Većina ljudi nikada ne razmišlja ZAŠTO veruje u to što veruje ili radi to što radi. U svetu ispunjenom popularnim običajima i tradicijama, malo ko pokušava da razume poreklo stvari. Većina bez sumnje prihvata uobičajene verske prakse bez pitanja, odlučujući da radi ono što rade svi drugi, jer je lako, prirodno i prijatno — mogu biti „u korak” [sa ostalima].

Većina prati ono kako su naučeni, pretpostavljajući da je ono u šta veruju i ono što rade ispravno. Svoja uverenja uzimaju zdravo za gotovo i nikada ne daju sebi vremena da ih DOKAŽU.

Nigde ovo nije više istinito nego u svetkovanju Božića, Uskrsa, Nove godine, Noći veštica, Dana Svetog Valentina i drugih navodnih hrišćanskih praznika. Mnogo miliona slavi ove dane ne znajući zašto — ili odakle potiču. Većina pretpostavlja da su „pronađeni u Bibliji”, jer vide milione nominalnih hrišćana kako ih svetkuju. Sigurno stotine miliona ljudi ne mogu pogrešiti.

Ili mogu?

Evo šta je Hrist rekao o popularnim običajima i tradicijama ovog sveta: „No ZALUDU [UZALUD] me poštuju [obožavaju] učeći naukama [podučavajući nauke] zapovestima ljudskim… dobro UKIDATE ZAPOVEST Božju da svoj običaj sačuvate” (Jevanđelje po Marku 7: 7, 9).

Biblija u stvari pominje Božić i Uskrs — i neke druge poznate praznike — ali ih oštro osuđuje kao paganske običaje. Dokaz je neoboriv da su ovo dani „tradicije” i „zapovesti ljudske”. Ali ogromna mnoštva ih svejedno slave, naizgled zadovljni time što poštuju Hrista uzalud!

Pošto Biblija osuđuje ove gotovo uneverzalno posmatrane „uvedene u hrišćanstvo” ljudske praznike, kako su oni ušli u popularnu praksu?

Otvorite svoj um

Morate biti spremni da otvorite svoju Bibliju i iskreno prihvatite ono što piše o ljudskim praznicima — i o Božjim svetim danima. Gotovo je univerzalno podučavano da su ove godišnje biblijske subote [šabati] „ukinute” — da su bile samo za drevni Izrael ili „Jevreje”. Mnogi su pretpostavili da ih je Hrist „prikovao na krst” kao i sve ostalo u Starom zavetu.

Većina ljudi snažno brani ono što su pretpostavili da je ispravno ili biblijsko. Oni će čitati sa predrasudama bilo šta što je u suprotnosti sa njihovim pretpostavkama.

Ako ćete odvojiti vremena da pročitate ovu knjižicu, zašto ne biste barem čitali otvorenog uma — i bez predrasuda? Pitajte Boga da Vas vodi — da Vam pomogne da DOKAŽETE šta On kaže u Svojoj Reči. Sveto pismo je „korisno za karanje [pogodno za korekciju]” (Timotiju poslanica Druga 3: 16) za sve koji su voljni da je prihvate — za sve koji iskreno žele da služe i ugađaju Bogu.

Biblija je inspirisana Božja Reč — Njegova napisana knjiga uputstava čovečanstvu. Ona odgovara na svako važno pitanje u životu i objašnjava kako se živi — ona otkriva put ka spasenju!

Timotiju poslanica Druga 2: 15 zapoveda: „Postaraj [Uči] se da se pokažeš pošten pred Bogom, kao radin [radnik] koji se nema šta stideti, i pravo upravlja rečju istine”. Bog očekuje da znamo Njegovu Reč kako bismo mogli da delujemo po njoj.

Pravilno proučavanje Biblije vodi do odobrenja od Boga. I Stari i Novi zavet kažu: „Ne živi čovek o samom hlebu [samo od hleba], no [već] o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih” (Jevanđelje po Mateju 4:4; Peta knjiga Mojsijeva 8: 3).

Pavle je objasnio da su ljudi sluge bilo čemu i koga god slušaju: „Ne znate li [Znate li] da kome dajete sebe za sluge u poslušanje, sluge ste onog koga slušate, ili greha za smrt, ili poslušanja za pravdu?” (Rimljanima poslanica 6: 16). Ljudi ili služe i pokoravaju se Bogu i dobijaju večni život (st. 23) — ili služe i pokoravaju se grehu i zarađuju večnu smrt!

Ako je Bog jednom zapovedio da se svetkuju određeni SVETI DANI, zar ne bi trebalo da budete sigurni zašto odlučujete da ih ne slavite? Bez obzira na to koliko prijatna doživotna praksa može biti, zar ne bi trebalo da zasnujete svoju odluku da je nastavite na dokazu — čvrstim dokazima — umesto na pretpostavkama?

Bog kaže: „Ali na koga ću pogledati? Na nevoljnog [koji se kaje] i na onog ko je skrušenog [siromašnog] duha i ko drhće od moje reči” (Knjiga proroka Isaije 66: 2), i „Kušati [Kušajte] koje je dobra i ugodna [prihvatljiva] i savršena volja Božija” (Rimljanima poslanica 12:2).

Hoćete li iskreno, otvorenog uma, tražiti i drhtati pred istinom Božje Reči o NJEGOVIM SVETIM DANIMA — ili ćete ići zajedno sa masom i njihovim tradicijama ljudskih paganskih praznika?

Božja vremena i zakoni

Denominacije ovog sveta će često priznati da se napola trude da očuvaju devet od deset zapovesti. Tipično, oni će priznati da je pogrešno ukrasti, ubiti, žudeti, svedočiti lažno, i počiniti preljubu. Oni će takođe priznati — tvrdeći da prate Boga opisanog u prvoj zapovesti — da su u osnovi dobre stvari da se čine poštovanje oca i majke, izbegavanje idolopoklonstva i uzimanje Božjeg imena uzalud. Međutim, većina postupa loše kada se zapravo pridržava tih devet zapovesti i uči da ih je Hrist ukinuo i „sačuvao za nas”. Ali većina se slaže, barem prećutno, da su ovih devet zapovesti „lepa načela”.

Promislite. Druga knjiga Mojsijeva 20: 8-11 otkriva da je svetkovanje Subote [Šabata] četvrta zapovest — i temeljni Božji zakon! Šabat je učinjen svetim — načinjen u sveto vreme — od strane Boga u vreme stvaranja. Bog nikada nije odobrio ili učinio svetom nedelju, prvi dan sedmice [hebrejski kalendar]. Hristos je nastavio da slavi [Subotu] Šabat (Jevanđelje po Luki 4: 16; Jevanđelje po Marku 2: 27-28). Isto je činio i Pavle (Dela apostola 13: 42, 44; 17: 2; 18: 4) — kao i novozavetna crkva. U Drugoj knjizi Mojsijevoj 31, [Šabat /Subota] bila je određena „zauvek” i da se slavi „večno” od strane svih „generacija” Božjeg naroda.

Teolozi i religiolozi su dugo učili da je istinita Subota [Šabat] Biblije sedmi dan. Subota, a ne nedelja, je sedmi dan u nedelji [sedmici]. Dobar rečnik to pokazuje. A nedeljni ciklus se nikada nije menjao. Međutim, poslanici ovog sveta su morali pažljivo da izmisle „objašnjenja” koja odbacuju mnoge jasne spise o Božjoj zapovesti da se svetkuje Njegova Subota [Šabat]. Umesto dozvoliti Božjoj Reči da promeni njihovo verovanje u skladu s Njegovom istinom, oni menjaju reči i značenja kako bi ih prilagodili svojim verovanjima! Oni pravdaju svetkovanje nedelje — iako Božja Reč nikada nije opravdala svetkovanje nedelje! Isto je i sa godišnjim svetim danima.

Bog je uvek govorio: „Sećaj se dana odmora [Subote/Šabata], da ga svetkuješ” (Druga knjiga Mojsijeva 20: 8). On nikada nije rekao: „Seti se prvog dana (dana paganskog sunca, sun’s day) da ga svetkuješ”, niti je ovlastio Svoju Crkvu niti čovečanstvo da tako rade. Niti je ikada zapovedio ili dozvolio svom narodu da održava brojne druge paganske festivale i dane praznika. Oduvek je zapovedao protiv njihovog poštovanja, a rana novozavetna crkva je slavila Božje svete dane više od četiri veka — sa svojim sledbenicima i danas još uvek čini isto!

Božić i Uskrs nemaju nikakve veze s Bogom i oboje se osuđuju u Svetom pismu najoštrije moguće. (Možda biste želeli da pročitate naše knjižice Pravo poreklo Božića i Pravo poreklo Uskrsa da biste saznali više o ovim praznicima koje su ljudi iskoristili da zamene istinite [prave] Božje svete dane.)

Mnogi paganski festivali, uključujući Božić (Saturnalija), Uskrs (festival boginje Ištar), Noć veštica, Novu godinu, Dan Svetog Valentina, obožavanje sunčevog dana, bili su slavljeni širom Rimskog carstva mnogo pre Hristovog prvog dolaska. Za vreme vladavine rimskog cara Konstantina, otpadnički lažni sistem ih je jednostavno usvojio u praksi i na sve prisilio građane carstva pomoću sredstava građanske vlade.

Knjiga proroka Danila 7: 25 upozorava na dominantnog lažnog vođu, koji „pomišljaće da promeni vreme i zakone”. Iako je ovaj specifičan događaj još uvek pred nama, bilo je predhodnika koji su preduzimali slične akcije. Najočigledniji načini na koje je „crkvenstvo” falsifikovalo Božja sveta vremena i zakone jesu zamena Njegove Subote [Šabata] poganskim danom sunca, menjajući na taj način Njegov četvrti veliki zakon (mnogi govore o nedelji kao da je to njihov „Šabat”) — i zamenjivanje Njegovih godišnjih svetih dana brojnim paganskim praznicima koje su Rimljani i Grci vekovima praktikovali.

Ali postoje i drugi načini na koje je nominalno hrišćanstvo menjalo Božje načine za obeležavanje vremena. Oni počinju godinu usred zime, dok Bog započinje Svoju godinu u proleće, kada priroda ponovo oživljava. „Žena” započinje svoje dane usred noći, dok Bog obeležava dane od zalaska sunca do zalaska sunca. Rimska religija započinje radnu nedelju na drugi dan, ponedeljak, dok Bog počinje ciklus nedeljnog rada prvim danom, nedeljom. Paganski Rim je osmislio neprirodni kalendar koji je zasnovan isključivo na suncu, zbog toga ima različite dužine meseci, dok Bog zasniva Svoj kalendar na mesecu i započinje mesece sa svakim novim mesecom.

Božji sveti kalendar — koji se generalno naziva hebrejski kalendar — nikada nije bio priznat od strane religiologa, naučnika, istoričara i edukatora kao način na koji je Bog nameravao da obeleži i prati vreme. Jevreji nisu izmislili ovaj kalendar ili ga stvorili svojom maštom. Njegovi principi upućuju na prvo poglavlje Bibilje, gde su sunce i mesec bili imenovani „… da budu znaci vremenima [godišnjim dobima] i danima i godinama” (Prva knjiga Mojsijeva 1: 14). Nijedan drugi kalendar ne usklađuje solarni i lunarni ciklus. To čini jedino hebrejski kalendar koji je Bog odobrio!

Ceo svet je prevaren da prihvati ove i druge „promene” i udaljen od običnih, jasnih zapovesti Božje Reči. Milijarde su bezbrižno ostale neupućene u Božja podučavanja, zadovoljni verovanjem u paganske običaje, prakse, dane i vremena koji su im bili dati na tacni.

Naučićemo da je poslušnost prema Božjim nedeljnim i godišnjim subotama [šabatima] isprepletana — one se ne mogu razdvojiti. Iako one stoje ili propadaju zajedno, svrha ove knjižice nije dokazivanje na koji je dan hrišćanska Subota [Šabat]. Ova velika tema je potpuno pokrivena u našoj knjizi Subota ili nedelja — Koji dan je Šabat? Međutim, nemoguće je proučavati temu Božjih subota bez proučavanja i ove knjižice i te knjige. (Možete takođe pročitati Šabat — Da li je vreme izgubljeno? za dokazivanje da je nedeljni ciklus nepromenjen još od vremena stvaranja.) Mi zahtevamo da to učinite, jer argumenti i pretpostavke onih koji tvrde da Božje jasne naredbe više ne važe podjednako su primenljivi na pitanje poštovanja nedeljnog Šabata i godišnjih subota [šabata].

Neki tvrde da Kološanima poslanica 2: 16-17 ukida Subotu [Šabat] i svete dane. (Kasnije ćemo videti da nije tako.) Drugi tvrde da su godišnji šabati bili deo Mojsijevog zakona. Nisu, jer su bili slavljeni pre početka naredbe Mojsijevog ritualnog zakona. Drugi tvrde da su žrtve prinošene ovim danima — ali Četvrta knjiga Mojsijeva 28: 3 pokazuje da su žrtve prinošene svakog dana u godini.

Onda, postavlja se najvažnije pitanje: Koji su ti dani koje je Bog posvetio drevnom Izraelu da ih svetkuje? Važna pozadina [ovog pitanja] je od suštinskog značaja da pravilno pristupimo temi Božjih sedam godišnjih praznika na način na koji su podučavani u Starom zavetu.

Oni su uvedeni [predstavljeni] u Trećoj knjizi Mojsijevoj 23.

Poglavlje svetih dana

Treća knjiga Mojsijeva 23 se najbolje opisuje i često naziva kao „Poglavlje svetih dana”. Ono [poglavlje] sadrži kratki opis svakog od Božjih sedam godišnjih svetih dana — koji se takođe nazivaju praznici ili subote [šabati], za koje ćemo videti da su zamenljivi termini u celom poglavlju. Kasnije ćemo ispitati značenje ovih dana.

Obratite pažnju: „Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Kaži sinovima Izrailjevim, i reci im: PRAZNICI GOSPODNJI, koje ćete zvati sveti sabori [naređeni skupovi], ovo su PRAZNICI Moji” (st. 1-2). Stih 3 uvodi nedeljni Šabat kao jedan od Božjih praznika: „Šest dana radi, a sedmi dan, koji je SUBOTA [ŠABAT] za počivanje [odmor], neka bude sveti sabor, ne radite ni jedan posao; Subota [Šabat] je GOSPODNJA po svim stanovima vašim.” Stih 4 uvodi ostatak Božjih praznika: „Ovo su PRAZNICI Gospodnji, sabori sveti, na koje ćete se sabirati u vreme njihovo.”

Uz jedan izuzetak, praznici i subote [šabati] su ista stvar.

Stih 5 otkriva prvi od Božjih praznika: „Četrnaestog dana prvog meseca uveče [na zalazak sunca], PASHA je Gospodnja.”

Zatim, vidimo da se uvodi sedam Dana beskvasnih hlebova. Na ove dane, počevši na dan nakon Pashe, Izraelci su morali da jedu beskvasne hlebove: „A petnaestog dana istog meseca PRAZNIK JE PRESNIH [BESKVASNIH] HLEBOVA Gospodu; sedam dana jedite hlebove presne [beskvasne]… a SEDMI DAN neka je sabor sveti; ne radite nijedan posao ropski” (st. 6-8). Oba, i prvi i sedmi dan, Sveti su dani.

Stihovi 9-22 daju detaljniji opis sledećeg praznika, koji se naziva Prvi plodovi — ili Pedesetnica, jer mora da se odbrojava pedeset dana nakon nedeljne Subote [Šabata] tokom Praznika beskvasnih hlebova da bi se utvrdilo kada se praznuje. Ovaj dan se slavi u kasno proleće. Sada pročitajte: „… to da vam je VEČNA UREDBA od kolena do kolena [s kolena na koleno, kroz sve generacije] po svim stanovima vašim. Potom [računaćete] od prvog dana po Suboti [nakon Subote/Šabata], od dana kad prinesete snop za žrtvu obrtanu, brojte sedam nedelja [Subota/Šabata] punih; [Čak do sutra] Do prvog dana po sedmoj nedelji [nakon sedme Subote/Šabata] nabrojte [brojaćete] pedeset dana… Iz stanova svojih donesite dva hleba za žrtvu obrtanu, od dve desetine efe belog [finog] brašna da budu, s kvascem neka budu pečeni; to su PRVINE [PRVI PLODOVI] Gospodu” (Treća knjiga Mojsijeva 23: 14-17).

Stih 21 objašnjava da je praznik Prvih plodova naređeni skup i ponavlja naglašeno da je to Bog naredio zauvek: „I saberite se [okupite se] u onaj [taj] dan, sabor sveti da vam je; nijedan posao ropski ne radite ZAKONOM VEČNIM po svim stanovima svojim od kolena do kolena [s kolena na koleno, kroz sve generacije].”

