan srodni prilog. Svi zastupnici „prava abortusa” treba da imaju na umu tačno to kada Bog kaže da život postoji – da začeti hrišćanin, onaj koji je duhovno svestan, [on] već ima večni život urođen u sebi. Kao fetus koji se može pobaciti pre rođenja, tako i hrišćanin svakako može biti „pobačen” — to jest može skrenuti s puta ka spasenju I večnom životu. Ali jasni biblijski obrazac je da život počinje u trenutku fizičkog začeća sigurno kao što počinje u trenutku – u momentu – duhovnog začeća.)

Većina ljudi je zavedena verovanjem da su hrišćani samo zato što su „prihvatili Isusa” ili „doneli odluku za Hrista” ili „dali svoje srce Gospodu” – ili nekim drugim sličnim verovanjem. Oni su prevareni verovanjem da ih, ako se pridruže crkvi ili se izjasne da su „ponovo rođeni”, to čini hrišćanima. Kako sasvim pogrešno i suprotno od jasnih reči Biblije!

Hrišćanin je onaj koga VODI Božji Duh!

U stvari, Biblija kaže da ceo svet sada čeka vaskrsenje kada se telo menja [pretvara] u duh. To je tada kada će se sinovi Božji otkriti. Obratite pažnju:

„Jer čekanje [najbrže iščekivanje] tvari [stvorenja] [grčko: stvaranja, kreacije] čeka da se jave sinovi Božiji… Da će se i sama tvar [stvorenje, kreacija] oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži [pati] s nama do sad” (Rimljanima poslanica 8: 19, 21–22). Ovaj stih pokazuje da celo stvaranje [kreacija] čeka „prijavu”„Božjih sinova”. Ona „stenje” i „trpi” (trudi se) oko ovog porođaja – ovog ROĐENJA – začetih Božjih sinova, ponovo rođenih na vaskrsenju i na Hristovom povratku.

Crkva hrani svoju decu

Podsetimo se da se Hristova Crkva naziva „gornji Jerusalim” — „koji je mati svima nama” (Galatima poslanica 4: 26). Jevrejima poslanica 12: 22–23 čini to jasnim: „Nego pristupiste [došli ste]… Jerusalimu nebeskom… K saboru i ckrvi… koji su napisani na nebesima.” Ne piše da je Crkva na nebu, već da su oni od Crkve „napisani na nebesima [nebu]”. Ovo je zato što mrtvi u Hristu sada čekaju vaskrsenje.

Kao Majka, crkva hrani i brine se za Božje ljude – svoju decu. Petar je naredio sveštenicima: „Pasite [hranite] stado Božije, koje vam je predato [među Vas], i nadgledajte ga… dragovoljno” (Prva poslanica Petra 5: 2). Podsetite se da je Pavle učinio Crkvu Majkom još jasnije: „Da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristovog; Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine Hristove” (Efescima poslanica 4: 12–13).

Dva dodatna stiha u ovom kontekstu pokazuju da Božja „deca”, kao i sva druga deca, treba da „odrastu”. Primetite da je Crkva takođe odgovorna za zaštitu Božjeg stada od pogrešnih doktrina: „Da NE budemo više MALA DECA, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke [doktrine], u laži čovečijoj [snagom ljudi], putem prevare [lukavom spretnošću, kojom čekaju da prevare], Nego vladajući se po istini i ljubavi da u svemu UZRASTEMO u Onome koji je glava, Hristos” (st. 14–15).

Dužnost službe [sveštenika] jeste da Crkvu nauči istini i upozori na opasnosti od prevare lažnih doktrina.

Dakle, začeto Božje dete raste u utrobi svoje majke – Crkve – kao i svako drugo dete koje raste tokom devet meseci gestacije. Dok su u utrobi Crkve, svi začeti sinovi se hrane potrebnim duhovnim hranjivim materijama kako bi se dovoljno razvili da bi se mogli roditi u Carstvu kao neraspadljiva Duhovna bića.

Hrišćani se moraju duhovno razvijati i sazreti u materici. Ljudski fetusi počinju na mikroskopskoj veličini i rastu do vremena rođenja. Novozačeti hrišćanin raste na isti način. Na početku je 99,9% duhovno nezreo i polako napreduje do duhovne zrelosti – i ROĐENJA!

Hrist prvorođeni – među mnogima

Kada govori o Hristu, Rimljanima poslanica 1: 3–4 kaže: „O sinu svom [Što se tiče Njegovog Sina Isusa Hrista], koji je po telu rođen od semena Davidovog, A posvedočen silno [sa silom] za Sina Božijeg Duhom svetinje, po vaskrsenju iz mrtvih.”

Većina je čula da je Isus bio Sin Božji, ali On je samo „proglašen” Sinom Božjim u pravom smislu „vaskrsenjem iz mrtvih”. Naravno, On je već bio začeti Sin Božji pre Njegovog rođenja u Carstvu u vremenu Njegovog vaskrsenja.

Ovaj stih pokazuje da je Hristos fizički rođen od Marije, da je poticao od Davida „po telu” i da je duhovno rođen Sin Božji „duhom svetinje… po vaskrsenju iz mrtvih”.

Vraćajući se na Rimljanima poslanicu 8, možemo bolje razumeti zašto. Zapamtite ovo o Hristovom rođenju: „Jer koje napred pozna [koje je predvideo] one i odredi [njih je takođe predodredio] da budu jednaki [da se usklade] obličju Sina njegovog, da bi On bio PRVOROĐENI MEĐU MNOGOM BRAĆOM” (st. 29).

Hristos je samo prvi „ponovo rođeni” Sin Božji. „Mnoga braća” (većina onih sa Božjim Duhom tokom 6000 godina) pridružiće mu se nakon Njegovog povratka. Ovo je apsolutno zadivljujuće razumevanje poznato jedino nekolicini pozvanih danas (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65).

Bez nade?

Svet ne zna ništa što ste pročitali. Zaglavljen je u uske močvare ljudskih problema i događaja. Niko zaista ne može reći šta sutradan nosi – dok se mnogi drugi samo nadaju da će doći sutra, za sebe i za svet.

Beda, konfuzija, rat, glad, bolest, neznanje, siromaštvo i nedostatak harmonije – sve na globalnoj skali – ostavlja mnoge bez nade. Svakom ljudskom biću potrebna je nada – da uliva razlog postojanja, ili čak i razlog nastavka zbog surovih okolnosti koje neminovno okružuju i određuju njihove živote.

Sve nacije i ljudi teže miru, radosti i prosperitetu. Lideri obećavaju sve te stvari, ali nikada to stvarno ne donesu. Vojske se bore za njih, ali uvek bez krajnjeg uspeha. Milioni se mole za njih, ali njihove molitve ostanu ne uslišene. Svetski mir, sreća i prosperitet za sve ostaju neuhvatljivi više nego ikad.

Ali Biblija kaže da će te stvari doći – i to uskoro. Sledeće i poslednje poglavlje objašnjava kako!