Ovaj odlomak uključuje i drugo isticanje od Boga za neprekidno [stalno] uspostavljavanje ovih dana tako da niko ne može pogrešno shvatiti šta to „zauvek” znači. Primetite da je Izrael morao da slavi ove dane „od kolena do kolena” [s kolena na koleno, kroz sve generacije] (takođe ponovljeno dva puta). I dalje postoje generacije Izraela koji žive na Zemlji danas.

Jesenja sezona podrazumeva poslednja četiri godišnja sveta dana, počevši sa Praznikom trubača: „Prvi dan sedmog meseca neka vam je odmor [Subota/Šabat], spomen TRUBNI [duvanja u TRUBE], sabor sveti. Nijedan posao ropski nemojte raditi” (st. 24-25).

Zatim dolazi Dan očišćenja [pokajanja, pomirenja], što predstavlja godišnji šabat, ali ne i praznik. To je zbog toga što nije dozvoljeno jelo i piće: „A deseti je dan tog meseca sedmog [sedmog meseca] DAN OČIŠĆENJA [pokajanja, pomirenja]; sabor sveti neka vam je, i mučite [postite] duše svoje [da idete bez hrane i pića]… u taj dan nemojte raditi ni jedan posao, jer je DAN OČIŠĆENJA [pokajanja, pomirenja], da se očistite [pokajete, pomirite] pred [ispred] Gospodom Bogom svojim… to da je večna uredba od kolena do kolena [s kolena na koleno, kroz sve generacije] u svim stanovima vašim. Subota [Šabat] počivanja [odmora] neka vam bude, i mučite duše svoje [postite bez vode i hrane] devetog dana istog [sedmog] meseca kad bude veče, od večera do večera praznujte počinak [godišnju subotu/šabat] svoj” (st. 27-28, 31- 32). Još jednom, Dan očišćenja [pokajanja, pomirenja], jeste zapovest koja treba da se poštuje „zauvek”, „s kolena na koleno [kroz sve generacije]”.

Pet dana nakon Dana očišćenja [pokajanja, pomirenja] je Praznik senica, koji traje sedam dana, a nakon toga je poslednji veliki dan, koji se ovde naziva „osmi dan”.

Stihovi 34-36 opisuju te praznike: „Kaži sinovima Izrailjevim, i reci: Petnaestog dana [ovog] sedmog meseca PRAZNIK JE SENICA za sedam dana Gospodu. PRVI DAN neka bude sabor sveti, nijedan posao ropski nemojte raditi… OSMI DAN neka vam bude sabor sveti… praznik je, nijedan posao ropski nemojte raditi.”

Ovo celo poglavlje opisuje sedam praznika i sedam godišnjih SVETIH DANA. Pasha je praznik, ali nije sveti dan. Očišćenje [pokajanje, pomirenje] jeste sveti dan, ali očigledno nije praznik, jer nisu dozvoljeni hrana i piće.

Stihovi 40-43 dalje opisuju Praznik senica i šta je Bog želeo da Izraelci nauče kada ga svetkuju: „U prvi dan uzmite voća s lepih drveta [s grana dobrog drveća] i grana palmovih i grana s gustih drveta i vrbe s potoka, i veselite se pred Gospodom Bogom svojim sedam dana. I praznujte taj praznik Gospodu sedam dana svake godine ZAKONOM VEČNIM od kolena do kolena [s kolena na koleno, kroz sve generacije], sedmog meseca praznjute ga. I pod senicama [pod šatorima] [u privremenim stanovima] budite sedam dana, ko je god rođen u Izrailju neka bude pod senicama [neka živi pod šatorima], Da bi znalo natražje [potomstvo] vaše da sam ja učinio da žive pod senicama [da žive u šatorima] sinovi Izrailjevi kad sam ih izveo iz zemlje misirske [Egipta]. Ja sam Gospod Bog vaš.”

Hajde da na trenutak sumiramo. Uključujući stih 41, Bog četiri puta izjavljuje da su Njegovi praznici zauvek naređeni! Dvaput izjavljuje da se slave od strane čitavih generacija Izraela. Bog je najozbiljniji kada govori o obavezi o poštovanju njihovom [slavljenju praznika], jer stihovi 29-30 govore da će Bog svakog ko ne sluša „istrebiti” — „zatrti” — ubiti!

Stihovi 37-38, 44 ponavljaju: „To [ovi] su PRAZNICI GOSPODNJI” i „SUBOTE [ŠABATI] GOSPODNJE.” (Stih 39 objašnjava da su prvi dan Senica i poslednji veliki dan takođe „subote” [šabati].) Ovo nisu „jevrejski praznici” ili „izraelski praznici”, kako tvrde neki koji su neiskreni sa Svetim pismom.

Urežite ovo čvrsto u svoje pamćenje. Ovi sveti dani su Božje subote [šabati] — oni su praznici Gospodnji!

Izrael je neprestano bio neposlušan

Izrael je odbio da ostane veran Božjim subotama [šabatima] — godišnjim ili nedeljnim — tokom bilo kojeg produženog vremena. Imali su periode kada ih jesu praznovali, pre nego što su odbili poslušnost Bogu i pali nanovo na običaje okolnih nacija.

U Knjizi proroka Jezekilja Bog opisuje kako je On podao sve svoje subote Izraelu — i šta su oni činili s tim. Obratite pažnju: „I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem. Ali se odvrže [pobuniše se] od mene dom Izrailjev u pustinji; ne hodiše po mojim uredbama, i zakone moje odbaciše [odbili su], koje ko vrši živi kroz njih, i subote moje grdno oskvrniše [zagadiše]; zato rekoh da ću izliti gnev svoj na njih u pustinji da ih istrebim” (20: 12-13).

Znak označava. Subote [Šabati] označavaju koji je Božji narod i Boga da je On pravi Bog Stvoritelj. Izrael nije bio voljan da nosi Božji „potpis” i pobunio se kako bi mogao da prati običaje i postupke drugih bogova. Svi koji poštuju nedelnju Subotu [Šabat] primorani su na sećanje (na spomen) na nedelju stvaranja iz Prve knjige Mojsijeve od 1: 1 do 2: 7. Stvaranje identifikuje Boga i dokazuje Njegovo postojanje — a poštovanje Subote [Šabata] primorava ljude da se na svakih sedam dana sećaju toga ko je pravi Bog. Oni koji to praktikuju ne mogu zalutati u poštovanje drugih bogova.

Primetite da je bog takođe rekao: „I subote svoje dadoh im [Ja].” Nazvao ih je „svoje subote [šabati]” jer nikada nije nameravao da se one smatraju „izraelskim subotama”. Reč subote [šabati] je reč u množini jer sedmična subota [šabat] nije jedina subota [šabat] za koju je Bog rekao da je zauvek znak između Njega i Njegovog naroda.

Iako se čovečanstvo od onda bunilo protiv poštovanja Božjih subota [šabata], one još uvek stoje kao znak — DOKAZ identiteta — između Boga i Njegovog pravog naroda, do dan danas (st. 20).

Ako se novozavetnoj Crkvi još zapoveda da čuva ove dane, mi moramo razumeti šta je Crkva — i kada je Bog prvi put koristio taj termin.

Šta je Crkva?

U Jevanđelju po Mateju 16: 18, Hristos obećava de će sazidati [izgraditi] Svoju Crkvu. Jevanđelje po Mateju je deo Novog zaveta. Ali, postoji li zapis, ijedan, u Starom zavetu, O Bogu da započinje Svoju Crkvu?

Govoreći o Mojsiji, Luka je napisao: „Ovo je onaj [to je on] što beše [koji je bio] u crkvi u pustinji… i s ocima našim; koji primi reči žive da ih nama da” (Dela apostola 7: 38).

U celom Starom zavetu, reč „kongregacija” [sabor] je korišćena u da uputi na starozavetnu crkvu. Ona je zaista ista po smislu [značenju] sa rečju „crkva” kada se koristi u Novom zavetu, koja dolazi od grčke reči ekklesia. I ta ista reč ekklesia jeste ona koja se predstavlja „crkvom” u Delu apostola 7: 38 kada se spominje starozavetna kongregacija [sabor] Izraela.

Drevni Izrael je bio suverena nacija — ali bio je oba ujedno – crkva i država. Njegov prvi vođa je bio Mojsije, a zatim Isus [sin Navina] i drugi. Iako su imali različite vrste vladara (proroke, sudije, careve, sveštenike), Božji zakoni su takođe bili građanski zakoni — morali su da se poštuju kao državni zakoni. Mnogi ritualni i ceremonijalni zakoni — delovi Mojsijevog zakona — bili su, zbog Izraelovog prestupa, dodati za podučavanje navici da se Božji zakoni poštuju. Verski obredi — namenjeni da se slave do Hristovog vremena — pre svega su podrazumevali fizičke naredbe, razne vrste pranja [čišćenja], označavanja „nečistoće” iz različitih razloga i nekoliko vrsta prinošenja mesa i pića.

Subota [Šabat] i sveti dani nikada nisu bili delovi Mojsijevog ritualnog zakona, pranja i prinošenja. Subota [Šabat] je počela u stvaranju [sveta], a sveti dani su dati mnogo pre nego što je Bog zapovedio prinošenje paljenice i žrtve (Knjiga proroka Jeremije 7: 22-23). Mojsijevi zakoni su dodati zato što se ljudi nisu pridržavali već uspostavljenih Božjih zakona. Ovo je važno mesto za razumevanje. Oni nisu bili isti. Svete dane je trebalo slaviti zauvek, ali prinošenja žrtve paljenice je bilo potrebno prisnositi samo do [vremena] Hrista — [koji je] Božja najveća žrtva — umro je na mučenički način i poništio potrebu za njima.

Novozavetna crkva se takođe naziva „svetim narodom [svetom nacijom]” (Prva poslanica Petra 2: 9). Ali to je duhovna, a ne građanska nacija. Božji zakoni koji su dati drevnom Izraelu — crkvi u pustinji — moraju se i dalje poštovati u duhovnom Izraelu — Novozavetnoj crkvi. Ovo je glavna razlika između Starog i Novozavetnog Izraela.

Sve što Bog čini ima svrhu — pažljivo je isplanirano za posebni [glavni] razlog ili razloge. Ovakav je slučaj sa svetim danima. Bog ih je dao iz razloga — VRHOVNOG SMISLA!

Svrha Božjih svetih dana jeste da reflektuju i objasne celokupnost Božjeg plana za čovečanstvo! Dok se slave u nizu svake godine, ovih sedam godišnjih subota [šabata] ili prazničnih dana su kao proba za događaje koje Bog ne želi da Njegov narod ikada zaboravi.Oni su kao kao uspomena unapred na stvari [na događaje] koje Bog namerava da izvrši tokom različitih vremena i božanskih zakona Svoje 6000 godina duge svrhe za čovečanstvo.

Praznovanjem ovih dana — svake godine — oni koji tako čine automatski čuvaju pamćenje na ono što Bog čini. Oni razumeju da ovi dani simbolično prikazuju vrlo specifične događaje, vreme održavanja događaja i periode u Božjem planu.

Nijedan narod u svetu ne slavi Božje subote [šabate] ili svete dane [praznike]. Kao rezultat, nijedna nacija ili narod u svetu ne razume Božju svrhu — ili da On čak i ima svrhu. To je bila istina tokom istorije. Nijedan od svetskih naroda zna ko je pravi Bog — i rezultat je da svi služe lažnim bogovima i idolima.

Osim što su nekada imali znanje o Božjim subotama [šabatima], moderne nacije naseljene potomcima drevnog Izraela nisu ništa drugačije. One su zapale u idolopoklonstvo i u poganske običaje zajedno sa ostalim narodima — jer su zaboravile Božju Subotu [Šabat] i svete dane. Takođe su izgubile razumevanje svog stvarnog identiteta. Gubitak Božje oznake osigurao je da će se tako dogoditi. (Naša knjiga Amerika i Britanija u proročanstvu ispričaće Vam fascinantnu priču o tome ko su oni i šta im donosi budućnost.)

Denominacije ovog sveta ne znaju najosnovnije aspekte Božjeg plana i učenja. Oni ne razumeju primanje Božjeg Svetog Duha, proces preobraćenja, šta znači ponovno rođenje, pravo jevanđelje Carstva Božjega, šta se dešava u trenutku smrti, biblijsku definiciju greha, da nebo nije nagrada spasenih, da spasenje ima veze sa vladanjem (za koje se pojedinac kvalifikuje nakon života prevazilaženja greha i tela), svrhu Crkve, naređenje Crkve, kako će doći svetski mir, poreklo ljudske prirode, poreklo đavola, biblijsku definiciju vere, da je doktrina besmrtne duše fikcija, itd. Većina uopšte ne razume ili istinski ne veruje da će se Hrist vratiti — ili šta to znači za celokupnu civilizaciju! Ti isti milioni veruju da je Hristovo raspeće završilo — dovelo do kraja — plan spasenja. (Zapravo, naučićemo da je Hristovo žrtvovanje samo započelo taj plan.)

Da je drevni Izrael ostao veran Božjim subotama [šabatima], oni bi razumeli istinu svih ovih doktrina. A kad bi svet iznenada započeo da slavi ove dane, došli bi do ovog saznanja. Ali Bog ne poziva svet sada. On poziva pojedince. Svaki pojedinac koji želi da istraži i dokaže Božju istinu može videti otključane najveće misterije za sada nepoznate prevarenom, zbunjenom, zaslepljenom svetu.

Pošto smo ustanovili koji su Božji sveti dani, treba ispitati još Stari i Novi zavet da bismo videli gde se oni spominju i saznati njihovo značenje — razumeti razlog zašto je Bog zapovedio njihovo svetkovanje zauvek. Mi moramo ispitati svaku od svih godišnjih subota [šabata], počevši sa Pashom, i saznati njihovo značenje.

Izrael je zaboravio pravog Boga

Skoro svi razumeju da je „Bog izveo Izrael iz Egipta”. Ali skoro niko ne razume da je Egipat bio vrsta greha — i da je Izrael bio u njegovom ropstvu. Bog je morao da izbavi Izrael iz tog ropstva — a to je zahtevalo niz čuda. Svi koji su pozvani iz ovog sveta nalaze se u savremenom „Egiptu” — Vavilonu — greha, konfuzije i odbacivanja pravog Boga. Zapamtite. Bog je izlio Svoja zla na Egipat pre nego što je izbavio Svoj narod. Biblijsko proročanstvo otkriva da će Bog to ponovo učiniti.

Holivud je prikazao Izlazak [Izraela] na ulepšan i ponekad vrlo netačan način. Ali većina je bar malo upoznata sa načinom na koji je Bog uspostavio Svoju moć — i identitet — poput ČUDA. Bog ih je koristio kako bi se ponovo predstavio Izraelu.

Razmislite. Bog je dao Subotu [Šabat] drevnom Izraelu pomoću Mojsija. Zašto je Bog to učinio? Morao je to da učini! Izrael je proveo oko 200 godina u ropstvu u Egiptu. Nije im bilo dozvoljeno da služe Boga Avrama, Isaka i Jakova — svojih predaka — tokom svih tih godina. U vreme kad ih je Bog oslobodio, oni su zaboravili identitet pravog Boga i Njegove subote [šabate]. Oni nisu imali pristup Svetom pismu i morali su da služe lažne Egipatske bogove. Zbog toga, Bog je morao da im se prikaže po drugi put.

Ovo je jedan razlog zašto naredba za Subotu [Šabat] počinje rečima: „Sećaj se dana odmora, Subote [Šabata]” — Izrael ga je zaboravio. Avram, Isak i Jakov su čuvali Božji zakon (Prva knjiga Mojsijeva 26: 5; Peta knjiga Mojsijeva 30: 20), ali poznavanje Subote [Šabata] se izgubilo tokom vekova u Egiptu.

Bog je odlučio da naredbu poštovanja Subote [Šabata] razjasni Izraelu dok su bili u pustinji greha ([eng.] Sin). Izrael je za sobom ostavio „lonce [posude] mesa” u Egiptu, pa je gunđao Mojsiju jer im je nedostajala hrana. Bog je morao testirati da li će se oni pokoravati Njegovom zakonu. Stvorio je posebni test, poput mane, koji je bio napravljen da nauči Izrael jedinstvenosti svetog vremena Subote [Šabata]. Ova priča se nalazi u Drugoj knjizi Mojsijevoj 16. (Ona ilustruje da će ljudi gotovo nestrpljivo verovati da se vreme ili Božji zakoni mogu promeniti.)

Pasha

Bog je rekao Izraelcima da izaberu mlado jagnje, bez mrlje i mane, da predstavlja model [simboliše] Hrista — jagnje Božje (Jevanđelje po Jovanu 1: 29). To je uvek moralo da se uradi na deseti dan u prvom mesecu hebrejske svete godine. Za razliku od svih ljudskih kalendara koji počinju godinu usred zime, ova sveta godina počinje u proleće, oko ravnodnevice, uz mlad mesec.

 vidite punu velicinu

Izrael je takođe izgubio znanje o svetom kalendaru. Zapazite šta je Bog naredio: „Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini” (Druga knjiga Mojsijeva 12: 2). Kao što je Hristovo žrtvovanje bilo početak Božjeg plana, takođe i Pasha treba biti u „početnom” mesecu.

Mnogi razumeju neke aspekte Hristovog žrtvovanja, ali ne vide dalje od toga, ne vide glavnu svrhu koju Bog otkriva na svaki od sledećih prazničnih dana.

Na deseti dan aviva (prvog hebrejskog meseca), Izrael je trebalo da izabere jagnje bez mane. Četiri dana kasnije, na 14. dan aviva, jagnje je trebalo zaklati. Druga knjiga Mojsijeva 12: 6 kaže da ga je trebalo zaklati „uveče”, ali originalni hebrejski tekst kaže „između dve večeri”. Neke napomene Biblije to jasno navode. Jevrejska enciklopedija objašnjava da je to period koji se obično naziva sumrak ili suton. Ovaj period se opisuje kao vreme nakon zalaska sunca, ali pre nego što nastupi potpuni mrak. Drugim rečima, na samom početku 14. dana jagnje je ubijeno — a ubrzo nakon toga krv jagnjeta je poprskana iznad vrata izraelskih kuća. U ponoć, anđeo smrti je udario smrću sve prvence u Egiptu. Ali Bog je rekao Izraelcima: „I kad vidim krv, proći ću vas [obići/mimoići/zaobići ću vas]” — otuda dolazi dobro poznat termin Pasha što znači [(za)obilazak, pass over].

Reč Pasha se nalazi u Novom zavetu u veoma moćnom zapisu. Pavle je pisao Korinćanima o tome kako „pasha naša zakla se [žrtvovana je] za nas, Hristos” [Korinćanima poslanica Prva 5: 7]. Ovaj stih uklanja bilo kakvu sumnju o tome ko je središte poštovanja starozavetne Pashe. Bio je to Hristos — i ovo je jedan od naših prvih sjajnih tragova da su starozavetni praznični dani direktno povezani sa Božjim planom. Prolivena krv starozavetnog jagnjeta bila je vrsta prolivene krvi Hrista, Jaganjca Božjeg. Svaki nominalni hrišćanin priznaje da je Hristovo žrtvovanje svevažno za spasenje. Zašto oni ne mogu videti — ili nisu voljni da istraže — da i ostatak Njegovih praznika možda poseduje veliko duhovno značenje za njihovo svetkovanje?

Druga knjiga Mojsijeva 12: 6 objašnjava da je jagnje Pashe trebalo ubiti „uveče” — u sumrak (zvanični jevrejski prevod). Trebalo bi ukratko objasniti da neki smatraju da je jagnje trebalo biti ubijeno posle podne (oko 3 časa) tokom svetlosti dana 14. [četrnaestog]. Onda se mislilo da je pojedeno 15. uveče, iste večeri kada je Izrael napustio Egipat. Ova teorija je nemoguća. Hajde da razumemo zašto.

Peta knjiga Mojsijeva 16: 6 pokazuje da je jagnje uvek bilo ubijeno kada je sunce zalazilo. Ali je uvek pojedeno tokom 14. [četrnaestog], ne kasnije (Treća knjiga Mojsijeva 23: 5-6). Bog čini stvari tačno na vreme! Vreme je jedanput godišnje, noću, na početku 14. aviva — nakon što je sunce zašlo!

Vraćajući se na Drugu knjigu Mojsijevu, stihovi 8-11 opisuju kako se peklo i pojelo u noći 14 [četrnaestog]. Stih 12 objašnjava kako će Bog „proći po zemlji Misirskoj [egipatskoj] tu noć, i… pobiće sve prvence”. Stih 22 opisuje šta je Izraelci trebalo da urade sa krvlju ubijenog jagnjeta: „… i pokropite gornji prag [gredu] i oba dovratka [dva bočna stuba] krvlju, koja će biti u zdeli [činiji], i nijedan od vas da ne izlazi na vrata kućna do jutra.”

Pažljivo uzmite u obzir da nikom nije bilo dozvoljeno da napušta svoje kuće tokom noći. Stih 29 kaže da „oko ponoći pobi Gospod sve prvence”. Stihovi 30-31 objašnjavaju da je faraon ustao „one noći” i pozvao Mojsija i Arona da kažu Izraelcima da idu [odavde]. Egipćani su pokušali da ih se otarase (st. 33), a Biblija beleži da Izraelci „zaiskaše” [zatražiše od Egipćana] (st. 35) — ili „opljačkaše” – Egipćane.

To znači da su na zahtev uzeli zlato, srebro, nakit i odeću. To je trajalo nekoliko, ili čak mnogo sati, ali nije moglo biti tokom noći jer Izraelcima nije bilo dozvoljeno da izlaze iz svojih domova u to vreme. Očigledno je da je Izrael oduzeo ovu fizičku robu tokom dnevne svetlosti [tokom dana] 14. Pošto su tamo bili milioni Izraelaca i njihovo obaveštavanje bi bilo obiman zadatak, bilo bi potrebno više sati da se to završi.

Druga knjiga Mojsijeva 12: 10 dodaje dokaz da ljudi nisu mogli da napuste Egipat tokom noći u kojoj je faraon ustao jer je trebalo da spale „ono što je ostalo od njega [jagnjeta]” „ujutro”.

Peta knjiga Mojsijeva 16: 1 dodaje još jednu važnu potvrdu o tome kada je Izrael napustio Egipat: „… slavi Pashu Gospodu Bogu svom, jer meseca Aviva izveo te je Gospod Bog tvoj iz Misira [Egipta] noću.” Jasno je da je to trebalo da bude noć 15. jer je Izrael bio u zatvorenom prostoru tokom noći 14.

Četvrta knjiga Mojsijeva 33: 3 potvrđuje da je to bilo 15. [petnaestog]: „Pođoše iz Ramese prvog meseca petnaesti dan, sutradan posle pashe, i iziđoše sinovi Izrailjevi rukom podignutom pred očima svih Misiraca [Egipćana].

Druga knjiga Mojsijeva 12: 41-42 uvodi „Gospodnju noć koju treba slaviti…” Obratite pažnju: „… u isti dan [petnaestog] izađoše sve vojske Gospodnje iz zemlje Misirske [Egipta]. Ta se noć svetkuje [slavi] Gospodu, u koju ih izvede iz Misira [Egipta]; to je noć Gospodnja koju treba da svetkuju [slave/praznuju].” (Stih 43 do kraja poglavlja je novi odlomak koji razjašnjava kome je dozvoljeno da jede Pashu.)

Pasha je održana u noći 14, ali noć koja se „treba svetkovati [praznovati]” jeste kada je Izrael noću krenuo iz Egipta, 15. Bog je nameravao da se Izrael seća njihovog izbavljanja posebnom i odvojenom proslavom jednu noć kasnije.

Starozavetna Pasha uvek prethodi godišnjem šabatu koji se zove prvi Dan beskvasnih hlebova. Ovaj dan je bio praznik ili visoki dan koji se proslavljao svake godine, još jednom, na dan odmah posle Pashe. Obratite pažnju na Četvrtu knjigu Mojsijevu 28: 16-17: „A prvog meseca četrnaesti dan da je Pasha Gospodu. A petnaesti dan tog meseca [je] praznik.” Ovaj praznik je bio prvi Dan beskvasnih hlebova. Prisetite se da Treća knjiga Mojsijeva 23: 5-6 kaže istu stvar. Pasha je 14, a narednih sedam dana su Dani beskvasnih hlebova.

Dani beskvasnih hlebova

Od 15. do 21. aviva — period od sedam dana — jeste festival pod nazivom Dani beskvasnih hlebova. To znači da samo beskvasni hleb — hleb napravljen bez kvasca ili drugih sredstava koji prouzrokuju vrenje — treba jesti svaki dan tokom ovog jednonedeljenog perioda neposredno posle Pashe. Do doba Novog zaveta, Dani beskvasnih hlebova su se uglavnom spominjali ili su bili posmatrani kao osam dana jer su sva sredstva koja prouzrokuju vrenje [kvasac] izbačena iz kuća tokom svetlog perioda [po danu, tokom dnevne svetlosti], 14. [četrnaestog]. Ali sedmodnevni period beskvasnih hlebova počinje nakon Pashe — 15. [petnaestog].

Prvi i poslednji od tih dana, 15. i 21, treba da budu godišnji šabati. Dok Treća knjiga Mojsijeva 23: 4 jasno uključuje Pashu kao jedan od Božjih festivala, prisetite se da Četvrta Knjiga Mojsijeva 28: 17 kaže: „A petnaesti dan tog meseca [je] praznik.”

Druga knjiga Mojsijeva pravi ključnu razliku o važnosti za Boga da se praznik svetkuje [praznuje, slavi] 15. [petnaestog]: „I taj će vam dan biti za SPOMEN, i praznovaćete ga Gospodu od kolena do kolena; praznujte ga zakonom večnim. Sedam dana jedite hlebove presne [beskvasne], i prvog dana uklonite kvasac iz kuća svojih… Prvi dan [15.] biće sveti sabor; tako i sedmi dan [21.] imaćete sveti sabor…”

Ovaj odlomak razjašnjava da je praznik 15. bio spomen Bogu. On je imao nameru da ovaj dan (a ne 14. kao što neki tvrde) bude spomen [uspomena] — godišnji podsetnik — da je Bog izbavio Izrael iz Egipta. To treba biti „obred zauvek” — „s kolena na koleno [kroz sve generacije]”. Dani beskvasnih hlebova su važni Bogu, i ovim se ponavlja ono što je rečeno u Trećoj knjizi Mojsijevoj 23 o trajnosti [postojanosti] ovog i ostalih Njegovih praznika. Imajte na umu da „sveti sabor” znači naređeno [zapoveđeno] okupljanje. Bog naređuje da se Njegov narod okuplja na ovaj dan neprekidno, kroz sve generacije — ZAUVEK!

U stihu 17, Bog obavezuje Svojom svrhom da se ovaj dan praznuje „zauvek”. Ali ovaj stih takođe počinje da objašnjava zašto: „Jer u taj dan izvedoh vojske vaše iz zemlje Misirske [Egipta]; držite taj dan od koljena do koljena zakonom večnim.” Neki prevodi posmatraju to kao da je Bog namenio ovaj ceo „period” za „večno naređenje”. (Stih 24 takođe ponavlja reč „zauvek” u vezi sa Pashom.)

Ovo naređenje je uspostavljeno pre nego što je dat Mojsijev zakon. Ali zašto je uspostavljeno?

Zašto Dani beskvasnih hlebova?

Pasha i Dani beskvasnih hlebova stoje ili padaju zajedno. Evo zašto. Pasha prikazuje Hristovo žrtvovanje kako bi se greh mogao oprostiti i ukloniti. Praznik beskvasnih hlebova ne predskazuje Hristovo žrtvovanje.

Pitamo: kakvog bi smisla imalo posmatranje Pashe ako se oni koji se očiste vrate na staro i opet odu u greh? Egipat je vrsta greha. Dani beskvasnih hlebova predstavljaju Božje ljude koji su izvedeni iz greha — i stavljaju ga [greh] van svog života poslušnošću prema Božjim zakonima. Ovo je veoma važno mesto. Razmislite. Pasha je jednodnevni praznik. U jednom smislu, to je jedan događaj: oproštenje greha Hristovom krvlju. Dani beskvasnih hlebova jesu period od sedam dana. Oni odražavaju tok vremena, a ne trenutak u vremenu. Hrišćanska praksa izbacuje [anulira] greh iz svog života kao način života. Bog je, preko Mojsija, predstavio celo ovo naređenje Izraelu pre nego što je ikada rekao ijednu reč o ceremonijalnim i ritualnim pranjima i žrtvenim zakonima ranije pomenutim!

Nijedna iskrena osoba ne može poverovati da Bog nije nameravao da svi oni koji Ga služe slave Pashu i Dane beskvasnih hlebova kao neprekidno, konstantno naređenje. Ali ZAŠTO bi Bog to uradio?

Jedenje beskvasnog hleba predstavlja stavljanje toga što prouzrokuje vrenje [kvasac] — GREH — van [izbacivanje iz] ljudskog života. Kako znamo to? Da li to Bibija jasno navodi? Primetite prvo: „I Mojsije reče narodu: Pamtite ovaj dan [15.] u koji iziđoste iz Misira [Egipta], iz doma ropskog…” (Druga knjiga Mojsijeva 13: 3).

Sada smo spremni da razumemo Božju veliku svrhu za ovaj praznik. Hajde da vidimo jasno: „Sedam dana jedi hlebove presne [beskvasne], a sedmi dan neka je praznik Gospodnji… I kazaćeš sinu svom u taj dan govoreći: Ovo je za ono što mi je učinio Gospod [bilo koji izraelski roditelj koji razgovara sa svojim detetom] kad sam izlazio iz Misira [Egipta]. I neka ti bude kao znak na ruci tvojoj I kao SPOMEN pred [ispred] očima tvojim, da ti ZAKON Gospodnji bude u ustima… Zato vrši zakon ovaj na vreme [u njegovoj sezoni], od godine do godine [spomeni su godišnji]” (st. 6, 8-10).

Ovo je izvanredan i moćan stih! Praznovanje Dana beskvasnih hlebova ima veze sa Božjim zakonom koji aktivno deluje u našem umu i srcu. Da ponovimo, kakva bi bila svrha Hristovog oproštaja za prošle grehe ako nastavimo da praktikujemo greh kao način života? Naravno, Bog je morao da uspostavi uredbu — osnovni zakon — Dane beskvasnih hlebova kao nastavak čuvanja i značenja Svoje Pashe! Bezuslovno je važno da vidite i da shvatite Božji um — Njegovu svrhu — u vezi sa ovim praznikom!

Upućivanje na ovaj praznik kao znak „na ruci tvojoj” znači da podrazumeva postupke — naša dela. Izraz „ispred vaših očiju” označava um — volju.

Sva ljudska bića greše (Rimljanima poslanica 3: 23). Hristova krv oprašta „pređašnje grehe”, grehe koji su prošli (st. 25). Ali ljudi nemaju sopstvenu snagu da sami nadvladaju greh. Oni moraju biti oslobođeni od njega na isti način na koji je Izrael bio oslobođen od Egipta. Da li vidite to? Možete li u potpunosti shvatiti značenje ovog praznika?

Ranije smo pomenuli Korinćanima poslanicu Prvu 5: 6-8, koja govori da je „Hristos Pasha naša”. Ovaj novozateni odlomak proširuje Drugu knjigu Mojsijevu 13. Hajde da sada pročitamo ove stihove u celini: „Nije dobra hvala vaša [vaša slava nije dobra]. Ne znate li da malo kvasca sve testo ukiseli? Očistite, dakle, stari kvasac [to što fizički prouzrokuje vrenje], da budete novo testo, kao što ste presni [hrišćani su beskvasni], jer i Pasha naša, Hristos, zakla se za nas. ZATO DA PRAZNUJEMO [DAKLE, SLAVIMO PRAZNIK] ne u starom kvascu [fizičkom kvascu], ni u kvascu pakosti i lukavstva [duhovnom kvascu], nego u presnom [beskvasnom] hlebu čistote [iskrenosti] i istine.”

Šta može biti jasnije? To što prouzrokuje vrenje [kvasac] i greh nadimaju um. Sih 6 osuđuje kvasac [sve što prouzrokuje vrenje, eng. leavening]. Pavle je čak upozorio Korinćane baš na tu stvar kada je govrio o gresima koji su tamo počinjeni: „I vi se još nadimate [Vi ste naduti]” (st. 2). Ova fraza zapravo vodi u stihove 7 i 8.

Pavle je u Novom zavetu uputio nejevreje, Korinćane „da praznujemo” [da slave praznik], odmah nakon što ih je podsetio da je Hristos Pasha. Neki veruju da to samo znači duhovni kvasac. Ali Pavle nije samo „produhovio” ovo bukvalno čišćenje ukiseljenog hleba iz naših fizičkih „stanova” — naših domova. On je istakao uklanjanje oba, „stara (fizička) kvasca” i sve oblike duhovnog kvasca — predstavivši ih kao lukavstva [zlobe] i pakosti. Opet je zapovedio: „DA PRAZNUJEMO” [SLAVIMO PRAZNIK]. Hrišćani slave Praznik beskvasnih hlebova fizički i duhovno. Zašto nominalni hrišćanski svet zanemaruje čak i ovaj jasni novozavetni stih.

Svet — i ljudska priroda — ne žele da slušaju Boga (Rimljanima poslanica 8: 7). Mnogi žele da uzmu ime Hristovo — da se nazivaju hrišćanima — ali ne žele obaveze za sebe, ne žele da u stvari čine nešto (Jevanđelje po Luki 6: 46)!

Izbacivanje kvasca [svega što prouzrokuje vrenje]

Svetske verske grupe uvek ostavljaju Hrista mrtvog da visi na lomači. Milioni idola u katedralama i domovima urezali su ovu sliku neizbrisivo u umove svih koji misle o Hristu kao o „mrtvom Isusu”. Ali Hristos je ŽIV na trećem nebu, sa desne strane Svoga Oca, i služi kao naš vrhovni sveštenik.

Obratite pažnju: „Imajući [Videvši tada], dakle, [da imamo] velikog POGLAVARA SVEŠTENIČKOG, koji je prošao [prenet na] nebesa, Isusa sina Božijeg, [hajde] da se držimo priznanja [svoje profesije]. Jer nemamo POGLAVARA SVEŠTENIČKOG koji ne može postradati s našim slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim greha. Da pristupimo, dakle, slobodno k prestolu blagodati [milosti] da primimo milost [milosrđe] [oproštaj za već počinjene grehe] i nađemo blagodat [da prevaziđemo iskušenje za svaki budući greh] za vreme kad nam zatreba pomoć” (Jevrejima poslanica 4: 14-16).

Prva poslanica Jovana 3: 4 kaže da je „greh bazakonje” [prestup zakona]. Druga knjiga Mojsijeva 13: 9 objašnjava da Bog želi da je Njegov zakon u našim ustima. On želi da praktikujemo poslušnost Njegovim zapovestima — da vežbamo PRAVDU (Psalmi Davidovi 119: 172). Posmatranje Pashe bez nastavka u Dane beskvasnih hlebova zanemaruje našu potrebu da se pokoravamo Bogu — da prestanemo da praktikujemo [činimo] greh!

Skoro svi nominalni hrišćani veruju da je „Hrist sve to uradio za Vas” i da Vi nemate nikakve obaveze da slušate Boga. To čini Hristovo žrtvovanje dozvolom za greh. Ali greh je ono što je odvelo Hrista u smrt. Da li se rugamo Hristovom žrtvovanju nastavljajući da činimo upravo ono što je donelo Njegovu smrt? Kao što Pavle kaže: „Ne daj Bože!”

Čitali smo u Drugoj knjizi Mojsijevoj 13 da je spomen [uspomena] na praznik Dana beskvasnih hlebova bio znak. Druga knjiga Mojsijeva 31: 12-17 otkriva da je Šabat [Subota] takođe ZNAK — između Boga i Njegovog naroda. Oboje, nedeljne i godišnje subote [šabati], jesu dani odmora. Rad nije dozvoljen ovim danima. Hrišćanin je pozvan na odmor, da ne čini greh slobodno. Kako razumljivo, kako jasno, kako očigledno je veliko značenje [koje se krije] iza Dana beskvasnih hlebova, koji su znaci koji upućuju na Boga!

Bio sam poslanik [pastor, sveštanik] za više hiljada ljudi, lično sam posvedočio brojnim pričama o otkrivanju komada hleba, kolača i drugih kiselih [s kvascem] proizvoda u svojim domovima nakon početka Dana beskvasnih hlebova. Ovo je istina o grehu, i kako se ušunja u nas i pronađe se na mestima gde ga najmanje očekujemo, nakon što smo pomislili da je potpuno izbačen [iz našeg života].Prevazilaženje greha i njegovo izbacivanje iz našeg života je trajni proces.

Jasno značenje

Videli smo da je Egipat vrsta greha. Svakako su Faraon i njegova vojska idealan model Sotone i njegove duhovne vojske demona. Natprirodna intervencija i pomoć su bili jedini mogući način na koji je Izrael mogao da pobegne od svojih ropskih gospodara koji su ih držali u ropstvu baš kao što su hrišćani držani u okovima greha od strane „boga ovog sveta” — Sotone (Korinćanima poslanica Druga 4: 4).

Izrael je morao fizički da pešači iz Egipta. To predstavlja ljudski napor da se započne proces za oslobođenje od greha. Ali Izrael je uspeo da pobegne. Ropstvo je bilo završeno. Sloboda je bila pred njima. Bog je bio s njima. Nije ni čudo da Četvrta knjiga Mojsijeva 33: 3 kaže da je Izrael napustio Egipat sa „rukom podignutom”. Oni nisu morali da se plaše sve dok su zavisili od Njegove čudesne pomoći koja ih brani.

Ali paralela između Izraela koji napušta Egipat i hrišćansko napuštanje greha sadrži dodatne pouke. Iako još uzbuđeni od prve svetlosti slobode, Božja pomoć je gotovo odmah bila potrebna kada su se Faraon i njegova vojska (đavo i greh) borili da ih zaustave. Neki Izraelci su postali toliko uplašeni da su pomislili da će umreti i zakukali su Bogu. Pročitajte Drugu knjigu Mojsijevu 14: 10: „I kad se približi Faraon, podigoše sinovi Izrailjevi oči svoje a to Misirci [Egipćani] idu za njima, i uplašiše se vrlo, i povikaše sinovi Izrailjevi ka Gospodu.”

Bog je čuo molitve uplašenih Izraelaca. Obratite pažnju na stihove 13 i 14: „Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas… jer Misirce [Egipćane]… nećete ih nikada više videti do veka [zauvek]. Gospod će se biti [boriti] za vas.” Ovo važi za hrišćane ako predaju svoje probleme Bogu. Stih 19 opisuje kako je Bog vodio Izrael: „I podiže se anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom Izrailjskom, i otide im za leđa; i podiže se stup [stub] od oblaka ispred njih, i stade im za leđa.”

Ali stih 22 otkriva kako se potpuno neočekivano i čudesno oslobođenje dogodilo kada su bili opkoljeni u nemogućem položaju: „I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suvim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s leve strane.” Hristos je učio Svoje učenike da je voda vrsta Svetoga Duha (Jevanđelje po Jovanu 7: 37-39). Knjiga proroka Isaije 55: 1 dodaje: „Oj [svi] žedni koji ste god, hodite na vodu.”

Bog je više puta obećao da nikada neće napustiti ili ostaviti svoje sluge. Sa svojim Svetim Duhom u preobraćenim umovima (Dela apostola 2: 38), ovakvi imaju Njegovo stalno uverenje da će ih On voditi, štititi, ojačati i izbaviti od njihovog stalnog protivnika — greha. Poput Hristove krvi kada pokrije naše grehe, vode Crvenog mora prekrile su vojske Egipta. Kada Hrist ukloni naše grehe, poput ovih vojski, bukvalno „više ih nećemo videti”.

Žrtve paljenice su došle kasnije

Ranije, smo pomenuli kako Knjiga proroka Jeremije 7: 22-23 otkriva da je Bog uveo žrtve paljenice nakon što je naredio Izraelu da se pridržava Njegovih zakona. Protivnici svetih dana tvrde suprotno — da ih je [svete dane] Bog stvorio da služe kao određeno vreme kada se žrtve paljenice nude [prinose]. Čak i površno ispitivanje to otkriva kao glupo zaključivanje!

Jeremije pokazuje da su se sveti dani prvobitno praznovali bez žrtvenog mesa i pića. Videli smo da su sveti dani spomen [uspomena] (Druga knjiga Mojsijeva 13: 9; Treća knjiga Mojsijeva 23: 24) na važne istorijske događaje. Naravno, oni su takođe viđeni kao senke budućih događaja. Bog nije stvorio svete dane govoreći, u stvari­: „Ja imam ova žrtvovanja paljenice koja se moraju održavati — pa bolje da stvorim svete dane [praznike] da bi ljudi imali određeno vreme da ih vrše.” Žrtvovanje paljenice je stvoreno sa hitnom namenom da ukaže na konačno veliko žrtvovanje Hrista, koje je ukinulo potrebu za njima.

Hajde da ispitamo još dva razloga zašto je ovakvo mišljenje potpuno pogrešno!

Prvo, razmislite o Šabatu [Suboti], koji je stvoren preko 2500 godina pre nego što je Bog dao zakon za žrtvovanje paljenice Izraelu. Tokom sveg ovog vremena Božji vernici su tako praznovali bez žrtvovanja paljenice! Ali, kasnije, Bog je dodao nedeljnom Šabatu [Suboti] žrtvovanje palnjenice (Četvrta knjiga Mojsijeva 28: 9-10). Nemoguće je da Subota [Šabat] stoji ili pada na žrtvovanje paljenice koje je došlo dva i po milenijuma kasnije!

Da li vidite poentu? Isti princip važi i za svete dane, koji se pojavljaju pre nego što je žrtvovanje paljenice naređeno.

Drugo, žrtvovanje mesa i pića dodati su svakom danu u sedmici (Četvrta knjiga Mojsijeva 28: 3-8). Trebalo je prinositi „svaki dan na žrtvu paljenicu bez prestanka” (st. 3). Sigurno niko neće tvrditi da su „dani” postali 2500 godina nakon nedelje stvaranja iz Prve knjige Mojsijeve 1. (Bog je takođe naredio žrtvovanje na svaki novi mesec — stihovi 11-15.)

Šabat [Subota] i sveti dani su spomen [uspomena]. To objašnjava zašto su naređeni da se slave zauvek dok fizička žrtvovanja — i verska pranja (zamenjena „pranjem vodom u [Božjoj] reči” - Efescima poslanica 5: 26 — nisu.

Praznovane u Novozavetnoj crkvi

Već smo ispitali Korinćanima poslanicu Prvu 5: 7-8 i naređenje Pavlovo „da slavimo praznik”. Ali, da li postoje druga mesta u Novom zavetu koja ojačavaju i čine ovo naređenje apsolutno nepogrešivim? Da li postoji dokaz da ih je Pavle lično praznovao?

Hajde da pregledamo. Pashalno jagnje je ubijeno i pojedeno 14, a praznik je slavljen 15. (Četvrta knjiga Mojsijeva 28: 16-17). Jevanđelje po Mateju 27: 62, Jevanđelje po Marku 15: 42, Jevanđelje po Luki 23: 54 i Jevanđelje po Jovanu 19: 14 pokazuju da je dnevni deo 14. [četrnaestog] korišćen za pripremu praznika. Imajte na umu da su tradicije starešina naložile Jevrejima da praznuju njihovu Pashu jedan dan kasnije nego što je Bog naredio.

Upoređivanjem Jevanđelja po Mateju 26: 5, Jevanđelja po Marku 14: 2 i Jevanđelja po Jovanu 13: 29, koji diskutuju o vremenskom rasporedu Hristovog raspeća na Pashu pre praznika koji je sledi, postaje jasno da se u vreme perioda Novog zaveta još uvek razumelo da su Pasha i praznik bili odvojeni dani. (Možete čitati našu knjižicu Hristovo vaskrsenje nije bilo u nedelju da biste detalnjo razumeli ovo ključno mesto i vremenski period.)

Knjiga Dela apostola otkriva da je početna Novozavetna crkva praznovala Dane beskvasnih hlebova. To je uključivalo i Pavla. Obratite pažnju: „A mi se odvezosmo [otplovismo] posle dana presnih [beskvasnih] hlebova iz Filibe, i dođosmo k njima u Troadu za pet dana, i onde ostasmo sedam dana” (Dela apostola 20: 6).

Zašto bi Bog inspirisao Luku da ovo zabeleži ako Pavle i drugi s njim nisu praznovali ove dane?

I zašto bi Luka dalje zapisao: „A behu dani presnih [beskvasnih] hlebova” (Dela apostola 12: 3), ako Bog nije želeo da Novi zavet zabeleži i pokaže da je Njegova crkva slavila ove dane? Ako Bog više nije želeo da se ovi dani praznuju, zašto bi Sveti Duh nadahnuo te reči? U čemu bi bila poenta osim u tome da je Bog želeo da ubaci zabunu u Sveto pismo?

Svi koji iskreno žele da traže Boga i da udovolje Bogu prepoznaju da ove reference postoje zato što je u Starom zavetu uspostavljeno njihovo večno praznovanje.

Svetsko” crkvenstvo” izjavljuje da posmatra „smrt i vaskrsenje Hristovo” u svojoj tradiciji Velikog petka i Uskršnje nedelje. Njihova tradicija je zapravo duboko ukorenjena u paganizmu. Glavno hrišćanstvo ih je ustanovilo da bi falsifikovalo i zamenilo Pashu i Dane beskvasnih hlebova. Pashu i Dane beskvasnih hlebova pratili su Hristos, originalni apostoli i Novozavetna crkva — uključujući i nejevreje. Bog zapoveda svom narodu da ih slave i danas (Korinćanima poslanica Prva 5: 6-8).

Bog je postavio Pashu kao trajnu uredbu [propis, zakon] – zauvek (Druga knjiga Mojsijeva 12: 17, 24)! Baš kao što Rimljanima poslanica 2: 29 objašnjava promenu obrezivanja — u Novom zavetu je trebalo biti od srca, a ne od tela — Hristos je promenio način održavanja Pashe. Hristos, Jagnje Božje, ubijen je za nas, tako uklanjajući potrebu da se mlado jagnje bukvalno žrtvuje od onda. Kao što je Hristos objasnio, uzimanje hleba i vina, simboliše Njegovo polomnjeno telo i prolivenu krv, to treba biti godišnji „pogled unatrag” na Njegovu smrt — za nas!

Hristos je praznovao Pashu jedanput godišnje na utvrđeno — određeno — vreme (Jevanđelje po Luki 2: 42), a pravi hrišćani prate Njegov primer (Prva poslanica Petra 2: 21). U stvari, Hristos je lično pratio primer Druge knjige Mojsijeve 13: 10, u kojem je objašnjeno da se Pasha i Dani beskvasnih hlebova praznuju godišnje. Ovako se tamo navodi: „Zato vrši zakon ovaj na vreme [u njihovoj sezoni] iz godine u godinu.”

Da li vidite ove dve fraze? Ovaj spis ne govori „od sedmice do sedmice” ili „od meseca do meseca” — ili „odaberite bilo koje godišnje doba”. Sve ljudske izmišljene tradicije krše ovo osnovno uputstvo!

Da su Izraelci ovo praznovali u bilo koje drugo vreme bukvalno bi doveli u opasnost zaštitu svojeg prvorođenčeta od anđela smrti. Na njihovoj strani nije bilo mesta za greške u proračunu ili ne bi mogli da očekuju da bi „ih zaobišlo” — bili zaštićeni!

Praznik prvina — ili Pedesetnica

Prisetite se da Treća knjiga Mojsijeva 23: 9-22 opisuje treću godišnju subotu [treći godišnji šabat] ili Praznik prvina. Ovaj praznik se ponekad naziva Pedesetnica ili Praznik sedmica. Izvnova, ovaj sveti dan je dva puta zapoveđen da se slavi zauvek (st. 14, 21). Nije iznenađujuće, onda, da ćemo pronaći praznik Pedesetnica pomenut u Novom zavetu, u ovom slučaju, istaknut i više puta. Crkva Novog zaveta svake godine je proslavljala ovaj sveti dan.

Hristos je obećao da će sagraditi Svoju Crkvu (Jevanđelje po Mateju 16: 18). Ispunjenje ovog obećanja zabeleženo je u Delima apostola 2 — i to se dogodilo na Pedesetnicu. U njemu se kaže: „I kad se navrši pedeset dana behu zajedno svi apostoli jednodušno” (st. 1). Ovaj stih beleži zaista istorijski trenutak — rođenje Božje Novozavetne crkve!

Primetite da su „svi bili zajedno [složni] na jednom mestu” no ovaj godišnji sveti dan. Niko nije sumnjao u to da treba slaviti ovaj dan. Da je iko verovao da je Novi zavet ukinuo svete dane, propustili bi sledeći događaj. Hristos je tačno znao šta će činiti na Pedesetnicu. Osigurao je da tačno razumeju šta je govorio: „… a vi ćete se krstiti [bićete kršteni] Duhom Svetim ne dugo posle ovih dana (Dela apostola 1: 5). Nije ni čudo što prethodni stih kaže da im je Isus „zapovedio da ne idu iz Jerusalima, nego da čekaju obećanje Očevo” (st. 4).

Petar je održao snažnu propoved, a zatim su se desila čuda i prijem Božjeg Svetog Duha od strane 3000 [ljudi] koji su se pokajali i kristili. Pažljivo zabeležite: Hristos je izabrao jedan od svetih dana da započne izgradnju prave Božje crkve. Bog je započeo rad sa većim brojem ljudi na organizovan načinu, boravkom Njegovog Svetog Duha [u čoveku] na ovaj godišnji šabat i praznik!

U drevnom Izraelu (uopšte modernoj zemlji Palestini), postoji rana prolećna žetva žita. To je kad prvi napori poljoprivrednog rada urode plodom. Praznik prvina opisuje tu prvu, malu, preliminarnu „prolećnu” žetvu pravih hrišćana, koja prethodi većoj „jesenjoj” žetvi za koju je proročeno da će doći kasnije, kad Bog bude pozvao čitavo čovečanstvo i sudio mu. Petar piše da je vreme „da se počne sud od kuće Božije [Sud mora početi u domu Božjem]” (Prva poslanica Petra 4: 17). Dakle, Bog tako čini sada samo sa Crkvom.

U Izraelu su postojale dve godišnje žetve. Žetvu žitarica u rano proleće prati veća jesenja žetva. Ljudi koje je Bog pozvao sada, pre povratka Isusa Hrista, malobrojni su. Bog će kasnije pozvati celo čovečanstvo, nakon što se Njegovo Carstvo uspostavi na Zemlji. Manja prolećna žetva simboliše rano, manje okupljanje [sabor] ljudi. Kasnije ćemo ispitati šta predstavlja ta druga, veća žetva u Božjem duhovnom planu spasenja.

Većina nominalnih hrišćana naučena je da Bog ima nameru da spasi svet sada — da je ovo jedino vreme za spasenje. Otkrivenje 12: 9 kaže da je Sotona prevario čitav svet — i da je način na koji će Bog na kraju spasiti celo čovečanstvo njegova najveća prevara. Hiljade propovednika pokušava da „spasi ljude”. Oni su počeli da veruju da je sad „jedini dan spasenja”. Proročanstvo tumači da će se Hristos uskoro vratiti da pronađe većinu Svoje tvorevine „izgubljene” u titanskoj borbi koja se navodno vodi sada između Boga i Sotone.

Đavo je ubedio većinu da veruju da se Bog bori s njim u rvanju — [to je] meč koji Bog očigledno gubi. Biblija ne uči tako! Svi koji pravilno slave Pedesetnicu prepoznaju da ona prikazuje Božju ranu prolećnu žetvu ljudi u Carstvu, koje će biti uspostavljeno na Zemlji nakon Hristovog povratka. Verno poštovanje ovog dana primorava hrišćane da ispitaju nanovo ovaj deo Božje velike svrhe godišnje. U izvesnom smislu, zaboravljanje Božje svrhe postaje gotovo nemoguće kada se slave sveti dani!

Obratite pažnju na to što je Jakov pisao u svojoj generalnoj poslanici o tome koga i šta pravi hrišćani predstavljaju po Božjem planu: „Jer nas dragovoljno porodi rečju istine, da budemo [kao vrsta] novina [prvi plodovi] od Njegovog stvorenja” (Poslanica Jakova 1: 18). Evo šta Pavle piše o tome kako čitavo stvaranje čeka prvi Božji „rod” sinova: „… nego i mi koji novinu [prvinu] duha imamo… čekajući posinjenje [da postanemo sinovi]” (Rimljanima poslanica 8: 23). Takođe „kupljeni” [otkupljeni] iz Otkrivenja 14, koji stoje pred Bogom, opisani su kao „prvenci Bogu i Jagnjetu” (Otkrivenje 14: 4). O ovome će biti više reči kasnije, ali ovo su vrlo specifični odeljci Novog zaveta koji ojačavaju presudno razumevanje, koje se gubi ako se poštovanje Pedesetnice usmeri samo na primenu Starog zaveta.

Hajde da prvo ispitamo još neke druge važne aspekte Praznika prvina [prvih plodova].

Šta predstavlja prinošenje snopa za žrtvu obrtanu

Jedan deo Pedesetnice, nazvan prinošenje snopa za žrtvu obrtanu, počinje u Trećoj knjizi Mojsijevoj 23: 10. Na dan nakon nedeljne Subote [Šabata], u toku Dana beskvasnih hlebova, bio je prvi dan kada je Izraelcima bila dozvoljena berba svojih žitarica. Na specijalnoj ceremoniji levitski sveštenici „okreću” [obrću] (st. 11) „pred Gospodom” prvi snop žita koji je posečen. Stih 11 dodaje da je okrenut „da bi vam se primio” [da bude prihvaćen za vas] Izraelce. (To se danas više ne radi jer je ovaj ritual bio senka daleko veće ponude, koja je kasnije došla i ispunila se.

Šta je zapravo značila ta ponuda snopa? Šta je to simbolizovalo ili predstavljalo? Nakon Hristovog vaskrsenja, u bašti je sreo Mariju Magdalenu. Ovaj izveštaj otkriva kako je Bog morao da prihvati Hrista u ime čovečanstva. Primetite: „Reče joj Isus: Ne dohvataj se do mene [ne dodiruj me], jer se još ne vratih [još nisam uzdignut] k Ocu svom; nego idi k braći mojoj, i kaži im: Vraćam se k Ocu svom i Ocu vašem, i Bogu svom i Bogu vašem” (Jevanđelje po Jovanu 20: 17; takođe Jevanđelje po Mateju 28:9).

Hristos je bio sveta žrtva, prvo ljudsko biće koje je vaskrslo u večni život. Njegova smrt (kao žrtva za naše grehe) bila je ispunjenje prinosa snopa za žrtvu obrtanu. Ovu dužnost trebalo je da vrši samo prvosveštenik. Da se time bavio bilo ko osim prvosveštenika, prinos bi bio zaprljan (nečist), učinjen neprihvatljivim za Boga.

U vreme kad je Marija Magdalena videla Hrista, On još nije bio uzdignut na nebo da bi Ga Otac primio kao prvu osobu koja je ponovo rođena iz mrtvih (Rimljanima poslanica 8: 29; Kološanima poslanica 1: 15, 18; Korinćanima poslanica 15: 20, 23). Pošto je Hristos bio prinos [žrtva] prinosa snopa i naš Novozavetni prvosveštenik (Jevrejima poslanica 9: 11-12), niko ga nije mogao dirnuti pre nego što se uzdigao i Bog prihvatio Njegovu žrtvu.

Svrha ove knjižice nije da dokažemo kada se dogodilo Hristovo vaskrsenje, ali dovoljno je reći da se to dogodilo na nedeljni Šabat [Subotu] nakon raspeća u sredu na Pashu. Stoga, nakon što se Hristos ponudio [kao žrtva], u nedelju se predstavio Ocu tačno onako kako Treća knjiga Mojsijeva podučava.

Zašto ime „Pedesetnica”?

Stari zavet govori o „Prazniku prvina” [Prvih plodova] ili o „Prazniku nedelja”, dok Novi zavet taj isti Sveti dan opisuje kao Pedesetnicu. Ovo je zapravo grčka reč koja se ne može naći u Starom zavetu i označava „pedeseti (dan)”. Ostatak Božjih subota [šabata] i praznika dolaze na pojedine dane u određene mesece. Oni ne uključuju brojanje — ali za Pedesetnicu tako treba i veoma je važno da se pravilno broji.

Dela apostola 2: 1 govore: „kad se navrši pedeset dana…” [kada je Dan pedesetnice u potpunosti došao…]. To znači da je Crkva Novog zaveta znala kako da broji pravilno kad treba slaviti Pedesetnicu. To ih je ostavilo bez sumnje o tome kada je [Pedesetnica] „u potpunosti došla”. Da su pogrešno računali, oni ne bi primili Sveti Duh niti svedočili trenutku početka Crkve Božije.

Treća knjiga Mojsijeva 23: 15-16 objašnjava kako računati ovaj dan: „Potom od prvog dana po Suboti [nakon Subote] [Šabata], od dana kad prinesete snop za žrtvu obrtanu, brojte sedam nedelja [sedam subota/šabata], punih; Do prvog dana po sedmoj nedelji [do prvog dana nakon sedme subote] nabrojte pedeset dana…”

U izračunavanju Pedesetnice, neki su upitali: „Zašto brojati samo pedeset dana? Zašto ne četrdeset, šezdeset ili sedamdeset?”

Prolećna žetva sledi posle zimske kiše u Izraelu i završava se oko Pedesetnice (Praznik sedmica ili Praznik žetve; Druga knjiga Mojsijeva 34: 22, 23: 16 i Četvrta knjiga Mojsijeva 28: 26; poznat i kao Praznik prvina [Praznik prvih plodova]). Pedesetnica znači „broj pedeset”. Pedeset dana predstavlja raspon ove rane žetve. Ovo je obično predstavljalo prvinu ječma i pšenice koji su sazreli nešto kasnije. Ova rana žetva bila je relativno mala, dok je jesenja žetva uvek bila mnogo veća.

Mnogi greše kad računaju dan Pedesetnice jer ne uspevaju da prate Božja uputstva iz Treće knjige Mojsijeve 23: 14-16. Većina ove zabune potiče od problema sa prevodima — semantike i specifične definicije reči. Božja uputstva, data na hebrejskom, bila su konkretna i jasna.

Nedugo nakon sredine prvog veka nove ere, fariseji su stekli kontrolu nad svim jevrejskim običajima od sadukeja pod rukovodstvom prvosveštenika porodice Boetus. Dok su sadukeji računali tačno ovaj dan, fariseji su pogrešno započeli brojanje jedan dan kasnije, stigavši do ponedeljka. Mišna, pisana oko 200. godine nove ere, beleži: „Boetusi kažu: Seča snopa se ne događa na kraju praznika [prvi Dan beskvasnih hlebova], već samo na kraju sledeće redovne subote [šabata]” (Menahot, 10, 3).

Ovo nije teško razumeti. Ali u pokušavanju da protumače relativno jednostavna uputstva iz Božije reči, ljudi skreću sa puta.

Uzmite u obzir jasna naređenja kao što su: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ [Ne zaboravite da svetkujete Subotu/Šabat]… A sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao…” (Druga knjiga Mojsijeva 20: 8, 10). Ogromne većine nominalnih hrišćana ne mogu ni da shvate razlike između prvog i sedmog dana u sedmici. Ne bi se trebalo čuditi da se različite sekte judaizma ne slažu sa Božjim upustvom kada računaju Pedesetnicu — dok je mnoge druge sekte pravilno određuju po Svetom pismu. Karaiti i Samarićani tačno su računali Pedesetnicu skoro četrnaest vekova.

Kada se pedeset dana broji od dana nakon nedeljne Subote [Šabata] (kada je prinet snop) u toku [za vreme] Dana beskvasnih hlebova, možete precizno odrediti Pedesetnicu. Po ovoj ceremoniji seče i prinošenja prvog snopa ječma od početne žetve, pedesetodnevno brojanje uvek počinje i završava se na prvi dan u sedmici [u nedelju].

Teorijski, dan kada se prinese snop — dan nakon nedeljne Subote [Šabata] — može pasti na bilo koji dan tokom Dana beskvasnih hlebova. Zbog toga je brojanje neophodno. (Da biste razumeli više u vezi sa specifičnim pitanjima o brojanju Pedesetnice, možda ćete želeti da pročitate naš besplatni članak „Kako računati Pedesetnicu”.)

Odbrojavanje sedam nedelja, uvek na nedelju

Tačan dan je jasno „ prvog dana po sedmoj nedelji [dan posle sedme subote šabata]” [šabat znači subota] (Treća knjiga Mojsijeva 23: 16). Dan posle subote [šabata] (ne godišnje subote [godišnjeg šabata] - praznika, već nedeljne subote) bio je uvek prvi dan sedmice – nedelja. [Po hebrejskom kalendaru, sedmi dan u sedmici je subota]. Ovaj dan je određen brojanjem počevši od — i uključujući ga — dana prinosa snopa. Treća knjiga Mojsijeva 23: 15 ne ostavlja sumnju. Još jednom, „dan posle sedme subote [šabata]” je prvi dan u nedelji. Prema Božjoj reči, Pedesetnica se uvek poštuje u nedelju.

Peta knjiga Mojsijeva 16: 9-10 daje osnovnije uputstvo o tome kako računati Pedesetnicu — i objašnjava zašto se ona naziva Praznik nedelja: „Sedam nedelja nabroj; kad stane srp raditi po letini, onda počni brojati sedam nedelja. Tada praznuj praznik nedelja…” Reč prevedena kao „nedelje” potiče od izraza shavuah ili shabuwa. Četvrta knjiga Mojsijeva 28: 26 dodaje: „Posle svojih nedelja, da imate sabor sveti, nijedan posao ropski ne radite.” Zbog brojanja ovih sedam nedelja Pedesetnica je postala poznata i kao „Praznik nedelja”.

Šta znači Pedesetnica?

Videli smo da je Hristos ispunio prinos snopa za žrtvu obrtanu kojim se maše pred Bogom. Ali Treća knjiga Mojsijeva 23: 17 takođe govori o dva hleba „za žrtvu obrtanu [hleb za mahanje pred Bogom]” datu iz kongregacije, one predstavljaju „prvine Gospodu”. Kao što je snop podignut i njime se mahalo pred Bogom, tako isto se radi sa prinošenim hlebovima (st. 20). Snop kojim se maše i koji je podignut predstavljao je vaskrslog Hrista.

Pošto smo takođe videli da je Božja crkva nastala na Pedesetnicu, očigledno je da prineti hlebovi predstavljaju one koji su preobraćeni u Starom zavetu, zajedno sa Novozavetnom crkvom, koja je podignuta sa Zemlje u prvo vaskrsenje da uključi svakoga koga je Bog pozvao pre Hristovog povratka. Prineti hlebovi se zatim vraćaju natrag na Zemlju kao vrsta svetaca koji se vraćaju kao vladari sa Hristom (Solunjanima poslanica Prva 4: 16-17; Dela apostola 1: 11). Zapamtite da su sveci prvine [prvi plodovi] (Poslanica Jakova 1: 18; Rimljanima poslanica 8: 23).

Izrael, sada zaslepljen, biće spasen

U Jevanđelju po Jovanu 14: 3, Hristos je rekao: „Opet ću doći [Doći ću ponovo].” Otkrivenje 5: 10 objašnjava da će sveci vladati sa Hristom. Dela apostola 15: 16-17 proširuju Hristovo obećanje da će se vratiti i šta će se dogoditi nakon što On to učini: „Potom [posle ovoga] ću se vratiti, i sazidaću dom Davidov, koji je pao, i njegove razvaline [ruševine] popraviću, i podignuću ga, Da potraže Gospoda ostali ljudi [ostatak ljudi] i svi narodi [nejevreji] u kojima se ime moje spomenu, govori Gospod koji tvori sve ovo.”

Ovo je moćan zapis, koji otkriva mnogo o Božjem planu da će kasnije pozvati ceo svet. Ali pre nego što bi Bog mogao da pozove čitavo čovečanstvo i otkrije njima svoju istinu, On mora da obuči mali sopstveni tim „prvih plodova”. Moderne nacije koje su potekle od drevnog Izraela i Jude ne pozivaju se sada. Oni ostaju zasplepljeni.

Celo poglavlje Rimljanima poslanice 11 nudi mnoge poglede na to kako će oni koji su zaslepljeni biti spaseni kasnije. Ovo inspirišuće poglavlje se treba pažljivo proučiti.

Ono govori o svim plemenima Izraela. Skoro niko ne razume koja su izraelska plemena. Pretpostavlja se da Jevreji, samo jedno pleme od njih dvanaest, čine ceo Izrael. Zbog toga što mnogi Jevreji nastavljaju, u izvesnoj meri, da slabo praznuju Božji Šabat [Subotu] i godišnje praznike, oni jesu zadržali svoj identitet na način koji su ga ostala plemena izgubila.

Rimljanima poslanica 11 opisuje kako će Bog jednog dana pozvati i spasiti svih dvanaest izraelskih plemena. Stih 26 kaže: „I tako će se spasti sav Izrailj, kao što je napisano: Doći će od Siona Izbavitelj [uskoro dolazeći Isus Hrist] i odvratiće bezbožnost od Jakova.”

Savremeni narodi (samo plemena koja su se uvećala) Izraela, još nisu ukinuli bezbožnost iz svog duhovnog stanja. Uskoro će [to učiniti]. Za sada su zaslepljeni. Uskoro će progledati.

Stotine miliona Izraelaca — prošlih, sadašnjih i budućih — onda će shvatiti slavnu svrhu Božjeg plana. Iako uskoro dolazi, to vreme još nije stiglo. (Knjiga proroka Jezekilja 37 opisuje fizičko vaskrsenje ogromnog broja preminulih Izraelaca.)

Bog ne radi sada sa izraelskim narodima. Oni ne dobijaju svoju šansu za spasenje. Deo razloga je objašnjen u stihu 25, gde Pavle upozorava nejevrejske Rimljane da budu oprezni: „Jer vam. Braćo, neću zatajiti tajnu ovu [Jer, braćo, neću od vas kriti ovu tajnu], (da ne budete ponositi) [da ne biste postali (pre)ponosni], slepoća Izrailju pade [slepilo se dešava Izraelu] u deo [sve] dokle ne uđe [punoća] neznabožaca [nejevreja] koliko treba” (Rimljanima poslanica 11: 25). Većine su „neznalice” Božjeg plana, ali On [Bog] ne želi da Vi ne znate ovu „misteriju”.

Bog se prvo suočava sa mnogim nejevrejima u ovom dobu, zajedno sa mnogim fizičkim Izraelcima raseljenim po narodima. Ali u budućnosti On će se baviti „celim Izraelom” dok na kraju oni ne budu spaseni! A videćemo da će se kasnije On takođe baviti i svim nejevreskim narodima.

Da li Božji plan propada?

Grupe nominalnih hrišćana u svetu uče da se Bog očanjički bori protiv shih zavada, da spasi svet sada. Ako je to tačno — ako Bog tako čini — onda je On potpuno neuspešan, i Njegov plan je od početka bio osuđen na propast!

Mnogi uče da je svet u ovom dobu na nekoj vrsti „probe”. Ova ideja se razvija na ovaj način: Milijarde koje su sada žive moraju da odluče da li će pratiti Hrista ili ne. Nije važno što jedna trećina do jedne polovine ljudi na Zemlji nikada nije ni čula za Isusa Hrista! Nije ni važno što oni koji jesu čuli za Hrista nemaju pojma ko je On bio, šta je On podučavao ili šta je On činio.

Čak se pretpostavlja da će Bog smatrati ceo ovaj narod odgovornim za to što nisu razumeli da treba da izaberu. Drugim rečima, Bog će večno osuditi na propast mnoge milijarde ljudskih bića koje su rođene i umrle tokom poslednjih 6000 godina, koje nisu odlučile da budu „hrišćani”. Učenje se nastavlja time da će se, kad se Hristos bude vratio, uslovno oslobođenje završiti i svi će napraviti svoj „izbor”. Ovakvo verovanje uključuje pretpostavku da je Bog potpuno i trajno odbacio Njegov prvi „izabrani narod”, Izrael.

Zapamtite ovo mesto. Bog ne pokušava da preobrati svet sada! Hristos je rekao: „Niko ne može doći k meni ako ga ne dovuče Otac” (Jevanđelje po Jovanu 6: 44, 65). Dakle, Bog sada samo poziva — dovlači — relativno mali broj ljudi u Njegovo „malo stado” (Jevanđelje po Luki 12: 32), koje je Njegova Crkva. Božja prava Crkva se ne ubraja u velike denominacije ovog sveta. Ona je malo stado koje postoji sa svrhom da propoveda u svetu Jevanđelje Carstva Božjeg — najavljujući Hristov povratak da uspostavi svoje Carstvo i vlada sa Njegovim svecima (Otkrivenje 2: 26; 3: 21).

Praznik Pedesetnica predstavlja njih nekoliko koji su zapravo bili „izabrani” (Jevanđelje po Mateju 22: 14) i koji su „pretrpeli [izdržali] do kraja” (10: 22; 24: 13). Tokom 2000 godina, Bog je birao svoju „prvinu” [prve plodove] sa ovog sveta, da se pripremaju za veliku jesenju žetvu, predstavljenu u svetkovanju poslednja četiri sveta dana na jesen u godini. Posle perioda suđenja i ispitivanja, oni koji izdrže, koji ostanu verni, biće carevi i sveštenici u Njegovom carstvu (Otkrivenje 5: 10).

Uspostavljena Božja vladavina i zakon

Nakon Hristovog povratka, On će najzad skupiti svoj narod Izrael odakle god je bio rasejan po svetu. Obratite pažnju: „I tada [dogodiće se toga dana] će Gospod opet podignuti ruku svoju [PO DRUGI PUT] [prvi put je bio izlazak iz Egipta] da zadobije [povrati] ostatak naroda svog, šta ostane od asirske i od Misira [Egipta] i od Patrosa i od etiopske [etiopskog Huša] i od Elama i od Senara i od Emata i od ostrva morskih” (Knjiga proroka Isaije 11: 11).

Šta se dalje dešava, nakon što Bog okupi Izrael? Imajte na umu da dve trećine onih koji su živi danas nisu ni nominalni hrišćani, da polovina tog broja u potpunosti ne poznaje čak ni ime Isusa Hrista. Ako se predviđa da će „sav Izrael” biti spasen, šta je sa stotinama miliona i milijardi onih koji su ikada živeli, od Adamovog doba? Da li će i oni dobiti priliku? Ako da, kad će to biti? Nekoliko važnih spisa moramo uzeti u obzir.

Prorok Danilo otkriva obim Hristove vladavine na Njegovom povratku. Knjiga proroka Danila 7: 14 govori da Hrist dolazi da vlada: „… da Mu služe svi [ljudi] narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast večna.” Stih 18 objašnjava ulogu svetaca koji „uzimaju” i „poseduju carstvo” sa Hristom. Dok stih 22 to još više potvrđuje, stih 27 kaže: „ i sve će vlasti [vladari] Njemu služiti i slušati Ga [Oca].” Kada se poveže, jasno je da u to vreme Carstvo Božje obuhvata celu Zemlju. Svaka nacija biće pod njegovom vlašću. Današnji sveci se obučavaju za ogromnu MOĆ!

Nekoliko drugih stihova govori o vremenu kad će svi nejevreji koji nikada nisu čuli za ime Hristovo dobiti priliku za spasenje. Hajde da ispitamo nekoliko takvih stihova.

Sad uzmite u obzir Knjigu proroka Isaije 11: 9-10: „Neće uditi [povrediti] ni potirati [niti uništiti] na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja [znanja] Gospodnjeg kao more vode što je puno. I u to će vreme za [će postojati] koren Jesejev, koji će biti zastava [predstavljati zastavu] narodima [Hristos je Jesejev koren], [za to će se] raspitivati narodi [tražiće nejevreji], i počivalište Njegovo biće slavno.”

Evo kako će Hristos doći — i šta će raditi: „Jer, gle, GOSPOD će doći s ognjem [vatrom]… Jer će GOSPOD suditi ognjem i mačem svojim svakom telu, i mnogo će biti pobijenih od GOSPODA… I postaviću znak na njih, i poslaću između njih koji se spasu k narodima… koja ne čuše glas o meni niti videše [nebesku] slavu moju, i javljaće slavu moju po narodima [nejevrejima]” (Knjiga proroka Isaije 66: 15-16, 19).

Nema pogrešnog razumevanja jasnoće ovog proročanstva. Veliki broj mnogih naroda će po prvi put u istoriji tražiti pravog Boga. Obim pravih konverzija biće bez presedana. Ali ovo se ne dešava sada!

Božja namera je da se na kraju „izjasni o svakom telu” da poštuju Njegov zakon — i da slave Njegovu Subotu [Šabat] i svete dane. Kako će divno biti ovo vreme za sve narode — za sve „među nejevrejima”. Svi će čuti za Hristovu „slavu” i videti Njegovu „nebesku slavu”.

Božji zakon će biti uspostavljen kao međunarodni zakon, koji se primenjuje u svim nacijama, umesto jedino u plemenima drevnog Izraela. Obratite pažnju: „I ići će mnogi narodi govoreći: Hodite, da idemo na goru GOSPODNJU i u dom Boga Jakovljevog, i učiće nas svojim putevima i hodićemo Njegovim stazama; jer će iz Siona izaći zakon i reč GOSPODNJA iz Jerusalima. I sudiće među mnogim narodima, i pokaraće jake narode nadaleko, oni će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove; neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti ratu… U to vreme, govori GOSPOD, sabraću hrome, i skupiću odagnane i kojima zlo učinih. I učiniću od hromih ostatak i od odagnanih silan narod; I GOSPOD će carovati nad njima na gori Sionu odsada i do veka [zauvek]” (Knjiga proroka Miheja 4: 2-3, 6-7).

Ovaj stih dalje portvrđuje da će mnogi iz naroda širom Zemlje tražiti Boga. Pravo znanje o ispravnom načinu života potpuno će pokrivati Zemlju. Ovaj pasus je jasan. Takođe je jasno da Zemlja sada nije pokrivena istinom Božjom. Tek kad se ovo dogodi, svi narodi će imati priliku da shvate to za šta su za sada zaslepljeni. Ova proročanstva sadrže predivnu sliku univerzalnog razumevanja i uklanjanje neznanja, zbunjenosti i strašnog verskog neslaganja koje je danas toliko rasprostanjeno na Zemlji.

Ovi poslednji stihovi pokazuju da će svi narodi tražiti Hrista kao svog Izbavitelja. Odvojte vreme da pročitate celo ovo poglavlje. Ono opisuje vreme mira, kada će čak i temperamenti životinja biti dramatično promenjeni u odnosu na njihovu trenutnu agresivnu i opasnu prirodu.

Kako se zakon uspostavlja, tako će se uspostaviti i održavanje godišnjih Božjih praznika. Ceo svet će imati priliku da razume Božji plan: „I [desiće se] ko god ostane od svih naroda koji dođu na Jerusalim [koji su se bili suprostavili Jerusalimu], svak će dolaziti od godine do godine da se pokloni Caru GOSPODU nad vojskama i da praznuje praznik senica” (Knjiga proroka Zaharije 14: 16). (Da biste saznali mnogo više o tome kako će tačno Carstvo doći, pročitajte našu besplatnu knjižicu Kako će doći Božje carstvo — Neispričana priča! Ona detaljno objašnjava to što nikad nije bilo poznato do sada — i to što tradicionalno hrišćanstvo nikad nije moglo da razume!)

Kako slavno će biti to vreme za ceo svet! Silne većine onih koji su ikad živeli sad su mrtvi leže u grobu, živeli su svoj život u potpunom neznanju za Božju nameru za čovečanstvo. Mnogi milioni nominalnih hrišćana će biti uzdignuti posle vaskrsenja i naučiće da Božja namera nikad nije bila da spasi svet tokom njihovih života. Oni će po prvi put učiti Božji pravi plan za spasenje i naućiće sve velike Božje doktrine. Naučiće pravu istinu Biblije i zašto je Hristos rekao da će [saznanje] istina Vas „izbaviti” [osloboditi] (Jevanđelje po Jovanu 8: 32).

Sve bi to moglo biti poznato da su denominacije sveta verno slavile Božje svete dane iz godine u godinu.

Crkva Novog Zaveta je verno podučavala i slavila praznik Pedesetnicu. Dajte sebi vremena da pročitate Dela apostola 20: 16. Ovde Pavle žuri da stigne u Jerusalim na dan Pedesetnice, „da bude o Trojičinu dne u Jerusalimu [da budemo u Jerusalimu na dan Pedesetnice].” Korinćanima poslanica Prva 16: 8, kaže da je Pavle govorio braći: „A u Efesu ću ostati do Trojičina dne [do Pedesetnice].” Zašto bi Pavle, apostol nejevrejima, rekao nekolikim nejevrejskim kongregacijama za važnost praznovanja Pedesetnice, ako je oni takođe nisu slavili? Jednostavno, odgovor je da je Bog odredio da sav Njegov narod, uključujući i nejevreje slavi „sveti zbor” (zapoveđeni skup) Pedesetnice!

Koliko [ljudi] će danas želeti da slavi Pedesetnicu?

Praznik truba

U jesenje doba godine postoje još četiri godišnja sveta dana koja upotpunjuju, po tipu, ostatak Božjeg plana. Prvi od njih je opisan u Trećoj knjizi Mojsijevoj 23: 23-25 i naziva se Praznik truba. Mojsije ga je nazvao „spomen trubni, sabor sveti”. Kao i na sve druge Božje subote [šabate], naređenje objašnjava da nije dozvoljen „pokorni rad” na taj dan.

Razgovarali smo o Pashi, Danima beskvasnih hlebova i prolećnoj žetvi svih Božjih duhovnih „prvih plodova” [prvina], koji će se vratiti sa Hristom. Šta je sa Praznikom truba? Kako se to uklapa u Božji plan?

Duvanje u trube je povezano sa događajima krajnjeg vremena, uključujući vaskrsenje: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti [spavati], a svi ćemo se pretvoriti [promeniti]. Ujedanput, u trenuću oka u POSLEDNJOJ TRUBI; jer će ZATRUBITI i mrtvi će ustati [vaskrsnuti] neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti” (Korinćanima poslanica Prva 15: 51-52). Solunjanima poslanica prva 4: 14-17 koristi termin „truba Božja”.

Isaije opisuje jek trube koji označava okupljanje ostatka svog naroda od strane Hrista: „I tada će se zatrubiti u veliku trubu, i koji se behu izgubili [koji su bili spremni da poginu] u zemlji asirskoj i koji behu zagnani [izgnanici] u zemlju misirsku [u zemlju egipatsku], doći će i klanjaće se Gospodu na svetoj gori u Jerusalimu (Knjiga proroka Isaije 27: 13).

Ovo proročanstvo uključuje mnogo više od povratka Jevreja u Palestinu. Savremeni „Cionisti” užasno umanjuju ogroman obim [raspon] ovog proročanstva ograničavajući ga na Jevreje na ovaj način. Hristos će okupiti svih dvanest plemena savremenog Izraela, koja će tada biti u zarobljeništvu, u njihove zemlje.

Dan očišćenja [pokajanja] — posni dan

Peta od sedam godišnjih subota [godišnjih šabata] nije praznik, već je posni dan. Poznat u svetu kao Jom kipur, ovaj dan se ispravno često naziva Dan očišćenja [pokajanja, ujedinjenja]. To je opisano u Trećoj knjizi Mojsijevoj 23: 26-32.

Dan očišćenja [pokajanja, ujedinjenja], na engleskom „Atonement” („at-one-ment”) [ujedinjenje] oslikava svet u celini konačno „ujedinjen” sa Bogom, jer će Sotona tada biti prognan na spoljašna nebesa koja Treća knjiga Mojsijeva 16 naziva „pustinjom” (st. 10, 21-22). Tamo, đavo neće više moći da vara narode.

Ovaj Šabat [godišnja subota] sadrži veoma važnu simboliku. U celini, Treća knjiga Mojsijeva 16 (34 stihova) posvećena je ovom danu. U stihovima 29 i 31 piše: „I ovo neka vam bude večna uredba: deseti dan sedmog meseca mučite duše svoje [postite], i ne radite nikakav posao, ni domorodac ni došljak koji se bavi [biva] među vama… To neka vam je [odmor] počivanje subotno, i mučite duše svoje [postite] po uredbi večnoj.”

Treća knjiga Mojsijeva 23: 32 dodaje: „od večera [zalaska sunca] do večera [zalaska sunca] praznujte počinak [odmor] svoj.” Ovo je starozavetni odlomak koji oni što praznuju nedeljnu subotu [šabat] uvek navode kako bi dokazali da nedeljna subota [šabat] počinje i završava se na zalasku sunca. Uprkos tome, većina svih „subotara” ne želi da praznuje Dan očišćenja [pokajanja, ujedinjenja] na koji se odnosi ovaj stih.

Kao i za sva druga razumevanja koja dolaze iz svetkovanja Božjih svetih dana, svet ne poznaje činjenicu da će jednog dana biti „ujedinjen” sa istinitim Bogom stvoriteljem. Da praznuju ovaj dan, oni bi shvatili da Božji plan spasenja unljučuje mnogo više od onih koji misle da je „sada jedini dan spasenja”. Oni bi prepoznali da Bog „neće da ko pogine [ne želi da iko propadne]” (Druga poslanica Petra 3: 9) — hoće „da se svi ljudi spasu” (Timotiju poslanica prva 2: 4).

Gresi sveta odvojili su ga od Boga (Knjiga proroka Isaije 59: 1-2). Nemoguće je sada da čovečanstvo bude ujedinjeno sa Bogom Biblije. Ali Bog ima vrlo specifičan plan slikovito predstavljen kao Dan očišćenja [pokajanja, ujedinjenja] da izbavi čovečanstvo, da bude Njegovo.

Ispitivanje ključnih stihova u Trećoj knjizi Mojsijevoj 16 važno je za razumevanje svrhe ovog svetog dana. Stih 5 govori: „A od zbora sinova Izrailjevih neka uzme [visoki sveštenik, prvosveštenik] dva jarca za žrtvu radi greha, i jednog ovna za žrtvu paljenicu.”

Zatim, prvosveštenik: „I neka prinese Aron junca svog na žrtvu za greh i očisti sebe i dom svoj” [stih 6].

Stihovi 7-8 pokazuju da je za ova dva jarca trebalo bacati žreb [kocku]. Nastavlja se: „Potom neka uzme dva jarca, i neka ih metne pred Gospoda na vrata šatora od sastanka. I neka Aron baci žreb za ta dva jarca, jedan žreb Gospodu, a drugi žreb Azazelu.

Originalna hebrejska reč, ovde „žrtveni jarac, ispaštalac za druge”, jeste Azazel. Ova simbolika Azazela uglavnom nije shvaćena. Od suštinskog je značaja da prepoznamo o čemu — zapravo o kome — Bog govori.

Jasno je iz teksta da jedan jarac predstavlja Gospoda, ili Isusa Hrista. Ali zašto bi Bog predstavio drugog jarca simbolikom? Dok neki objašnjavaju da se i drugi jarac takođe odnosi na Hrista, gotovo svi uvažavani komentari potvrđuju da Jevreji i obavešteni učenici Biblije prepoznaju Azazela kao đavola.

The Interpreter’s One Volume Commentary (Prevodilac za jedan tom komentara) navodi da „žrtveni jarac, ispaštalac za druge” zapravo nije prevod, već pokušaj prevodilaca da protumače ono šta oni misle da drugi jarac znači. Zapamtite, konkretna hebrejska reč je Azazel, a ne žrtveni jarac [ispaštalac za druge]. I takođe treba shvatiti da žrtveni jarac, ispaštalac za druge jeste onaj koji je okrivljen ili snosi odgovornost za nešto što zapravo nije učinio. Saznaćemo da drugi jarac ni na koji način ne simboliše jarca koji ispašta za druge. Dovoljno je reći da jarac Azazel prestavlja đavola Sotonu.

Naravno, oba jarca su modeli [simboli]. Ali zašto se morao koristiti žreb — koji je zvanična molba Bogu za bilo koju sumnjivu stvar — da odluči koji jarac treba da bude Sotona, a koji Hristos? Zar ne bi trebalo biti jasno koji je koji? Razmislite! Svet nije spoznao razliku između Sotone, koji se naziva „bogom sveta ovog” (Korinćanima poslanica Druga 4: 4) i koji ima svoje „poslanike” (Korinćanima poslanica Druga 11: 13-15), i istinitog Boga Biblije i Isusa Hrista! O ovoj i svakoj drugoj doktrinarnoj istini Biblije Sotona je „prevario sav vasioni svet” (Otkrivenje 12: 9).

Bog mora da otkrije istinu i pravilno razumevanje svake male i velike doktrine. Bog to mora otkriti — i jednog dana otkriće celom svetu — veliku razliku između Hrista i đavola Sotone, boga koga ovaj svet sada sluša!

Ljudi nisu bili u stanju da prepoznaju razliku između ta dva jarca. Bacanje žreba je veoma svečani događaj. To je iskreni poziv Bogu da se umeša i otkrije istinu o nejasnim pitanjima.

U stihu 9, jarac na kojeg je žreb pao da prestavlja „Gospoda” trebalo je da se „prinese” - bude žrtvovan. Ovo je očigledno model [simbol] namenjen da predstavlja žrtvovanje Isusa Hrista za grehe sveta.

U stihu 10, vidimo da je prvosvešteniku bilo naloženo da šalje drugog jarca „živog… u pustinju” — gde je „nenaseljeno” mesto.

Tada je bilo naloženo prvosvešteniku da žrtvuje bika za sebe i svoju porodicu u stihu 11. To je učinjeno da bi se očistio, jer je, kao prvosveštenik, predstavljao Hrista koji ide pred sedište milosrđa — presto Božji. Zbog toga je trebalo da on poprska krv bika na sedište i ispred sedišta milosrđa u tabernakulu. Ovim se završavaju koraci prvosveštenika koji su bili neophodni da bi mogao da izvrši ostatak svojih dužnosti na Dan očišćenja [pokajanja, ujedinjenja].

Prvosveštenik je predstavljao Hrista

Prvosveštenik je onda trebalo da žrtvuje jarca koji je predstavljao Hrista: „I neka zakolje jarca na žrtvu za greh narodni, i neka učini s krvlju njegovom [dovede krv njegovu iza zavese] kao što je učinio s krvlju junčijom [krvlju bika], i pokropi [poprska] njom po zaklopcu [sedištu milosrđa] i pred zaklopcem [sedištem milosrđa]. I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prestupa njihovih u svim gresima njihovim…” (Treća knjiga Mojsijeva 16: 15-16).

Nakon Hristovog vaskrsenja, On se uzneo na nebo. Neki su pogrešno shvatili da jarac Azazel predstavlja, kao model Hrista, onog koji je otišao na nebo. Ovo je sasvim pogrešno. Nebo sigurno nije nenaseljena divljina. Na njemu žive Bog i stotine miliona svetih anđela i daleko je od toga da je tamo pustinja. Jasno je da je prvosveštenik predstavljao Hristovu ulogu poglavara svešteničkog koji je doneo žrtvovanog jarca (Hrista, Gospoda) pred Božje sedište milosrđa.

Hajde da to utvrdimo: Hristos sada sedi desno od Boga kao naš poglavar sveštenički. Petar je napisao: „Koji s desne strane Bogu, otišavši na nebo, i slušaju Ga anđeli i vlasti i sile” (Prva poslanica Petra 3: 22).

Važno je razumeti ulogu oba jarca — i levitskog prvosveštenika. To nam omogućava da pravilno identifikujemo koga je jarac Azazel predstavljao. Pavle daje objašnjenje koje razašnjava kako je levitski prvosveštenik bio model [simbol] Hristove uloge prvosveštenika u ime hrišćana: „Koji imamo [Koju nadu imamo] kao tvrd i pouzdan lenger duše, koji ulazi i za najdalje zavese, gde Isus uđe napred za nas, postavši poglavar sveštenički doveka po redu Melhisedekovom” (Jevrejima poslanica 6: 19-20).

Jarac koji je ponuđen ne može biti model Hrista kao poglavar sveštenički. Ovaj jarac je ubijan svake godine vekovima sve dok pravi Hristos nije bio žrtvovan i otišao na nebo da postane naš sveštenički poglavar. Do tog vremena — do stvarnog Hristovog žrtvovanja — levitski prvosveštenik je bio model Hrista kao svešteničkog poglavara.

Toliko je jasno. Prvosveštenik je išao, po modelu, ispred sedišta milosrđa kao Hrist i nudio svoju krv u ime svih onih koje Bog izbavlja. Jarac Azazel se zatim eliminiše kao predstavnik prvosveštenika, jer on nije nosio krv „u velu” — model odlaska ispred Oca na nebu.

Ukratko, prvi jarac je žrtvovani Hristos. Levitski prvosveštenik je ispunio ulogu Hrista, kao našeg vaskrslog poglavara svešteničkog, nudeći svoju žrtvu Ocu. Konačno, videćemo više o tome zašto je drugi jarac morao biti đavo. Ali shvatite da bi Sotona sigurno želeo da se o njemu misli, ne kao o đavolu (Azazelu), već kao o proslavljenom Hristu (poglavaru svešteničkom) pri Božjoj desnoj ruci [sa desne strane].

Uloga jarca Azazela

Evo šta je prvosveštenik sledeće učinio: „A kad očisti svetinju i šator od sastanka i oltar, tada neka dovede jarca živog. I metnuvši Aron obe ruke na glavu jarcu živom, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvši ih na glavu jarca neka ga da čoveku spremnom [pogodnom] da ga istera u pustinju. I jarac će odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju [zemlju nenaseljenu]; I pustiće onog jarca u pustinju. Potom neka opet uđe Aron u šator… Pa neka opere telo svoje [sa vodom] na svetom mestu… I neka prinese svoju žrtvu paljenicu, i očisti [izvrši pomirenje] i [za] sebe i [za] narod. A ko odvede jarca za Azalela, neka opere haljine svoje [odeću svoju] i okupa telo svoje u vodi, pa onda neka uđe u logor [kamp]” (Treća knjiga Mojsijeva 16: 20-24, 26).

Objasnili smo da Azazel predstavlja Sotonu. Ovaj jarac je savršen model koji se šalje („podoban čovek” je očigledno model moćnog anđela) u spoljnu tamu.

Napravite ovu vrlo važnu razliku: Hristos je voljno podneo naše grehe iako je bio potpuno nevin. Đavo nije nevin! On je ubica i lažov (Jevanđelje po Jovanu 8: 44), varalica (Otkrivenje 12: 9) i razarač (Otkrivenje 9: 11, pogledajte marginu), i daleko od toga da je nevin. Kao tvorac zabune, kriv je za ogromne prestupe i postoje mnoge optužbe protiv njega.

Đavo je taj koji je glavni tvorac svetskih grehova. Pravi Bog je Bog pravde i pravičnosti — i Bog je pošten u svim stvarima. On nikada ne bi zahtevao od nevinog Hrista da umre za grehe koje nije počinio, istovremeno ne zahtevajući nikakvu odgovornost od đavola. Bog uvek stavlja krivicu nedvomisleno na leđa onog kome [ta krivica] pripada.

Naravno, sva ljudska bića su grešna (Rimljanima poslanica 3: 23) i odgovorna su za svoje grehe. Niko ne može reći da je nevin jer, kako neki kažu delimično u šali: „Đavo me je na to naterao.” Đavo utiče na svakog i iskušava svakog koji dobrovoljno čini grehe po svojoj volji.

Svet nikada ne bi mogao do bude sjedinjen sa Bogom dok je Sotona slobodan da luta po Zemlji, iskušavajući, obmanjujući, zbunjujući, uništavajući, lažući i ubijajući. Kao glavni uzrok svetskih grehova i problema, on mora biti uklonjen sa Zemlje, sa neba (Knjiga o Jovu 1:6 i 2:1 pokazuje da on sada ima slobodan pristup na nebo da „stoji pred Gospodom”, isto kao što je bilo sa oba jarca), i na bilo koji deo naseljene vasione.

Hristos je nosio naše grehe. U to nema sumnje! Ali da li On treba da ih nosi zauvek, čitavu večnost? Odgovor je odlučno NE! Prvosveštenik je priznao grehe Izrailjeve nad glavom jarca Azazela i oterao ga da sa sobom nosi te grehove.

Da li vidimo ovde kako deluje Božji čudesni plan? Možemo li videti duboko značenje ovog dela Dana očišćenja [pokajanja, ujedinjenja]? Možemo li prepoznati da će đavo nositi grehe čovečanstva u najudaljeniji deo svemira?

Tužilac

Svet je ispunjen optužbama. Političari se beskrajno optužuju. Štampa optužuje političare za svako moguće zlo. Zemlje čine isto jedna drugoj. Muževi i žene često ovo čine [međusobno se optužuju], što obično potiče iz svađe. Komšije i saradnici se neprestano optužuju.

Najveći tužilac od svih je đavo. Od njega potiče duh optuživanja koji prožima svet. Kada bude zavezan i uklonjen, nestaće sve prilike da se ovo nastavi.

Otkrivenje 12: 10 naziva Sotonu „opadač [tužitelj] braće naše”. Jovan beleži da on „optužuje [hrišćane] dan i noć pred Bogom našim”. Đavo mrzi one koji su izbegli njegovo ropstvo (Timotiju poslanica Druga 2:26) i čuva svoje najveće optužbe za one koji služe Bogu.

Hrista su mrzeli! On je bio progonjen! Ubijen je raspećem, što je jedna od najbolnijihi najmučnijih smrti koju su ljudi ikada izmislili — zbog lažnih optužbi! Đavo je iskoristio Judu da to uradi.

Gde god se našla istinita Crkva, videle su se optužbe i progoni. Đavo nastoji da osujeti, omete i lažno optuži Crkvu. Kada je Pavle želeo da dođe u Solunsku crkvu, izjavio je „I zabrani nam Sotona” [sprečio nas] (Solunjanima poslanica Prva 2: 18). Sotona sprečava Božju svrhu uz pomoć falsifikovanih ljudskih agenata i instrumenata [falsifikovane ljudske pomoći]. Zapravo ovo samo Božje činjenje je pretrpelo mnoge takve prepreke i progone. Oni će se nastaviti sve dok se Božja vladavina ne uspostavi i ne zameni sistem ovog sveta. Sotona će onda biti proteran.

Sotona neprestano napada i optužuje Božje prave sluge. Đavolji beskrajni model optuživanja prestaće tek onda kada ga Hristos protera sa Zemlje.

Đavo mora biti uklonjen da bi svet izbegao neprestane optužbe velikog tužioca. Optužen za krivicu zbog svega što je činio 6000 godina, Sotona mora biti uklonjen sa puta — poslat u zatvor za svoje duhovne zločine protiv čovečanstva. Tek onda svet može biti ujedinjen sa Bogom.

„Podesan [odgovarajući] čovek” je morao da opere svoju odeću nakon kontakta sa đavolom. Inače nije mogao da se vrati među ljude. Takođe, prisetite se da je prvosveštenik stavio oproštene grehe Izraela na Azazela nakon što je napustio Svetinju nad Svetinjama („u velu”). Oproštenje greha je bilo svršeno pre nego što je Bog naredio da đavo odgovara za svoja dela. Ovo je očigledno model [simbol] Hrista koji se vraća na Zemlju i uklanja Sotonu.

Apsolutno nema nikakvog smisla da živi jarac predstavlja vaskrslog Hrista koji preuzima grehe čovečanstva na Sebe po drugi put! Đavo bi voleo da ljudi veruju da je on „žrtveni jarac” [ispaštalac za druge] kojeg je Bog nepravedno kaznio. Sotona je oboje, i prevaren i prevarant. On bi bio veoma srećan da narod pogrešno shvati njegovu ulogu, koja se vrlo jasno otkriva u simbolici Dana očišćenja [pokajanja, ujedinjenja]. Moramo biti dosledni. Hristos ne može nositi grehe čovečanstva dva puta, dok đavo uopšte ne snosi nikakvu odgovornost.

Moramo pitati: Da li Novi zavet beleži da je Božja crkva praznovala Dan očišćenja [pokajanja, ujedinjenja]? Jeste. Obratite pažnju: „A pošto prođe mnogo vremena, i već plovljenje [plovidba] ne beše bez straha [bila je opasna] jer i post [posni dan] već beše prošao, savetovaše Pavle” (Dela apostola 27: 9). Obratite pažnju na Pavlovo pominjanje „posta”. Margine većine Biblijskih prevoda otkrivaju da se to direktno odnosi na Dan očišćenja [pokajanja, ujedinjenja].

Kada se računanje vremena pažljivo proveri sa razumevanjem da je Pavle mislio na vreme opasne plovidbe — jesen na Sredozemnom moru — postaje očigledno da je Crkva Novog Zaveta u stvari obeležavala vreme po tom danu. To može biti samo zbog toga što su ga SLAVILI. Ne bi imalo smisla da Božji Sveti Duh inspiriše pozivanje na dan za koji je Bog želeo da narod shvati da je ukinut!

Prihvatite jasno značenje Božje Reči o onome što govori!

Praznik senica

Još dva godišnja sveta dana ostaju. Šesti festival, Praznik senica (koji takođe traje sedam dana), predstavlja još jednu fazu Božjeg plana, kad Hristos i vaskrsli sveci vladaju na Zemlji. Ovaj praznik je opisan u Trećoj knjizi Mojsijevoj 23: 33-43. Poput Dana beskvasnih hlebova, ovaj praznik treba da traje sedam dana jer predstavlja vremenski period umesto jedan događaj poput Pashe ili Pedesetnice.

Treća knjiga Mojsijeva 23: 40-41 objašnjava Božju nameru u vezi s tim kako Njegov narod treba da praznuje ovaj praznik: „… i veselite se pred Gospodom Bogom svojim sedam dana”. Stih 41 ponavlja da je ovaj praznik zapoveđen kao uredba „od kolena do kolena” [sa kolena na koleno, iz generacije u generaciju, zauvek].

Peta knjiga Mojsijeva pregleda dodatna Božja uputstva za to kako sedam dana treba da se slavi Praznik senica: „Praznik senica praznuj sedam dana, kad zbereš s gumna svog [kukuruz] i iz kace svoje [vina]. I veseli se na praznik svoj ti i sin tvoj, [i ćerka tvoja], i sluga tvoj i sluškinja tvoja, i Levit i došljak i sirota i udovica, što budu u mestu tvom. Sedam dana praznuj [svečani praznik] Gospodu Bogu svom na mestu koje izabere Gospod, kad te blagoslovi Gospod Bog tvoj u svakoj letini tvojoj i u svakom poslu ruku tvojih; i budi veseo [zato ćete se sigurno radovati]. Tri puta u godini neka dođe svako muško pred Gospoda Boga tvog na mesto koje [On] izabere: na praznik presnih [beskvasnih] hlebova, na praznik nedelja i na praznik senica, ali niko da ne dođe prazan pred Gospoda; Nego svaki s darom od onog što ima, prema blagoslovu Gospoda Boga tvog kojim te je darivao” (Peta knjiga Mojsijeva 16:13-17). (Primetite da su poseban dar dali svi koji su slavili Praznik senica — kao i sve ostale Božje godišnje praznike.)

Još jedanput, ovaj festival prikazuje Hristovu vladavinu na Zemlji sa svecima, pod Carstvom Božjim. Druga knjiga Mojsijeva 34: 22 kaže da se ovaj praznik treba slaviti „na svršetku [kraju] godine” jer nagoveštava krajnje korake Božjeg plana. Hajde da pročitamo ovaj stih: „Praznuj praznik sedmica [nedelja], prvina žetve pšenične, i praznik berbe [sakupljanja] na svršetku godine.”

Prisetite se da je Pedesetnica bila rana prolećna žetva ječma i pšenice, za kojom sledi velika jesenja žetva. Primetite da se ova kasnija žetva takođe naziva „praznik berbe [sakupljanja]”. Tada će Bog početi bukvalno da okuplja ogromne milijarde koje do tog vemena nisu bili deo Njegovog plana.

Knjiga proroka Zaharije sadrži mnogo tragova o tome kako će se odvijati izvesne faze Božjeg plana. Poglavlje 12 i 13 opisuju svet koji se sjedinjuje s Bogom.

Sada obratite pažnju na Knjigu proroka Zaharije 14: 9, 11: „I Gospod će biti car nad svom zemljom, u onaj dan biće Gospod jedan i ime Njegovo jedno. (…) I oni [ljudi] će nastaviti [prebivati] u njemu, i neće više biti prokletstva [potpunog uništenja], i Jerusalim će stajati bez straha [biće bezbedno naseljen].”

Jerusalim je danas jedno od najopasnijih mesta na svetu! Kakva će ovo sveobuhvatna promena biti — a to je model kako će ceo svet jednog dana živeti u miru i sigurnosti. Stih 8 opisuje bukvalno vodu, ono što mora biti voda Božjeg Duha (Jevanđelje po Jovanu 7: 38-39) koja teče iz Jerusalima.

Sve zemlje slave Praznik senica

U to vreme, narodi iz mnogih zemalja učiće da praznuju Praznik senica. Obratite pažnju na ovo jasno proročanstvo: „I [dogodiće se] ko god ostane od svih naroda koji dođu na Jerusalim [koji su došli protiv Jerusalima], svak će dolaziti od godine do godine da se pokloni caru Gospodu nad vojskama i da praznuje praznik senica” (Knjiga proroka Zaharije 14: 16).

Pre nego što nastavimo, moramo direktno pitati, zašto bi Bog zahtevao da se Praznik senica slavi pod Njegovim Carstvom ako nije dužnost hrišćana danas da ga proslavljaju? Zapamtite, videli smo da je On tako odredio — sve Njegove godišnje praznike — da se slave zauvek. Koja iskrena osoba može verovati da hrišćani sada ne moraju da čine ono što će biti potrebno da svaka ljudska osoba na Zemlji čini u to vreme? Međutim, neki će i dalje verovati da ih [praznike] je Hristos „ prikovao na krst”.

Knjiga proroka Isaije 66: 23 pokazuje da će se u to vreme slaviti i nedeljna Subota [Šabat]. Ipak, mnogi koji znaju za ovaj stih i njegovo jasno značenje, odbijaju da praznuju Božju Subotu [Šabat] danas. Oni bi radije da pronađu opravdanje da objasne zašto Bog nema takve zahteve tokom „hrišćanskog doba” ili „zapovesti”.

Mi pitamo sledeće: Šta će se dogoditi sa narodima koji ne slušaju Božju naredbu da se okupe na praznik? Nastavljamo Knjigu proroka Zaharije 14: „I [biće] ako koje od plemena zemaljskih [zemaljskih porodica] [nacija] ne bi došlo u Jerusalim da se pokloni caru Gospodu nad vojskama, na njih neće biti dažda [na njih nikad više neće pasti kiša]. I ako se pleme misirsko [porodica egipatska] ne bi podiglo i došlo, na koje ne daždi [na koje nema kiše], biće isto zlo [biće kuga] kojom će Gospod udariti narode [pobiti nevernike] koji ne bi dolazili da praznuju Praznik senica. Takav će biti greh Misircima [Ovo će biti kazna Egipćanima] i greh svim narodima koji ne bi dolazili da praznuju Praznik senica” (st. 17-19).

Neki narodi će se ukopati i odbiti da se pokore Bogu. Kazna će biti stroga za one koji smatraju da nije potrebno svetkovati praznik. Na kraju, ceo svet će naučiti koji su benefiti i iskusiti [doživeti] radost koja dolazi sa proslavom i od predivnog značenja koje predstavlja ovaj praznik. Oni će naučiti zašto Bog uči Svoj narod radovanju kada ga [praznik] slave.

Hristos obučava Svoje svece da postanu carevi i sveštenici. Sada, razmislite na trenutak. Celo poglavlje u Jevanđelje po Jovanu 7 opisuje Hristovo slavljenje Praznika senica. Hrišćani su oni „koji hodaju Njegovim tragom [koji prate Njegove stope]” (Prva poslanica Petra 2: 21). Svi bi trebalo ozbiljno da zastanu kada budu iskušavani verovanjem da se mogu kvalifikovati da zajedno sa Hristom uče sve narode da slave Praznik senica, a da ignorišu Božja jasna naređenja da ga sami slave sada.

Značenje Praznika [senica]

Avraam, Isak i Jakov su živeli u šatorima ili kolibama tokom svog boravka u zemlji koju je drevni Izrael kasnije naselio. Obratite pažnju: „Verom dođe Avraam u zemlju obećanu, kao u tuđu, i u kolibama življaše s Isakom i s Jakovom, sunaslednicima obećanja tog” (Jevrejima poslanica 11: 9). Ovi ljudi su shvatili da je ovaj život privremen. Oni su bili samo sunaslednici, ali još ne i naslednici spasenja i večnog života. Shvatili su da je njihovo telo fizičko, privremeno prebivalište, poput kolibice ili šatora.

Treća knjiga Mojsijeva 23: 42-43 govori ovako o vremenu Izraela u pustinji — i kako se to odnosi na Praznik senica: „I pod senicama budite [prebivajte u kolibama] sedam dana… Da bi znalo natražje [potomci] vaše da sam ja učinio da žive pod senicama [u kolibama] sinovi Izrailjevi kad sam ih izveo iz zemlje misirske [Egipta].” Knjiga proroka Osije dodaje još toga za razumevanje kako je bitno za svaku osobu da prođe kroz iskušenje, ispitivanje i poteškoće da bi postala naslednik Božijeg obećanja. Sledeći stih koristi Jefrema kao model svih izraelskih plemena: „A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske [Egipta], još ću ti dati da sediš [živiš] u šatorima kao o praznicima [kao u danima svečanih praznika]” (12: 10).

Tokom vremena u pustinji, Izraelci nisu imali konstantni dom. Lutali su 40 godina pre nego što su stigli u Obećanu zemlju, današnju Palestinu. Ovo nosi važnu simboliku. Kada se Carstvo uspostavi na Zemlji, narodi sveta će ostati smrtna ljudska bića i po tome samo sunaslednici spasenja, ali još ne i naslednici. Nasledstvo će doći kasnije.

Pavle je napisao: „A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje” (Korinćanima poslanica Prva 15: 50).

Cilj svakog ljudskog bića na Zemlji je da jedan dan „nasledi carstvo”. To počinje primanjem Svetog Duha na krštenju i pokajanjem (Dela apostola 2: 38), i praćeno je životnim rastom, nadvladanjem [greha i iskušenja] i kvalifikovanjem, a vrhunac je čuti Hrista kako izgovara reči „primite carstvo” (Jevanđelje po Mateju 25: 34).

Kada se pravilno shvate, Božiji sveti dani su izvanredni, divni blagoslovi koje je Bog pun ljubavi dao svom narodu. Oni su ispunjeni bogatim, inspirišućim značenjima i njihovo proslavljanje iz godine u godinu održava to značenje živim i stvarnim za one koji tako čine!

Razmislite o ovim rečima dok smišljate šta ćete Vi raditi!

Poslednji veliki dan

Na kraju, još jedan poslednji festival postoji u Božjem planu — sedmi festival — koji se naziva Poslednji veliki dan. On predstavlja najvažniji proročki događaj pronađen u Bibliji — dolazak Oca na Zemlju da boravi sa čovečanstvom. U to vreme, Hristos se takođe postavlja u Jerusalim i događa se masovno vaskrsenje svih koji su ikada živeli — prava „velika žetva”. Ovo je takođe vreme u koje novo nebo i nova Zemlja zamenjuju staro, i Novi Jerusalim silazi sa neba.

Osim tog dana, period koji se posmatra kao Poslednji veliki dan obuhvata period od 1000 godina poznat pod nazivom milenijum: „I videh prestole, i seđahu na njima, i dade im se sud, i duše isečenih [kojima su odsečene glave] za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri ni ikoni njenoj, i ne primiše žig [znak] na čelima svojim i ruci svojoj [na čelu ili rukama]; I oživiše i carovaše s Hristom hiljadu godina… nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina” (Otkrivenje 20: 4, 6).

Takođe u ovom vremenskom okviru je i događaj pod nazivom Presuda velikog belog trona, opisan u stihovima 12-15: „I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; I druga se knjiga otvori, koja je KNJIGA ŽIVOTA; I sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.” „I more dade svoje mrtvace [koji su bili u njemu], i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace [koji su bili u njima]; I sud primiše [svaki čovek] po delima svojim. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt. I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.”

Pored ovoga, Biblija ne pokazuje tačno šta sledi onima u Božjoj porodici, osim što je Pavle napisao Korinćanskoj kongregaciji: „… Šta oko ne vide [oko nije videlo], i uho ne ču [uvo nije čulo], i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog [Bog priprema] onima, koji Ga ljube” (Korinćanima poslanica Prva 2: 9).

Milijarde Božjih bića će u to vreme primiti ove stvari koje je Bog pripremio!

Još jedan festival

Na kraju svoje knjižice Paganski praznici — ili Božji sveti dani — Koji? Herbert W. Armstrong, opisujući sedmu godišnju subotu [šabat] — Poslednji veliki dan — napisao je ovo pod naslovom „Još jedan festival”:

„Da li ste primetili da je Praznik senica samo šesti festival? Postoji još jedan — sedmi!

„ Strogo govoreći, Praznik senica traje sedam dana… Sedmica je Božji broj savršenosti. Stoga, onda mora postojati i sedam festivala. Hajde da vidimo gde se to pominje: „Petnaestog dana sedmog meseca Praznik je senica za sedam dana Gospodu… osmi dan neka vam bude sabor sveti… praznik je [dan svečanog sabora], nijedan posao ropski nemojte raditi” (Treća knjiga Mojsijeva 23: 34, 36).

„Ovaj osmi dan, tehnički posebni praznik, naziva se „poslednji veliki dan praznika” (Jevanđelje po Jovanu 7: 37).

„Šta predstavlja ovaj poslednji sveti dan?

„Obratite pažnju na ono o čemu je Isus propovedao na taj dan: „Ko je žedan neka dođe k meni i pije… iz njegovog tela [trbuha, iznutrice] poteći će reke žive vode. A ovo reče za Duha kog posle primiše oni koji veruju u ime Njegovo…” (Jevanđelje po Jovanu 7: 37-39).

„Ovo je bila Isusova propoved koja je davala značenje poslednjeg velikog dana!

Simboliše Dan osuđuvanja

„Ovaj osmi dan, koji neposredno prati sedam dana Praznika senica, predstavlja završetak plana spasenja… Svi — roditelji i deca, mladi i stari — biće vaskrsnuti.

„Primetite da je „knjiga života” — koja simboliše spasenje — otvorena (Otkrivenje 20: 12). Otkrivenje predstavlja konačan pogled na „sudnji dan”… Zli — oni koji su neposlušni — vide se kako ginu u vatrenom jezeru!

„Kakav predivan plan! Svi će imati jednaku priliku.

„A na kraju, obratite pažnju na Treću knjigu Mojsijevu 23: 37-38. Nakon opisivanja ovih godišnjih svetih dana, kaže: „To su praznici Gospodnji, koje ćete praznovati na saborima svetim… osim [pored] subota Gospodnjih.” To ćemo, dakle, slaviti pored Gospodnje Subote [Šabata].

„NEDELJA je sedmični dan odmora ovog modernog crkvenstva, ali Subota [Šabat] je dan Gospodnji.

Božić, Nova godina, Uskrs i mnogi drugi su praznici koji su došli direktno iz paganistva, ali ovih sedam godišnjih svetih dana jesu sveti dani Božiji! Hajde da napustimo paganske praznike ovog sveta i da slavimo prave svete dane Božije.”

Ozbiljna stvar

U Starom Zavetu, ignorisanje svetih dana kažnjavalo se smrću (Treća knjiga Mojsijeva 23: 29-30). Tako je bilo i za kršenje Subote [Šabata] (Druga knjiga Mojsijeva 31: 14-15; 35:2). Korinćanima poslanica Druga 3: 7-8 opisuje starozavetnu upravu građanskom smrtnom kaznom koja više ne važi. Ovo je zato što Bog sada gradi naciju DUHOVNOG Izraela (Rimljanima poslanica 2: 28-29; 8: 9; 11: 24-26; Galatima poslanica 3: 29; Efescima poslanica 2: 11-13, 19; Prva poslanica Petra 2: 5, 9).

Trebalo je da se sveti dani slave neprestano, zauvek i tokom svih generacija Izraela. I danas postoje generacije Izraela — i danas postoji duhovni Izrael (Crkva) koja takođe slavi ostale Božje zapovesti (Jevanđelje po Mateju 19: 16-17; Rimljanima poslanica 2: 13; Poslanica Jakova 1: 8-12).

Bilo bi veoma nedosledno od Boga da zahteva smrtnu kaznu za one koji su ignorisali svete dane u drevnom Izrelu i da strogo kažnjava čitave narode zbog neposlušnosti kada Carstvo bude tu — a da izjavljuje da On nema brige da li ih Njegovi ljudi slave tokom hrišćanske ere!

Hristos je poštovao svete dane — i Pavle je pisao: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek [zauvek]” (Jevrejima poslanica 13: 8). U Knjizi proroka Malahije 3: 6, Bog kaže: „Jer ja Gospod NE MENJAM SE!” Moćne reči!

Pazite da li ćete i na koji način slušati Boga. Jer „[Onaj] Ko prestupi [koji ga prezire] zakon Mojsijev, bez milosti umire kod dva ili tri svedoka. Koliko mislite da će gore muke zaslužiti onaj koji sina Božijeg pogazi, i krv zaveta kojom se osveti za poganu uzdrži, i Duha blagodati naruži?” (Jevrejima poslanica 10: 28-29).

Ozbiljnost ovog upozorenja ne može se preceniti!

Sad, šta ćete Vi učiniti?

Informacije o festivalu

Mnogi ljudi širom sveta svake godine slave Božje svete dane sa drugima. Drugi ih slave sami. Možda se pitate gde u Vašoj blizini postoje oni koji su uvereni u Božji plan i ulogu koju igraju Njegovi festivali u tome.

Obnovljena crkva Božja ima predstavnike u mnogim delovima sveta koji su dostupni da odgovore na Vaša pitanja na to gde se možete sastati sa drugima koji su odlučili da poštuju Boga i da slave Njegove godišnje subote [šabate] — kao i Njegovu nedeljnu Subotu [Šabat]. Naše sedište može pomoći ostalima gde nije dostupan nijedan predstavnik. Ali morate kontaktirati sa nama — morate zatražiti informacije i pomoć od nas jer Vas niko neće pozvati bez Vaše volje.